Deo prvi: Duhovni i filozofski eseji

Čovek i Bog

Čovek i Bog su večno jedno. Poput Boga, i čovek je beskonačan; poput čoveka, i Bog je konačan. Između čoveka i Boga nema nepremostive provalije. Čovek je sutrašnji Bog; Bog je čovek jučerašnjice i današnjice.

Kao što je Bog na nebu, tako je i na Zemlji. On je ovde, tamo i svuda. Svako ljudsko biće ima sopstvenog Boga. Nema ljudskog bića bez Boga. Potpuni ateista ne veruje u Boga. Ali, na sreću, on veruje, tačnije rečeno, on mora da veruje u određenu ideju, određenu predstavu o poretku ili haosu. I sama ta ideja, sama ta predstava, nije ništa drugo do Bog.

Sloboda, potpuna sloboda, mora biti data svakom pojedincu da otkrije svoj sopstveni put. Greške na putu duhovnosti nisu uopšte za žaljenje, jer su greške samo manje istine. Mi ne idemo od laži ka istini. Mi idemo od manje ispoljene istine ka u punoj meri ispoljenoj istini.

Dok ne ostvarimo Boga i ne postanemo jedno sa Bogom, mi moramo da Ga zovemo Učiteljem, Vodičem, Prijateljem i tako dalje. Naš stav prema Njemu razlikuje se u zavisnosti od našeg odnosa prema Njemu. Najvažnije je da volimo Boga kao da je potpuno naš. Naša iskrena ljubav prema Bogu spontano će nas nadahnuti da Ga obožavamo.

Ovde moramo da znamo kakva nam vrsta obožavanja odgovara, koja vrsta je u skladu sa razvojem i sklonostima naše duše. Ostvarenje apsolutnog jedinstva sa Bogom je najviši oblik obožavanja. Odmah ispod njega je meditacija. Mesto ispod nje zauzimaju molitve i prizivanja. Najniži oblik obožavanja Boga je obožavanje Boga u ovozemaljskim stvarima.

Kad mislim da su flauta i Flautista dve različite stvari, ja mislim o sebi kao o Božijem slugi, a o Njemu kao o mom gospodaru. Kad osećam da je flauta deo Učiteljeve svesti, onda osećam da sam Božije dete, a da je Bog moj Otac. Najzad, kad spoznam da su flauta i Flautista jedno te isto, Flautista se javlja kao Duh, a ja kao Njegova Sila Stvaranja.

Čovek mora da ostvari Boga ovde na Zemlji. Veliki indijski pesnik Kabir je rekao:

Sestre i braćo, ne tonite u bezdan očajanja čak i ako u ovom trenutku nemate jasnu težnju za ostvarenjem Boga. Samo počnite svoje putovanje naviše, unutra i napred – naviše da vidite Božiji San, unutra da posedujete Božiji San, napred da postanete Božiji San. Taj San je San o apsolutnom Ispunjenju.

Ima bezbroj onih koji kreću putem unutrašnjeg života tek pošto prime bezbrojne udarce ili pošto su dugo lutali uzduž i popreko bespućima života. Zato je zaista srećan i blagosloven onaj ko položi svoje telo, um, srce i dušu – poput cvetova – pred Božija Stopala pre nego što ga takvi udarci zadese. Istina je da gusti oblaci svetovnosti prekrivaju naš još uvek neprosvetljeni um. Isto je tako istina da vulkan tragaočeve koncentracije i hidrogenska bomba njegove meditacije mogu da unište i uništiće te oblake, vekovnu maglu Neznanja.

Dopustite mi da kažem nešto o onima koji su u braku i imaju velike porodične odgovornosti. Na vaše krajnje zaprepašćenje, sve te odgovornosti preobraziće se u zlatne prilike onog trenutka kad pokušate da vidite Boga u svojoj deci, onog trenutka kad shvatite da služite Boga svojim žrtvovanjem. Neumorno i spontano žrtvovanje žene nema premca po svojoj sposobnosti da ispuni svog muža, da ga božanski učvrsti u beskrajnom prostranstvu materijalnog, da uzdigne njegovu svest u carstvo Duha. Muževljevo obećanje nema premca po svojoj sposobnosti da prožme dušu svoje žene Mirom Onostranog, da dozove njeno srce večno blistavom Suncu Beskonačnosti, da preobrazi njen život u Pesmu Besmrtnosti. A oni koji su samci mogu biti sigurni da su izdvojeni da bi najbrže trčali duhovnim putem. Nerazdvojni su njihova težnja i Božije Nadahnuće.

Kad pokušamo da pogledamo duboko unutra, kad pokušamo da živimo unutrašnji život, možda ćemo na svakom koraku naići na teškoće. Mi vapimo: „Gledaj, Bože, sada kada smo se okrenuli Tebi, toliko puta smo stavljeni na probu!“ Ne nalazeći izlaza, postajemo zbunjeni. Ali, zašto bismo bili? Sigurno se sećamo da smo u životu imali nevolja. Pre nego što smo se upustili u duhovni život, utučenost nam je bila stalni pratilac. Sada smo u boljem položaju bar utoliko što smo u stanju da prepoznamo divljeg tigra svetovnosti. Hajde da smatramo uznemirenost i slabost ispitima.

Zašto bi nas Bog stavljao na probu? On ne čini ništa slično. On nas, pošto je Milosrdan, upozorava na neposrednu opasnost. Ali, ako ta upozorenja smatramo ispitima, da bismo ih položili, moramo da se molimo Bogu. Ako samo mislimo o teškoćama i opasnostima, nikako ne možemo položiti ispit. Da bismo položili ispit u školi, moramo da se dobro potrudimo da učimo. Slično tome, da bismo položili neki unutrašnji ispit, moramo da steknemo više iskrenosti i da podstičemo plamen težnje.

Tokom meditacije, moramo da budemo veoma pažljivi. Povremeno um želi da se upusti u neke svetovne i emocionalne ideje i misli, ali mi ne smemo dopustiti umu da to čini. Tokom meditacije, sve je intenzivno, pa ako se prepustimo zlim mislima, posledice postaju ozbiljnije i opasnije nego što bi inače bile. Čim um podlegne mislima u kojima popuštamo sebi, mi postajemo slabiji. U samoj je prirodi našeg nižeg uma da nas obmanjuje. Ali, uvek će nam u pomoć priteći naše suze i uspinjući plamenovi našeg srca.

Čovek i Bog su jedno. Svi ljudi pripadaju istoj porodici. Svi smo mi jedno. Pravi tragalac ne sme slušati besmislene argumente skeptika. Njihovo duhovno znanje je bezvredno. Oni ne shvataju da nesvesno paradiraju svojom čistom glupošću. Oni kažu: „Ako smo svi jedno, kako to da ti imaš glavobolju, a ja nemam? Kad se ja najedem, kako to da ti nisi sit?“ Odgovorimo im tako što ćemo ih upitati, kako to da ih, kad povrede nogu, ne boli i glava, iako su oboje deo istog tela? Univerzalna svest je u svima nama. Ako mi nismo toga svesni, to ne znači da ona ne postoji. Moje telo pripada meni. Ali, osećam li bol u nozi kada me spopadne glavobolja? Ne. A ako sam svestan Božanske Svesti koja prožima celo moje telo, nema sumnje da ću osećati isti bol u čitavom telu. U ovom primeru je moja glava individualna duša, a celo moje telo je kolektivna duša. Da bismo osetili da je čitav svet naš, najpre moramo da osetimo da je Bog sasvim naš.

Čovek je Srce Beskonačnosti.
Čovek je Dah Beskonačnosti.
Čovek je Život Besmrtnosti.

Naš Cilj je u nama

Mi smo Božiji sveispunjujući San. U nama je Božija beskrajna Punoća. Naš cilj je Srce Beskonačnosti i Dah Besmrtnosti. Naš cilj je unutar samog našeg tela.

U fizičkom svetu, majka govori detetu ko je njegov otac. U duhovnom svetu, naša težnja nam govori ko je naš Bog. Ko je Bog? Bog je beskrajna Svest. On je takođe i samoprosvetljujuća Svetlost. Nema ljudskog bića koje u sebi nema tu beskrajnu Svest i tu samoprosvetljujuću Svetlost.

Ako hoćemo da vidimo bilo šta u spoljašnjem svetu, osim što držimo oči otvorene, potrebna nam je svetlost – bilo Sunčeva, bilo električna, bilo neka druga vrsta svetlosti. Ali, u unutrašnjem svetu nam takva svetlost ne treba. Čak i sa zatvorenim očima možemo da vidimo Boga, samoprosvetljujuću Svetlost.

Bog nije nešto što dobijamo spolja. Bog je upravo ono što može da se razvije iznutra.

U običnom životu, svako ljudsko biće ima milion pitanja. U duhovnom životu, osvane dan kad čovek oseti da vredi postaviti samo jedno pitanje: “Ko sam ja?” Odgovor nad odgovorima glasi: “Ja nisam telo, ja sam Unutrašnji Pilot”.

Kako to da čovek ne poznaje sebe, a to je nešto što bi trebalo da mu bude najlakše? On ne poznaje sebe baš zato što se poistovećuje sa egom, a ne sa svojim pravim Ja. Šta ga primorava da se poistoveti sa tim pseudo-ja? Neznanje. A šta mu kaže da pravo ja nije i nipošto ne može biti ego? Njegova potraga za samim sobom. U najvećim dubinama svog srca on vidi svoje pravo Ja, svog Boga. Na kraju se to viđenje mora pretvoriti u postajanje.

Nedavno mi je jedan moj učenik rekao: „Ne mogu da mislim na Boga. Moj um postaje uznemiren“.

„Šta onda radiš?“ pitao sam ga.

„Pa, naprosto razmišljam o sveu.“

„Sad mi reci: kad misliš o svetu sa svim njegovim aktivnostima, možeš li da na sekund pomisliš na Boga?“

„Ne, nikako.“

„Pa, moj mladi prijatelju, nije li besmisleno da uznemirenost odvlači tvoj um od Boga kad misliš na Boga, a kada se opijaš svetovnim uživanjima, da ta ista uznemirenost ne odvuče tvoj um i ne položi ga pred Božija Stopala? Ne, ne treba da bude tako. Ako je tvoja glad za duhovnom hranom iskrena, ta ista uznemirenost, a možeš je nazvati i 'nelagoda', brzo i dinamično će poneti tvoj um i postaviti ga u tvoje srce, gde može da se napaja Nektarom božanskog Mira i Zadovoljstva.

Budi siguran da tvoj um ne može da radi dve stvari istovremeno. Ako misliš na Boga sa čvrstom verom, ako u tvom srcu gori plamen težnje, spoljašnji majmun-uznemirenost neće se usuditi da te dotakne, a kamoli da te uštine ili ujede. Ne možeš sa punom pažnjom istovremeno da gledaš svoja oba ramena. Slično tome, kad jasno vidiš Boga unutar sebe, ne možeš da vidiš tigra neznanja spoljašnjeg sveta.“

Najpre moramo da vidimo ego, potom da dodirnemo i uhvatimo ego i na kraju da preobrazimo ego. U duhovnom životu, kad ego uđe u nas i smeta nam, treba da mislimo o sebi kao o Bramanu, Jednom bez ičega drugog, i treba da osećamo da smo sveprožimajuća Svest. Tada ego bledi u ništavilo.

Svi mi znamo da um igra važnu ulogu u našem spoljašnjem životu, kao i u našem duhovnom životu. Zato ne smemo odbaciti um. Umesto toga treba da uvek budemo svesni uma. Um postane uznemiren, ali to ne znači da treba da stalno kažnjavamo um. Ako domaćin sazna da je njegov stari sluga odnedavno počeo da krade, on ga neće odmah otpustiti. Još uvek se dobro seća nekadašnje iskrenosti i posvećenosti tog sluge. On čeka i posmatra kradom i bez brige, osećajući da će njegov sluga okrenuti novi list. U međuvremenu, sluga postaje svestan da je gazda saznao za njegovo loše ponašanje, pa prestaje da krade. On ide i korak dalje: da bi zadovoljio svog gospodara, radi još iskrenije i posvećenije nego što je radio nekad. Slično tome, kad postanemo svesni nervoznih aktivnosti i trikova uma, treba da neko vreme budemo tihi i da sasvim bezbrižno posmatramo um. Neće proći mnogo, i videćemo kako će se naš um, lopov, postideti svog ponašanja. Ne smemo zaboraviti da za to vreme treba da mislimo o sebi kao o duši, a ne kao o telu, jer jedino duša može da gospodari umom. Jedino je duša naš istinski identitet. U određenom času, um će početi da sluša zapovesti duše.

Delovanje i nedelovanje. Prema Giti, mi treba da vidimo delovanje u nedelovanju i nedelovanje u delovanju. Šta to znači? To znači da dok delujemo treba da u sebi osećamo more mira i vedrine. Kada nismo aktivni, treba da u sebi osećamo generator kreativne energije. Hajde da ne mislimo o delima kao o nečem našem. Ako budemo činili tako, naša dela biće stvarnija i efikasnija. Kad sluga kuva za gospodara, on to radi najbolje što može. Zašto? Da bi zaslužio uvažavanje i naklonost svog gospodara. Slično tome, ako radimo da bismo udovoljili našoj duši, Unutrašnjem Pilotu, moći ćemo da delujemo krajnje posvećeno i krajnje uspešno.

Naš Cilj je u nama. Da bismo stigli do svog cilja, treba da se prihvatimo duhovnog života. Ono što je u duhovnom životu najpotrebnije jeste svesnost. Bez toga je sve gola pustoš. Kad pođemo na neko tamno mesto, mi uzimamo baterijsku lampu ili neku drugu svetiljku da bismo videli kuda idemo. Ako hoćemo da upoznamo svoj neprosvetljeni život, moramo da se poslužimo svešću. Hajde da ovo malo dublje razjasnimo. Mi znamo da Sunce osvetljava svet. Ali, odakle to znamo? Znamo to zahvaljujući našoj svesti, koja samu sebe ispoljava. Sunce ne obelodanjuje samo sebe. Samo zahvaljujući našoj svesti mi osećamo da Sunce osvetljava svet. Naša svest je ono što samo sebe ispoljava u svemu. A ta svest je jedno beskrajno More Blaženstva. Kad liznemo makar i kap vode iz zemaljskog mora, ona ima slan ukus. Slično tome, ako tokom meditacije možemo da popijemo makar jednu kap iz Mora Blaženstva, nema sumnje da ćemo okusiti Blaženstvo. To Blaženstvo je Nektar. Nektar je Besmrtnost.

Naš mir je u nama

Nijedna cena nije prevelika za unutrašnji mir. Mir je skladno vladanje životom. On odzvanja životnom energijom. On je moć koja lako nadilazi sve naše zemaljsko znanje. A ipak on nije odvojen od našeg zemaljskog postojanja. Ako iznutra otvorimo prave puteve, taj mir možemo osetiti sada i ovde.

Mir je večan. Nikad nije suviše kasno da imamo mir. Uvek je pravo vreme za to. Mi možemo da učinimo svoj život zaista plodonosnim ako se ne odvajamo od svog Izvora, a to je Mir Večnosti.

Najveća nesreća koja može da zadesi neko ljudsko biće je da izgubi svoj unutrašnji mir. Nijedna spoljašnja sila mu ga ne može oduzeti. Oduzimaju mu ga njegove sopstvene misli, njegova sopstvena dela.

Naša najveća zaštita nisu naša materijalna dostignuća i rezerve. Sve blago ovog sveta bezvredno je u odnosu na našu božansku dušu. Naša najveća zaštita je u sjedinjenju naše duše sa svehranećim i sveispunjujući Mirom. Naša duša živi u Miru i živi za Mir. Ako živimo život mira, uvek smo bogati i nikad nismo siromašni. Naš unutrašnji mir je bezgraničan; kao beskrajno nebo, on obuhvata sve.

Dugo smo se borili, mnogo smo patili, daleko smo putovali. A lice mira se još uvek krije od nas. Možemo ga otkriti samo ako se dugi niz naših želja izgubi u Volji našeg Gospoda Svevišnjeg.

Mir je život. Mir je Blaženstvo večno. Brige – mentalne, vitalne i fizičke – zaista postoje. Međutim, od nas zavisi hoćemo li ih prihvatiti ili odbaciti. Budite sigurni da one nisu neizbežne činjenice života. Pošto je naš Svemogući Otac Sav Mir, i naše zajedničko nasleđe je Mir. Greška velika kao Himalaji je ako proširujemo ionako široki put budućeg kajanja time što zloupotrebljavamo i zanemarujemo zlatne prilike koje nam se nude. Moramo se odlučiti ovde i sada, usred naših svakodnevnih aktivnosti, da se srcem i dušom bacimo u More Mira. Vara se onaj ko misli da će mir sam od sebe ući u njega na kraju njegovog životnog puta. Nadati se da ćemo postići mir bez duhovnosti ili meditacije znači očekivati vodu u pustinji.

Da steknemo duševni mir, suštinski je važna molitva. Moliti se Bogu za mir sa punom koncentracijom i usredsređenom posvećenošću makar i pet minuta od veće je važnosti nego provoditi duge sate u bezbrižnoj i lagodnoj meditaciji. A kako da se molimo? Sa suzama u svojim srcima. Gde da se molimo? Na usamljenom mestu. Kada da se molimo? Onda kad naše unutrašnje biće želi da se molimo. Zašto da se molimo? To je pitanje nad pitanjima. Moramo da se molimo ako hoćemo da Bog ispuni naše težnje. Šta još možemo da očekujemo od Boga povrh toga? Možemo da očekujemo da će On učiniti da razumemo sve: sve u ničemu i ništa u svemu, Punoću u Praznini i Prazninu u Punoći.

Moramo uvek da pravimo razliku. Treba da osetimo da je spoljašnji svet koji nam privlači pažnju prolazan. Da bismo imali nešto večno, da bismo u životu stekli oslonac čvrst kao stena, treba da se okrenemo Bogu. Drugog izbora nema. A nema boljeg trenutka da načinimo taj preokret nego što je to trenutak kada se osećamo najbespomoćniji.

Osećati se bespomoćno je dobro.
Bolje je razviti duh predanosti svoga ja.
Najbolje je biti svesni Božiji instrument.

Sve zavisi od uma, svesno ili nesvesno, uključujući i potragu za mirom. Funkcija uma je da ukloni oblake sumnje. Funkcija čistote u umu je da uništi bezbrojne oblake svetovnosti i veze neznanja. Ako nema čistote u umu, ne može biti trajnog uspeha u duhovnom životu.

Mir stičemo tek kad potpuno prestanemo da nalazimo mane drugima. Treba da osetimo da je čitav svet sasvim naš. Kad posmatramo greške drugih, mi ulazimo u njihove nesavršenosti. To nam ni najmanje ne pomaže. Za divno čudo, što dublje zaranjamo, to nam jasnije postaje da su nesavršenosti drugih naše sopstvene nesavršenosti, ali u drugim telima i umovima. Za razliku od toga, ako mislimo na Boga, Njegova Samilost i Njegova Božanstvenost šire našu unutrašnju viziju Istine. U potpunosti svog duhovnog ostvarenja moramo doći dotle da prihvatimo čovečanstvo kao jednu porodicu.

Ne smemo dopustiti našoj prošlosti da nas muči i da uništava mir našeg srca. Naša sadašnja dobra i božanska dela lako mogu da se suprotstave našim lošim i nebožanskim delima iz prošlosti. Ako greh ima moć da nas natera u plač, nema sumnje da meditacija ima moć da nam pruži radost, da nas obdari božanskom Mudrošću.

Naš mir je u nama i taj mir je osnova našeg života. Hajde zato da se od danas rešimo da ispunimo svoje umove i srca suzama posvećenosti, koje su temelj mira. Ako nam je osnova čvrsta, onda nam opasnost nikad ne može zapretiti, bez obzira koliko visoko podignemo nadgradnju. Jer mir je dole, mir je gore, mir je unutra, mir je spolja.

Ko je sposoban za jogu?

Ko je sposoban za jogu? Ti si sposoban za jogu. On je sposoban za jogu. Ja sam sposoban za jogu. Sva su ljudska bića, bez izuzetka, sposobna za jogu.

Duhovna sposobnost može se odrediti na osnovu našeg osećanja jedinstva, naše želje za jedinstvom. Najmanja kap ima pravo da oseća da je beskrajni okean sasvim njen, ili da plače za tim da okean postane njen. Isti je slučaj i sa individualnom dušom i sa Univerzalnom Dušom.

Gde je Bog, a gde sam ja? Bog je na trećem spratu, a ja sam na prvom spratu. Ja se penjem na drugi sprat. On silazi na drugi sprat. Tu se srećemo. Ja ne propuštam da operem Njegova Stopala suzama mog blaženstva. On ne propušta da me smesti u Svoje Srce beskrajne Samilosti.

Šta je joga? Joga je pobeda nad sobom. Pobeda nad samim sobom je ostvarenje Boga. Onaj ko upražnjava jogu čini dve stvari u isti mah: on pojednostavljuje ceo svoj život i stiče slobodan pristup Božanskom.

U oblasti joge nikada se ne možemo pretvarati. Naša težnja mora da zvuči istinito. Čitav naš život mora da zvuči istinito. Ništa nije nemoguće za revnosnog tragaoca. Viša Moć vodi njegove korake. Božija nepokolebljiva Volja njegova je najsigurnija zaštita. Bez obzira koliko dugo ili koliko mnogo je u zabludi, on ima sva prava da se vrati svom duhovnom domu. Njegova težnja je uspinjući plamen. Taj plamen ne dimi i ne treba mu gorivo. On je dah unutrašnjeg života. On vodi tragaoca obalama Zlatnog Onostranog. Aspirant, na krilima svoje težnje, leti u predele Transcendentalnog.

Bog je Beskrajan i Bog je Sveprisutan. Za pravog aspiranta, to je više od pukog verovanja. To je jedina Stvarnost.

Hajde sada da usmerimo svoju pažnju na duhovni život. Pogrešna je predstava da je duhovni život život pokora i postelja od trnja. Ne, nipošto! Mi smo došli od Blaženog. Blaženom ćemo se i vratiti sa spontanom radošću života. To nam izgleda teško, zato što udovoljavamo svom egu. To nam izgleda neprirodno, zato što gajimo svoje sumnje.

Ostvarenje Boga je cilj našeg života. To je takođe naše najplemenitije nasleđe. Bog je istovremeno i naš Otac i naša Majka. Kao Otac, on posmatra; kao Majka, on stvara. Kao dete, mi nikad nećemo prestati da tražimo od naše Majke, kako bismo mogli da zadobijemo njenu Ljubav i Naklonost. Koliko dugo majka može da zanemaruje plač svoga deteta? Ne zaboravimo da ako ima ikoga na ovom svetu na koga sva ljudska bića imaju puno pravo, to je majčinski aspekt Božanskog. Ona je jedina snaga naše zavisnosti; ona je jedina snaga naše nezavisnosti. Njeno Srce, dom beskonačnosti, večito je otvoreno za svakog pojedinca.

Sada treba da se upoznamo sa osam značajnih koraka koji vode tragaoca njegovom cilju. Ti koraci su: jama, samokontrola i moralno samoodricanje; nijama, strogo vođenje računa o ponašanju i karakteru; asana, razni telesni položaji koji nam pomažu da uđemo u višu svest; pranajama, sistematsko disanje da bismo obuzdali um; pratjahara, povlačenje od života čula; darana, stalna usmerenost naše svesti na Boga, koju prate i svi delovi tela; djana, meditacija, neumorni ekspresni voz koji hita ka Cilju; i samadi, trans, kraj igre Prirode, potpuno stapanje individualne svesti sa beskrajnom Svešću Transcendentalnog Svevišnjeg.

Joga je naše jedinstvo sa Istinom. Postoje tri stepenika na putu ka tom jedinstvu. Na prvom nivou, čovek oseća da je on isto toliko potreban Bogu koliko je i Bog potreban njemu. Na drugom nivou, čovek treba da oseti da bez njega Bog ne postoji ni sekundu. Na trećem i krajnjem nivou, čovek treba da oseti da on i Bog ne samo da su večito jedno, već i da su podjednaki, sveprožimajući i sveispunjujući.

Snaga predanosti

Današnji svet želi individualnost. On zahteva slobodu. Ali, prava individualnost i sloboda mogu da dišu jedino u Božanskom. Predanost je neumorni dah duše u Srcu Boga.

Ljudska individualnost viče u tami. Zemaljska sloboda plače u pustinjama života. Ali apsolutna predanost svuda peva o božanskoj Individualnosti i Slobodi u Krilu Svevišnjeg.

U predanosti otkrivamo duhovnu moć pomoću koje možemo da postanemo ne samo oni koji vide Istinu, već i vlasnici Istine. Ta Istina je svemoguća Moć. Ako budemo mogli da se predamo u potpunoj tišini, mi sami ćemo postati Stvarnost Stvarnog, Život Živućeg, Središte prave Ljubavi, Mira i Blaženstva. Postaćemo neuporedivi blagoslov za sebe same.

Lepo dete privlači našu pažnju. Mi ga volimo zato što nam osvaja srce. Ali, tražimo li od njega išta zauzvrat? Ne! Mi ga volimo zato što je ono predmet ljubavi; ono je drago. Na isti način mi možemo i treba da volimo Boga, jer je On najdraže Biće. Spontana ljubav prema Božanskom je predanost, a ta predanost je najveći dar u životu. Zato što, kad se predamo, Božansko nam u tren oka daje beskrajno više nego što bismo tražili.

