Hinduizam: njegov duhovni značaj

Ideal hinduizma je da vidi sve u Sopstvu i Sopstvo u svemu. Jedan hindus veruje da je svaki pojedinac svesno ispoljavanje Boga. Duh nesebičnog služenja je njegova vrhunska tajna. Hindus nepogrešivo veruje da se Bog ispoljava i usavršava kroz svako ljudsko biće. Svaka individualna duša predstavlja jednu vrstu božanstvenosti koju ispoljava Svevišnji. Svako ljudsko biće ima misiju koju treba da ispuni na zemlji, i ono to čini u Božijem odabranom času.

Dah hinduizma je duhovnost. Šta god da jedan hindus čini, on to čini radi duhovnosti. Istina je da on, kao i svaki drugi pojedinac, želi da postigne sve što može ovde na zemlji. Ali, važno je to da on ne čini i ne može da čini stvari nauštrb duhovnog života. Za njega je duhovni život jedini život koji ga na kraju može krunisati pobedom savršenog Savršenstva.

U duhovnom životu ljudi vrlo često koriste reč „greh“. Ovde moram da kažem da jedan hindus nema ništa sa grehom. On razmišlja o samo dve stvari: neznanju i Svetlosti. Sa svetlošću svoje duše, on želi da pliva preko mora neznanja i da preobrazi svoje niže ja u svoje više Sopstvo.

Tena tyaktena bhunjita. „Uživaj pomoću odricanja.“. Ovo je životvorna poruka hinduskih proroka. Ono čega se treba odreći je mnoštvo naših želja, ništa više i ništa manje. U odricanju od svih zemaljski ograničenih želja možemo osetiti ukus istinskog božanskog ispunjenja.

Već sam vam rekao da je dah hinduizma duhovnost. U duhovnom životu, kontrola čula igra veliku ulogu. Pošto je tako, hajde da jasno razumemo funkciju čula. Posvećeni hindus oseća da njegova čula nisu načinjena da bi se umrtvila. Čula su njegovi instrumenti. Njihova pomoć je nenadoknadiva. Čula treba i moraju da funkcionišu punom snagom radi božanskog cilja sveispunjujuće, integralne celovitosti. Jedino tada prava božanstvenost može osvanuti u ljudskom životu. Popuštanje sebi završava se krajnjom frustracijom. Jadno čovečanstvo! Ono se tako neobuzdano odaje i iscrpljuje zadovoljstvima tela. Sigurno je da čovek u svom životu ničemu ne ukazuje toliko pažnje koliko svom popuštanju sebi. Avaj, na svoje krajnje iznenađenje, pre nego što iscrpi telesna zadovoljstva, sam njegov život se istroši do jalovog ništavila. Krajnje je vreme da životinja u čoveku ustupi mesto božanskom u njemu. Životinjsko ne osvaja. Ono ubija.

Duhovnost je svegrleća ljubav. Ta ljubav osvaja čoveka i čini ga svesnim njegove prave, unutrašnje božanstvenosti, kako bi mogao da ispuni sebe i postane savršeni kanal za Božije ispoljavanje. Tu ljubav, ili vezu te ljubavi, čovek može da stvori u sebi kako bi sebe povezao ili sjedinio sa drugim pojedincima, drugim narodima, celim svetom. To je ono što oseća posvećeni hindus.

Bez kretanja nema napretka. Kretanju je potrebno vođstvo. Vođstvo je znanje. Ali, čovek treba da zna da njegovo mentalno znanje može da mu pomogne samo do određenog stepena. Pomoću njega ne može da se približi cilju. Znanje o duši daruje čoveku njegovo ostvarenje Boga.

Robert Brauning je rekao:

Tako slobodni izgledamo,
Tako smo čvrsto okovani.

Čovek je vezan za konačno, ali on ne može biti vezan konačnim. Čovek se predao prostoru i vremenu. Ali, ni prostor ni vreme nisu ga prisilili na predaju. Čovek se trudi da poseduje lepotu konačnog. On misli da će moći da je poseduje ako se veže za konačno. Avaj, umesto da je poseduje, on biva posedovan. Vreme i prostor su ga namamili. Mislio je da će moći da ih dobije svojom predajom. Ali, oni su nemilosrdno zarobili njega. Posedovanje nije jedinstvo; osvajanje nije jedinstvo.

Vizija hinduizma je jedinstvo u raznovrsnosti. Pre svega, hinduizam sa ljubavlju prihvata sve strane elemente; drugo, on nastoji da ih usvoji; i treće, on nastoji da se proširi kao celina, da bi služio čovečanstvu i prirodi. Uistinu, to je znak značajne, dinamičke težnje života.