Učitelju, molim te, ponesi me u svom koferu

Bio jednom Učitelj koji je imao dva ašrama, jedan u Indiji i drugi u Americi. Šest meseci je živeo u Indiji, a drugih šest meseci u Americi.

Učitelj je imao učenike na oba mesta, ali u Indiji je imao više učenika nego u Americi. Njegovi američki učenici su bili više nego spremni da idu u Indiji u posetu. Svaki put kad bi Učitelj otišao u Indiju, oni su žarko želeli da vide njegovo rodno mesto, njegovu rodnu zemlju. Ali većina indijskih učenika nije bila toliko voljna da ode do Amerike. Većina njih se plašila. Mislili su da Amerika nije dobra zemlja i da su njeni stanovnici vitalni, i ne uistinu duhovni. Mislili su da će izgubiti svu svoju duhovnost ako odu u Ameriku. Neki od mladih Indijaca su mislili da je Amerika zemlja slobode i da će stvarno uživati u slobodi ako odu u Ameriku. Ovi učenici su bili voljni da idu. Ali Učitelj nije mogao da povede svoje učenike ni iz Indije u Ameriku, ni iz Amerike u Indiju jer nije bio bogat Učitelj. U stvari, on je bio siromašan Učitelj.

Dogodilo se jednom, dok se Učitelj spremao da ide iz Amerike u Indiju, da se učenica koja mu je spremala kofer iznenada rasplakala: „Učitelju, Učitelju, zavidim tvojim stvarima! Zavidim tvojim sveskama. Zavidim tvojim olovkama i perima. Zavidim svemu što je u tvom koferu. Kako bih volela da me poneseš u svom koferu! Zavidim svemu što ide s tobom“.

„Zašto , Vina?“ upitao je Učitelj.

Vina je rekla: „Oni mogu da idu u Indiju, a ja sam plakala i plakala da odem u Indiju i nikad mi nisi dozvolio. Tako da im stvarno zavidim“.

„Nemoj im zavideti, dete moje“, reče Učitelj. „Nije dobro zavideti. To nije dobra stvar“.

Vina je odmah odgovorila Učitelju: „Da, to nije dobra stvar kažeš. Ali ti si uradio lošu stvar“.

„Šta sam uradio loše, moje dete?“

„Nisi me blagoslovio ni onoliko koliko si blagoslovio svoju hemijsku ili svoju odeću. Bilo šta što ćeš koristiti, da si mi to uradio, danas sam mogla da idem sa tobom u Indiju. Nisam morala da ostanem ovde u Americi, osećam se tako tužno kada odeš u Indiju bez mene. U mojoj sledećeoj inkarnaciji, molim te, molim te učini da ja budem neka od tvojih stvari koje ćeš nositi sa sobom i koristiti“.

„Dete moje, ti pripadaš meni. Upotrebiću te. Ja te upotrebljavam. U stvari, koristim te svaki dan za Boga, za Najvišeg Apsolutnog. Tvoju ljubav, odanost i predanost koristim za Apsolutnog Svevišnjeg. Ne budi tužna, dete moje. Kad budem imao novaca, sigurno ću te povesti u Indiju.“

Vina reče Učitelju: „U radu, šta da radim? Moram sačekati srećnije dane kad budeš imao novaca. Ali Učitelju, molim te reci mi, da li misliš na mene u Indiji? Da li ti nedostajem?“

„Da, mislim na tebe, dete moje.“

„Da li ti nedostajem, Učitelju?“

„Da , nedostaješ.“

„Da li ti nedostajem na način na koji ti meni nedostaješ, Učitelju?“

„Da, moje dete.“

„Jesi li siguran?“

„Da, siguran sam.“

„Onda sam, Učitelju, srećna što misliš na mene i što ti nedostajem.“

„Ćeri moja, da li želiš da znaš da li sam ja srećan?“

„Učitelju, ne razumem te.“

„Rekla si da si srećna zato što mislim na tebe i što mi nedostaješ. Sad te pitam osećaš li da li sam ja srećan ili ne.“

„Učitelju , još uvek ne razumem.“

Učitelj reče: „Ja sam nesrećan, blago rečeno, jer ti nedostaje duhovna visina“.