Predanostje duhovno čudo. Ona nas uči kako da vidimo Boga zatvorenim očima, kako da razgovoramo sa Njim a da ne otvaramo usta. Strah ulazi u naše biće jedino kad povučemo svoju predanost od Apsoluta.

Predanost je razvoj. Ona je razvoj našeg tela, uma i srca u Sunce božanske Punoće u nama. Predanost tom Suncu je najveća pobeda života. Pas neuspeha ne može nas dostići kada smo u tom Suncu. Princ Zla ne može da nas dotakne kad ostvarimo i zasnujemo naše jedinstvo sa tim večno životnodajućim Suncem.

Predanost i svesrdnost igraju se zajedno, jedu zajedno i spavaju zajedno. Njihova je kruna pobede. Kalkulisanje i sumnja igraju se zajedno, jedu zajedno i spavaju zajedno. Njihova je sudbina osuđena na razočaranje, osuđena na neuspeh.

Indija je zemlja predanosti. Ta predanost nije slepo potčinjavanje, nego posvećenost čovekovog ograničenog sopstva čovekovom neograničenom Sopstvu. U Mahabharati ima mnogo priča koje govore o predanosti. Sve one sadrže veliku duhovnu istinu. Ispričaću vam kratku, ali veoma inspirativnu i poučnu priču o Draupadi, koja je bila kraljica Pandava. Dok je zli Dušašana nemilosrdno pokušavao da je razodene, ona se molila Gospodu da je spase. Pa ipak je sve vreme čvrsto držala rukama svoju odeću. Njena predanost nije bila potpuna i molitva joj nije bila uslišena. Dušašana je nastavljao da pokušava da skine odeću nesrećnoj kraljici. Ali, u jednom trenutku je Draupadi pustila svoju odeću i počela da se moli Gospodu sa sklopljenim rukama: „O Gospode moga srca, o Kormilaru mog života, neka se ispuni Tvoja Volja“, molila se ona. I gle snage njene apsolutne predanosti! Božije ćutanje se prekinulo. Njegova Milost je obasula Draupadi. Dok je Dušašana pokušavao da joj skine sari, uvideo je da je on beskrajan. Njegov ponos je bio skršen.

Božija sveispunjujuća Milost spušta se samo kad se čovekova bezuslovna predanost uspne.

Naša predanost je krajnje dragocena stvar. Jedino je Bog zaslužuje. Mi možemo da ponudimo našu predanost nekom pojedincu, ali samo da bismo ostvarili Boga. Ako je taj pojedinac dosegao svoj Cilj, on može da nam pomogne na našem duhovnom putovanju. Ali, ako ponudimo sebe nekom samo da bismo udovoljili toj osobi, onda činimo ogromnu grešku. Trebalo bi da sebe bezrezervno ponudimo Gospodu u toj osobi.

Sve što činimo treba da činimo da udovoljimo Bogu, a ne da dobijemo aplauz. Naša dela su i suviše tajna i sveta da bismo ih pokazivali drugima. Ona su namenjena našem napretku, dostignućima i ostvarenju.

Nema granice našoj predanosti. Što se više predajemo, to više moramo da se predamo. Bog nam je dao sposobnost. On traži ispoljavanje od nas u skladu sa našom sposobnošću. Ipoljavanje koje prevazilazi našu sposobnost Bog nikad nije tražio i nikad neće tražiti.

U čovekovoj potpunoj i apsolutnoj predanosti je njegovo ostvarenje: njegovo ostvarenje Sopstva, njegovo ispoljavanje Boga Beskrajnog.

Meditacija: Individualna i kolektivna

Meditacija je oko koje vidi Istinu, srce koje oseća Istinu i duša koja ostvaruje Istinu.

Pomoću meditacije duša postaje potpuno svesna svoje evolucije na svom večnom putovanju. Pomoću meditacije mi vidimo kako se oblik razvija u Bezoblično, konačno u Beskonačno; a vidimo i kako se Bezoblično razvija u oblik, a Beskonačno u konačno.

Meditacija govori. Ona govori u tišini. Ona otkriva. Ona otkriva aspirantu da su materija i duh jedno, da su imanentno i transcendentno jeno. Ona otkriva da život nipošto ne može biti puko trajanje od sedamdeset ili osamdeset godina između rođenja i smrti, već da je on sama Večnost. Naše rođenje je značajan događaj u samom Božijem postojanju. A isti je slučaj i sa našom smrću. Prilikom našeg rođenja, život živi u telu. Prilikom naše smrti, život živi u duhu.

Meditacija: individualna i kolektivna. Kao što su pojedinac i kolektiv u suštini jedno, tako je i meditacija, individualna i kolektivna, u suštini jedno. Mi smo Božija deca. Naše telo kaže da smo mi ljudski. Naša duša kaže da smo božanski.

Bez obzira da li smo ljudski ili božanski, mi smo jedno, neizbežno i večno. Mi smo nerazdvojni delovi celine. Mi upotpunjujemo celinu.

Ogroman je okean. Ti vidiš jedan njegov deo. On vidi jedan njegov deo. Ja vidim jedan njegov deo. Ali, čitavo prostranstvo okeana daleko je van našeg vidnog polja. Naš vid je ograničen. Ipak, delovi koje svako od nas vidi nisu odvojeni i ne mogu se odvojiti od čitavog okeana.

Šta stvara jedan orkestar? On stvara simfonijsko jedinstvo. Razne note raznih instrumenata čine simfoniju. Kao što svaki instrument svira sopstvene note, tako i svaki pojedinac može da meditira na svoj način. Ali, na kraju će svi stići do istog cilja i do osnovne spoznaje jedinstva. A ta spoznaja nije ništa drugo do oslobođenje – oslobođenje od vezanosti, neznanja i smrti.

Tat twam asi. „To si ti“. Ovo je, zaista, tajna koja se može otkriti tokom meditacije. Ovo „Ti“ nije spoljašnji čovek. Ovo „Ti“ je naša duša, naša unutrašnja božanstvenost. Naša neprosvetljena i nebožanska priroda pokušava da nas navede da osetimo da je telo sve. Naša prosvetljena i božanska priroda čini da osećamo da je naša duša, koja nema ni početka ni kraja, sve. Zaista, duša je dah našeg postojanja i na Nebu i na Zemlji.

Znanje o sebi i univerzalno Znanje nisu dve različite stvari. Sve u ovom univerzumu postaje naše kad spoznamo svoje Sopstvo. A šta je taj univerzum? On je spoljašnji izraz naših unutrašnjih dostignuća. Mi smo svoji sopstveni spasitelji. Naše spasenje je u nama. Mi smo oni koji moraju da rade za svoje spasenje. Mi sami stvaramo sopstvenu sudbinu. Kriviti druge za nepovoljne okolnosti naših života ne priliči našem dostojanstvu. Na nesreću, taj čin okrivljavanja drugih je jedna od čovekovih najstarijih bolesti. Adam je krivio Evu za svoje iskušenje. Jadna Eva, šta je mogla? I ona je okrivila nekog drugog. Ne, to ne smemo da radimo. Ako je delo naše, onda je i odgovornost naša. Pokušati da izbegnemo posledice naših dela naprosto je besmisleno. Ali, mudro je osloboditi se od toga da pravimo greške; to je pravo prosvetljenje. Iskušenja i patnje su u nama i oko nas. Mi naprosto treba da ih ignorišemo. Ako to ignorisanje ne pomogne, moramo da se suočimo sa njima. Ako ni to nije dovoljno, moramo da ih pobedimo sada i ovde. Najveći problem je kako da pobedimo iskušenja i patnju. Mi ih možemo pobediti jedino našom stalnom težnjom i meditacijom. Za to nema zamene, nema alternative.

Od meditacije, koja je duboka i usredsređena, dobijamo duhovno znanje i čistu posvećenost, koji deluju ne samo istovremeno, već i usaglašeno. Put bakti, posvećenosti, i put džnane, znanja, na kraju nas vode do istog cilja. Posvećenost nije slepa vera. To nije besmisleno vezivanje za naša unutrašnja osećanja. Ona je neuporediv proces duhovnog razvoja. Znanje nije nešto suvoparno. Ali, ono nije ni agresivna moć. Znanje je hrana koja osnažuje naše zemaljsko i nebesko postojanje. Posvećenost je Blaženstvo. Znanje je Mir. Našem srcu je potrebno Blaženstvo, a našem umu je potreban Mir, baš kao što smo i mi potrebni Bogu da ispolji Sebe, a Bog je potreban nama da bismo ispunili sebe.

Meditacija: individualna i kolektivna. Lako je meditirati individualno. Aspirant je srećan, jer niko treći ne stoji između njega i Božije Milosti. Lako je meditirati kolektivno. Učenik se, naravno, raduje kada uči sa drugima u istom razredu. Aspirant je takođe srećan, jer ga iskrena težnja drugih tragalaca može inspirisati.

Istina, pri individualnoj meditaciji ima teškoća, jer aspiranta može da spopadne lenjost. Istina, ima teškoća pri kolektivnoj meditaciji, jer ima velikih šansi da neznanje i slabost drugih mogu nesvesno da napadnu aspirantovo telo, um i srce.

Bilo da meditiramo individualno ili kolektivno, jednu stvar moramo apsolutno da učinimo: moramo da meditiramo svesno. Ako ulažemp nesvestan napor, to je kao da teramo sebe da igramo fudbal na silu. Čovek igra, ali ne oseća radost. Svesni napor je kao kad smo krajnje voljni da igramo fudbal. Tada se stvarno radujemo. Slično tome, svesna meditacija nam donosi unutrašnje Blaženstvo iz duše.

Na kraju, svako ljudsko biće mora da ima duh božanskog heroja. I kada bi bio ostavljen sam u najgušćoj šumi, čovek mora da ima unutrašnju snagu da meditira bez straha. Ako se od njega zatraži da meditira na Tajms skveru među gomilom ljudi, on mora da ima unutrašnju snagu da meditira a da ni najmanje ne bude ometen. Bilo da je sam ili da je sa drugima, aspirant mora da bude u svojoj meditaciji nepoljuljan i neuplašen.

Ima li vaša duša posebnu misiju?

Vaša duša ima posebnu misiju. Vaša duša je toga vrhunski svesna.

Maja, iluzija ili zaborav, navodi vas da osećate da ste konačni, slabi i bespomoćni. To nije tačno. Vi niste telo. Vi niste čula. Vi niste um. Oni su svi ograničeni. Vi ste duša, koja je neograničena. Vaša duša je beskrajno moćna. Vaša duša prkosi vremenu i prostoru.

Možete li uopšte spoznati svoju dušu? Možete li biti potpuno svesni svoje duše i biti jedno sa njom? Svakako da možete; jer zapravo vi i niste ništa drugo do duša. Upravo vaša duša predstavlja prirodno stanje svesti. Ali, sumnja čini teškom spoznaju duše. Sumnja je čovekova besplodna borba u spoljašnjem svetu. Težnja je tragaočevo plodno poverenje u unutrašnjem svetu. Sumnja se bori i bori. Na kraju sama sebe uništava. Težnja leti naviše do najvišeg. Na kraju svog putovanja stiže do Cilja. Sumnja se zasniva na spoljašnjem posmatranju. Težnja se zasniva na unutrašnjem iskustvu. Sumnja se završava neuspehom, jer ona živi u ograničenom fizičkom umu. Težnja se završava uspehom, jer živi u uspinjućoj duši. Život težnje je život Mira. Život težnje je život Blaženstva. Život težnje je život božanskog Ispunjenja.

Da bi saznali koja je vaša posebna misija, treba da zaronite duboko u sebe. Nada i hrabrost moraju vas pratiti na vašem neumornom putovanju. Nada će probuditi vašu unutrašnju božanstvenost. Hrabrost će dovesti do procvata vaše unutrašnje božanstvenosti. Nada će vas nadahnuti da sanjate o Transcendentalnom. Hrabrost će vas nadahnuti da ispoljite to Transcendentalno ovde na Zemlji.

Da bi osetili šta je vaša posebna misija, treba stalno da stvarate. To što stvarate je nešto što ćete na kraju postati. Nakon svega, doći ćeš do spoznaje da vaše stvaranje nije ništa drugo do vaše samootkrovenje.

Istina je, ima onoliko misija koliko i duša. Ali, sve te misije se ispunjavaju tek nakon što duše dostignu određeni stepen savršenstva. Ovaj svet je božanska igra. Svaki učesnik doprinosi njenoj uspešnosti. Uloga sluge isto je toliko značajna koliko i uloga gospodara. U savršenstvu svake individualne uloge leži kolektivno ispunjenje. A istovremeno, to individualno ispunjenje postaje savršeno jedino kada pojedinac uspostavi neraskidivu vezu i spozna svoje jedinstvo sa svim ljudskim bićima na svetu.

Vi ste jedno, od glave do pete. Pa ipak, jedno mesto nazivate ušima, a drugo očima. Svako mesto na vašem telu ima sopstveno ime. Za divno čudo, iako su sve to delovi istog tela, nijedan ne može da obavlja funkciju onog drugog. Oči vide, ali ne mogu da čuju. Uši čuju, ali ne mogu da vide. Tako je telo, mada je jedno, takođe i mnoštvo. Slično tome, mada je Bog jedno, On ispoljava Sebe kroz mnoge oblike.

Bog nam govori šta je naša misija. Ali, mi ne razumemo Božiji jezik, pa On mora da postane sopstveni tumač. Kad nam drugi govore o Bogu, oni nikad ne mogu da nam u potpunosti kažu šta je Bog. Oni pogrešno tumače, a mi pogrešno razumemo. Bog govori u tišini. On takođe i tumači Svoju poruku u tišini. Hajde onda da čujemo i razumemo Boga u tišini.

Ima li vaša duša posebnu misiju? Da. Vaša misija je u najvećim dubinama vašeg srca i tamo morate da je pronađete i ispunite. Nema spoljašnjeg načina da ispunite svoju misiju. Jelen stvara mošus u sopstvenom telu. On oseća njegov miris i to ga opija, pa pokušava da pronađe poreklo mirisa. On trči i trči, ali ne može da pronađe njegov izvor. U svojoj beskrajnoj potrazi gubi svu svoju energiju i na kraju umire. A izvor koji je godinama tako očajnički tražio bio je u njemu. Kako bi ga mogao pronaći na nekom drugom mestu?

Isti je slučaj i sa vama. Vaša posebna misija – koja predstavlja ispunjenje vaše božanstvenosti – nije izvan vas, već u vama. Tražite unutra. Meditirajte unutra. Otkrićete svoju misiju.

Koliko smo daleko od ostvarenja?

Avidyaya mrityum tirtha vidyaya amritam snute. „Neznanjem prolazimo kroz smrt, znanjem dostižemo Besmrtnost.“ Ovo je, zaista, veliki uvid.

Ostvarenje znači otkrovenje Boga u ljudskom telu. Ostvarenje znači da je sam čovek – Bog.

Na nesreću, čovek nije sam. On ima želju, a želja ima strahovitu moć. A ipak, ona ne može da mu pruži trajnu radost i mir. Želja je konačna. Želja je slepa. Ona pokušava da veže čoveka koji je po rođenju bezgraničan. Božija Milost, koja deluje kroz čoveka radi Božijeg potpunog ispoljavanja, bezgranična je.

Ostvarenje niče iz pobede nad sobom. Ono raste u svom jedinstvu sa Bogom. Ono ispunjava sebe grleći konačno u Beskonačnom.

Mi smo tragaoci Svevišnjeg. Nama je potrebno apsolutno ostvarenje. Sa malim ostvarenjem možemo da budemo najviše kao mačka. Sa apsolutnim ostvarenjem bićemo u stanju da zapretimo neznanju poput lava koji riče.

U trenutku kad kažem „moje telo“, ja se odvajam od tela. To telo prolazi kroz detinjstvo, pubertet, zrelost i starost. Ono nije zaista „ja“. Pravo „Ja“ uvek ostaje nepromenljivo. Kad kažem da sam se ugojio ili smršao, ja govorim o telu koje se ugojilo ili smršalo, a ne o unutrašnjem „Ja“ koje je večno i besmrtno.

Ostvarenje kaže da ne postoje stvari kao što su ropstvo i sloboda, o kojima tako često govorimo u svojim svakodnevnim životima. Ono što zaista postoji je svest – svest na raznim nivoima, svest koja uživa u samoj sebi u svojim različitim ispoljavanjima. Sve dok mislimo da živimo u okovima neznanja, slobodni smo da osetimo da možemo boraviti i u slobodi ako to hoćemo. Ako nas vezanost navodi da osećamo da je svet mesto patnje, onda nas sloboda nesumnjivo može navesti da osećamo da svet nije ništa drugo do blažena svest Bramana. Ali, ostvarenje čini da osećamo: *Sarvam khalvidam Brahma*. „Sve što se prostire je Braman.“

Da bismo shvatili šta je ostvarenje, najpre treba da volimo svoje unutrašnje Sopstvo. Sledeći korak je da volimo samo ostvarenje. To je ljubav koja budi našu dušu. To je ljubav koja prosvetljuje našu svest. Voli i bićeš voljen. Ostvari i bićeš ispunjen.

Ostvarenje je naša unutrašnja svetiljka. Ako držimo tu svetiljku upaljenu, ona će čitavom svetu poslati svoju sjajnu svetlost. Svi mi, bez izuzetka, imamo moć samospoznaje, ili, drugim rečima, ostvarenja Boga. Poricati tu istinu znači nemilosrdno obmanjivati sam sebe.

Mi spoznajemo Istinu ne samo kad radost ispuni naš um, već i kad tuga obavije naše srce, kad nas smrt dočeka na svoje mračne grudi, kad Besmrtnost stavi naše postojanje u krilo preobražaja.

Koliko smo daleko od ostvarenja? Odgovor možemo znati po tome u kojoj meri smo se predali Božijoj Volji. Nema drugog načina da to znamo. A takođe moramo da znamo da svaki novi dan sviće sa nekom novom spoznajom. Život je stalna spoznaja za onoga čije je unutrašnje oko otvoreno.

Zašto hoćemo da ostvarimo Boga? Mi hoćemo da ostvarimo Boga zato što smo svesno načinili puteve kojima plodovi ostvarenja Boga mogu da teku. Samo naše telo je božanska mašina; zato joj treba podmazivanje. Ostvarenje je božansko mazivo, koje izuzetno efikasno obavlja svoj posao.

Ostvarenje se može postići Božijom Milošću, milošću Gurua i tragaočevom težnjom. Božija Milost je kiša. Guruova milost je seme. Tragaočeva težnja je veština uzgajanja. I gle, obilna žetva je – Ostvarenje!

Uloga čistote u duhovnom životu

Čistoto! Čistoto! Čistoto! Mi te volimo. Mi te želimo. Potrebna si nam. Ostani u našim mislima! Ostani u našim delima! Ostani u dahu našeg života!

Kako da budemo čisti? Mi možemo biti čisti pomoću samokontrole. Mi možemo da kontrolišemo svoja čula. To je neverovatno teško, ali ne i nemoguće.

„Kontrolisaću moja čula. Pobediću moje strasti.“ Taj pristup nam ne može doneti ono što zaista želimo. Gladni lav koji živi u našim čulima i gladni tigar koji živi u našim strastima neće nas napustiti samo zato što ponavljamo misao: „Kontrolisaću moja čula i pobediću moje strasti“. Takav pristup ne vredi.

Mi moramo da usmerimo svoj um na Boga. Na naše krajnje iznenađenje, naš lav i tigar, sada pripitomljeni, ostaviće nas sami od sebe, kad vide da smo postali suviše siromašni da bismo ih hranili. Ali, zapravo, mi uopšte nismo postali siromašni. Naprotiv, postali smo beskrajno jači i bogatiji, jer Božija Volja okrepljuje naše telo, um i srce. Pravi pristup je da čvrsto usmerimo svoje telo, um i srce ka Božanskom. Što smo bliže Svetlosti, to smo dalje od tame.

Čistota ne dolazi odjednom. Za to treba vremena. Moramo da zaronimo duboko u sebe i da sa nepokolebljivom verom utonemo u kontemplaciju na Boga. Nema potrebe da mi idemo Čistoti. Čistota će doći nama. A Čistota ne dolazi sama. Ona sa sobom nosi trajnu Radost. Ta božanska Radost je jedina svrha našeg života. Bog potpuno otkriva Sebe i bezrezervno ispoljava Sebe samo kad imamo unutrašnju Radost.

Ovaj svet nam daje želje. Bog nam daje molitve. Ovaj svet nam daje ropstvo. Bog nam daje slobodu: slobodu od ograničenja, slobodu od neznanja.

Mi smo igrači. Možemo da igramo bilo fudbal, bilo kriket. Slobodni smo da izaberemo. Slično tome, mi sami biramo bilo čistotu, bilo nečistotu, da se igramo sa njom. Igrač je gospodar igre, a ne obrnuto.

Najlakši i najefikasniji način da dobijemo čistotu je da ponavljamo mantru. Mantra je semeni zvuk. Mantra je dinamička moć u obliku vibrirajućeg zvuka.

Hajde da sad naučimo šta je đapa. Đapa je višestruko ponavljanje neke mantre. Vi želite čistotu, zar ne? Onda sad odmah ponovite Božije ime petsto puta. To je naša mantra. Hajde da svi to učinimo.

[Tragaoci su se pridružili Šri Činmoju u ponavljanju mantre.]

Hvala vam. Uspeli smo. Sada, molim vas, svakog dana povećajte broj ponavljanja za sto. To znači, sutra ćete ponoviti Božije ime šesto puta, a narednog dana, sedamsto puta. Kako sam izračunao, za jednu nedelju ponovićete Božije ime hiljadu i dvesta puta. Od tada, molim vas, počnite da smanjujuete broj ponavljanja za sto, dok opet ne stignete do petsto. Molim vas da nastavite sa tom vežbom, sedmicu za sedmicom, makar samo jedan mesec. Bilo da želite da promenite svoje ime ili ne, svet će vam dati drugo ime. On će vas zvati – Čistota. Vaše unutrašnje uho omogućiće vam da to čujete. Biće to nešto više nego što ste mogli i da zamislite.

Neka nas ništa ne ometa. Neka nas nečistota našeg tela podseti na spontanu Čistotu našeg srca. Neka nas naše spoljašnje konačne misli podsete na našu unutrašnju beskrajnu Volju. Neka nas bezbrojne nesavršenosti našeg uma podsete na neograničeno Savršenstvo naše duše.

Današnji svet je pun nečistote. Izgleda kao da je čistota moneta sa nekog drugog sveta. Teško je steći čistotu, ali kad je jednom steknemo, mir je naš, uspeh je naš.

Hajde da se suočimo sa svetom. Hajde da prihvatimo svet onako kako nam dolazi. Naš Unutrašnji Pilot je stalno budan. Duboki tokovi našeg unutrašnjeg života uvek će teći neprimetno, neometano, bez straha.

Bog nam je možda nepoznat, ali On nije nespoznatljiv. Naše molitve i meditacije vode nas tom neznanom. Sloboda je nešto za čime vapimo. Ali, za divno čudo, mi nismo svesni činjenice da unutar sebe već imamo beskrajnu slobodu. Gledajte! Bez ikakvih problema, možemo da zaboravimo Boga. Možemo da ga ignorišemo, pa čak i da Ga poričemo. Ali, Božija Samilost kaže: „Deco Moja, bez obzira šta učinite ili kažete, Moje Srce vas nikad neće napustiti. Ja vas želim. Potrebni ste mi“.

Majka drži dete za ruku. Ali, dete mora da hoda samo, i ono to i čini. Ni onaj koga vuku ni onaj koji vuče ne mogu biti srećni. Slično tome, Bog kaže: „Moja božanska deco, u vašem unutrašnjem životu Ja vam dajem inspiraciju. A vi treba da sa najčistijim srcem težite da dosegnete Zlatno Onostrano“.

Dve tajne: reinkarnacija i evolucija

Da bismo razumeli tajne reinkarnacije, evolucije i transformacije, moramo da najpre razumemo najvažniju tajnu od svih: tajnu karme.

Karma je sanskritska reč koja znači delovanje. Delovanje može da obavlja srce; može da ga obavlja um; može da ga obavlja telo.

There are three kinds of karma: Sanchita karma, Prarabdha karma and Agami karma.

*Sančita* znači nagomilana. Mi čekamo svesno ili nesvesno na plodove karme koju smo posejali našim prošlim mislima, rečima, delima i odlukama. *Sančita* karma je nagomilavanje dela koja smo počinili u nekom od prošlih života ili u ovom životu, čiji rezultati još nisu završeni, čije posledice još nisu proizvedene.

Prarabda karma je sudbina ili usud kao rezultat dela koja smo učinili u bilo kom od prethodnih života. Karmičke posledice su započele, ali one još nisu završene i zahtevaju ponovno rođenje da bi se upotpunile. *Prarabda karma* je onaj deo sančita karme koji je počeo da donosi plodove. Mi počinjemo u ovom životu da žanjemo plodove naše prošle karme, a istovremeno sejemo novo seme za buduću žetvu.

Agami znači buduća ili primičuća. Agami karma se može stvarati jedino nakon što čovek postigne duhovno savršenstvo, kad nije vezan ni primamljivošću rođenja ni zamkama smrti. Čovek tada deluje kako bi pomogao čovečanstvu. Ta oslobođena duša u tom slučaju igra značajnu ulogu u Božanskoj Igri koja nema ni početka ni kraja.

