Pitanje: Kada meditiraš i iznutra plačeš za nečim, da li treba takođe da uložiš trud da bi to postigao, ili se to samo prirodno desi ?

Šri Činmoj: U početku moraš da načiniš svestan napor da postigneš nešto. Onda tvoji postupci kasnije postaju spontani. Ako i sve dok ne postanu spontani, moraš da ulažeš lični napor. Kada sprinter započinje trku, radi rukama i šakama veoma brzo, praveći tako energične pokrete.Ali nakon pedeset ili šezdeset metara, kad ide najvećom brzinom, sve postaje spontano. Tad uopšte ne misli na svoje ruke. Ostali će reći da njegovi pokreti dolaze bez napora. Ali moraju da se sete koje je energične pokrete pravio na početku.

To je kao kao plovidba. Pre nego što počneš, dok obavljaš pripreme, moraš da uradiš razne stvari. Dok se pripremaš, moraš da radiš veoma naporno. Jedino kada si dobro uznapredovao brod može da plovi bez tvog stalnog ličnog napora. Slično tome, u tvom duhovnom životu, kad jednom tvoji postupci postanu spontani, tada osećaš da je ovaj spontani pokret Milost odozgo.

Opet, ako si iskren, onda ćeš osećati da se čak od samog početka tvog putovanja Božija Milost spuštala. Inače, ti ne bi bio inspirisan čak ni da zakoračiš u duhovni život. Kada krećeš, osećaš da ti ulažeš veliki lični napor. Ali dođe vreme kada uviđaš da sam taj lični napor nije ništa drugo nego Milost odozgo. Zašto ustaješ rano da se moliš i meditiraš, dok se tvoji prijatelji još uvek valjaju u zadovoljstvima letargije? To je zbog toga što se Božija Milost spustila na tebe. Što dublje ideš, postaje jasnije da nije uopšte tvoj lični napor već Božija Milost ona koja ti omogućava da napreduješ.

Lični napor je od vrhunske važnosti na početku, zato što tada ne osećamo da je Bog naš bezuslovni Prijatelj. Na ljudskom nivou, ako ti dam nešto, onda očekujem od tebe da mi daš nešto zauzvrat. Ako ti ništa ne dam, onda osećam da ti nisi ni u kakvoj obavezi da mi bilo šta daš. Ali Bog nije takav. Bog daje bezuslovno, bez obzira da li mi Njega smatramo svojim sopstvenim ili ne. U ovom trenutku mogu da se molim Bogu dami ispuni želju. Sledećeg trenutka, čak i ako On ispunjava moju želju, ja odmah mogu da kažem, „Oh, Ti mi nisi potreban. Ne želim da budem Tvoje dete.“ Ali Bog ne može tako nešto da uradi. Bog nas uvek smatra Svojim sopstvenim, bez obzira šta radimo, bez obzira koliko smo loši, zato što On vidi da kroz stotine ili hiljade ili milione godina, On će nas učiniti savršenim. Dete može da odluči da po svojoj volji napusti roditelje, ali roditeljima je izuzetno teško da napuste svoje dete. Slično tome, mogu da se odreknem Boga, mog večnog Oca, zato što sam ljut na Njega ili zato što On nije ispunio moju želju. Ali On se nikada neće odreći mene, zato što sam ja Njegovo večno dete.

Takozvani lični napor je potreban zbog toga što mi ne osećamo da nas Bog stalno voli i blagoslovi nas bezuslovno. Kad jednom osetimo da On sve radi za nas bezuslovno, onda osećanje ličnog napora nije neophodno. U početku dajemo pedeset posto zasluga sebi samima, zato što ustajemo da se molimo i meditiramo, a pedeset posto Bogu, jer On odgovara na naše molitve i inspiriše nas tokom meditacije. Ali kada postanemo iskreni, kada postanemo ponizni, a posebno kada postanemo čisti, tada osećamo da je Bog taj koji nas je inspirisao da učinimo lični napor. Onda ćemo reći da sto posto zasluge ide Bogu.