„Znam da nisam duhovna, Učitelju. Znam da nisam veoma velika u duhovnosti. Znam da si tužan zbog toga. Ali ti uvek kažeš da si zadovoljan mnome, izuzetno zadovoljan.“

„Dete moje, ti ne razumeš moju filozofiju. Ovdje ti govorim o nečemu posebnom. Pitala si me da li ti nedostajem. Rekao sam ti da mi nedostaješ i da mislim na tebe. To je apsolutno tačno. Ali ako ti sad iznesem vrhunsku filozofiju, ona će biti nešto drugačija.“

„Koja je tvoja vrhunska filozofija, Učitelju?“

„Moja vrhunska filozofija je da ti mene ne smatraš svojim sopstvenim.“

Vina se rasplakala. Jecala je: „Ako ja tebe ne smatram svojim sostvenim, onda ko te smatra? Svaku sekundu svog života vapim i vapim da ti udovoljim na tvoj vlastiti način. Znam da ti ne udovoljavam, Učitelju. Još uvek sam vrlo loša. Ali pokušavam da ti udovoljim.“

Učitelj reče: „Imaš svoj nos, svoje oči, svoje ruke, svoje noge, imaš svoju glavu, svoje srce, sve. Sve što je u tvom telu, sve što čini tvoje telo, smatraš svojim sopstvenim. Kad negde ideš, ide i tvoje telo. Kad tvoje telo ide negde, ideš i ti. Nikad ne razmišljaš o telu i sebi kao o dve stvari. Kud god da ideš, ne misliš da ti nedostaju organi, zato što su pošli s tobom. Ne nedostaju ti ruke kad nekud pođeš. Ne nedostaju ti noge ili oči, jer idu s tobom. Kad si u dubokom snu ne, koristiš oči. Ali u to vreme ti ne nedostaju oči. Kad čitaš, koristiš oči, ali ti ne nedostaju noge i nešto drugo, jer su s tobom. Znaš da su s tobom. Ima mnogo delova tvog tela koje ne koristiš dok radiš određene stvari. Koristiš ono što treba da koristiš, a ostatak ne koristiš. Ali ti ne nedostaju mada ih ne koristiš."

“Ako stvarno osećaš da si deo mene, deo misije, koja je moje telo, onda kud god da idem, moraš biti sa mnom. Ako si jedno s telom i dušom moje misije, onda kud god da odem, bićeš sa mnom. Bez svog nosa, očiju i ušiju ne ideš nigde. I tvoj nos, oči i uši ne mogu nigde bez tebe."

"Nas dvoje smo nerazdvojni u našem životu međusobne posvećenosti službi Svevišnjem. Pa pokušaj da osetiš da je to isto tako neophodno kao što je i telu dok nosi sve organe kad negde krene, jer organi idu sa telom. Ja osećam da je neophodno da te nosim sa sobom kud god da odem, kao što ti osećaš da je neophodno da te ponesem. Uzmi da sam ja telo, a ti si kao organi. Bez obzira kuda da odem, idemo zajedno. Je li ti jasna moja filozofija, moje dete?“

„Da, Učitelju. Od danas ću prihvatiti tvoju filozofiju. Od sada, kud god da odeš biću stalno unutar tvog srca, kao što znam da si ti uvek unutar moga srca. Onda mi nećeš nedostajati kad odeš. Ali jednu stvar bih zatražila od tebe, Učitelju. Čitala sam u vašim indijskim spisima da je Krišnina najdraža, Krišnina Rada, i njegove pastirice, da su bile tako bliske njemu, da su se osećale jadno kad bi on negde otišao. Onda, kad bi se vratio, ponovni sastanak bi bio tako sladak. Njihovoj radosti nije bilo kraja. Ako mi nedostaješ kad odeš u Indiju, osećam da će se moja radost desetostruko uvećati kad se vratiš. Zar ne može razdvojenost pomoći da se i radost uveća?“

Učitelj reče: „To je jedan od načina da se iskusi radost, dete moje. Postoji i drugi način. A to je da se ide od radosti do veće radosti, pa do najveće radosti. Ako si mi ponudila svoju ljubav, posvećenost i predanost, to ti donosi radost. Ako povećavaš količinu svoje ljubavi, posvećenosti i predanosti svakog dana, onda se tvoja radost uvećava. Na ovaj način ne moraš da misliš o razdvajanju i ponovnom ujedinjenju da bi stekla dublju radost, veću radost i radost koja više ispunjava. Ako povećaš svoju ljubav, posvećenost i predanost meni, bez obzira gde se nalazim, pred tebom ili na nekom drugom mestu, automatski će se tvoja radost uvećati. Sigurno će se uvećati, i uvećava se na pozitivan način."

"Dakle, dete moje, povremenim razdvajanjem od svojih milih i dragih ti ne uvećavaš svoju radost. Jedino uvećanjem svoje ljubavi, posvećenosti i predanosti uvećavaš svoju radost i ispunjavaš mene na Zemlji. Kud god da odem, treba da osećaš da si deo mene i da ideš sa mnom. Ne moraš iskusiti osećaj razdvajanja. Dok sam s tobom ili kraj tebe, sve vreme nastoj da povećaš svoju ljubav, posvećenost i predanost meni. A kad sam fizički daleko, kakve god da su okolnosti, pokušaj da me osetiš i budi sa mnom iznutra i opet uvećavaj svoju ljubav, posvećenost i predanost prema Svevišnjem u meni. Onda ćeš steći najveću radost i pružićeš meni najveću radost.“