Mi znamo da postoji jedno Biće koje nazivamo Bogom. Znamo da postoji nešto što zovemo dušom. Veliki američki filozof, Emerson, rekao je: „Bog je beskrajni krug čiji je centar svuda, ali koji nigde nema periferije“. Nesumnjivo možemo da kažemo da je taj centar ljudska duša.

Duša je večiti entitet. Kakva je njena veza sa reinkarnacijom? Mogle bi se napisati bezbrojne stranice o reinkarnaciji, tom značajnom pojmu o kome se tako naširoko govori i u koji se isto tako široko ne veruje. Hajde da u jednoj kratkoj rečenici pokušamo da razumemo suštinu te teme. Reinkarnacija je proces kojim duša evoluira; ona postoji radi rasta i razvoja duše.

Svi mi znamo teoriju Čarlsa Darvina o evoluciji vrsta. To je promena fizičkih organizama od nižih u više, ili od jednostavnijih u složenije. Duhovna evolucija odvija se uporedo sa fizičkom evolucijom. Duša postoji u svim bićima. Istina je da je ona božanska i besmrtna. Ali, ona ima svoj sopstveni nagon da bude potpunija, više ispunjujuća i više božanska. Zato u procesu svoje evolucija ona mora da prolazi od manje savršenog tela do najsavršenijeg tela. U svakoj fazi, ona u sebe unosi istinsku vrednost svih svojih zemaljskih iskustava. Tako duša raste, bogati se, čineći svoju božanstvenost potpunijom, skladnijom i savršenijom.

Reinkarnacija nam kaže da nismo nastali ni iz čega. Naše današnje stanje je posledica onoga što smo od sebe načinili u prošlosti. Mi smo posledica svojih prošlih inkarnacija.

„Mnoga rođenja ostala su za mnom i za tobom, o Arđuna! Ja ih sva znam, ali ti tvoja ne znaš.“ Tako je rekao božanski Šri Krišna još neostvarenom Arđuni.

Evolucija je spona između onog što je bilo i onog što će biti. Ja sam čovek. Moram da znam da ne samo da sam bio sopstveni otac, već da ću biti i sopstveni sin. Ja sam imao probleme. Ti si ih imao. On ih je imao. Nema izuzetka! Suočili smo se sa njima. Suočavamo se sa njima i danas. Ali, nema sumnje da ćemo ih rešiti.

Šta je cilj života?

Cilj života je postati svestan Vrhunske Stvarnosti. Cilj života je biti svesni izraz Večnog Bića.

Život je evolucija. Evolucija je razvoj iznutra. Svaki život je svet za sebe. Zaista, svaki život je mikrokosmos. Sve što živi u prostranom univerzumu živi takođe i u svakom individualnom životu.

Postoje dva života: unutrašnji i spoljašnji. Spoljašnji život govori o svojim principima, a onda pokušava da deluje. On propoveda i kad treba i kad ne treba, ali čini veoma malo od onog što propoveda. Unutrašnji život ne govori. On deluje. Njegovo spontano delovanje je svesno ispoljavanje Boga.

Naš život ima dve stvarnosti: egzoteričku i ezoteričku. Egzoterička stvarnost se odnosi na spoljašnji svet. Spoljašnja stvarnost se trudi da ispuni sebe hraneći želje i podstičući strasti. Ezoterička ili unutrašnja stvarnost nalazi ispunjenje u kontroli strasti i pobedi nad željama, u plivanju prostranim morem Oslobođenja.

Život je postojanje. Obično postojanje dolazi od jednog dubljeg Postojanja. Postojanje ne može da nastane od nepostojanja. Život dolazi od Boga. Život je Bog. Dve stvari treba da učinimo: treba da sa velikom posvećenošću proučavamo život i da krajnje božanski živimo život.

Dve stvari moramo da imamo: maštu i inspiraciju. Život bez mašte je život zatočenja. Na krilima mašte, moramo da pokušamo da uzletimo u Onostrano. Život bez inspiracije je život tavorenja. Sa dinamizmom neprekidne inspiracije, daćemo životu novi smisao i ovekovečićemo život.

Cilj života je ostvariti Boga. Ostvarenje nikada ne može doći onome ko je neaktivan. Moramo da težimo za Ostvarenjem. Moramo da platimo cenu za njega. Drugog izbora nema. Jedna stvar je izuzetno značajna: govoreći drugima da ste ostvarena duša, možda možete da ubedite njih, možda možete da prevarite čak i sopstveno srce, ali ne možete da prevarite Boga.

Prvo što je potrebno za Ostvarenje Boga je mir. Mir se zasniva na ljubavi: ljubavi prema čovečanstvu i ljubavi prema Bogu. Mir se takođe zasniva na nevezanosti. Ne žudite za dobitkom, ne strahujte od gubitka – i gle! Mir je vaš. Mir se takođe zasniva na odricanju. To odricanje nije odricanje od svetovnih poseda, već od ograničenosti i neznanja. Takav mir je pravi Mir koga ne može da poremeti galama sveta, spoljašnjeg ili unutrašnjeg.

Kad steknete božanski Mir, Ostvarenje neće moći da odoli da ne pokuca na vrata vašeg srca. Tačnije rečeno, Lotos Ostvarenja počeće da cveta u vašem srcu, laticu po laticu.

Za ostvarenje Boga nisu neophodni hramovi, crkve i sinagoge. A nije nužno ni mnoštvo svetih spisa i propovedi. Ono što je nužno je meditacija. Meditacija će učiniti da ostvarite Boga Beskrajnog unutar svoje duše, srca, uma i tela.

Cilj života je živeti božanski život. Mi živimo na ovom svetu. Mi znamo da čovek ne živi samo od hleba. Čoveku je potrebna duša da bi živeo u svetu Božije Stvarnosti. Duša je u stanju da vidi i oseti znano i Neznano, postojeće i nepostojeće, san prošlosti, dostignuće sadašnjosti i nadu budućnosti.

Hajde da prihvatimo unutrašnji život, duhovni život. Greške na našem putu su neizbežne. Uspeh bez truda je potpuno nemoguć. Bez rada nema napretka. Iskustvo moramo da pozdravimo, jer bez iskustva ništa ne možemo da naučimo. To iskustvo može da bude ili ohrabujuće ili obeshrabrujuće. Ali je iskustvo ono što nas čini pravim bićem, ono što nam pokazuje pravi smisao našeg postojanja.

Hajde da svi budemo istinski duhovni. Hajde da ostvarimo Boga tako što ćemo stalno komunicirati sa Njim. Za našu meditaciju nije nam potrebno neko posebno vreme ili mesto. Moramo da prevaziđemo potrebu vremena i prostora. Kad zaronimo duboko unutra, tad osećamo da se jedan trenutak ne može odvojiti od drugog, da se jedno mesto ne može odvojiti od drugog. Hajde da težimo da živimo u Večnom Sada Ostvarenja Boga, u Večnom Sada Božijeg Sna i Stvarnosti. Taj San je san o večno nadmašujućem Prevazilaženju. Ta stvarnost je Stvarnost stalno cvatućeg Otkrovenja.

Šta je duhovnost?

Duhovnost je univerzalnost Istine, Svetlosti i Blaženstva. Duhovnost je svesna potreba za Bogom. Duhovnost je stalna prilika da se uvidi i dokaže da svi mi možemo da budemo isto toliko veliki koliko i Bog.

Bog je Blaženstvo. Blaženstvo je dah duše. Bog ne želi da gleda lice tuge. Bog će nam dati beskonačnost onog trenutka kad budemo spremni da Mu ponudimo makar i jednu iskru blaženstva naše duše.

Ovaj svet je pun tuge. Mi smo za to odgovorni. Naša osećanja ličnog interesa i lične važnosti su u potpunosti odgovorna za to. Individulna svest mora da se proširi. Čoveku je potrebna inspiracija. Čoveku je potrebno delovanje. Duhovnosti je potreban čovek. Duhovnosti je potrebno apsolutno ispunjenje. Duhovnost ima unutrašnje oko koje sve životne okolnosti povezuje sa unutrašnjom sigurnošću.

Čovek može da stvori i razgradi spoljašnje okolnosti svoga života svojim duhovnim mislima. Samo je za onog ko nosi Boga u svojim mislima i delima Bog živa stvarnost.

Duhovnost ima tajni ključ da se otvore Vrata Božanskog. Taj ključ je meditacija. Meditacija pojednostavljuje naš spoljašnji život i osnažuje naš unutrašnji život. Meditacija nam daje prirodan i spontan život. Taj život postaje tako prirodan i spontan da ne možemo ni da dišemo a da nismo svesni božanskog u sebi.

Meditacija je božanski dar. Ona je direktan pristup, jer vodi aspiranta Jednom od koga je i potekao. Meditacija nam govori da je naš ljudski život tajna i sveta stvar; meditacija potvrđuje naše božansko nasleđe. Meditacija nam daje jedno novo oko da vidimo Boga, jedno novo uho da čujemo Božiji Glas i jedno novo srce da osetimo Božije Prisustvo.

Duhovni život nije postelja od ruža; ali nije ni postelja od trnja. On je postelja od stvarnosti i neizbežnosti. U mom duhovnom životu, ja vidim ulogu đavola i ulogu mog Gospoda. Ako đavo ima iskušenje, moj Gospod ima Vođstvo. Ako đavo ima protivljenje, moj Gospod ima Pomoć. Ako đavo ima kaznu, moj Gospod ima Samilost. Ako me đavo vodi u pakao, moj Gospod me vodi u Raj. Ako đavo ima smrt za mene, moj Gospod za mene ima Besmrtnost.

Moramo se moliti Bogu iz punoće svoga srca i sa suzama u očima. Ne smemo za svoj cilj uzeti ništa manje od Ostvarenja Boga, jer je to jedini cilj našeg zemaljskog postojanja. Šri Ramakrišna kaže: „Uzalud je rođen onaj ko, imajući retku privilegiju da se rodi kao čovek, nije u stanju da ostvari Boga u ovom životu“.

Nauka je postigla čuda. Pa ipak, njen je vidokrug ograničen. Postoje svetovi koji prevazilaze čula; postoje skrivene misterije. Nauka nema pristupa tim svetovima; nauka nikad ne može rešiti te misterije. Ali duhovna osoba koja ima unutrašnji vid lako može da uđe u te svetove i da dokuči te misterije. A ipak je duhovna osoba pravi idealista koji ne gradi kule u vazduhu, već obema nogama čvrsto stoji na zemlji.

Duhovnost nije samo puka tolerancija. Ona nije ni prihvatanje. Ona je osećaj sveopšteg jedinstva. U našem duhovnom životu, mi gledamo na Božansko ne samo na način na koji mi doživljavamo Boga, već na sve načine na koji ljudi doživljavaju Boga. Naš duhovni život čvrsto i pouzdano uspostavlja osnov jedinstva u različitosti.

Duhovnost nije samo gostoljubivost prema verovanjima drugih u Boga. Ona je apsolutno priznavanje i prihvatanje njihove vere u Boga kao naše sopstvene. Teško je, ali ne i nemoguće, jer je to bilo iskustvo i praksa svih duhovnih Učitelja svih vremena.

„Istina“ je bila problem nad problemima u svakom dobu. Istina živi u iskustvu. Istina, u svom spoljašnjem aspektu, jeste iskrenost, istinoljubivost i poštenje. Istina, u svom unutrašnjem, duhovnom aspektu jeste vizija Boga, ostvarenje Boga i ispoljavanje Boga. Ono što večno diše je Istina. Dirljiv je poklič naših proroka Upanišada: *Satyam eva jayate nenritam*. Samo istina pobeđuje, nikad neistina. Blagoslovena je Indija što ima ovo za svoj moto, svoj životni dah, svoju dalekosežnu poruku sveopšte božanstvenosti.

Duhovnost nećete naći u knjigama. Čak i da iscedimo knjigu, nećemo dobiti duhovnost. Ako hoćemo da budemo duhovni, treba da rastemo iznutra. Misli i ideje prethode knjigama. Um budi misli i ideje iz njihovog dremeža. Duhovnost budi um. Duhovan čovek je onaj ko sluša zapovesti duše i koga strah ne može da muči. Mišljenje sveta suviše je slabo da bi razdiralo njegov um i srce. Istinu on zna, oseća i otelovljuje.

Na kraju, imam jednu tajnu za one koji hoće da se upuste u duhovni život. Ta javna tajna glasi: vi možete da promenite svoj život. Nije vam potrebno da čekate godinama, pa ni mesecima, na tu promenu. Ona počinje onog trenutka kad zaronite u more duhovnosti. Pokušajte da živite život duhovne discipline jedan dan, samo jedan dan! Sigurno ćete uspeti.

Šta je joga?

Šta je joga? Joga je jezik Boga. Ako hoćemo da razgovaramo sa Bogom, treba da naučimo Njegov jezik.

Šta je joga? Joga je ono što nam otkriva Božiju tajnu. Ako želimo da znamo Božiju tajnu, moramo da krenemo putem joge.

Šta je joga? Joga je Dah Boga. Ako želimo da gledamo Božijim Okom i osećamo Njegovim Srcem, ako želimo da živimo u Božijem Snu i da znamo Njegovu Stvarnost, ako želimo da posedujemo Dah Božiji, i na kraju, ako želimo da i sami postanemo Bog, joga će nas uputiti kako.

Joga je jedinstvo. Ona je jedinstvo individualne duše sa Svevišnjim Sopstvom. Joga je duhovna nauka koja nas uči kako se Krajnja Stvarnost može ostvariti u samom životu.

Ono što mi treba da učinimo je da prihvatimo život i ispunimo Božansko u sebi ovde na Zemlji. To se može izvesti tako što ćemo prevazići naša ljudska ograničenja.

Joga nam govori koliko smo napredovali u odnosu na ostvarenje Boga. Ona nam takođe govori o našoj predodređenoj ulozi u Božijoj kosmičkoj Drami. Poslednja reč joge je da je svaka ljudska duša božanski predstavnik Boga na Zemlji.

Hajde da sada pažnju usmerimo na praktični aspekt joge. Ima nekoliko vrsta joge: karma joga, put delovanja; *bakti joga*, put ljubavi i posvećenosti; i *džnana joga*, put znanja. Smatra se da su ovo tri najvažnije vrste joge. Postoje i druge značajne vrste joge, ali su one ili ogranci ove tri vrste ili su blisko povezane sa njima.

Ove tri vrste joge služe kao tri glavne kapije za ulazak u Božiju Palatu. Ako hoćemo da vidimo i osetimo Boga na najslađi i najbliskiji način, onda treba da upražnjavamo *bakti jogu*. Ako hoćemo da ostvarimo Boga u čovečanstvu našim nesebičnim služenjem, onda treba da praktikujemo *karma jogu*. Ako želimo da ostvarimo mudrost i slavu Božijeg transcendentalnog Sopstva, onda moramo da upražnjavamo *džnana jogu*.

Jedna je stvar sigurna. Ova tri puta vode nas spoznaji Sebe u Ostvarenju Boga i Ostvarenju Boga u spoznaji Sebe.

Bakti joga

Zamolite nekog čoveka da govori o Bogu i on će govoriti bez kraja i konca. Zamolite baktu da govori o Bogu i on će reći samo dve stvari: Bog je sav Ljubav, Bog je sav slatkoća. Bakta čak ide i korak dalje. On kaže: „Ja mogu da pokušam da živim bez hleba, ali nikako ne mogu da živim bez Milosti moga Gospoda“.

Molitva bakte je veoma jednostavna: „O moj Gospode Bože, uđi u moj život Tvojim Okom Zaštite i Tvojim Srcem Samilosti“. Ta molitva je i najbrži način da se pokuca na Božija Vrata, a takođe i najlakši način da se vidi da Bog otvara ta vrata.

Karma jogi i džnana jogi mogu da pate od trenutaka sumnje u Božije postojanje. Međutim, bakta od toga ne pati. Za njega je postojanje Boga aksiomatska istina. I više od toga, to je spontano osećanje njegovog srca. Ali avaj, i on mora da trpi jednu vrstu patnje, On mora da trpi odvojenost od svog Voljenog. Sa suzama svog srca posvećenosti, on vapi da ponovo uspostavi najslađe jedinstvo sa Bogom.

Bakta posvećenik nije očaran umom koji razmišlja. Grube životne činjenice ne mogu da mu privuku pažnju, a kamoli da ga zaokupe. On želi stalno da živi u Bogoopijenosti.

Kad korača prema Bogu, posvećenik oseća da Bog trči prema njemu. Kad plače za Bogom jednu sekundu, posvećenik oseća da Bog plače za njim jedan sat. Kad pođe Bogu sa kapljicom svoje ljubavi da utaži Božiju žeđ, posvećenik oseća da ga Bog spušta u more Svoje ambrozijske Ljubavi.

Odnos između posvećenika i Boga može se samo osetiti, ali ne i opisati. Siroti Bog misli da ga nijedan čovek na svetu nikad ne može zarobiti, jer je On beskrajno dragocen i neprocenjiv. Avaj, On je zaboravio da je već podario posvećenost svome bakti. Na svoje najveće iznenađenje, na Svoju najdublju radost, predana posvećenost Njegovog posvećenika može da Ga zarobi.

Ima ljudi koji se podsmevaju bakti. Oni kažu da je Bog za baktu samo personalni Bog, beskrajni Bog sa oblikom, glorifikovano ljudsko biće. Njima ja kažem: zašto bakta ne bi osećao tako? Bakta iskreno oseća da je on sićušna kap, a da je Bog beskrajni okean. On oseća da je njegovo telo beskrajno mali deo Božije beskrajne Celine. Posvećenik misli na Boga i moli se Bogu koji je načinjen na njegovu sliku i priliku. I on ima sva prava da to i čini. Samo uđite u svest mačke i videćete da ona Svemoćno Biće zamišlja u obliku mačke – samo u divovskom obliku. Samo uđite u svest cveta i videćete da predstava cveta o nečemu što je beskrajno lepše od njega samog ima oblik cveta.

Bakta čini to isto. On zna da je ljudsko biće i oseća da njegov Bog treba da bude ljudski u svakom pogledu. Jedina je razlika, oseća on, što je on ograničeno ljudsko biće, a Bog je neograničeno ljudsko biće.

Za posvećenika, Bog je istovremeno blažen i milostiv. Radost njegovog srca ga navodi da oseća da je Bog blažen, a bolovi njegovog srca ga navode da oseća da je Bog milostiv.

Ptica peva. Čovek peva. I Bog peva. On peva Svoje najslađe pesme Beskonačnosti, Večnosti i Besmrtnosti kroz srce svog posvećenika.

Karma joga

Karma joga je delovanje bez želje preduzeto u ime Svevišnjeg. Karma joga je čovekovo istinsko prihvatanje njegovog zemaljskog postojanja. Karma joga je čovekov neustrašiv pohod bojnim poljem života.

Karma joga se ne slaže sa onima koji smatraju da aktivnosti ljudskog života nemaju značaja. Karma joga tvrdi da je život božanska prilika da se služi Bogu. Ta joga nije samo joga fizičkog delovanja; ona uključuje i aspirantov moralni i unutrašnji život.

Oni koji slede ovaj put mole se za snažno i savršeno telo. Oni se takođe mole i za duži život. Taj dugi život nije samo puko produžavanje života u smislu godina. To je život koji čezne za silaskom božanske Istine, Svetlosti i Moći na materijalni nivo. Karma jogi su pravi junaci na zemaljskoj pozornici i njihova je božanski trijumfalna pobeda.

Karma joginu su savršeno strane navale razočaranja i očajanja u ljudskom životu. On u životu i njegovim aktivnostima vidi božansku svrhu. Za sebe oseća da je spona između zemaljskih dužnosti i nebeskih odgovornosti. On ima mnogo oružja da osvoji svet, ali je njegova nevezanost najmoćnija. Njegova nevezanost pobeđuje i razarajuće udarce neuspeha i egu ugodne salve uspeha. Njegova nevezanost je daleko izvan klopke kako mučnih bolova sveta, tako i ustreptale radosti sveta.

Mnogi iskreni posvećenici osećaju da za posvećena osećanja bakte i prodorno oko džnanija nema mesta u karma jogi. Ovde se grdno varaju. Pravi karma jogi je onaj čije srce ima nepokolebljivu veru u Boga, čiji je um stalno svestan Boga i čije telo ima pravu ljubav prema Bogu u čovečanstvu.

Lako je bakti da zaboravi svet, a džnaniju da zanemari svet. Ali, sudbina karma jogina je drugačija. Bog želi da on živi u svetu, da živi sa svetom i da živi za svet.

Džnana joga

Bog ima tri oka. Ona se zovu bakti, karma i džnana. Bakti želi da živi u najprisnijoj Istini svog Oca. Karma želi da živi u sveprožimajućoj sveopštoj Istini svoga Oca. Džnana želi da živi u transcendentalnoj Istini svoga Oca.

Čoveku posvećenosti potrebna je Božija zaštita. Čoveku akcije potrebno je Božije vođstvo. Čoveku znanja potrebna je Božija pouka.

Džnana jogija ne interesuju, a još ga manje inspirišu, vera u Boga jednog bakte i ljubav prema čovečanstvu jednog karma jogina. On želi jedino um. Svojom mentalnom moći on teži ličnom iskustvu najviše Istine. On Boga smatra Izvorom Znanja. Na početku svoga puta, on oseća da ništa nije toliko važno kao ispunjenje uma. Na kraju, uviđa da mora da prevaziđe um ako hoće da živi u Vrhunskom Znanju.

Život je misterija. Misterija je i smrt. Džnana jogi hoće da dokuči te dve naizgled nerešive misterije Božije tvorevine. On takođe hoće da prevaziđe i život i smrt i da živi u Srcu Vrhunske Stvarnosti.

Čovek živi u svetu čula. On ne zna da li je ovaj svet stvaran ili nestvaran. Običan čovek ja zadovoljan sopstvenim postojanjem. On nema ni sposobnost razmišljanja ni iskreno interesovanje da zađe u dublji smisao života. On želi da pobegne od problema života i smrti. Na nesreću, od njih se ne može pobeći. Čovek je prisiljen da pliva u moru neznanja. Jedino ga džnana jogi može naučiti kako da prepliva more neznanja i uđe u More Znanja i Svetlosti.

Džnana jogi izjavljuje: neti, neti. „Ne to, ne to“. Šta hoće da kaže? On hoće da kaže da postoji viši svet od sveta čula, viša istina od ove zemaljski ograničene istine. On kaže, u određenom smislu, da postoje dve suprotstavljene strane. Jednu stranu čine laž, neznanje i smrt. Drugu stranu čine Istina, Znanje i Besmrtnost. Dok govori „Neti, neti“, on traži od čoveka da odbaci laž i prihvati Istinu, da odbaci neznanje i prihvati Znanje, da odbaci smrt i prihvati Besmrtnost.

Šta Bog planira?

Šta Bog planira? Ovo pitanje se često postavlja i o njemu diskutuje. Za divno čudo, ideja o Božijem planu privlači pažnju ne samo onih koji veruju u Boga, već i onih koji poriču da Bog postoji.

Ima li Bog neki plan? Ne, nipošto! Pravljenje plana znači načiniti nacrt posla koji treba da se obavi u budućnosti. Izgledi za uspeh su ono što nas inspiriše da se bacimo u aktivnosti. Mi hoćemo da izrastemo u uspeh sutrašnjice. Zato nam plan u izvesnoj meri pomaže. Ali, Bogu nije potreban Plan. Za Njega, vizija budućnosti nije nešto što treba da se ispuni, već nešto što već postoji, štaviše, caruje u prostranim nedrima sadašnjice.

Ovaj svet je uvek očaravalo kretanje, ovde, tamo i svuda. Opadanje kretanja ispunjenog entuzijazmom znači opadanje ljudskog života. Svako kretanje mora da doživi uspone i padove pre nego što dospe do svog cilja. Kretanje je spoljašnji izraz jedne unutrašnje potrebe. Ta unutrašnja potreba je predstavnik Božije Volje u ljudskom telu, koja žudi da se igra sa Onostranim i da probudi Beskonačno u konačnom.

Bog nema plan. A nije Mu ni potreban. On nije mentalno biće koje ne može da misli o budućnosti bez plana. Bog je Blaženstvo. Bog hoće da mi imamo Blaženstvo. Mi ga možemo steći jedino kad usmerimo sve što imamo i sve što jesmo ka Vrhunskoj Stvarnosti.

Prvo treba da mislimo na Božije postojanje, a potom, ako moramo, možemo da mislimo kakav je Božiji plan. Postoji li Bog? Gde je dokaz? Samo naše srce je dokaz. Naše srce stalno zahteva ili nas moli da vidimo Boga svuda i u svemu. Božije Postojanje se može osetiti pomoću težnje našeg srca. Pomoću težnje svoga srca možemo da vidimo da Božije Nebo, koje je Tišina, i Božija Zemlja, koja je Moć, ne samo da su međuzavisni, već i da su osmesi Božije večne Stvarnosti koji se dopunjuju.

Neki ljudi kažu da je ovaj svet nastao na osnovu plana koji je načinio Bog. Oni vide da je svet pun patnje i nesavršenosti i osećaju da su oni mogli da naprave bolji svet da im je bila data šansa. Njima ja kažem: „Ko vas sprečava? Vi ste oni koji treba da obrađuju zemlju da bi dobili obilnu žetvu savršenstva i zadovoljstva“.

Mnogo smo naučili od patnje i nesavršenosti. Sada su nam potrebni Blaženstvo i Savršenstvo. Te dve božanske osobine ne možemo da steknemo nalazeći mane planu koji smo pripisali Bogu. Blaženstvo i Savršenstvo možemo da steknemo jedino ako živimo u Božijoj Svesti. Nema drugog načina.

