Mir⁴

Šta je mir? Da li je samo čarobna reč? Da li je stvarnost koja će zauvek ostati daleki vapaj, koja će uvek biti iznad našeg poimanja? Ne, nije. Da li je osobina koja nikad neće trajno ostati u najdubljim kutcima našeg srca, ili je to neko nebesko blago, blagosloveni dar odozgo, koji nikada ne možemo imati ovde na zemlji? Ne, nije.

Šta je onda mir? Mir je stvarnost koja je u isto vreme samo-otkrivajuća i samo-ispunjavajuća. Kada možemo imati mir uma? Možemo da imamo mir uma jedino kada predamo našu noć neznanja Svetlosti Mudrosti i Visini Samilosti našeg Voljenog Svevišnjeg.

Možemo reći da smo veoma pametni ili da smo veoma mudri. Mi nudimo našem Voljenom Svevišnjem naše noć neznanja i, za uzvrat, prizivamo Svetlost Njegove Samilosti i Njegovo Zadovoljstvo-Blaženstvo. Naš Voljeni Svevišnji uzima naše noć neznanja i, za uzvrat, On iz Svoje beskrajne Darežljivosti, daje nam Svoju beskrajnu Svetlost, Mir, Mudrost i Samilost. A opet, mi vidimo da prilično često, kad se ne predamo Njemu, naš Voljeni Svevišnji Sam se predaje noći našeg neznanja. Mi smo kao dete koje traži nešto nezdravo. Zbog stalnog insistiranja deteta, roditelji mu nekad daju ono što želi. Ali kada dete shvati da je to nešto štetno, onda prestane to da traži. Opet, naš Apsolutni Otac zna da je On taj koji ima iskustvo te nezdrave stvari u nama i kroz nas. Takođe, On zna da ćemo jednog dana stvarno predati našu noć neznanja Njegovoj Svetlosti Mudrosti i imaćemo mir uma u beskrajnoj meri.

Ako ne udišemo životnu energiju, ne možemo da živimo. Slično, bez mira ne živimo i ne možemo da živimo kao istinska ljudska bića. Očajnički nam treba mir – mir iznutra, mir spolja. Kako onda nemamo mir, koji je toliko važan u našem životu? Nemamo mir zbog naše gladi za posedovanjem. Želimo da posedujemo svet, ali kad uvećamo naše materijalne posede, uviđamo da smo još uvek pravi prosjaci. Bez obzira šta steknemo u našem životu, kad pogledamo okolo, vidimo da neko drugi ima upravu to isto u većoj meri, i izgubimo mir uma. Postajemo žrtve brige, strepnje, depresije i frustracije, koja je uvek praćena uništenjem.

Čim shvatimo da posedovanje nije odgovor, da nam posedovanje neće doneti mir uma, odemo u drugu krajnost. Pokušavamo da se odreknemo sveta. Pre ili kasnije vidimo kako je uzaludno pokušati da se odreknemo nečega. Čega ćemo se odreći? Možemo da se odričemo jedino stvari koje zaista posedujemo. Ali postoji li išta na zemlji što možemo smatrati našim sopstvenim? Možemo smatrati nešto našim posedom samo kad mi imamo poslednju reč o tome, samo ako što god kažemo prođe. Ali čak članovi naše sopstvene stvarnosti-postojanja – naše telo, vital i um – nas ne slušaju i nisu pod našom kontrolom. Umesto toga, oni pokušavaju da nas kontrolišu.

Mi želimo da nam telo bude aktivno, ali naše telo želi da uživa u zadovoljstvima lenjosti. Mi želimo da nam vital bude dinamičan, ali umesto toga vital postaje agresivan i pokušava da uništi druge. Želimo da nam um bude ispunjen verom, ali umesto toga naš um stalno sumnja i podozreva. Preplavljen je sumnjom u svakom trenutku. Ne samo da sumnja u ostale, nego takođe i u svoje sopstvene sposobnosti, svoja sopstvena dostignuća, sopstvene stvarnosti, sopstvene spoznaje. Ovog trenutka um će reći da si ti veoma dobra osoba. Sledećeg trenutka taj isti um će reći da si veoma loš. Narednog trenutka um će se pitati, „Da li sam u pravu kada sumnjam u tu osobu?“ Prvo kažemo da je neko fin; zatim kažemo da je ta ista osoba loša. Onda počnemo da sumnjamo u sposobnosti našeg uma. Kad jednom počnemo da sumnjamo u stvarnost i autentičnost svog uma, uništenje počinje. Kada sumnjamo u nekog drugog, možda nećemo dobiti ili izgubiti nešto vrlo značajno. Ali kada počnemo da sumnjamo u sebe, onda prestaje stvarnost našeg života.

Ako ne možemo da kontrolišemo sopstveno telo, naš sopstveni vital ili naš sopstveni um, kako se onda usuđujemo da ih smatramo svojim sopstvenim? Čak i ako kažemo da su oni u našem posedu, vidimo da će smrt na kraju doći da ih uzme . Stvari koje ne možemo trajno da zadržimo, ne možemo smatrati našim sopstvenim. Stoga, kako možemo da ih se odreknemo? Sama ideja odricanja je smešna zato što nemamo čega da se odreknemo. Ako uronimo duboko u sebe, vidimo da smo pravi prosjaci. Kako se prosjak može odreći nečega?