Čovekovo tumačenje patnje i nesavršenosti zasnovano je na njegovim unapred stvorenim mentalnim idejama i predstavama. Božije tumačenje je zasnovano na Njegovoj direktnoj Viziji u njegovoj apsolutnoj i krajnjoj Stvarnosti. Čovekovom tumačenju potrebno je opravdanje. Ali, Božijem tumačenju nije potrebno nikakvo opravdanje, jer je On istovremeno i otelovljena Istina i razotkrivena Istina.

Slično ovome, duhovan čovek gleda na Boga iz drugačijeg ugla nego običan čovek. On oseća da Bog ima sve i jeste sve, ispoljeno i neispoljeno. Njegov Bog je večni proces stalno napredujućeg savršenstva. Običan čovek, međutim, oseća da Bog tek treba da postigne nešto da bi preobrazio svet.

Bog je dete, večno božansko Dete. Kako dete može da ima plan? Nemoguće! Baš kao što se ljudsko dete igra sa svojim lutkama, odevajući ih i mazeći, tako i Bog, božansko Dete, čini sa Svojim lutkama, ljudskim instrumentima. Ali, pošto je Božansko Dete, sve što čini Bog čini svesno, značajno i božanski.

Čovekovi nesvesni, polusvesni, svesni i duhovno svesni planovi i Božije samootkrivajuće ispoljavanje su nerazdvojni. Vrhunska Tajna je da su čovekovi planovi uvek ujedinjeni sa Dahom Svevišnjeg. Čovek to treba da zna. Ne postoji ništa uzvišenije što treba znati. Čovek to treba da oseti. Nema ničeg dubljeg što treba da se oseti. Čovek to treba da ostvari. Ne postoji ništa više što treba da se ostvari.

Deo drugi: Poglavlje 1. Pitanja i odgovori o unutrašnjem životu

Kako pomiriti unutrašnje propadanje i glupost Amerike sa njenom rastućom duhovnom svešću?

Vaše pitanje je istovremeno izuzetno interesantno i podstiče na razmišljanje. To je pitanje o kome može mnogo da se kaže. Hteo bih da se osvrnem na njega ne iz sociološke perspektive, već iz duhovne perspektive, koja nije baš dobro shvaćena.

Unutrašnje propadanje Amerike po meni nije tako ozbiljno i suštinsko kao što vi osećate da jeste. Ja to smatram borbom između tame i Svetlosti. Kada se svesno otvorimo Svetlosti, neizbežno je da sve naše nesvesne slabosti i ograničenja izbiju na površinu kako bi nam preprečile put. Što nas više doziva svetlost, to snažniji postaju naši neposlušni, nebožanski i nesvesni delovi. To je nezaobilazni duhovni zakon, čije delovanje možemo da vidimo i u pojedincu i u kolektivu. Pre nego što nastavim sa odgovorom na vaše pitanje o Americi, dopustite mi da objasnim zašto postoji taj zakon.

Neznanje je oduvek vladalo zemljom, pa i danas ono nastavlja da dominira zemaljskom svešću. Materijalni svet nije svesno težio za svojim unutrašnjim ispunjenjem, koje je deo predodređenog celovitog duhovnog ispunjenja čovečanstva. Tama je oduvek bila vladar. Ona ne želi da neka viša sila zauzme njeno mesto, pa se bori svom snagom da produži svoju vladavinu. Pa zato, kad božanska sila uspe da načini prodor u određenoj oblasti zemaljske svesti i usled toga dođe do obnove težnje, nebožanske sile takođe pojačavaju svoje napore, stvarajući vrednosti i ideje koje su potpuno lišene svake više istine. Ta večna bitka između tame i Svetlosti se još više pojačava na pragu novog i višeg ciklusa u evoluciji čovečanstva, kao što je to slučaj u današnje vreme.

To su glavni razlozi zbog kojih osećate da postoji ogroman jaz između visokih težnji i ideala Amerike sa jedne, i njenih neprosvetljenih dela i vrednosti sa druge strane. Njena evoluirajuća duhovna svest i njeni ishitreni spoljašnji postupci nisu uvek u uzajamnom skladu; oni se međusobno ne pomažu. Dok Svetlost potpuno ne osvane, pravo traganje ne može da iskreno izbije na površinu; otuda se ne obraća mnogo pažnje na vrednosti koje vode celovitom duhovnom napretku.

Povrh toga, Amerika je mlada nacija. Ona ne želi da hoda; ona želi da trči, i to najbrže moguće, da bi prošla kroz cilj. Vi znate da prilikom trčanja punom brzinom čovek može da se saplete ili izleti sa staze. Međutim, zahvaljujući iskrenoj i dinamičkoj težnji Amerike za napretkom, njena današnja posrtanja i lutanja izbledeće do beznačajnosti kad sagledamo obećanje i mogućnosti njenog budućeg ispunjenja.

Zar Vam ne izgleda da državne granice, ekonomske razlike i verske dogme dele ljudska bića na razne tabore, stvarajući neduhovnu sredinu i čineći da je za pojedince i za narode mir jedna daleka zvezda?

Ja snažno osećam da državne granice i tome slično zaista ometaju rast evoluirajuće ljudske svesti. Ali, pre nego što dođe do buđenja naših društvenih institucija kao što su crkve i vlasti, trebalo bi da se pročiste um i duh pojedinaca. Duhovna i mentalna elita može da prožme mase svojom prosvetljujućom svetlošću. Kao što znamo, politika institucija i država obično je otelovljenje opšte svesti. Na tu politiku u znatnoj meri mogu da utiču prosvetljeni pojedinci. Majka Indija, posebno, nikad nije bila lišena takvih prosvetljenih duša, a nije ni danas.

Samo je pitanje vremena kada će samo vreme otvoriti put da duhovna svest prožme pojedince i njihovo društvo. Mi sa svoje strane treba da ulažemo svesni napor kako bi više sile odozgo mogle da se spuste i dodirnu najveće dubine naših srca koja tragaju. Kad se to desi, nestaće jaz koji vidimo između naše težnje i njenog ispunjenja u društvu.

Iskreno bih voleo da znam šta je uopšte indijska duhovnost učinila za Indiju. Kako to da je uprkos njenim jogijima i svecima ona još uvek siromašna i nazadna zemlja?

Najpre moramo da shvatimo šta je dovelo do te situacije. U drevnoj Indiji, nije postojalo odricanje od materijalnog života. Ljudi su u to vreme težili za sintezom Materije i Duha, i u izvesnoj meri su to i uspeli da postignu. Ali, postoji veliki jaz između te davne prošlosti i sadašnjosti.

U kasnijim periodima istorije Indije, sveci i proroci su došli do ideje da materijalni i duhovni život nikako ne idu zajedno, da ljudi moraju da se odreknu spoljašnjeg života da bi dosegli Boga. Zato je spoljašnji život bio zanemaren. To je dovelo do stranih osvajanja i mnogih drugih nevolja. Čak je i danas u Indiji veoma uobičajeno shvatanje da treba negirati materijalni napredak i lepotu. To je u velikoj meri razlog njenog stalnog siromaštva.

Ali, u Indiji danas ima duhovnih giganata koji osećaju da Boga treba ostvariti u Njegovoj potpunosti, da su Tvorac i tvorevina jedno i nedeljivo. Oni zagovaraju prihvatanje života, pravu potrebu za napretkom i savršenstvom u svim sferama ljudskog postojanja. Ovaj novi pristup je široko prihvaćen u savremenoj Indiji.

Danas je možda Indija siromašna, ali će ona brzo napredovati zahvaljujući njenoj novoj svesti i njenoj novoj težnji. Ona ne samo da ima velikodušno srce, već i moć da iznese svoju dušu na površinu i da je upotrebi da reši sve svoje probleme.

Da li biste, molim Vas, mogli da mi kažete zašto narod u Indiji obožava toliko mnogo bogova i boginja, a ne samo jednog?

Da li biste, molim Vas, Vi meni mogli da kažete zašto vi obožavate Oca, Sina, Svetog Duha i mnoštvo anđela i svetaca? U Indiji imamo mnogo bogova i boginja. Zapravo, mi osećamo da svaki pojedinac treba da ima sopstvenog boga, da svaki čovek treba da ima svoj sopstveni način ostvarenja Boga.

Ti bogovi i boginje su naprosto razne manifestacije Jedinog Apsoluta. Svako božanstvo otelovljuje neki određeni aspekt ili kvalitet Svevišnjeg. Usled naše nesposobnosti da prepoznamo sveobuhvatni univerzalni Sklad u svim tim aspektima mi pogrešno razumemo stvari i raspravljamo se. Čim budemo shvatili univerzalni Duh, impersonalno Jedno, moći ćemo da se uskladimo sa svim raznim verovanjima. Tada ćemo moći da vidimo istinu koja stoji u osnovi zamisli ideje o raznim bogovima i boginjama.

Kastinski sistem je apsolutno loš. Zašto ga imate? Možete li da kažete išta u njegovu korist?

Pa, moram da prigovorim vašem komentaru i da kažem da na ovom svetu nema ničega što je apsolutno loše. Kastinski sistem je služio, pa i danas služi, određenom cilju. Uprkos svoj svojoj degenerisanosti, to je bio sistem koji je ujedinio razne delove društva. Ako pokušamo da ga vidmo kao sistem koji ujedinjuje ljude, a ne koji ih deli, bolje ćemo razumeti vrednost koju je imao hiljadama godina. Društvo je bilo zamišljeno kao velika porodica. Svaka grupa je radila da bi porodica delovala skladno. U jednoj porodici, jedan brat može da bude duhovni učitelj, drugi direktor, treći trgovac, a četvrti poljoprivrednik. Svaki pomaže porodici na svoj način kad joj je to potrebno. Njihovo kombinovano znanje i složna saradnja stvaraju pravo jedinstvo u porodičnom životu. Tako je prvobitno bilo i u kastinskom sistemu. Svaka grupa imala je odgovornosti i dužnosti. Svaka grupa radila je za dobrobit celine. Važna stvar je kako je taj sistem bio korišćen. U svom idealnom obliku, kastinski sistem nosi u sebi dosta istinitosti i vrednosti, ali pogrešni stavovi koji su usled ljudskog neznanja ugrađeni u njega zahtevaju da se danas taj sistem zameni nečim što više odgovara modernom i naprednom društvu.

Ako bi neki Indijac koji živi ovde hteo da se oženi američkom devojkom, da li bi ih njegovi roditelji prihvatili kad se vrati u Indiju?

To u potpunosti zavisi od roditelja. Ako su ortodoksni i konzervativni, možda ih ne bi prihvatiti. Ali, ako su roditelji liberalnih ideja i ako imaju šire ideale, ako cene vezu između Istoka i Zapada, onda će rado prihvatiti svoga sina i snaju. Iz duhovne perspektive, u Božijoj Svetlosti, nije važna rasa ili religija, već istinsko ispunjenje u sjedinjenju dve ljudske duše.

Da li je istina da neki ljudi u Indiji mogu da hodaju po vatri? Zar vas to ne plaši i ne zapanjuje?

Dvaput sam imao priliku da posmatram takvo dešavanje. Nisam se plašio jer, na sreću, nisam ja u tome učestvovao. A nisam bio zapanjen, jer sam svestan moći vere. Oni su imali ogromnu veru u Govindu (Krišnu). Pevajući Govindino ime sa snažnom posvećenošću, bez opekotina su gazili preko vatre.

U Indiji se žene predaju svojim muževima. Zašto im nije stalo do sopstvene individualnosti?

Nadam se da znate šta znači predanost. U pravoj predanosti, ne gubimo svoju individualnost. Naprotiv, mi je uvećavamo. Na primer, kada se apsolutno predamo Bogu, mi postajemo jedno sa Bogom u našem obožavanju. Njegova Moć se tada dodaje našoj. Predanost je potpuno dobrovoljna. Potčinjavanje iz straha nekom ko je moćniji od nas nije predanost. Prava predanost je velika snaga koja sebe ispunjava kada postane jedno sa predmetom svog obožavanja. U Indiji žene radosno i bezrezervno predaju celo svoje biće svojim muževima i stiču pravu radost istinskog sjedinjenja.

Objasnili ste nam šta je vrhunska predanost. Sada bih voleo da čujem od vas šta je vrhunska žrtva.

Moj mladi prijatelju, veoma me raduje što čujem tvoje pitanje. Vrhunska žrtva je žrtvovanje sebe za plemenite ciljeve. Da bi neko ispunio Boga, ako je to neophodno, možda će morati da prigrli smrt. Da bi neko uzdigao čovečanstvo, ako je to neophodno, možda će morati da se odrekne sopstvene besmrtnosti. To je vrhunska žrtva. Pokušajmo. Vredi težiti za tim.

Ako čovek koji je nezadovoljan svetom pobegne od sveta i potraži više nivoe postojanja, kako će ikad čovečanstvo uspostaviti mir i sreću na Zemlji?

Vaše pitanje pokazuje izuzetan osećaj za duhovne vrednosti. Tačno, svet je potpuno nesavršen. Život stoji kao ogroman znak pitanja. Zlo vidimo svuda. Sve su to problemi sa kojima se susrećemo svakog dana. Štaviše, što je čovek duhovno napredniji, to je veća njegova patnja zbog današnjeg stanja sveta. On vidi tu bolest, on oseća tu bolest, ali nema odgovarajući lek. Čak i da ima lek, to nije dovoljno da izleči sve zemaljske tegobe. Zato on često oseća da njegova borba neće vredeti, pa kreće putem manjeg otpora, putem bekstva u Blaženstvo viših nivoa.

Ali, to se nikad neće desiti božanskom ratniku. On će se boriti dok se ne ostvari pobeda. Sad, šta podrazumevamo pod „pobedom“? To je uspostavljanje Carstva Božijeg ovde na Zemlji, a ne u nekom višem svetu. Pošto božanski ratnik zna da je Božanstvo sveprisutno, on nastoji da Ga otkrije u svakodnevnom životu. Ako nismo zadovoljni svetom takvim kakav je, to nije razlog da ga napustimo. Naprotiv, treba da pokušamo da ga promenimo – fizički ili intelektualno ili duhovno, u zavisnosti od toga koliko smo sami razvijeni i kakve su nam sposobnosti.

Bog je savršeno Savršenstvo. To Savršenstvo se može dostići jedino kad dođe do neraskidivog ujedinjenja Materije i Duha, spoljašnjeg i unutrašnjeg Života.

Moja žena, koja je inače veoma razumna, tvrdi da su sve religije iluzije čiji je uzrok egzistencijalni strah. Većini ljudi je nepodnošljiva pomisao da nema drugog smisla života osim biološke i racionalne činjenice života samog po sebi. Međutim, ona oseća da bi to trebalo da zadovolji svakoga. Ona veruje da i na smrt treba gledati kao na biološku stvarnost. To je stara teorija i ja shvatam da se na intelektualnom nivou ona ne može ni dokazati ni opovrgnuti

Krajnja istina koja se tiče života i smrti nikad se ne može dovoljno dobro objasniti ili izraziti. Nju jedino može da oseti aspirant ili da je zna ostvarena duša. Potpuno se slažem sa Vama da se ta ideja, kao i ona koju je iznela Vaša žena, ne može potvrditi intelektualno. Ali, ne može se dokazati ni da je ono što Vaša žena oseća o životu i smrti istinitije od onoga što Vi osećate o tome.

Ljudsko pamćenje nije prva i poslednja reč u stvarnosti. Ako u osamdesetoj godini ne mogu da se prisetim svih događaja koji su se u mom životu odigrali do moje četvrte godine, to ne znači da pre toga nisam postojao. Baš kao što je protekao niz godina od naše četvrte do naše osamdesete godine, tako postoji i niz života koji povezuje sadašnjost sa dalekom prošlošću, i koji se proteže u neposrednu budućnost.

Zatim, postoji i nešto što prevazilazi poimanje naše ograničene telesne svesti. Čak i dok je čovek potpuno zaokupljen sasvim običnim fizičkim aktivnostima, on ponekad u sebi može da oseti neke čudne istine. One su uglavnom neobične i veoma uzdižuće. Te istine dolaze iz nekog višeg ili dubljeg sveta, sa nekog drugog nivoa svesti i kucaju na vrata vašeg uma. Tako um prima sile i biva obuzet silama koje prevazilaze njegovu uobičajenu svesnost.

Onog trenutka kada se uskladimo sa tim višim silama – zapravo, sa sveopštim skladom – život prestaje da bude nepodnošljiv. Ja se potpuno slažem sa stavom Vaše žene da kad čovek ne vidi smisao života, kad ne vidi cilj ni svrhu, takav stav, pa i sam život, postaju nepodnošljivi. Ali, što se tiče religioznih uverenja, hteo bih da Vam iznesem jednu analogiju:

Ja sada živim u jednom stanu u Bruklinu. Ako mi se obrati neko dete i upita me: „Postoji li mesto koje se zove Keln?“, odgovoriću: „Svakako, dete moje, ono je u Zapadnoj Nemačkoj“. Pretpostavimo da ono kaže: „Moraš da mi to dokažeš“. Kako da mu to dokažem, osim da mu pokažem karte i fotografije? Jedino mogu da mu kažem da sam ja lično bio u Kelnu i da su tamo bili i milioni drugih ljudi. Njegova sumnja ne može da porekne postojanje tog grada.

Slično tome, oni koji su u potpunosti ostvarili Boga imaju sva prava da nam kažu da Bog postoji. Ne možemo da poričemo Njegovo postojanje samo zato što Ga mi nismo spoznali. Baš kao što dete mora da zadovolji svoje oči time što će posetiti Keln, i mi sebi možemo da dokažemo da je Bog stvaran jedino ako Ga vidimo. A ta potraga za Bogom daje inače besmislenom životu jedno nenadmašno značenje i pravac.

Verujem da je ljubav uvek ista, bilo da je ljudska, bilo božanska. Je li to istina?

Ne, moj mladi prijatelju, ljudska ljubav i božanska Ljubav su dve potpuno različite stvari. Ako ja tebi dam petnaest centi a ti mi meni kolač, to se zove ljudska ljubav. U božanskoj Ljubavi, ti ne čekaš na mojih petnaest centi. Daješ mi kolač radosno, svojevoljno. Božanska Ljubav je žrtvovanje, a u tom žrtvovanju mi ispunjavamo Božiju Volju, svesno ili nesvesno. U ljudskoj ljubavi, mi pokazujemo ljubav kupca i prodavca, koja je sinonim za lični interes. Imajte na umu da ja ne kažem da ljudska bića ne mogu da ispolje božansku Ljubav. Ona to i mogu i ponekad čine. Ali dosledna božanska ljubav je, zasad, kod ljudi retka.

Govorili ste o veri. Da li bi mi malo pomogli da razumem taj pojam?

Mogu da pokušam. Pre svega, vera nije lakovernost niti slepo verovanje. Ona ne znači da morate stalno da verujete u nemoguće. Ne, to nije vera. Vera je jedan spontan osećaj. Ona ne mari za ljudsku potvrdu. Ona je oko koje vidi budućnost i uvek je u skladu sa uzvišenijom istinom. Vrata vere su uvek otvorena za Istinu Onostranog, a zahvaljujući veri, mi prevazilazimo sebe.

Kako da ojačamo svoju unutrašnju veru u Boga, kad u svakodnevnom životu stalno nailazimo na obeshrabrenja?

Molim vas, odsad pokušajte da osetite da postoji Neko ko ne želi ništa drugo od vas osim radosti. Postoji Neko ko želi da stalno plivate u Moru Radosti i Blaženstva. Ako možete da ostanete radosni – ne mislim na spoljašnju radost odlaženja s jednog na drugo mesto, druženja sa ljudima i kupovine – već ako možete da imate pravu radost i unutrašnje ispunjenje, onda ćete automatski imati veru u Boga.

Kad smo zabrinuti ili kad se nečega plašimo, odmah pokušavamo da stvorimo neku vrstu samonametnute vere u Boga. To nije prava vera. Kad smo u opasnosti, mi govorimo: „Bože, spasi me, spasi me!“ Ali, to govorimo samo da bismo izbegli opasnost. To je bekstvo. Takva vera nije trajna. Sve je u čoveku, i radost i ispunjenje. Ali, ko je vlasnik tog unutrašnjeg ispunjenja? Bog. Mi smo samo Njegovi posvećeni instrumenti. Kad osećamo da je spontana unutrašnja radost neodvojivi deo našeg života, i kad osećamo njen izvor, onda možemo da imamo veru u Boga, vlasnika beskrajne Radosti. Od sada, molim vas, nastojte da osetite vašu unutrašnju radost, pa će vera doći spontano. Što se tiče vaših spoljašnjih frustracija, molim vas ne pokušavajte da ih povezujete sa svojom unutrašnjom radošću. Molim vas, odvojte svoju unutrašnju radost od spoljašnjih zbivanja. Jedino ćete tada biti u stanju da ojačate svoju veru u Boga.

Proučio sam priličan broj svetih spisa. Takođe imam običaj da propovedam o duhovnosti, religiji, unutrašnjem životu i tako dalje. Ali, ja lično u sebi osećam golu pustoš. Uopšte me ne zadovoljava to što radim. Osećam da traćim svoje vreme i vreme drugih. Da li biste, molim Vas, mogli da me prosvetlite u tom pogledu?

Potpuno Vas razumem. Niste sami. Ima dosta ljudskih duša koje su na istom brodu. Proučavanje knjiga i svetih spisa može nam dati informacije da ih citiramo, kao i određeno razumevanje. To nam u najbolju ruku može pružiti inspiraciju i ništa više. Pozajmljivanjem tuđih ideja nikada ne možemo da postanemo zaista prosvetljeni u unutrašnjem životu. Mi postajemo duhovno prosvetljeni proučavajući večnu knjigu Istine koja je u nama, slušajući stalno glas unutrašnjeg Sopstva. Tada ćemo pronaći radost u našem spoljašnjem životu. Prvo moramo da vidimo Boga, a onda možemo postati nalik Bogu. Ako zaista hoćemo da budemo nalik Bogu, moramo nešto da postanemo umesto da pričamo. Hteo bih da Vam ispričam jednu istinitu priču.

U jednom selu u Bengalu u Indiji, sluga izvesnog bogataša dolazio je svakog dana u gospodarevu kuću prelazeći reku skelom. Jednog dana se podigla žestoka oluja. Skela nije mogla da pređe razbesnelu reku i sluga je zakasnio, jer je morao da pređe mnogo milja zaobilaznim putem do mosta. Njegov gazda se razbesneo. „Budalo“, povikao je, „ako triput izgovoriš Krišnino ime, videćeš da ti ne treba skela. Moći ćeš da hodaš preko reke!“

Tog popodneva, pošto oluja nije pokazivala znake smirivanja, siroti sluga se suočio sa istom situacijom. Ali, u svojoj jednostavnoj veri, poslušao je nalog svog gospodara. Iz same dubine srca izgovorio je Krišnino ime. I gle čuda nad čudima! Osetio je kako ga neka moć gura prema vodi i mogao je da hoda po talasima. Tako je prešao reku. Kad je čuo tu priču, gospodar se neizmerno obradovao. Srce mu se nadulo od ponosa. Zar nije njegov savet doveo to takvog uspeha? „Nisam ni znao da moj savet ima tako veliku moć“, pomisli on. „Hajde da i sam uživam u tom čudu.“

Tako on pođe do reke, koja je sada bila mirna i prozračna i triput izgovori Krišnino ime. Zatim je krenuo da prelazi. Ali, strah i sumnja mučili su čitavo njegovo biće, pa iako je izvikivao sveto ime stotinama puta, njegov napor bio je jalov. Udavio se.

Šta, dakle, možemo da naučimo iz ove priče? Sluga je imao iskrenu veru u svog gospodara. On je takođe čvrsto verovao u Gospoda Krišnu. Ta apsolutna vera u božansku moć ga je spasla i dokazala moć Krišnine milosti.

Slično tome, uprkos svojoj slaboj veri, govornik može da nadahne pravu veru u svojim slušaocima. Ali, on može izuzetno značajno da pomogne drugima tako što će i sam biti istinski duhovan. Ako hoćemo da ubedimo druge u Istinu, naš najviši autoritet mora doći isključivo od našeg direktnog znanja Istine, a ne iz bilo kog svetog spisa. U božanskoj Igri, neprosvetljeni autoritet igra ulogu svetiljke, dok ostvarena Istina igra ulogu Svetlosti.

Da li biste, molim Vas, mogli da me posavetujete: da li bi trebalo da ostavim moju ženu i dete da bih dublje ušao u duhovni život?

U Vašem slučaju, osećam da treba da ostanete sa svojom ženom i detetom. Danas želite da napustite njih; sutra ćete možda poželeti da napustite Boga. Mi nećemo ostvariti Boga napuštajući čovečanstvo. Ako ostanete sa svojom porodicom, Vaše ostvarenje biće dublje i više ispunjujuće. Istina, na određenom nivou duhovnog razvoja odricanje od grubog materijalnog života je neophodno, ali već na višem nivou ono više nije neophodno. Na najvišem nivou, mi niti bilo šta tražimo niti se bilo čega odričemo.

Da li su duhovna iskustva apsolutno neophodna da bi se ostvario Bog?

Ne. Može biti više puteva koji vode istom cilju. Na jednom putu sa svake strane može biti mnogo lepih cvetova; na drugom putu možda ima samo nekoliko pupoljaka; a treći put ih možda uopšte i nema. Ako tri tragaoca slede tri različita puta u skladu sa potrebama i sklonostima svoje duše, svaki od njih će stići do Krajnjeg Cilja.

Naravno, iskustva zaista daju dodatno poverenje u sebe. Ona vas ohrabruju i okrepljuju da napredujete sve dalje i dalje. Ona takođe pružaju ogromno ushićenje. Dok imate iskustva, možda ćete unutar svog bića osećati i prisustvo nevidljivog Vodiča, koji vas gura ka svetlosti Istine kako biste mogli da budete blagosloveni punim Ostvarenjem.

Ali, možete postići puno i celovito Ostvarenje i bez takozvanih iskustava. Vaša svest koja se širi dok rastete u Boga sama je po sebi ubedljivo "iskustvo".

Zašto vi verujete u reinkarnaciju? Ja dobro znam da ću otići Bogu kad umrem. I to je sve.

Moj prijatelju, kao što ćete Vi otići Bogu kad umrete, tako ću i ja. Hajde da budemo mudri. Naš posao je da odemo Bogu; onda je Božija stvar da li će nas zadržati na Nebu ili će nas poslati nazad na Zemlju. Najbolje je da se predamo Bogu i da dopustimo da nas On ispuni na Njegov sopstveni način. Hajde da odbacimo sve naše unapred stvorene predstave o postojanju ili nepostojanju reinkarnacije, hajde da činimo jedinu stvar koja je važna: da budemo jedno sa Njegovom Voljom i Svešću.

Da li verujete da u svakoj inkarnaciji čovek postaje bolji?

Da, zato što evoluira, svesno ili nesvesno.

Da li zakon karme važi za sve?

Zakon karme važi za sve, ali čovek može da ga prevaziđe pomoću meditacije. Zakon karme postoji, pa ipak se on može prevazići ostvarenjem, jedinstvom sa Bogom i zahvaljujući moći duhovnosti.

Šta je bolje: moliti se Bogu ili činiti onako kako Bog hoće da činimo?

Veoma sam srećan što mogu da odgovorim na to pitanje nad pitanjima. Odgovor je sasvim jednostavan. Moliti se Bogu i činiti onako kako Bog hoće da činimo – oba načina su vrhunski važna. Oba su sigurni načini da se postigne neizbežni cilj. A taj cilj je Ostvarenje Boga.

Rekli ste da postoje razni načini da se priđe Bogu: pomoću delovanja, posvećenosti i znanja. Ako neka osoba poseduje sve te osobine, da li će to pomoći njenom napredovanju?

Svakako da će pomoći. Stav služenja, stav posvećenosti i potraga za znanjem, kad se uzmu zajedno, pomoći će nam da napredujemo na uravnotežen način. Ali, u određenoj tački našeg života, moraćemo da nađemo ono što nas najviše nadahnjuje i da tome pridamo najveći značaj. Svaka duša ima svoj način kretanja. Mi smo ovde na Zemlji nadahnuti da napredujemo u skladu sa sklonostima naše duše. Ako prihvatimo sva ta tri puta, to je velika pomoć; a istovremeno, moramo da obratimo najviše pažnje na put naše duše, na put koji nam pruža najveće ispunjenje u skladu sa našom najdubljom težnjom.

Da li biste mi, molim vas, rekli nešto o meditaciji.

Najpre treba da pročitate nekoliko duhovnih knjiga koje objašnjavaju razne načine kako da se počne sa meditacijom. Onda počnite. Uskoro ćete videti da čitanje knjiga nije dovoljno. Osetićete da vam treba učitelj, koji zna koja vrsta meditacije najbolje odgovara vašoj prirodi i vašoj duši. Ako nemate učitelja, molite se Bogu da vam iznutra pokaže način meditacije koji treba da usvojite. Onda će vas Bog, u snu ili u trenutku kada ste tihi, navesti da osetite šta treba da činite. Tad možete da počnete vaše putovanje.

Ako meditirate ispravno, osetićete neku vrstu radosti u čitavom telu. Ali, ako ne osećate takvu radost, već naprotiv, osećate mentalnu napetost ili uznemirenost, onda treba da znate da ta vrsta meditacije koju praktikujete nije za vas i nije preporučljiva. Kad steknete osećaj spontane unutrašnje radosti, to znači da je meditacija koju praktikujete ispravna.

Koji je ispravan način da uspostavimo bliži kontakt sa svojim Sopstvom, da upoznamo misterije svog unutrašnjeg Sopstva? Verujem da se u meditaciji mogu dobiti odgovori o unutrašnjem sopstvu. Je li to tačno?

Da, u meditaciji i koncentraciji. Oboje pomažu. Ako hoćete da upoznate svoje unutrašnje Sopstvo i da saznate o unutrašnjim misterijama vašeg života i Univerzalnog Života, onda su vam potrebne meditacija i koncentracija.

Da li postoji neka procedura koju treba slediti da bi se ispravno meditiralo?

Svaka osoba ima svoj način meditacije. Zapravo, pojedinac ponekad iznutra dobije određenu vrstu meditacije. Drugim rečima, unutrašnje biće izbije na površinu i kaže pojedincu da se moli ili da meditira na ovaj ili onaj način, da će mu ovo ili ono pomoći. Ponekad tragalac sretne neku duhovnu osobu koja lako može da uđe u njega i sazna sve o njegovom unutrašnjem i spoljašnjem životu, da vidi njegov rast i razvoj i težnju. Onda mu taj duhovni učitelj može reći kako i kada da meditira.

Ako imate učitelja, onda ste veoma srećni, pogotovo ako je učitelj pravi. Ako nemate učitelja, ali imate iskrenu težnju, onda će vam Bog u vama reći kako da ispravno meditirate. Ne mogu svi na ovom svetu da imaju duhovnog učitelja. Ako nemate učitelja, šta će se dogoditi? Svi smo mi Božija deca. Bog želi da Ga svi mi ostvarimo. Zato, ako nađete učitelja, lepo i krasno. A ako ga ne nađete, zaronite duboko unutra da otkrijete svoju sopstvenu meditaciju.

Ali, vrlo često ne mogu da prepoznam moje unutrašnje Sopstvo. Ne znam da li je glas koji čujem unutrašnji glas ili spoljašnji glas, a to je izuzetno zbunjujuće.

Potpuno vas razumem. Ali, ako nađete učitelja koji je ostvarena duša, možete da ga zamolite da vam pomogne i da tako saznate da li je to što radite ispravno. Ili, ako ne nađete duhovnog učitelja, molim vas, zaronite duboko, duboko unutra i vidite da li vam se javlja neki glas, misao ili ideja. Potom zađite duboko u taj glas, misao ili ideju i vidite da li vam pruža osećaj unutrašnje radosti ili mira, u kom nema ni pitanja ni problema ni sumnji. Kad steknete tu vrstu mira i unutrašnje radosti, tada možete da osetite da je glas koji ste čuli ispravan, da je to pravi unutrašnji glas koji će vam pomoći u vašem duhovnom životu.

U čemu je razlika između glasa Tišine i glasa joge? Ili nema nikakve razlike?

Ima razlike. Glas Tišine daće vam odgovarajući deo znanja, jednu delimičnu istinu. Kad uđete u vaše unutrašnje biće, u unutrašnju oblast gde Tišina stvarno postoji, ako vam je potrebna određena poruka, dobićete je.

Ali, joga obuhvata sve; ona je celovito polje. U jogi ćete dobiti tišinu; dobićete takođe i Mir, Svetlost i Moć. Dobićete sve. Glas joge je za sve tragaoce, a posebno za one koji su se ozbiljno upustili u duhovni život. Glas Tišine je namenjen pojedinačnom tragaocu u određenom trenutku. Na primer, tokom vaše meditacije možete da zaronite duboko u sebe i čujete glas Tišine. Ali, glas joge možete da imate sve vreme. I tokom svojih spoljašnjih i tokom svojih unutrašnjih kretanja, možete da čujete glas joge. Pošto se upustite u duhovni život, dobićete duhovne vibracije, misli, ideje i poruke. Sve te božanske stvari će vam doći od glasa joge.

Kad pokušam da meditiram, pojavi mi se osećaj okeana i vode pred očima. To u meni izaziva strah, pa ne mogu baš dobro da meditiram. Kako da meditiram a da mi se ne pojavi taj osećaj okeana i vode?

Molim te, pokušaj da vidiš okean kao da je sasvim tvoj, nešto u tvom unutrašnjem biću. Umesto da vidiš okean sa njegovim strujama i talasima, molim te da misliš na njega kao tvoju sopstvenu najvišu svest i da se baciš u tu najširu i najdublju vest. Nažalost, tvoj stav prema okeanu je pogrešan. Mnogi tragaoci pokušavaju da zamisle okean tokom svoje meditacije kako bi proširili svoju svest poput okeana. Kad vidiš takvu svest, trebalo bi da se osećaš sreću.

Nemoj da usredsređuješ svoju pažnju na površinu okeana, već, molim te, tiho i svesno zađi duboko u okean, gde ćeš naći svoju pravu stvarnost, koja je potpuni spokoj. Nastoj da ubaciš svoju svest u prostranstvo okeana, pa ćeš biti u stanju da meditiraš krajnje moćno i krajnje uspešno. Moći ćeš duboko u sebi da uspostaviš kontakt sa onim što je najbliže i najdraže tvojoj duši.

Gospodine, kada Vam je palo na pamet da u Vama postoji unutrašnje Sopstvo? I pošto ste otkrili da imate unutrašnje Sopstvo, kako ste se povezali sa drugim ljudima koji nisu bili svesni da imaju unutrašnje Sopstvo?

Ja sam intuitivno znao, od ranog detinjstva, da u meni postoji jedno dublje Sopstvo. Svako od nas ima unutrašnje Sopstvo. Neki su toga svesni, a drugi nisu. Oni koji su toga svesni su, po našem shvatanju, duhovno razvijeni. Da bi stvorili most između spoljašnjeg sveta i unutrašnjeg sveta, između spoljašnjeg bića i unutrašnjeg bića, oni održavaju gorući plamen težnje. Ta težnja se zasniva na žrtvovanju sebe, spoljašnjem i unutrašnjem.

Pretpostavimo da ste otkrili vaše unutrašnje Sopstvo i unutrašnji život i da ste otkrili rešenja za svoje unutrašnje probleme. Ali, neko pored vas je potpuno nesvestan unutrašnjeg života i unutrašnjeg sveta. Bilo bi vam veoma teško da imate bilo kakvo unutrašnje razumevanje sa njim. On ne može da uđe u vašu svest, jer je običnom čoveku to veoma teško da učini. Ali, ako hoćete da stvorite most prema njemu, evo šta možete da učinite tokom svoje meditacije ili koncentracije. Najpre zaronite duboko u sebe i iznutra iznesite na površinu sva svoja slatka, suptilna i skladna osećanja. A potom ih svesno, tokom meditacije, ubacite u njega: u njegov um, u njegovo telo, u njegovo srce. Time ste stvorili most između sebe i njega.

U vašem unutrašnjem svetu ste sigurni. Vaša povezanost sa unutrašnjim svetom dala Vam je ogromno poverenje da izađete na kraj sa spoljašnjim svetom. Sada možete da odete i govorite mu o duhovnom životu, unutrašnjem životu, životu koji Vam pruža pravu sreću. Tada on to može i sam da pokuša.

Zato najpre, kao kad svakodnevno zalivate neku biljku, hranite svoje unutrašnje biće meditacijom. Potom svojim kreativnim ispoljavanjem izađite u spoljašnji svet da biste načinili most između svojih unutrašnjih dostignuća i spoljašnjeg sveta, u kome će se odigrati vaše buduće ispunjenje.

U duhovnom razvoju postoji sedam nivoa svesti. Kako da odredim kojem planu pripadam?

Možete da znate kojem planu pripadate ako ubacite svoj spoljašnji um u more vašeg srca koje teži, čiji izvor je Svest. Ta Svest je životni dah svih nivoa. Ako ste svesni te Svesti, to vam smesta dopušta da prepoznate svoj status – gde ste bili, gde ste sada i koliko još daleko morate da idete.

Nakon što postanete svesni kom nivou pripadate, pokušajte da sve svoje svakodnevne aktivnosti obavljate na tom nivou. Najlakši i najefikasniji način delovanja sa tog nivoa je da svoje spoljašnje biće učinite svesnim i posvećenim instrumentom vaše unutrašnje vizije i volje.

U vašem slučaju, pretpostavimo da želite da delujete iz intuitivnog uma. Jednom kada vidite tu ravan i postanete svesni toga, možete pokušati da ostanete tamo kroz svoju psihičku težnju i odlučnu volju. Ovo je pravi način da se potpuno ovlada određenim nivoom.

Stalno koristite reč „svest“. Šta to tačno znači?

Daću veoma jednostavnu definiciju. Svest je iskra života koja svakog od nas spaja sa Univerzalnim Životom. Ona je nit koja nas usklađuje sa Univerzumom. Ako hoćete da letite u Transcendentalno, potrebna vam je nit svesti.

Svest je iskra koja nam omogućava da uđemo u Svetlost. Naša svest nas spaja sa Bogom. Ona je veza između Boga i čoveka, između Neba i Zemlje.

Da li mi imamo kontrolu nad našom svešću?

Običan čovek nema kontrolu nad svojom svešću. Ali, duhovan čovek može da kontroliše svoju svest. On se trudi da vodi bolji život, uzvišeniji život, i time odozgo spušta Svetlost Onostranog u tamu današnjeg sveta.

Kako da radim na mojoj svesti?

Nemojte razmišljati ni o kakvom radu. Naprosto držite vrata svoje svesti otvorena, ali vidite da li kroz njih ulazi lopov ili prijatelj. Dopustite da uđu samo oni koje želite. Odbijajte niže misli. Otvorite vrata višim, uzvišenim mislima. To je prvi korak u radu na vašoj svesti. Naredni koraci će vam doći iznutra.

Šta znači OM?

AOM je sanskritska reč, slog. Sanskritske reči ili slogovi imaju poseban značaj i kreativnu moć. Om je majka svih zvukova. Kad pojemo Om, mi zapravo odozgo spuštamo Mir i Svetlost i stvaramo sveopšti sklad u nama i oko nas. Kad ponavljamo Om, i naše unutrašnje i naše spoljašnje biće postaju inspirisani i puni božanskog osećanja i težnje. OM je neuporediv. OM ima beskrajnu moć. Samo ponavljajući OM možemo da spoznamo Boga.

Kad pojete OM, pokušajte da osetite da se Bog uspinje i silazi u vama. Na stotine tragalaca u Indiji spoznalo je Boga samo ponavljajući OM. OM je simbol Boga, Tvorca.

Dok ponavljate OM, molim vas da pokušate da posmatrate šta se stvarno dešava. Ako ponavljate ime neke mačke, psa ili majmuna, pa čak i običnog čoveka, to vas ne inspiriše. Ali, kad izgovarate OM, koji je simbol Tvorca, smesta stičete unutrašnji osećaj, osećaj koji nadahnjuje vaše unutrašnje i spoljašnje kretanje da proširi vašu viziju i ispuni vaš život ovde na Zemlji. To je tajna OM-a. Ako hoćete da naučite tajnu svog života, onda eto te tajne. Duševno pojte OM i sve je vaše.

Da li je bolje da se meditira na OM ili na Boga?

Sve u svoje vreme. Upravo sam ti ispričao o značaju OM-a, a pre neki dan sam ti pričao o Bogu. Moraš da znaš koja reč ti uliva više vere. Kad neka osoba kaže Bog, sva njena ljubav, vera i posvećenost izbijaju na površinu. Kod nekog drugog ne mora da bude tako. Što se tebe tiče, rekao sam ti da ponavljaš Božje ime, jer ideš u crkvu i moliš se na hrišćanski način. U tvojoj kulturi tebi je blizak izraz Bog.

U Indiji mi ponavljamo OM ili ime nekog boga ili boginje, kao što su Šiva, Krišna ili Kali. Najvažnije je da znaš u koga ili u koji aspekt Svevišnjeg imaš apsolutnu veru. Kad sam ti govorio o Bogu, imao sam osećaj da su te čitavog života učili da se moliš Bogu. Ali, danas u tebe ulazi OM sa svojim značenjem. Jednog dana ću meditirati sa tobom i videću da li te najviše inspiriše Bog, OM, Svevišnji, Beskonačnost ili neki drugi aspekt Apsoluta. Najvažnija stvar je koliko te nešto inspiriše.

Da li je Bog mentalno biće?

Mi imamo fizičko telo i um. Slično tome, možemo da mislimo o Bogu kao o fizičkom biću, koje ima um kao što je naš. Ljudi često zamišljaju da se Bog sastoji od divovskog uma ili da funkcioniše kao i oni, putem uma. Sve do sada, um je bio najveće dostignuće čovečanstva. Uz pomoć uma, nauka i naš fizički svet napredovali su u ogromnoj meri. Pošto je um bio naše najveće dostignuće, skloni smo da mislimo o Bogu kao o biću sa najviše razvijenim umom. Ali, Bog nije mentalno biće. Bog ne deluje iz uma. Njemu nisu potrebne mentalne formulacije koje mi koristimo da bismo delovali. Bogu nije potrebno da formuliše ideje na mentalni način.

Ljudska bića obično misle pre nego što nešto učine. Ali, Bog ne čini tako. On koristi svoju Moć Volje koja, gledajući, takođe deluje i postaje. Božije gledanje, delovanje i postajanje su istovremeni i trenutni.

Kako da se čovek neopozivo kreće ka uspehu, verujući da „kako ideš, tako ti se put otvara“? Da li je to zaista moguće?

To je sasvim moguće. Mi mislimo da najpre moramo da imamo plan da bismo u budućnosti postigli uspeh napredovanjem i ostvarivanjem stvari prema svom planu. Zasad mi radimo pomoću svog uma. Um kaže: „Moram da postignem nešto. Moram da mislim kako da ostvarim svoj plan“. Ali, Bog ne postupa tako. Bog jednim pogledom vidi prošlost, sadašnjost i budućnost. Kada smo jedno sa Bogom, kada se pomoću stalne težnje poistovetimo sa Božijom Svešću, onda ćemo sve što činimo činiti spontano. Tada nečemo koristiti um, već ćemo uvek delovati iz unutrašnje svesti, svojom intuitivnom sposobnošću. A kad razvijemo tu intuitivnu sposobnost, možemo lako da delujemo a da nemamo neki plan.

U svakom trenutku će se pred nama materijalizovati mogućnost potpunog ispoljavanja koje treba da se dogodi. Sada mislimo da će se, recimo, kroz deset ili dvadeset dana možda materijalizovati neke mogućnosti koje se tiču naših nada i težnji. Ali, kada smo jedno sa Božijom Svešću, to je više od mogućnosti. To je neizbežnost, trenutno dostignuće. Vizija i ispunjenje idu zajedno. U običnoj ljudskoj svesti, vizija je jedna stvar, a ispunjenje druga. Ali, kada smo jedno sa Božijom Svešću, vizija i ispunjenje su nerazdvojni.

Kad smo kod vizije i ispunjenja, kako da znamo da li imamo pravu „viziju“?

Govoriš li o sebi ili misliš uopšte? Ako se radi o tebi, lako mogu da ti kažem. Znam da u tvojoj meditaciji ima trenutaka kad zaroniš veoma, veoma duboko i tvoj unutrašnji glas ti u trenutku kaže da je nešto već učinjeno. Tvoj um ne dolazi i ne nameće svoje ideje tom glasu, govoreći: „Ako uradiš tako, možda ćeš pogrešiti; ne čini to ili će se nešto dogoditi u budućnosti; ako to učiniš… a ako to ne učiniš…“ i slično. Um ti ne dosađuje. Kad u svojoj dubokoj meditaciji dobiješ takvu viziju, možeš da budeš siguran da je ona ispravna i da će spontano sama dovesti do svog ispunjenja.

Guru Činmoj, govorio si o viziji bez uma. Da li je to ono što je poznato kao intuicija? Ili je intuicija nešto drugo?

To se može nazvati bilo intuicijom, bilo direktnim opažanjem Istine, za koje nije potrebna mentalna pomoć. To je znanje bez misli ili mentalnog oblika. Ono je direktno i spontano. Ono čini da znaš šta je to. Obično nešto vidiš i onda mu daješ mentalni oblik, kažeš: „To je to i to“. Ali, intuicija naprosto čini da odmah osetiš njegovo istinsko postojanje. Intuicija sadrži i dubine Vizije i bogatstvo Spoznaje.

Da li je sam um sam po sebi neka vrsta mašine koja povezuje više i niže?

Um je veza. Pomoću uma možete da odete u predele daleko iznad uma. Ali, istovremeno, pomoću uma možete da dođete do svog vitalnog bića, nižeg vitalnog bića. Um je kanal koji nas povezuje sa onim što je iznad i onim što je ispod.

U starim knjigama govori se o Nama-Rupa, Imenu i Obliku. Reči su Nama-Rupa, zar ne? Ideje su Nama-Rupa. Dakle, to nije zaista Bog. To su ljudske tvorevine. Značenje je nešto što je proizvedeno. Nema stvarnosti u samim rečima, je li tako?

Kao što znate, semantika je veoma duboko zašla u taj problem. Mi znamo da nama najviše problema ne pravi reč, već zamisao koju vezujemo za tu reč. Sama reč nema ugrađeno značenje, već zamisao koju nam ta reč prenosi. Ali, određene duhovne reči su pune značenja ili stanja ili svesti koji su se razvili u njima tokom hiljada godina posebne duhovne upotrebe. Kad zađemo duboko u značenje neke takve reči, i kad otkrijemo sam njen dah i ispoljimo njenu unutrašnju stvarnost na spoljašnjem nivou, onda ta reč ispunjava svoju svrhu, i iznutra i spolja.

Duhovni pristup ovom problemu reči sastoji se u tome da idemo od oblika ka Bezobličnom. Moramo da prođemo kroz konačno ka Beskonačnom. Zaista, to je božanska logika. U početku oblik ima neuporedivu važnost, ali ne mora je imati i na kraju. Za početnika na duhovnom putu, oblik je apsolutno neophodan; za njega je oblik sve. Zato u početku kažemo da Bog ima oblik. Ali, kad tragalac zaroni duboko u sebe i vidi da Bog nije ljudsko biće niti mentalno biće, već ogromno prostranstvo Svesti, on prevazilazi oblik i odlazi Bezobličnom i može da oseti Boga kao beskrajnu Svest. A opet, Bog, pošto je Beskonačan, može da bude i konačan. U suprotnom ne bi bio Beskonačan. On je Svemoguć zato što može da živi u sićušnom atomu i u prostranom univerzumu istovremeno.

Šri Činmoj, u hinduskoj tradiciji se kaže da je Atman jednak Bramanu – da je individualna duša jednaka Univerzalnoj Duši. Isus Hrist je jednom rekao: „Ja i moj Otac smo jedno“. To su dve tvrdnje, koje dolaze iz različitih duhovnih tradicija – da li su u svetlosti duhovnosti one iste?

To je ista tvrdnja. Atman i Paramatman su individualna duša i Vrhunsko Sopstvo. Bog silazi u ispoljavanje i uzima oblik individualne duše, Atmana. Potom individualna duša u procesu svoje evolucije poseže za Vrhunskim Sopstvom i postaje Vrhunsko Sopstvo, Paramatman. Da bi ispunio Sebe celovito i potpuno u materijalnom svetu, Bogu je potrebna individualna duša.

Te tvrdnje su iste. Kada je Hrist rekao: „Ja i moj Otac smo jedno“, to je bilo kao da se kaže da su Atman i Paramatman jedno. Zato u Indiji kažemo: Atmanam vidi, „Spoznaj samog sebe“. Ako znaš sebe, onda znaš Boga, jer u suštini nema razlike između tebe i Boga. Samospoznaja je spoznaja Boga, a spoznaja Boga je samospoznaja. Zato se u Indiji takođe kaže Soham Asmi, ili „On je ja“ i Aham Brahma, „Ja sam Braman“. U istom duhu, sve ezoterične tradicije su uvek smatrale da se pravo znanje pronalazi traganjem unutra. Zato je Isus rekao: „Carstvo Nebesko je u vama“.

Da li biste razradili tvrdnju „Carstvo Nebesko je u vama“?

Najpre ću reći da je nauka u velikoj meri doprinela opštem osećaju da je Nebo neko mesto izvan nas. Nauka je ispoljila svoju moć i na svesnom i na nesvesnom nivou ljudskog mišljenja. Dvadesetovekovna predstava o Nebu, bar na Zapadu, vodi čovečanstvo u pogrešnom pravcu što se tiče ideje o Nebu.

Carstvo Nebesko je nešto što možemo da osetimo, a ne nešto što možemo da pokažemo. Nauka može da pokaže mnoge stvari. Ali, carstvo Nebesko je stvar našeg unutrašnjeg dostignuća. Ako ostvarimo Carstvo Nebesko u sebi samima, drugi će nas gledati i osećati da imamo nešto sasvim neobično, nadzemaljsko i čarobno. Zato što smo mi sami videli i zadobili Carstvo Nebesko u nama samima, oni će na nas gledati kao na potpuno preobražena, izuzetna bića.

Suvišno je i reći da je naša težnja, naš uspinjući unutrašnji plač, to što nas vodi ka tom Carstvu Nebeskom. Carstvo Nebesko je nivo pun Mira i Blaženstva. Mi ga osećamo kad boravimo duboko unutar sebe i kad prevaziđemo svoju egoističnu individualnu svest. Što se više izdignemo iznad naše ograničene svesti, to ćemo brže ući u svoju najdublju, beskrajnu svest, to ćemo bliskije videti, osetiti i zadobiti Carstvo Nebesko u nama samima.