Dakle, posedovanje donosi osujećenje, a odricanje je uzaludno. Šta nam onda može doneti mir uma? Jedino prihvatanje Božije Volje može nam dati istinski mir uma. Prihvatanjem Božije Volje kao naše sopstvene, najsopstvenije, možemo steći mir. Samo tad naš život može da bude plodonosan. U Božijem Oku ne postoji tako nešto kao posedovanje i odricanje. U Božijem Oku postoji samo jedna stvar: prihvatanje – prihvatanje Božije Volje. U našem srcu, u našem životu, postoji samo jedna konačna molitva, molitva koju nas je Hrist Spasitelj učio: „Neka Bude Volja Tvoja.“ Milioni molitvi je napisano od pamtiveka, ali nijedna molitva ne može da se uporedi sa ovom: „Neka bude Volja Tvoja.“ Kada prihvatimo Božiju Volju kao našu sopstvenu, svakog trenutka se pojavljuje mir u našem životu mudrosti, u životu težnje i posvećenosti.

Kako možemo da znamo da je nešto Božija Volja? Kada je nešto Božija Volja, osetićemo neku vrstu unutrašnje radosti ili zadovoljstva čak pre nego što počnemo to da radimo. Dok radimo, takođe dobijamo radost. Konačno, osećamo da ćemo biti jednako srećni ako je naše delovanje plodonosno ili jalovo. U običnom životu srećni smo samo kad osvane uspeh. Samo kad vidimo pobedu na kraju našeg putovanja srećni smo i ushićeni. Ali ako možemo da imamo istu vrstu sreće, radosti i zadovoljstva bilo da uspemo ili ne uspemo, i ako možemo radosno da položimo rezultat našeg delanja, kraj Stopala našeg Voljenog Svevišnjeg, jedino onda možemo da znamo da je ono što smo uradili Božija Volja. U suprotnom, kada imamo uspeh, osećamo da je ono što smo uradili bila Božija Volja, a kad imamo neuspeh, kažemo da je ono što smo uradili bila volja neprijateljske sile. Ili kad imamo uspeh kažemo da je to zbog našeg ličnog napora, naše volje, a kad imamo neuspeh kažemo to je zbog toga što Bog ne mari za nas.

Možemo da krivimo Boga kako hoćemo. Možemo pogrešno da shvatimo Njega kako hoćemo. Kad ne uspemo, možemo da krivimo Boga, a kad uspemo, možemo nastojati da slavu pripišemo sebi. Ali ako smo iskreni tragaoci, i ako želimo stvarnu trajnu sreću, onda ćemo da radimo stvari za koje osećamo da su dobre i ispravne, a rezultate ćemo ponuditi Svevišnjem. Uspeh i neuspeh su dva iskustva. Ova dva iskustva moramo da ujedinimo, i koje god iskustvo dobijemo uz naš napor, moramo ponuditi Svevišnjem sa ogromnom radošću. Ako možemo da položimo rezultat kraj Stopala našeg Voljenog Svevišnjeg duševno, radosno, bezrezervno i bezuslovno, zasigurno ćemo imati istinski mir uma. Tada će se pojaviti mir uma i pokucati na vrata našeg života. Nećemo morati da čekamo na mir uma; on će čekati nas.

Da bismo imali mir u obilnoj meri moramo da predamo našu volju vezanu za zemlju Nebeski oslobođenoj Volji našeg Voljenog Svevišnjeg. Moramo veselo, duševno, posvećeno, bezrezervno i bezuslovno da predamo našu ograničenu ljudsku stvarnost univerzalnoj ili transcendentalnoj Stvarnosti. Ova predanost nije kao predanost roba svom gospodaru. Ova predanost se zasniva na svetlosti mudrosti koja prepoznaje razliku izmedju naše sopstvene najviše visine i naše sopstvene najniže dubine. Upravo sada, čak i kao tragaoci, često otelotvorujemo najnižu dubinu svesti, dok najvišu visinu Svesti predstavlja naš Voljeni Svevišnji. I najviše i najniže pripadaju nama. Kada predamo našu volju Volji Svevišnjeg, nudimo naš najniži deo našem najvišem delu, jer Svevišnji nije ništa drugo do naše vlastito najviše Sopstvo.

Mi smo kao sićušna kap, a Svevišnji, naš Izvor, je kao ogroman okean. Kada kapljica uđe u okean, ona gubi svoju ograničenu individualnost i ličnost i postaje sam okean. A opet, ona u stvari ništa ne gubi; samo uvećava svoju svetlost postojanja neverovatno. Slično, ako održavamo našu vlastitu individualnost i ličnost, uvek će nas napadati strah, sumnja, i ostale negativne i destruktivne osobine. Ali kad uđemo u Izvor, koji je sva svetlost i blaženstvo, stičemo sve božanske osobine i sposobnosti Izvora. Na ovaj način, kada predamo naše najniže sopstvo, koje sada predstavljamo ili otelotvorujemo, našem najvišem Sopstvu, zadobijamo mir uma i čitavo naše biće je preplavljeno radošću, svetlošću i blaženstvom.