Nesumnjivo je Carstvo Nebesko nešto više od samo jednog nivoa, nalik svim drugim nivoima. To je nivo Božanske Svesti. To je stanje Ostvarenja. Ono otelovljuje Sat-Čit-Anandu. Sat je božansko Postojanje, Čit je božanska Svest, Ananda je božansko Blaženstvo. Kad zaronimo duboko u sebe, mi osećamo sva tri zajedno, a kada steknemo unutrašnji vid da ih sve zajedno vidimo, mi zaista živimo u Carstvu Nebeskom. U suprotnom, Postojanje je na jednom mestu, Svest negde drugde, a Blaženstvo im nije ni blizu. Kad vidimo i osetimo Svest-Postojanje-Blaženstvo na potpuno istom nivou, gde svako od njih dopunjuje i ispunjava ostale, možemo da kažemo da živimo u Carstvu Nebeskom. Da, Carstvo Nebesko je u nama. Ne samo da možemo da ga osetimo, već bez i najmanje sumnje, možemo da to i postanemo.

Šta je zapravo ego?

Ego je upravo ono što nas ograničava u svakoj sferi života. Mi smo Božja deca; jedno smo sa Bogom. Ali ego nas čini da osećamo da ne pripadamo Bogu, da smo mu savršeni stranci. U najboljem slučaju, osećamo da idemo Bogu, a ne da smo u Bogu.

Običan ljudski ego nam daje osećaj odvojenog identiteta, odvojene svesti. Bez sumnje, osećaj individualnosti i sopstvene važnosti je neophodan u određenoj fazi čovekovog razvoja. Ali ego odvaja našu individualnu svest od Univerzalne Svesti. Sama funkcija ega je odvajanje. Ne može osećati zadovoljstvo gledajući dve stvari istovremeno na istom nivou. Uvek se oseća da jedan mora biti superiorniji od drugog. Dakle, ego nas čini da osećamo da smo svi odvojeni slabići, da nikada neće biti moguće da budemo, ili da imamo beskonačnu Svest. Konačno, ego je ograničenje. Ovo ograničenje je neznanje, a neznanje je smrt. Dakle, ego na kraju završava smrću.

Kako je ego rođen? Kako je nastao?

Ego je nastao iz ograničenja. U trenutku kada duša uđe u fizičku svest ili fizički svet, ona je u čudnom, stranom svetu. I pored toga što je ona Božanski plamen i, u suštini, svemoćna, duša se u početku veoma teško nosi sa svetom. Pa čak i kasnije, kada čovek odraste, duša najčešće mora da trpi neprijatna iskustva samo da bi ostala u fizičkom svetu i, što je još važnije, što je uspostavila Božansko ovde na Zemlji.

Ego svakog dana dobija priliku da funkcioniše nezavisno i da jača iz dana u dan, sve dok se potpuno ne odvoji od izvora svog apsolutnog, božanskog ispunjenja: duše. Ego, koji želi da izgladnjuje i skrši Božansko u čoveku, hrani se neznanjem fizičkog sveta. Božansko, takođe, u početku hrani ego, ali ga kasnije prosvetljuje i pretvara u savršen instrument Svevišnjeg.

Kako da oslabimo ego i na kraju ga pokorimo?

Razmišljanjem o Božjoj sveprožimajućoj Svesti. Ova Svest nije nešto što moramo da postignemo. Ova Svest je već u nama; moramo samo da je budemo svesni. Dalje, dok smo u meditaciji, moramo da je razvijemo i osvetlimo do beskrajnih razmera. I na naše veliko iznenađenje, ego će biti zakopan u nedrima smrti.

Deo drugi: Poglavlje 2. Sledeća pitanja su postavila deca

Gurudev, hteo bih da te nešto pitam. Ako razbijem jaje, može li Bog da ga ponovo sastavi?

Svakako da može. Bog može da učini sve što On želi.

Da li možeš ti to da učiniš?

Ne. Izvini, Šenon, tvoj Gurudev to ne može da učini. Ali ako mi Bog da moć, ja to mogu lako da učinim.

Mogu li ja to da učinim?

Što da ne? Čim ti Bog da moć, lako možeš da ponovo sastaviš razbijeno jaje. Doći će dan kada ćemo ti, ja i svi mi imati istu moć kakvu Bog ima sada.

Da li je istina da svako može da postane jogi ako se zaista potrudi?

Šta podrazumevaš pod zaista? Ako misliš iskreno, onda je sigurno da svako može da postane jogi.

Joga znači jedinstvo sa Bogom. Jogi je onaj ko je jedno sa Bogom. Pre ili kasnije, sva ljudska bića će ostvariti Boga. Ali, osoba koja pođe putem joge stiže do Boga ranije. Ako ti sama hoćeš da postaneš jogini i ostvariš Boga, onda odmah sad počni da se moliš. A posebno ako hoćeš da dosegneš Boga pre ostatka čovečanstva, onda, molim te, ne odlaži.

A sad, kako da se moliš? Ako se danas moliš Bogu za bombonu, sutra ćeš mu tražiti sladoled, a prekosutra nešto drugo. I Bog će ti dati sve što hoćeš, izuzev Njega samog. Ali, ako se moliš Bogu jedino za Njega samog i ništa drugo, On će ti dati sve što ima i sve što jeste. Dobijajući sve što On ima i sve što On jeste, ne samo da ćeš dobiti svoju bombonu i sladoled i sve drugo što si želela, već ćeš dobiti i stvari koje nisi mogla ni da zamisliš, stvari beskrajne. Zato se svakog dana moli Bogu da ti da ono što ti je potrebno, a ne ono što želiš. Tada će ti on dati ono što ti je zaista potrebno da postaneš jedno sa Njim.

Kako Bog izgleda?

Kada te pogledam, Bog izgleda baš kao ti. Ako pogledam tvoju majku, Bog izgleda kao tvoja majka. A ako pogledam nekog drugog, onda Bog izgleda kao on. Kad bih pogledao u sebe, video bih da Bog izgleda kao Činmoj. Iako to sada ne možeš da vidiš, kad budeš u stanju da gledaš duboko u sebe, znaćeš da ne može da se kaže da je bilo ko od nas odvojen od Boga.

Ja sada držim moja dva prsta zajedno. Kao što vidiš, ako probam, mogu da ih razdvojim. Ali, da su umesto prstiju to Bog i ti, ne bih mogao da ih razdvojim, bez obzira koliko se trudio. Zapravo, što bih se više trudio da vas razdvojim, to čvršće biste se držali zajedno.

Pošto je Bog u tebi, Bog izgleda tačno kao ti. U ovom trenutku, ti si maskirani Bog. Stavila si masku, ali ja vidim kroz tu masku. U budućnosti, ti ćeš biti razotkriveni Bog. Skinućeš masku i mi ćemo te videti kao ispoljenog Boga, otkrivenog Boga.

Kako to da ti možeš da vidiš Boga a ja ne mogu?

To je veoma lepo pitanje. Ti me sada gledaš otvorenim očima. Gledaš mene, Činmoja, i možeš da me vidiš. Sad (stavi joj ruku preko očiju) ja sam ti zaklonio oči. Možeš li da me vidiš? Ne, ne možeš da me vidiš. Kad su ti oči zatvorene, ne možeš da vidiš nikoga. Ali, kad držiš oči otvorene, možeš da vidiš mene, možeš da vidiš svoju majku.

Ti sad imaš još jedno oko koje se nalazi između tvojih obrva, i još malo više. To je tvoje unutrašnje oko, tvoje Treće Oko. Kod mene je to oko otvoreno. Ja ga držim otvorenog. Zato mogu da vidim Boga i mogu da vidim sve što je u drugima. A sad, Šenon, kao što ti ne možeš da vidiš ništa kada su ti oči zatvorene, tako ne vidiš Boga zato što ti je Treće Oko zatvoreno.

Ako se budeš molila Bogu svakog dana, jednog dana će se tvoje unutrašnje oko otvoriti. Ustani rano ujutru, otvori tvoja dva obična oka i pogledaj svoju majku i oca i sve što je u tvojoj sobi i onda se moli Bogu. Jednog dana, zahvaljujući svojoj molitvi, videćeš da će ti se Treće Oko otvoriti, pa ćeš moći da vidiš Boga, baš kao što sada vidiš mene.

Deo drugi: Poglavlje 3. Pitanja i odgovori o duši

Da li je duša uvek sa čovekom tokom njegovog života, ili može da ga privremeno napusti, čak i da se nastani na nekom drugom mestu?

Po pravilu, duša uvek ostaje sa čovekom tokom njegovog života, ali ona može da napusti telo na nekoliko minuta, ili najviše na nekoliko sati, dok čovek spava. Ona takođe može da napusti telo nakratko dok je aspirant u stanju duboke meditacije. Tada čovek može da vidi svoje sopstveno telo. On može da ga vidi kao mrtvo telo ili kao dinamično telo ili kao stub svetlosti ispred svoje duše ili na mnogo drugih načina. Naravno, čovek tada vidi telo okom svoje duše.

Da li tokom sna čovekova duša putuje?

Da. Duša putuje na razne nivoe svesti. Ima sedam viših i sedam nižih svetova. Duša obično putuje u te svetove tokom sna. Gotovo svačija duša ima pristup nekom od tih svetova, ali je veoma malo ljudi svesno tih iskustava dok se dešavaju i malo ih se seća kada se probude.

Mogu li se telo i svest neke osobe toliko izmeniti tokom njenog života da postanu pogodni da u njih uđe neka finija duša?

Finija duša neće ući u njega. Ali, ako se telo i svest neke osobe potpuno preobraze, onda će duša koju ona već poseduje biti u stanju da veoma efikasno ispuni svoju božansku misiju ovde na Zemlji, u svoj njenoj uzvišenoj Savršenosti.

Da li neka promena, kao što je pročišćenje tokom života, menja dušu?

Duša je ista. Ranije je ona prihvatala neznanje, ali se sada, zbacujući veo neznanja, primiče svojoj božanskoj punoći i božanskom ispoljavanju.

Kad mislimo misli drugih, mi dopuštamo sebi da se „uskladimo“ sa njihovim psihičkim uznemirenjima. Ali, ako se uskladimo sa nekim za koga verujemo da je utemeljen u Izvoru svoga bića, u svojoj duši, da li je to vredna praksa, bar dok se mi sami duhovno ne razvijemo?

Pre svega, da razjasnimo upotrebu reči „psihičko“. Onako kako je ja koristim, „psihičko“ nije sinonim za „okultno“, već pripada psihičkom biću. Nema uznemirenja u psihičkom biću, koje je božanska iskra, u najmanju ruku. Mi obično sebi dopuštamo da se uskladimo sa tuđim vitalnim ili mentalnim uznemirenjima. Nema sumnje da je vredna praksa uskladiti se sa prosvetljenom dušom. To je ono što čovek treba da čini u početku ili dok ne stekne sposobnost da se sam duhovno razvija. Zato se kaže da, ako ostanete mirni i smireni i dopustite božanskim mislima svog duhovnog Vodiča da uđu u vas, i vi postajete preplavljeni Mirom. Takvo usklađivanje ne samo da je vredna i ispravna praksa, već je i suštinska za onog ko je prihvatio vođstvo nekog duhovnog Učitelja.

Kako da čovek zna da je njegova duša srećna?

Pre svega, čovek treba da zna i da oseća gde boravi duša, gde je njeno mesto u telu. Da bi znao i osetio dušu, čovek treba da teži. Tokom svoje vatrene težnje, svog duhovnog putovanja, čovek zaista može da otkrije da li je duša srećna ili ne. On će osetiti da je njegova duša srećna samo ako vidi i oseća radost iznutra i spolja, a takođe i kad ne nalazi mane Božijoj tvorevini i Božijoj božanskoj raspodeli.

Da li duša plače kad je nesrećna?

Ne. Prava duša, koja je deo Kosmičkog Sopstva, sva je Blaženstvo. Pošto ona ne može da bude nesrećna u ljudskom smisli te reči, ona ne plače. Nezadovoljni i zahtevajući vital, koji mi često smatramo dušom, zapravo je onaj koji oseća da je nesrećan, pa žalostivo plače.

Da li postoje dva niza uputstava u nekoj osobi, jedan od njene najdublje prirode – koja uključuje i otvara svu dobrotu i samilost – i drugi, koji lukavo koristi „ja“ i „moje“?

Da. Postoje dva niza uputstava u jednoj osobi. Dobrota i samilost dolaze iz samih dubina nečijeg bića, dok „ja“ i „moje“ dolaze sa površine. „Ja“ i „moje“ ne mogu doći iz same dubine.

Može li duša da bude predstavljena u snovima i kao stara žena, naborana i mudra, i kao beba koja tek uči da govori?

Da. Duša može biti predstavljena u snovima kao stara žena ili beba. Da bi pružila određeno iskustvo spoljašnjem biću, duša u snovima može da uzme bilo koji oblik. Postepeno božansko sazrevanje duše može se uporediti sa postepenim izrastanjem semena u drvo.

Da li je duša i muška i ženska?

Sama duša nije ni muška ni ženska. Ali, kada duša na početku svog ljudskog putovanja uzme žensko telo, onda će u svim svojim budućim inkarnacijama uzimati žensko telo. Ako najpre uzme muško telo, onda će u svim svojim inkarnacijama uzimati muško telo. Gotovo je nemoguće promeniti pol. U čitavoj istoriji čovečanstva bilo je nekoliko izuzetaka tu i tamo, ali veoma retko.

Da li duša odlučuje o izboru novog tela u svakoj inkarnaciji?

Da. Duša odlučuje o izboru tela, ali uz direktno odobrenje Svevišnjeg ili Sopstva. Izbor se pravi tako da se duši pruži prilika da ispoljava sve više i više svoje unutrašnje božanstvenosti u svakoj inkarnaciji i da ispuni Božansku Volju ovde na Zemlji.

Da li duša mora da se preda Kosmičkom Sopstvu?

Da. Svako ljudsko biće ima individualnu dušu. Ta duša mora da se preda Sopstvu – Sopstvu koje se u terminima indijske filozofije zove Paramatman i koje je neispoljeno. To Sopstvo ne uzima ljudsku inkarnaciju niti ulazi u oblast stvaranja, dok duša uzima ljudsko telo i prihvata ograničenja, nesavršenost i neznanje. Individualna duša, koja uzme ljudsko telo, nije sveprožimajuća, sveznajuća ni svemoćna. Sopstvo jeste. Duša, u svojoj uzlaznoj evoluciji, može da se jednog dana stopi sa Sopstvom i postane isto tako moćna kao i Sopstvo.

Da li duša dobija nova uputstva u toku svog razvoja, ili naprosto otkriva ono što je oduvek znala?

Da si rekao „iskustva“ umesto „uputstva“, pitanje bi bilo preciznije. Samo Bog, ili Kosmičko Sopstvo, može duši da daje uputstva.

Duša otkriva ono što je oduvek znala. Ali istovremeno, ona raste i bogati se unoseći u sebe božansku suštinu svojih zemaljskih iskustava. U međuvremenu, fizička svest postaje sve svesnija neograničenih božanskih sposobnosti duše. U suštini duša, pošto je jedno sa Bogom, otkriva ono što je oduvek znala. Ali, u procesu evolucije, njeno postajanje i saznavanje, saznavanje i postajanje, napreduju zajedno i predstavljaju komplementarne procese u krilu Vrhunske Istine.

Doživljava li duša usamljenost? Ako je tako, kako se to razlikuje od površne potrebe da se družimo sa drugima, bez obzira da li nam se oni dopadaju, samo da bismo imali sa kime da popričamo?

Duša doživljava usamljenost jedino kad telo, vital, um i srce, koji bi trebalo da sarađuju sa njom u ispunjenju njene božanske misije na zemlji ne sarađuju. Ona je tada usamljena. Ali, ona ne postupa kao ljudska bića. Ona ne traći svoje vreme, kao čovek koje oseća da će njegov osećaj usamljenosti nestati ako popriča sa nekim. Duša, u svojoj usamljenosti, teži krajnje intenzivno da odozgo donese Mir, Svetlost i Moć u fizički, vitalni i mentalni nivo, kako bi čitavo biće moglo da sarađuje sa njom da bi ispunilo Božansko. Kada se na taj način odozgo spuste Mir, Svetlost i Blaženstvo, čovek postaje svestan svog unutrašnjeg života i istinske sreće. Sa Mirom, Svetlošću i Blaženstvom silazi i viša svest. Sa tom višom svešću, čovek će prirodno ispuniti potrebu duše.

Da li duša postavlja zahteve čoveku da bi on mogao da se menja?

Duša ne postavlja zahteve kao takve. Ona nije kao majka koja stalno nešto zahteva od svog deteta, govoreći: „Govorim ti to i to za tvoje dobro“. Duša jedino šalje božansku inspiraciju. Ta inspiracija povremeno može da bude tako živa i spontana da je čovek oseća gotovo kao unutrašnju prinudu koju njegovom spoljašnjem biću postavlja njegovo unutrašnje biće. Ali, duša ne zahteva. Naprotiv, ona saoseća sa ljudskim neuspesima i nesavršenostima i nastoji da se poistoveti sa tim neuspesima. A potom, svojom unutrašnjom Svetlošću, ona pokušava da pomogne čoveku da se promeni.

Koliko se to razlikuje od zahteva koje postavlja ego?

Mi sada znamo da duša ne postavlja zahteve. Kad ego postavi neki zahtev, on je potpuno egocentričan – „ja“, „meni“, „moje“. Ego želi da poseduje i da bude posedovan. Hraneći spoljašnju ličnost, ego želi da se ispuni. Ali, to je naprosto nemoguće, pošto tim žudnjama nema kraja. Kad duša želi da ima nešto, to nije za njeno lično dobro, već radi ispunjenja Božanskog. Ego na kraju doživljava osujećenje, dok duša, ispunjavajući Božansku Volju, ostvaruje svoje apsolutno ispunjenje.

Kad vitalni ili mentalni delovi bića pokušavaju da zadovolje sebe bez odobrenja duše, šta se dešava duši?

U takvim slučajevima duša ćuti. Ali, ponekad Svevišnji može da izvrši pritisak na vital i um kad oni odu predaleko. On to čini pomoću duše.

Da li stvari ili mesta imaju dušu? Na primer, ima li stolica dušu, ima li grad dušu?

ESvaka stvar i svako mesto ima dušu. Kao i svi drugi gradovi, i Njujork ima dušu. Svevišnji mi je mnogo puta milostivo pokazao dušu Njujorka. Razlika između duša stvari i ljudskih duša je u stepenu njihove evolucije, u stepenu u kome ispoljavaju svoje božanske mogućnosti. Duša postepeno ispoljava svoje unutrašnje skrivene moći u procesu evolucije i na kraju postiže apsolutno ispunjenje.

Ima li Zemlja dušu?

Svakako. Zemlja predstavlja majčinski aspekt Božanskog. Na Zemlji će Materija i Duh naći svoje potpuno ispunjenje zahvaljujući svom međusobnom pomaganju i potpunom sjedinjenju. Materija će gledati okom vizije Duha. Duh će cvetati probudivši i osnaživši Materiju da postane savršen osnov za fizičku besmrtnost i ljudski preobražaj na Zemlji. Dve osnovne karakteristike duše Zemlje su težnja i samilosna trpeljivost.

Da li grubo uopšte može da nešto pruži suptilnom? To jest, može li duša postati jača ispravnim korišćenjem tela, na primer putem vežbi, pravilne ishrane i tako dalje?

Svakako. Grubo može i mora pomoći suptilnom. Telo je grubo, ali ako je zdravo i u odličnom stanju, ono u znatnoj meri pomaže umu i suptilnom biću. Naravno, čovek ne može učiniti dušu snažnijom samo pomoću energičnog fizičkog vežbanja ili pravilne ishrane. Ali ako telo, to jest, fizička svest teži da raste u Svetlost duše i trudi se da ispuni Božansko u samom fizičkom, tad napredak duše postaje lakši, brži i više ispunjava.

Može li duša da odabere šta će pojedinac iskusiti u ispoljenom svetu?

Duša obično i određuje koja će iskustva pojedinac imati u svom životu. Zapravo, ako se pojedinac spontano upusti u tok iskustava koje duša želi da mu pruži, on će na kraju izrasti u trajni mir, radost i ispunjenje. Na nesreću, pojedinac, pošto živi u neznanju, često nije svestan koja iskustva duša bira, ili uprkos tome što zna, ne mari za izbor koji načini duša.

Gde otprilike u fizičkom telu čovek ima osećaj duše?

To je u duhovnom srcu. Prema medicini, srce se nalazi malo pomereno ulevo od središta grudi. Prema Ramani Maharšiju, velikom mudracu iz Arunačale, duhovno srce se nalazi malo udesno od središta grudi. Neke duhovne ličnosti kažu da je to srce u središtu grudi. Ali, jedna duhovna ličnost kaže da je duhovno srce smešteno između obrva! Naravno, ona ima svoje razloge zbog kojih to kaže.

Pravo duhovno srce, široko oko četiri prsta, smešteno je otprilike dvanaest prstiju iznad pupka i šest prstiju ispod jabučice. Na tom mestu čovek oseća ono što se zove „podsticajem“ duše.

Ako je telo ili ličnost došljak, a duša pravi kućevlasnik, ili gazda, kako onda to da taj došljak, koji stalno traži zadovoljenje, može toliko da uguši dušu da njena inspiracija ne može da se čuje?

Drago mi je što mogu da odgovorim na ovo pitanje. Kata upanišada kaže da je telo kočija, um predstavlja uzde, intelekt je kočijaš, a duša je gospodar kočije.

Ti si vlasnica kuće u kojoj imamo naš Centar. Ti poseduješ tu zgradu. Mi smo tvoji stanari. Svi mi smo došljaci. Ti daješ sve od sebe da udovoljiš našim zahtevima. Pa ipak, ne svi, ali neki od stanara, čine ti život paklenim. Njihovi zahtevi su ponekad preterani i besmisleni. Pored toga, oni imaju nepopustljiv stav. I šta ti onda radiš? Verujem da si prilično bespomoćna, a možda i gubiš nadu, uprkos činjenici što si ti vlasnik zgrade. Nije lako oterati sve uznemirujuće, zahtevne, tvrdoglave stanare odjednom. Slična je sudbina duše koju napada došljak koji traži zadovoljstva, koji zahteva i ne teži – a to je ličnost.

Kada se za nekog kaže kako ima mladu dušu ili staru dušu, šta to znači?

Iz duhovne perspektive, kad neko stekne viša i dublja iskustva iz prethodnih inkarnacija, nazivamo ga starom dušom. Osoba kojoj takva iskustva nedostaju naziva se mladom dušom. Kao što možeš da vidiš, ne određuje broj inkarnacija „status“ duše, već ono što je čovek naučio i postigao u tim životima.

Da li kod mlade duše stvari idu brže zato što ima manje opterećenja iz prethodnih inkarnacija?

Stvari se zaista odvijaju brže kod mlade duše ukoliko je ona iskren i posvećen aspirant, ukoliko sluša svog duhovnog Vodiča bezrezervno i ukoliko nije opterećena prevelikim brojem svetovnih iskustava.

Ovde opet treba da budemo svesni jedne stvari: ne ometa veliki broj inkarnacija brzo putovanje duše ka njenom Krajnjem Cilju, već to čine stare neprosvetljene ljudske navike i sklonosti, koje se ne otvaraju tako lako prema Svetlosti da bi bile pročišćene i preobražene.

Kakva je razlika između „snage duše“ i „snage karaktera“?

Snaga karaktera je ponos moralnosti i ljudskosti. Snaga duše je ponos Duhovnosti, Večnosti i Beskonačnosti. Ne želim da, ovim što sam rekao, kod vas ostavim utisak da moralnost nema vrednosti u unutrašnjem i duhovnom životu. Naprotiv, solidna moralnost je priprema za duboku duhovnost. Snaga duše je unutrašnja moć ili sigurnost koja dolazi od Božanskog u vama. Ako ste videli svoju dušu, vi ste osetili Božiju Volju u vama i data vam je snaga da ispoljite Njegovu Volju ovde na Zemlji.

Da li je duša koja se nalazi u ljudskom telu možda nekad ranije boravila u nekom životinjskom telu ili u biljci?

Siguran sam da ste dobro upoznati sa teorijom evolucije. Čarls Darvin, u savremenom svetu, otkrio je proces evolucije vrsta, to jest, promenu od nižih u više oblike. Ali, mnogo pre Darvina, hiljadu godina pre dolaska Hrista, veliki indijski mudrac Kapila otkrio je teoriju duhovne evolucije. Večno, Nepromenljivo i Neuništivo evoluira u svakom trenutku: to je bila njegova jedinstvena filozofija. Ništa ne nastaje ni iz čega. Taj indijski mudrac otkrio je ovu istinu i ponudio je čitavom svetu.

Proces potpune evolucije na Zemlji uključuje i dušu i fizički oblik. U hodu evolucije, svaka duša mora da prođe kroz biljni i životinjski život pre nego što se upusti u ljudski život.

Da li se duše razlikuju po svojim karakteristikama?

U osnovi nema razlike među dušama, osim po stepenu njihovog ispoljavanja. Sve duše poseduju iste mogućnosti, bilo da se nalaze u najnižem, bilo u najvišem obliku života.

Ali, moramo da imamo na umu da se Svevišnji ispoljava na bezbroj načina kroz različite duše. One izražavaju razne aspekte Njegove Božanstvenosti. Na primer, jedna duša će ispoljavati Svetlost, druga Moć, treća Lepotu i tako dalje.

Ispoljavajući svoje skrivene potencijale tokom procesa evolucije, neke duše postaju duhovni Učitelji. I sve duše će na kraju poći njihovim stopama.

Kakva je veza duše sa prošlom i budućom karmom?

Zapravo, karma se ni ne može zaista razumeti odvojeno od duše. Karma i postoji radi rasta duše. Siguran sam da znate šta karma znači. To je sanskritska reč, izvedena od korena kri, „činiti“. Šta god da učinimo, kažemo ili pomislimo je karma. Univerzumom upravlja zakon koji nazivamo zakonom karme. Vi ste čitali puno o zakonu karme, pa ne moram da ga ovde objašnjavam; reći ću samo da čovekova dela i misli ostavljaju otisak na njegovom kauzalnom telu i dovode do određenih rezultata.

Istovremeno, duša je daleko iznad klopki uzroka i posledice. Ona je veza između onoga što je prethodilo i onoga što će slediti. Nju obogaćuju sva iskustva koja ličnost stiče pomoću zakona karme.

Gde duša boravi odmah nakon što napusti telo? Da li ona nosi sa sobom svoja telesna ili zemaljska ograničenja?

Kada duša napusti telo, ona najpre kratko boravi u vitalnom svetu. Neke duše tu pate; druge ne. To je kao poseta čudnoj, novoj zemlji. Neke duše imaju sreće da mogu da se slobodno druže sa ljudima iz te nove zemlje i gotovo smesta razumeju njihovu kulturu, dok druge nisu tako srećne.

Duša sa sobom ne nosi nikakva zemaljska ograničenja u više svetove. Duša ili psihičko biće, dok napušta telo i odlazi u više oblasti, sakuplja suštinu svojih zemaljskih iskustava. Ona ostaje neko vreme u sopstvenoj oblasti, a potom se vraća u svet sa novom rešenošću i novim mogućnostima da ostvari i ispuni Božansko na Zemlji.

Deo treći: Religija (uglavnom Hinduizam)

Šta je religija?

Šta je religija? Religija je Bog. Religija je Istina. Bog i Istina su jedno. Ali, kada ja kažem da je moja religija Bog, najverovatnije je da ćete me pogrešno razumeti. A ako kažem da je moja religija Istina, smesta ćemo imati isti pogled. Da malo razjasnim. Ako kažem da je moja religija Gospod Krišna, i da vi morate da ga prihvatite, vaše oči počinju da sevaju. Ali, ako kažem da je moja religija Istina, skočićete i reći: „I moja“. Dakle, ako umesto da kažem: „Vi morate prihvatiti moju religiju“, kažem: „Hajde da prihvatimo univerzalnu Istinu“, vi ćete uzviknuti: „Već je prihvaćena, hvala ti, moj prijatelju!“

Religija je delo vizije koje nas usmerava i vodi u Onostrano. Religija je intuicija. Intuicija je tako bliska i draga svakom od nas, tako poznata našoj duši i tako prisna našem srcu da joj nije potrebna definicija. Ipak, možemo takođe da objavimo istinu da je intuicija svest sveprožimajućeg postojanja. Upitajte čoveka kako može da bude siguran u svoje postojanje. Usta su mu zapečaćena tišinom. On zna šta je njegovo postojanje. On ga oseća. Međutim, objašnjenja nema. Religija je upravo ta intuicija koja prevazilazi objašnjenja, ali je istina koja samu sebe otelovljuje i samu sebe objašnjava.

Religija nije fanatizam. Religija, u svom najčistijem obliku, jeste osećanje univerzalnog jedinstva Istine. Jedan fanatik nikad ne vidi istinu u njenoj celovitosti, čak ni u snu. Fanatik nema ništa da ponudi svetu, zato što nije široko otvorio vrata svog srca i zato što mu nedostaje sposobnost da komunicira sa svojom dušom.

Nama je potrebno direktno Prosvetljenje. I gle, razlike su potpuno zaboravljene. Pomoću našeg osećaja sveopšteg jedinstva, sve više se približavamo Svevišnjem. Naš život ima svoju slobodu. Uskogrudost našeg razmišljanja ubija tu slobodu. Ta sloboda ne nalazi radost u uzvišenim i grandioznim izjavama. Ta sloboda hoće da bude živi izraz naših unutrašnjih misli i osećanja. Sloboda je jedinstvo. Jedinstvo je sveokrepljujuća i sveispunjujuća Istina.

Religion speaks. It speaks more significantly than words. Unfortunately, its message is often subject to our ruthless distortion. Nevertheless, in the long run, it triumphantly voices forth the truth.

Religija govori. Ona govori više od reči. Na nesreću, njena poruka se često nemilosrdno iskrivljuje. Pa ipak, na duge staze, ona pobednički objavljuje istinu.

Kad mislimo o religiji, naš stav treba da bude saosećajan i uvažavajući, a ne kritički ili takmičarski. Kritika i takmičenje stvaraju nesklad, koji je razorna sila. Saosećanje i uvažavanje stvaraju sklad, koji je kreativna sila. Sklad je, štaviše, život postojanja.

Sve religije su apsolutno neophodne njihovim pristalicama. Sve religije su, takođe, ispunjene inspiracijom. Ta inspiracija je ubeđenje kolektivne duše pristalica. Mir mora biti njihov moto, baš kao što je Istina njihov jedini cilj.

Veličanstvene su Tagoreove reči o religiji:

Religija je živi poziv onom najvišem u ljudskim bićima da se suoče sa burnim izazovima života. Istina, postoje bezbrojni problemi. Ali, postoji takođe Svemoguća Moć. Za divno čudo, ta moć koristi probleme kao pravi instrument za buduće blagoslove čovečanstvu.

Religija širi. Ona širi naša osećanja. Religija živi. Ona živi u najvećim dubinama našeg srca. Religija osvaja. Ona osvaja našim davanjem sebe.

Božanski cilj religije je da oslobodi zapreteni rezervoar ljudske energije. Sam život je religija – bliska, stalna i ispunjujuća. Hajde da živimo otvoreno i slobodno. Hajde da imamo takvu religiju koja uključuje sva ljudska bića koja su ikad živela na zemlji, koja sada žive na zemlji i koja će boraviti ovde tokom bezbrojnih eona koji dolaze. Naša religija je religija koja će usavršiti stvari u svetu. Naša religija je religija koja će ploviti između obala Večnosti i Beskonačnosti.

Univerzalnost religije

Univerzalistička crkva Njujorka je za sve religije sveta. Ona je rastuća porodica sa jednim Domom. Taj Dom je otelovljenje Srca. Srce je otelovljenje Istine. Ispunjenje je tu gde je istina.

Zašto nam je potrebna religija? Potrebna nam je religija zato što želimo da prevaziđemo konačno da bismo komunicirali sa Beskonačnim. To je ne samo moguće, već i neizbežno, jer u nama postoji svesno biće koje sagledava Božiju Stvarnost u celosti.

Religija je spontano iskustvo, a nipošto teorijsko znanje. To iskustvo je neizmerno praktično i mi možemo da ga koristimo svesno u svakom trenutku našeg zemaljskog postojanja.

Religija se nikad nije nametala čoveku. Ona je nikla iz najdublje potrebe njegovog unutrašnjeg bića. Kad to unutrašnje biće izađe na površinu i pogleda oko sebe, ono oseća Božije sveprožimajuće Prisustvo; a kad pogleda naviše, ono oseća da je Božije svenadmašujuće Prevazilaženje njegovo sopstveno božansko nasleđe.

Religija ima dva života: spoljašnji i unutrašnji. Ona nudi svoj spoljašnji život tragaocima na pripremnom nivou vitalne i emocionalne težnje. Ona nudi svoj unutrašnji život univerzalnoj meditaciji i Ostvarenju Boga.

Religija u fizičkom je nesvesni vapaj za Bogom; u vitalu, slepa borba da se poseduje Bog; u umu, stalna borba da se osvoji Bog; u srcu, svesni plač da se sedi u Božijem Krilu; i u duši, brod Svesti koji čezne da plovi između obala večno prevazilazeće Beskonačnosti i večno cvetajuće Besmrtnosti.

Nemoralnost želi da uništi religiju. Bog kaže religiji: „Ne plaši se, dete Moje, dajem ti neukrotivu snagu moralnosti“. Egoizam želi da uguši religiju. Bog kaže religiji: „Ne plaši se, dete Moje, Ja te postavljam u večno rastuće prostranstvo univerzalnosti“. Smrt želi da proguta religiju. Bog kaže religiji: „Ne plaši se, dete Moje, činim te otelovljenjem besmrtnosti“.

Nauka i religija. Ljudi kažu da su nauka i religija u večnom sukobu. To ne mora biti tako. Nauka dinamično igra svoju ulogu u objašnjenju imanentnog Boga. Religija božanski igra svoju ulogu u tumačenju transcendentnog Boga. Nauka se bavi fizičkim svetom, dok se religija bavi unutrašnjim i duhovnim svetom. Um je učenik, a Priroda je profesor nauke. Srce je učenik, a Duša je profesor religije.

Filozofija i religija. Filizofija i religija su dva bliska prijatelja. Filozofija dostiže vrhunac svog savršenstva kada je nadahnu vera, vizija, iskustvo i ostvarenje duševne religije. A uz pomoć budne i zdrave filozofije, religija se oslobađa zamki praznoverica, nastranosti i fantaziranja.

Moralnost i duhovnost u religiji. Moralnost u religiji je jedno stalno putovanje ka idealnom životu. To putovanje povremeno izgleda kao da nema kraja. Pa ipak, ono otelovljuje nešto približno idealu koji zamišlja, cilju. Duhovnost u religiji je potpuno svesna svoje jasne Beskonačnosti. Ona prenosi pojedinca koji teži u živo Božije Boravište. Beskonačnost koju duhovnost pokazuje u religiji se aktualizuje putem spontane unutrašnje potrebe. Za religioznog aspiranta, nada se pretvara u sigurnost, borba prelazi u pobedu, a snagu volje usmerava apsolutno Ispunjenje.

Individualnost i univerzalnost. Univerzalnost ne znači i ne može da znači potpuno ukidanje uspinjućeg individualnog plamena u ljudskom srcu. Naprotiv, kad neki pojedinac prevaziđe sebe u stalnom procesu univerzalizacije, on će se sasvim sigurno utvrditi u dubljim, prostranijim i višim oblastima Svetlosti, Mira i Moći. Jedino će tada on prerasti u svoje pravo Sopstvo, svoje Večito Sopstvo. Nema sumnje da će u samom početku on osećati žalosni sukob između individualnosti i univerzalnosti. Ali, taj njegov osećaj neće večno trajati, jer sam taj sukob u sebi sadrži mogućnost da se postigne krajnje ubedljiv sklad, čisto ujedinjenje jedinstvenog prevazilaženja.

Religiozna vera. Religija bez vere je telo bez života u sebi. Religiozna vera je preobražavajuće iskustvo, a ne samo ideja. Vera ima magični ključ za samootkrovenje. Samootkrovenje je istinsko otkriće Stvarnosti. Vera je aktivni činilac božanske Ljubavi, Sklada i Mira. Na kraju, ona prenosi religiju u sveprevazilazeće Blaženstvo Onostranog.

Greh u religiji. Istina je da pojam greha caruje religijom. Šta je greh? Ništa drugo do iskustvo nesavršenosti. Ta nesavršenost postoji naprosto zato što je stvoreni svet još u procesu izgradnje. Savršenstvo neizostavno mora osvanuti u stvorenom svetu. To je pitanje vremena. Stvaranje je delovanje, jedno neprekidno kretanje: napred, naviše i unutra. Evolucija je besmrtna pesma koju tvorevina neprekidno peva. Današnji greh je otelovljeno nesavršenstvo. Sutrašnja vrlina je otelovljeno savršenstvo.

Celokupna Božija tvorevina sastoji se od dve stvari: konačnog i Beskonačnog. Kada se ja, konačno, uspinjem naviše, to je moja samorealizacija. Kad Bog, Beskonačno, silazi dole, to je Njegovo ispoljavanje Sebe. Kada ja uđem u Njega, Najviše, On mi pokazuje Svoje jedinstvo. Kada On uđe u mene, u moje najniže, ja mu nudim mnogostrukost kojom me je On sam obdario kada je moja duša sišla na Zemlju, Njega da obelodani, Njega da ispuni.

Sve religije su u suštini jedno, nerazdvojno. Svaka religija je pouzdan put koji vodi večnoj Istini i predstavlja pravo ispoljavanje te Istine. Religija ne menja, već trpi promene u pogledu spoljašnjih oblika, običaja, navika, rituala, okolnosti i okruženja. „Ujedinjeni stojimo, podeljeni padamo.“ Ova često citirana izreka može da se na odgovarajući način primeni u današnjem predavanju. Ujedinjena snaga svih religija zna vrhunsku tajnu da ne treba nipodaštavati nijednu religiju. Ako nema ujedinjene snage, tada nijedna religija ne može da stoji podignute glave. Religija je jedna. Ali, ona se izražava kroz mnoge, kroz mnoštvo religija.

Ja sam duboko ponosan što sam ovde u Univerzalističkoj crkvi, jer moje srce iznosi istinu da jedna univerzalna religija predstavlja srž svih religija, a spoznaja te univerzalne religije nije monopol nijednog pojedinca. Svaki pojedinac, nezavisno od kaste, vere ili narodnosti, može da spozna tu univerzalnu religiju ako ima dinamičnu imaginaciju, kreativnu inspiraciju i ispunjujuću težnju da upije duh svih religija.

Ja sam indus. Ponosan sam na moj hinduizam. Moj hinduizam, Sanatana darma, večna religija, naučio me je: Aham Brahma, „ja sam Braman, Jedno bez ičega drugog“. Vi ste hrišćani. Ponosni ste na svoje hrišćanstvo. Vaša božanska religija vas je naučila: „Ja i moj Otac smo jedno“. Dakle, ako sam zaista pravi indus, ja moram biti i potpuni hrišćanin, jer je ono što vidim, osećam i postajem, duboko u sebi univerzalna Istina. Ja vidim, osećam i postajem ta univerzalna Istina. Šta je Istina? Istina je naš božanski Otac. Dete ne mari što se njegovom ocu neki obraćaju sa „brate“, neki sa „ujače“, a neki sa „prijatelju“. Svaki pojedinačni pristup njegovom ocu čini ga podjednako srećnim. Slično tome, kad se razne religije, svaka na svoj način, približe Istini, našem Božanskom Ocu, mi moramo da budemo vrhunski srećni. Jer, svaka religija želi Istinu i samo Istinu.

Hinduizam

„Spoznaj Sebe“. Za to se hinduizam zalaže. To je suština hinduizma.

U svetu nervozne nesigurnosti, u svetu mračne laži i slepe nerazumnosti, religija je jedna od retkih stvari koje uspevaju da zadrže svoje dostojanstvo. Religija je ono što iznosi čovekovu božanstvenost na površinu. Religija je ono što može da inspiriše čoveka da se uhvati ukoštac sa nemilosrdnom sadašnjošću, da potvrdi njegovu unutrašnju snagu i da se bori za Istinu i za Božiji Čas.

Svi znate da je hindu religija jedna od najstarijih na svetu. Za razliku od većine svetskih religija, hindu religija nema nekog posebnog osnivača. Ona se prevashodno zasniva na duševnim izrekama rišija, mudraca. Mudrac je onaj ko vidi Istinu i komunicira sa Istinom.

Ako želite da definišete hinduizam, možete to učiniti pomoću jedne reči: Ljubav. Ta Ljubav je sveobuhvatna i stalno rastuća. Odani hindus će reći: „Ja mogu da živim bez vazduha, ali ne i bez Boga“. Ali, istovremeno, ako neki indus kaže da ne veruje u Boga, on je i dalje hindus. On oseća da je hindus, a drugi to ne poriču. Lično opredeljenje je najvažnije. Jedan hindus može da obožava stotine bogova, ili samo jednog. Za njega, Bog može da bude „personalan“ ili može da bude „impersonalan“. Mladi prijatelji, pokušaću da objasnim šta se podrazumeva pod „personalnim“ i „impersonalnim“. Avion je na aerodromu i vi možete da ga vidite. On je nešto konkretno, materijalno i opipljivo. Kad avion uzleti i više ne bude mogao da se vidi, ipak znate da je negde na nebu. On možda leti u Kanadu ili Japan ili negde drugde. Ali, vi znate da on postoji na jednom drugom nivou, da deluje i funkcioniše. Slično tome, „impersonalnog“ Boga, koga možda ne vidimo u opipljivom obliku, mi osećamo u našoj probuđenoj svesti, kako nas nevidljiv vodi i oblikuje.

Govorili smo o pogledima hinduizma na Boga. Hajde da sada usmerimo pažnju na ono što on kaže o ostvarenju Boga. Ostvarenje Boga nije ništa drugo do duhovna nauka koja okončava patnju, neznanje i smrt. Ali, mi moramo da ostvarimo Boga zarad Njega Samog, a ne zarad sebe. Tragati za Bogom zarad samog sebe znači uzaludno hraniti sopstvene beskrajne želje. Ali, tragati za Bogom zarad Njega samog, znači živeti u Njegovoj Univerzalnoj Svesti; drugim rečima, biti jedno sa Njim apsolutno i neodvojivo.

Najvažnije pitanje je: da li je Bog sve vreme u nama, da li On ulazi u naše srce na duže periode kao gost, ili On naprosto dolazi i odlazi. Hajde da sa dubokom zahvalnošću pozovem dušu Emili Dikinson, čija duhovna inspiracija pokreće tragaoca da shvati šta je tačno Bog Beskonačni. Ona kaže:

„Da je beskonačno iznenadni gost
Pretpostavljalo se,
Ali kako to čudesno može doći
Kad nikad ni odlazilo nije?“

Hinduizam se naziva Večnom religijom. On traga za jedinstvom sa Bogom na sve načine poznate čovečanstvu. On želi sveispunjujuće jedinstvo čovečanstva sa Bogom, ništa više i ništa manje. Njegova suština je tolerancija. Hinduizam neće da misli o religijama sveta kao o odvojenim entitetima. Pošto u sebi sadrži sve religije sveta na svoj način, on se može nazvati, a da to ne bude daleko od istine, jedinstvenim Bratstvom Vera.

Za pravog indusa, ljubav prema drugima je nerazdvojni deo njegove ljubavi prema Bogu. Radosno i značajno će njegova duša objaviti i zapevati sa neustrašivim duhom Volta Vitmena:

„Ja proslavljam sebe, i opevam sebe,
I ono što postanem ja, postaćeš i ti,
Jer svaki atom koji pripada meni
Isto tako pripada i tebi.“

The most striking feature of Hinduism is the quest for firsthand experience, nay, realisation of God. If you study the Vedas, the Upanishads, the Bhagavad Gita and other Indian scriptures, you may be surprised to observe that although each emphasises a particular view or certain ideas, they all embody fundamentally the same perfect divine Knowledge, which is God.

The salient point in the Hindu religion is uniquely expressed in the teachings of the Isha Upanishad: "Rejoice through renunciation." You know perfectly well that the good and the pleasant need not necessarily be the same. If you want the pleasant, you may come right up to the foot of a mango tree, but the fruits will be denied you by the owner. But if you want the good, which is in essence the Truth, the situation will be entirely different. If you want the mango, not to satisfy your greed, but to make a serious study of the fruit, the owner will be highly pleased with you. He will not only offer you a mango to study, but also tell you to eat as many as you wish.

None of us wants to play the fool; hence we must aspire for the good and do away with the pleasant once and for all. Our Goal, the fount of the highest Truth and Bliss, is open only to the Truth-lover who wants to fulfil himself in the ceaselessly delightful upward and inward journey of his soul.

A devout Hindu longs for a heart which is a perfect stranger to falsehood, a heart as vast as the world. Perhaps you may say that to have a heart of that type is next to impossible, an unattainable ideal. But I cannot concur with you. For even now such noble souls walk the earth. Your unique president, Abraham Lincoln, undoubtedly had such a heart as that. To quote your great philosopher, Ralph Waldo Emerson: "His [Lincoln's] heart was as great as the world, but there was no room in it to hold the memory of a wrong."

My brothers and sisters, I find no reason why I should fail to find in you a heart as vast as the world, empty of falsehood and ignorance, and at the same time, a heart flooded with the Truth of the Beyond.

The Hinduism of today

I am a dreamer. I come from the land of dreams. I am now in a dream-boat. The name of my dream-boat is Hinduism. Day in, day out, it sails. On it sails across the Sea of Eternity. It knows no journey's end. Its goal is Immortality. The Boatman is the Dreamer Supreme. If you, my brothers and sisters, would like to sail with me in this boat, do come. I welcome you all with folded hands, with unbounded love and tears of delight. The fare demands no dollars, no cents, nothing of the sort. The fare is just sympathy, the sympathy that springs from the heart's core.

To add to the joy of our enthusiasm, a voice of a courageous dreamer, quite unexpected, is now heard echoing and re-echoing in the recesses of our memories. A century and a half ago, this dreamer saw the light of day here on Long Island, New York. He is Walt Whitman. This seer-poet, with his message of the universal "I", joins us in our momentous journey.

Our first stop is a visit to Dr. Radhakrishnan, one of the greatest living philosophers. He speaks on Hinduism:

Keeping this in mind, let us move on to examine Hinduism. It is no doubt a great religion. But it is also a simple religion. It does not want to confuse a man or test his intellectual capacities. It does not crave his attention or solicit his favour. Significantly, what it wants from him is his soul's understanding. Hinduism wants not only to preserve but also to propagate the inner harmony of every human soul, if such is the Will of God. What it wants is to possess and be possessed by all that is best in the cultural, religious and spiritual wisdom of the world.

Although it has had its periods of inertia, Hinduism is not a static religion. A static religion would lead only to sterility and finally to death. Hinduism has, in its long history, become an emblem of flexibility, independence, creative thinking, and spontaneous innovation in both thought and action. Hinduism knows how to absorb; it knows, too, how to reject in order to sit at the feet of Truth. Hinduism is a ceaseless mounting cry for Truth. It aspires to be the essence of an all-embracing spiritual panacea to feed humanity.

India's past is remarkably rich and varied. The same can be said of her dauntless present, which can and must provide a starting point for the golden future. The Hinduism of today is sincerely trying to discover a unique way of life in which groups of radically different racial, historical, ethical, conceptual and spiritual backgrounds can live in perfect harmony and at the same time actively collaborate in the fulfilment of one task: the marriage of Matter and Spirit. India, in its purest essence, is neither a matter-hungry nor a world-shunning country. And the tolerance with which Hinduism has always been associated is firmly rooted in sacrifice and a full recognition of other men's rights.

India acts with neither fear nor a sense of superiority. Indeed, Hinduism has become self-critical of late. Hence its improvement is dawning fast. It is true that the Hinduism of today has countless problems. It is equally true that Mother India alone must and certainly will solve all her problems. An indomitable will is energising Bharat Mata (Mother India). Progress, both material and spiritual, is being effected with lightning speed. Of supreme importance, however, is the fact that the Hinduism of today is going to model itself — not on Western or Eastern or Southern or Northern patterns — but on the Infinite's own Pattern.

Here in America, we are in a land of freedom, the freedom that nourishes dynamic thoughts and dynamic movements. There in India, we are in a land of freedom, the freedom of a fertile tolerant spirituality that nourishes all religions.

Here we wish to reach God by running speedily, while there we wish to reach God by climbing swiftly.

Let us go and listen to a devout Hindu. He says that his father is Silence, his mother is Power. Silence feeds his consciousness. Power utilises his consciousness. His parents teach him to breathe in the air of spiritual oneness, to feel that oneness in all human beings: indeed, in the entire creation. His parents have taught him the secret of secrets: that through meditation alone the world can be seen and felt fully and integrally. They have made him realise that his life is part and parcel of humanity. He has no race, no nation of his own. His religion is God-vision. He knows that to realise God, he has not to kill his lower self. He has just to transform it into his Higher Self. Then, behold! The Goal beckons him. Indeed, this is a new approach to and a new fulfilment of Truth. Finally, he wants not only to see God but also to be God Himself.

So our boat is sailing, dancing in tune with God's eternal, mystic cadence. We are dreamers. We are also realists and idealists. Our boat, with its heart's love, pines to touch the far-off shores of the Golden Beyond. Our boat, with its soul's peace, aspires to commune with the Breath of the Supreme.

The quintessence of Hinduism

I offer my deep sense of gratitude to our most revered Rabbi Ronald Millstein for extending to me his cordial invitation to speak on Hinduism. It is indeed a great privilege and pleasure to address this distinguished audience. I am extremely glad to learn from the Rabbi that this is a liberal synagogue. To me, the word "liberal" has a special significance. It signifies a truth as luminous and powerful as the sun, as vast as the universe. It is in our liberal understanding of all religious faiths that we can hope to achieve tolerance. Tolerance helps us to a large degree to put an end to the age-old prejudices born of ignorance.

And now my heart desires to share with you a few significant thoughts on Hinduism. Let me first tell you a short story.

A great sage of ancient India, named Bhrigu, wanted to test the three principal gods the great Trinity of Hinduism: Brahma, Vishnu and Shiva. He wished to determine who was the greatest. He approached Brahma, but showed him no respect. Brahma was very displeased with him. With the same disrespect, Bhrigu went to Shiva, who became violently angry. When he went to Vishnu, he found the deity asleep. So Bhrigu put his foot on Vishnu's chest to wake him up. The god was greatly alarmed at being awakened in so rude a manner, and immediately he began to massage Bhrigu's foot affectionately, saying, "Is your foot hurt? I am so sorry." Thus Bhrigu discovered that Vishnu was the greatest of the three gods.

The tolerance shown by the god in this story was not weakness but the heart's generosity. Further, it came from a feeling of oneness. When, in our sleep, our elbow strikes some other part of our body, we do not become angry with the elbow, but massage it. Similarly, Hinduism strives to regard humanity as one great body.

Hinduism is a river that flows dynamically and untiringly: Hinduism is a tree that grows consciously and divinely. Hinduism is variety. Unique is Hinduism in her Mother aspect. She is blessed with children who cherish various conceptions of God. One of her children says: "Mother, there is no Personal God." "I see, my child", she answers. The second child says: "Mother, if there is a God, then He can only be Personal." "I see, my child", she replies. The third child says: "Mother, God is both Personal and Impersonal." "That is so, my child", she says. And now she says to them: "Be happy, my children, be happy. Stick to your own beliefs and learn through them. Grow through them and always be faithful to your ideals." Indeed, this is the Mother-Heart of Hinduism.

Hinduism clings to the inner law of life which is the common heritage of mankind. So long as one is a Truth-seeker, it does not matter if one is a theist, an atheist or an agnostic. Each human soul has its own place in the Hindu ideal of spirituality. Significant are Gandhi's words: "Hinduism is a relentless pursuit after Truth. It is the religion of Truth. Truth is God. Denial of God we have known. Denial of Truth we have not known."

Hinduism's past

It is absurd to hold that the India of the hoary past played exclusively the role of world-renunciation. Our ancients accepted life in full faith. They clearly believed in life itself as a great power.

Our Vedic parents expressed their will to live a long, radiant life when they sang:

Tach chaks ur debahitam…

May we, for a hundred autumns, see that lustrous Eye,
God-ordained, arise before us.
May we live a hundred autumns;
May we hear for a hundred autumns;
May we speak well for a hundred autumns;
May we hold our heads high for a hundred autumns;
Yes, even beyond a hundred autumns.

In full earnest, they tried to fathom and understand the mystery of life. They accepted the earth with its joys and sorrows, its hopes and frustrations. Moreover, they wanted to live as the master and lord of life. They were therefore dauntless and uncompromising in their opposition to evil. They wanted their souls to be possessed absolutely by the Supreme and, at the same time, they aspired to serve Him in the world.

Our Vedic forebears discovered the existence of two lives: the ordinary life and the higher life. They gave due importance to physical, vital and mental activities, but with a view to entering into a higher, spiritual life, a life of more illumined knowledge, light and truth. Once established in that higher life, they knew the soul would receive absolute support from the members of its family, the body, vital, mind and heart, for its full manifestation and expression. Thus became inevitable the ideal of a special knowledge leading to the liberation of the aspiring human soul. Our ancestors were realists who felt that the spontaneous joy of life would feed the body and strengthen the soul. They knew that the secret of growth was freedom. They cried out:

Uru nastanve tan…

Give freedom for our bodies,
Give freedom for our dwelling,
Give freedom for our life.

This was a freedom to help untie the knot of ignorance. They were positive in their acceptance of life; positive, too, in their aspiration for Immortality.

Hinduism's Present

It is easy to insist that the India of the past was sublime while the India of today is anything but that. But they are mistaken who think that ancient Hinduism is the only part of Indian life worth study. India's present, too, has much to contribute to the world at large. Her soul's light, paying no heed to outer recognition, is playing an important role in awakening the heart of the world, and it is ultimately destined to inspire humanity with the message of truth, forgiveness and universal kindness.

Hinduism is a dynamic aspiration, divinely surcharged. In the course of its eternal journey, self-giving has been its very breath of life.

Hinduism is complex but it has always kept and forever will keep a distinct note: the note of spirituality. A true Hindu will keep his ideals burning, no matter how shattering the ephemeral changes are, no matter how powerful the destructive forces. Dr. Radhakrishnan, the philosopher-king, throws abundant light on the subject:

The present-day world is consciously longing for unity. Hinduism teaches that India's unity is her oneness of spiritual vision, her integral fulfilment. Humanity is becoming convinced of the truth that the material, intellectual and spiritual lives can indeed run abreast to achieve the final victory of God here on earth.

Hinduism: Its spiritual significance

The ideal of Hinduism is to see all in the Self and the Self in all. A Hindu believes that each individual is a conscious manifestation of God. The spirit of selfless service is his supreme secret. A Hindu unmistakably feels that God is manifesting and perfecting Himself through each human being. Each individual soul represents a type of divinity projected by the Supreme. Each human being has a mission to fulfil on earth, and he does it at God's choice hour.

The breath of Hinduism is spirituality. Whatever a Hindu does, he does as a means to this end. It is true, as with any other individual, that he wants to accomplish all that he can here on earth. But the important thing is that he does not and cannot do anything at the expense of his spiritual life. To him, the spiritual life is the only life that can eventually garland him with the victory of perfect Perfection.

In the spiritual life, people very often use the word "sin." Here I must say that a Hindu has nothing to do with sin. He takes into consideration only two things: Ignorance and Light. With his soul's light, he wants to swim across the sea of ignorance and transform his lower self into his higher Self.

Tena tyaktena bhunjita. "Enjoy through renunciation." This is the life-giving message of the Hindu seers. What is to be renounced is the train of our desires, nothing more and nothing less. In renouncing all our earth-bound desires, we can have the taste of true divine fulfilment.

I have already told you that the breath of Hinduism is spirituality. In the spiritual life, the control of the senses plays a great part. Since such is the case, let us try to clearly understand the function of the senses. A devout Hindu feels that his senses are not meant for mortification. The senses are his instruments. Their assistance is indispensable. The senses should and must function in full vigour, for the divine purpose of an all-fulfilling, integral wholeness. Then alone can true divinity dawn in human life. Self-indulgence ends in utter frustration. Poor mankind! It is so lavish in using and exhausting the pleasures of the body. Certainly man is not so lavish in his life with anything else as he is with his self-indulgence. Alas, to his utter surprise, before he exhausts the pleasures of the body, his very life exhausts itself into futile nothingness. It is high time for the brute in man to give place to the divine in him. Brutality does not conquer. It kills.

Spirituality is the all-embracing love. This love conquers man and makes him conscious of his true, inner divinity, so that he can fulfil himself and become a perfect channel for God's manifestation. This love, or this bond of love, man can create within himself in order to bind or unite himself with other individuals, other nationals, other internationals. This is what a devout Hindu feels.

No movement, no progress. Movement needs guidance. Guidance is knowledge. But man has to know that mental knowledge can only help him to a certain extent. With its help, he can go nowhere near the Goal. It is the knowledge of the soul that grants man his God-realisation.

Robert Browning said:

So free we seem,
So fettered fast we are.

Man is bound to the finite, but he cannot be bound by the finite. Man has surrendered himself to time and space. But neither time nor space has compelled him to surrender. Man tries to possess the beauty of the finite. He thinks that if he can bind himself to the finite, he will be able to possess its beauty. Alas, instead of possessing, he has been possessed. Time and space have lured him. He thought he would be able to possess them with his surrender. They gladly accepted his surrender. But he has been possessed by them mercilessly. Possession is not oneness; conquest is not unity.

The vision of Hinduism is unity in diversity. First, Hinduism lovingly embraces all alien elements; second, it tries to assimilate them; third, it tries to expand itself as a whole, with a view to serving humanity and nature. Indeed, this is the sign of its life's meaningful, dynamic aspiration.

Hinduism: The journey of India's soul

Hinduism is an inner experience; it is the experience of the soul. Hinduism is not a religion. It is the name of a culture: a self-disciplined, spiritual culture. The word "religion", in fact, is not to be found in the dictionary of a Hindu. His dictionary houses the word dharma. Dharma, no doubt, includes religion, but its long arms stretch far beyond the usual conception of religion. Dharma means the inner code of life, the deeper significance of human existence. Dharma is a Sanskrit word which derives from the root dhri, to hold. What holds man is his inner law. This inner law is a divine, all-fulfilling experience that frees man from the fetters of ignorance even while he is in the physical world.

Religion, on the other hand, is derived from the Latin verb ligare, to bind. The ancient Romans saw religion as a force which binds and controls man. But the ancient Indian seers felt that religion, nay, dharma, must release man from that which binds him, that is, his own ignorance. Man's awakened consciousness must do away with ignorance, or to be precise, must transform ignorance into the knowledge of Truth.

Sri Aurobindo says:

In days of yore, Hinduism was known as the Arya Dharma. Strangely enough, even now people are not quite sure from which part of the globe the Aryans entered India. Some, indeed, are of the opinion that the Aryans did not come from outside at all. Swami Vivekananda heads the list of these firm believers.

The origin of the word "Hindu" is very strange. It is closely associated with the river Sindhu, the present Indus. But the ancient Iranians, who desired to call the Aryans by name of the river on which they lived, pronounced it "Hindu." The Aryans seemed to like the name and we, who are their descendants, are enamoured and proud of the name "Hindu."

Hinduism or the Hindu Dharma is found on the spiritual teachings of the Hindu seers. The Hindu shastras, or scriptures which govern Hindu life and conduct, are illumined and surcharged with the light and power of the hallowed teachings of these ancient seers.

Many are the Hindu shastras. Each has made a singular, powerful contribution to the whole. The oldest and foremost of all these are the Vedas. They are considered the oldest written scriptures to have appeared since the dawn of civilisation. The other scriptures have the Vedas as their only fount. The Vedas have another name, Shruti, that which is heard. They are so called because they are based on direct revelation. The authority of the Vedas rests on direct, inner spiritual experience that stems from divine Reality. A Hindu feels in the inmost recesses of his heart that to doubt the inner experiences of the Vedic seers is to doubt the very existence of Truth. Vid, to know, is the Sanskrit root of the word Veda. Veda actually means the Knowledge of God. As God is infinite, even so is His Knowledge. We observe in the Vedas, with surprise and delight, that the Truth discoveries are infinitely more important than the Truth discoverers. Unfortunately, the order of the present day is the reverse. The Vedas are four in number: Rig Veda, Sama Veda, Yajur Veda and Atharva Veda. Each of the Vedas consists of two sections: Samhita and Brahmana. Samhita contains the hymns or mantras, while Brahmana expounds their significance and appropriate application.

All the other Hindu shastras, other than the Vedas proper, are known as Smritis. Smriti literally means anything that is remembered. The Smritis cherish their great indebtedness to the Vedas. They are proud of the fact that they own their authority to the Vedas and to the Vedas alone. They have traditionally exercised great authority in laying down social and domestic laws, plying their boat between the shores of Vidhi, injunctions, and Nishedha, prohibitions in Hindu society.

Now let us focus our attention on the Upanishads. Upa means near, ni means down, shad means sit. Upanishad refers to pupils sitting at the feet of their teacher, learning their spiritual lessons. The Upanishads are the philosophic and reasoned parts of the Vedas. They are also called Vedanta, end of the Vedas. There are two reasons for this. One is that they actually appear towards the end of the Vedas_; the other is that they contain the spiritual essence of the _Vedas, which is all Light and Delight. The actual number of the Upanishads still remains unknown. One hundred and eight have been faithfully preserved. Of these the most significant are Isha, Kena, Katha, Prashna, Mundakya, Aitareya, Chhandogya, Brihadaranyaka and Svetasvatara.

God-realisation abides in meditation, never in books. This is the supreme secret of the Upanishads. The sages and the seers in the Upanishads asked their pupils to meditate, only to meditate. They did not even advise their students to depend on the Vedas as an aid to realising God. "Meditate, the Brahman is yours! Meditate! Immortality is yours!" At the beginning of the journey of the human soul, the Upanishadic seers cried out, Uttisthata jagrata … "Arise, awake, stop not until the Goal is reached." At the journey's end, the same seers cried out once again, Tat twam asi, "That Thou art."

Now let us come to the Sad-Darshana, the Six Systems of Indian philosophy. These are the various schools of thought later introduced by some of the Hindu sages. The sage Jaimini's system is called Purva Mimansa_; others are Vyasa's _Uttar Mimansa or Vedanta, Kapila's Sankhya, Patanjali's Yoga, Gotama's Nyaya and Kanada's Vaisheshika. If one studies the Nyaya first, then it becomes easier to fathom the other systems of thought.

All of the Six Systems were written in sutras or aphorisms. The sages did this because they wanted not to expound the philosophy, but to express in the briefest possible sentences their soul-stirring revelations and to have these engraved on the memory of the aspirant. Through the passage of time, the aphorisms have been significantly adorned and armoured with countless notes and commentaries.

It is high time for us to invite Professor Max Muller to join us in today's momentous journey:

To walk along the royal path of the Six Systems of Philosophy is difficult. That path is for the learned and the select few. The common run needs an easier path. It is here that the Puranas come into the picture. The Puranas teach us the Hindu religion with inspiring and thought-provoking stories, anecdotes and parables. The Puranas present Hinduism in an easy, interesting, charming and convincing manner. The major difference between the Vedas and the Puranas is that the Vedic gods represent the cosmic attributes of the One, while the Puranic gods represent His human attributes.

Now the Bhagavad Gita or the Song Celestial demands our immediate attention. It is the scripture par excellence. The Gita is the life-breath of Hinduism. The Gita not only tells us to realise God, but it also tells us how. The Gita introduces three principal paths towards God-realisation: Karma Yoga, the path of action; Jnana Yoga, the path of knowledge; and Bhakti Yoga, the path of devotion. Emotional devotion and philosophical detachment not only can but must run abreast to fulfil the Divine here on earth. This sublime teaching of the Gita knows no equal. Without hesitation, a devout Hindu can say that the Gita has been the solace of his whole life and will be the solace of his death.

Certain people are heartily sick of our rituals and rites. To them, these are nothing but cheap, confused and showy affairs. But the critics will have no choice but to revise their opinions when they come to know why we perform rituals. Needless to say, we want spirituality to govern our lives, both inner and outer. Without purity of the mind, there can be no true spirituality. And for those who want purity, the performance of rituals is often an invaluable necessity. We know that when the mind is pure, illumination dawns. The subtle truths that lie beyond the range of our senses enter into our consciousness directly through the pure mind. Participation in rituals greatly aids this process. Granted, rituals are externals. But we have to know that it is the externals that bring home the truth to individuals. Rituals eventually touch the very core of our consciousness. Rituals permeate every aspect of Hindu life.

Rites, too, have been in vogue since the days of the Atharva Veda. Rites, if performed with an inner urge and an aspiring heart, can help us considerably to conquer the hostile forces, avert untold misfortunes and fulfil life in its divine plenitude. Indeed, this is the divine attitude. The fear of a spiritual fall threatens us only when we use the rites, or rather the magic or lesser rites, to gain selfish and undivine ends.

A word about images and symbols. We do not worship images and symbols. We worship the spirit behind them. This spirit is God. It is so easy to feel the presence of God in and through a concrete form. Through the form, one has to go to the Formless; through the finite, to the Infinite.

We worship nature. Others smile at our folly. We laugh at their ignorance. Why do we worship nature? Because we have discovered the truth. We have discovered the truth that God manifests Himself not only through nature but also as nature. "A thing of beauty is a joy forever", said Keats. Beauty is soul. Soul is all joy. A Hindu seeker cannot separate the aspiration of nature from the beauty and joy of the soul. Nature's aspiration and the soul's delight together create an all-loving, all-embracing and all-fulfilling perfect Perfection.

"Look at the zenith of Hindu folly"! the critics say. "For of all things in God's creation, a Hindu has to worship animals, trees, even snakes and stones." Alas, when will these men of so-called wisdom come to learn that we do not worship the stones as stones, the snakes as snakes, the trees as trees and the animals as animals. What we do is very simple, direct and spontaneous. We worship the Supreme in all these; nothing more and nothing less. With this attitude a Hindu desires to worship each and every object of the world, from the largest to the tiniest.

Let us speak of the caste system, which has been an object of ceaseless criticism. What is caste? In the deepest sense of the term, caste is unity in variety. No variety, no sign of life. Variety is essential to the cosmic evolution. All individuals cannot have the same kind of development: physical, vital, mental or spiritual. Neither is such similarity imperative. The thing of paramount importance is that each individual be given infinite opportunity and freedom to develop along his own line of growth.

In this lofty ideal, there is only one idea: to serve and be served. Each individual has his rightful place in this ideal. The caste system is to be regarded like the functioning of one's own limbs. My feet are in no way inferior to my head; one complements the other. Brahmin (priest, teacher and law-maker), Kshatriya (king and warrior), Vaishya (merchant, trader and agriculturist) and Shudra (labourer, servant and dedicated hand) are all united by their mutual service. Caste is not a division. It embodies the secret of proper understanding. And it is in proper understanding that we fulfil ourselves fully. A Hindu feels this sober truth.

True Hinduism abjures all that divides and separates. It dreams of the Supreme Truth in absolute freedom, perfect justice in all-embracing love and the highest individual liberation in unconditional service to humanity.

Hinduism gives due importance to all the spiritual figures of the world. It recognises a great harmony in their teachings. Down through the ages, the firmament of India has sent forth the message of Peace, Love and Truth. It has fostered and encouraged the synthesis of all world religions. Further, Hinduism has always affirmed that the highest end of life is not to remain in any particular religion, but to outgrow religion and realise and live in Eternal Truth.

Hinduism is the embodiment of certain lofty, infallible ideals. These ideals within us live and grow, grow and live. Because of this fact, Hinduism is still a living force. It lives to lead. It leads to live.

To know Hinduism is to discover India. To discover India is to feel the Breath of the soul. To feel the Breath of the soul is to become one with God.

India: Her consciousness and light

What is India's inner message to the world at large? Spirituality. What is spirituality? It is the natural way of truth that successfully communes with the Beyond here on earth.

What is India's absolutely distinctive possession? Her soul. She lives in the soul, she lives from the soul and she lives for the soul.

Where can the world find the real nature of India? In the ever-wakeful domain of the Spirit.

What has made the history of India unique? A most surprising and unusual continuity in the line of her spiritual seekers and Masters.

What does Indian spirituality teach? It teaches the world to conquer the evil of the lower nature and to go beyond the good of the higher nature.

What is Mother India's desire? It is to transcend the human way once and for all, through radical self-transmutation, and to enter into the ever-dynamic way of God.

Religion, however mighty it may be, is not and cannot be the message of India. Her message is Self-realisation.

The perfect truth of India's religion lies in its outer and inner realisation of the One that is, of the One that is in the process of becoming.

O world, as you march on towards the deepest recesses of your heart, to your amazement, you will find Mother India to be anything but God-fearing. What then is she? She is God-loving: the God-loving soul in God's all-dreaming and all-manifesting Truth.

The soul of India feels that to be satisfied with intellectual speculation is to remain satisfied with only half the food that is actually needed for health. It is realisation that gives one a full meal. And if one seeks realisation, meditation and concentration are of paramount importance.

Indian philosophy, in its sublimest sense, is nothing short of the practical realisation of the Truth.

There is no more than a hyphen between the Vision of the Vedic seers and the soul of India, and between India's spirituality and the final spiritual liberation of the world.

They say that India long ago lost the Milky Way of greatness. But we know that she has now a colossal hope that the overcast sky will clear at last, revealing again the myriad points of light.

What were the chief causes of India's downfall? She neglected the body-consciousness and eschewed the material life. She narrowed her outlook and sealed herself up in the outworn rituals of the past. She clung to the festering shell of her ancient culture while killing its living, growing spirit. And India's doom was sealed the day she started these practises.

India began to rise the day she turned away from these tendencies and accepted life in all its dynamic aspects.

India will rise fully the day she becomes self-reliant. She knows well that she cannot achieve her goal if she has to depend permanently on alien help. Self-help is the best help. Self-help is God's own help in disguise.

India has within her a voice that is the selfsame, all-fulfilling Voice of God. That Voice she simply must hear and obey.

What is actually meant by the emancipation of the Indian woman? It means that she must no longer be alienated from education. She must have free access to the worldwide knowledge of the present day, in addition to the sacred lore of past centuries. True education helps us to live in the integral perfection which is the very backbone of our existence on earth. The Indian woman must be given a full opportunity to develop and manifest this perfection.

The emancipation of the Indian woman also means that she must not be suppressed and dominated by man. She must be free to be herself, independent in her own right, strong and confident, a true partner and companion of man and not his drudge and serf. She must become again what she was in Vedic India, a respected and equal citizen, a glorious complement to man.

Today's India is poverty-stricken. But tomorrow's India will be prosperous. She will be a mighty wave of hope and faith. Her very thought will be stirred with a new vision. Infinite will be the possibilities on her horizon. Her sacrifice will build a more durable foundation for mankind. She will contain within herself nationalism and internationalism, becoming the true symbol of spirituality in action.

India with her spiritual power will wield a tremendous influence on future generations. This is no imagination, but vision in operation.

India and India alone is the nerve centre of the aspiring world.

India's strength is not in her arms, but in her heart. More so, it is in her seer-vision.

India tells the world that the realisation of unity is the only strength which can conquer the world.

India is the seeker of the Absolute. The summum bonum of life is the ideal of God-realisation. In her heart there is a burning love of God; in her mind, the service of unawakened humanity.

Consumed with desires and temptations, Europe rushed towards India to acquire her fabulous wealth. That is true. But it is equally and absolutely true that Europe's soul came to India with a spiritual seeking and an occult urge to discover what India was actually like.

India has three world-conquering weapons: Non-violence, Peace and the Wisdom which tells that she is in All as All is in her.

India's choice is character. But she must feel that she needs personality as well.

Mother India's fear is not of atomic bombs but of her children's self-forgetful amnesia.

Unbelievably, India has perfectly reconciled in herself the two worst antagonists: renunciation and epicurianism.

Perfection was the choice of the Greeks. Proportion was the choice of the Romans. Universality is the choice of the Indians.

India is the voice that never falters. Hers is the truth that cannot be silenced by the threatening darkness of centuries. Hers is the heart that sings perpetually of the unity of mankind.

India is the vault of an ancient eternal wisdom that has a universal appeal. She is also the universal reserve bank of an ever-growing wisdom, and she is destined to be the hub and dynamo of world transformation.

East and West

The East says: "I have seen God's Face. Now I must see His Feet." The West says: "I have seen God's Feet. Now I must see His Face."

The East says: "I have seen God's Transcendence." The West says: "I have seen God's Immanence."

The East considers life to be a continuous growth from matter to spirit. The West considers life to be a continuous growth from the simple material life to a complex and ever-expanding scientific development.

The indifferent East felt that it had nothing to hear from the West. The proud West thought that it had nothing to learn from the East.

According to the East, the West is anything but divine. According to the West, the East is idle.

It is no exaggeration to say that the East is terribly afraid of a dynamic life. Similarly, the West is terribly afraid of lone self-poise.

The East is perhaps wanting in care, detail and exactitude. But the West is wanting in breadth, vastness and universality. The East is wanting in an earthly, practical intelligence. The West is wanting in the matchless realisation of the Self. The East feels that the mastery of one's own inner movements is the true fulfilment of life. The West feels that the mastery of the world is the true fulfilment of life.

Humility and devotion are the birthright of the East. Honesty and frankness are the birthright of the West. The combination of these four powers should be the ideal of a human being.

The East wanted to conquer the world in the name of liberation. The West wanted to conquer the world in the name of commerce and religion.

The East has control of Spirit. The West has control of Matter. Spirit is creative, conscious existence. What is Matter? It is anything but lifeless mechanical substance. Matter is vibrant energy which deliberately hides within itself life and consciousness.

The individual of the East is content to abide by the maxim, "Let me live unseen and unknown, and unlamented let me die." And, it might be added, "Let it all be done without too much exertion." The individual of the West, on the other hand, seems to desire the full expression of his individuality. He wishes to make for himself a strong and powerful position in his own world.

The East's age-long experience with the spiritual life has taught it an inner poise and equanimity in work. It can stand aside from frustration, excitement, irritation over minor upsets and all that disturbs the inner balance. It can make tranquil readjustments and proceed in the same calm tenor. This the West has yet to learn.

The West's intensive experience with material progress has taught it to be objective in work. It has learned to stand aside from favouritism, nepotism and other personal considerations in carrying out a necessary job. It can do the work for its own sake, quickly and efficiently, and with the best man-power available. This the East has yet to learn.

Indian philosophy is, in its origin, the search for the highest Truth. Only the Reality beyond the senses has been able to quench the inner thirst of the East.

European philosophy is, in its origin, an examination of ideas by the critical intellect. Until now, reason and intellect have been enough to feed the hungry West.

It is now that East and West have come to realise the need of a marriage between Mind and Spirit.

East and West may be taken as the two eyes of the same human body. The other human divisions and distinctions — racial, cultural and linguistic — are destined to disappear from the human consciousness when it is flooded with the supramental Light and Force. This is the inevitable consequence of the Hour of God that is dawning all over the world. Diversities will be there, enriched and enhanced in fullest measure. But these diversities will not be disturbances to the general consciousness. On the contrary, they will be happy and harmonious complements to a unique whole. Humanity will be a true human family in every sense of the term and in a yet unknown sense. The response to the new Light will certainly exceed human expectations.

The awakened consciousness of man is visibly tending towards the Divine. This is a most hopeful streak of light amidst the surrounding obscurities of today. This is a moment, not merely of joining hands, but of joining minds, hearts and souls. Across all physical and mental barriers between East and West, high above national standards, above even individual standards, will fly the supreme banner of Divine Oneness.