Deo I — Predavanja na Havajima

1.

Havaji, Havaji, Havaji!
O istočno sunce, o zapadno nebo!
Kvalitet srca, kvantitet uma:
Tragaoci za Istinom, zaljubljenici u život,
U vama pronalaze.

Pet duševnih prijatelja¹

Dragi tragaoci, draga braćo i sestre, želim da održim veoma kratko predavanje o savršenstvu, zadovoljstvu, davanju, postajanju i prevazilaženju.

Savršenstvo i zadovoljstvo su jedno i nerazdvojivo. Potrebno mi je savršenstvo. Molim se Bogu da mi podari, iz Svoje beskrajne Darežljivosti, duševno savršenstvo. Želim zadovoljstvo. Meditiram na Boga radi Njegovog plodonosnog zadovoljstva. Molim se Bogu besano ne da bi ispunio moj život želje. Meditiram na Boga za Njegovo trijumfalno Ispoljavanje u i kroz moj život težnje. Moj život želje me vezuje. Moj život težnje me oslobađa. Moj život želje hrani životinjsko u meni, vezuje ljudsko u meni i razara božansko u meni. Moj život težnje umiruje životinjsko u meni, budi ljudsko u meni i obesmrćuje božansko u meni.

Davanje i postajanje su jedno i neodvojivo. Ja dajem mom Voljenom Svevišnjem noć mog neznanja. Dajem čovečanstvu tračak plamena moje vere. Dajem mom Voljenom Svevišnjem predanost moga srca i život zahvalnosti. Dajem čovečanstvu vapaj moje težnje i osmeh posvećenosti. Svesno i stalno postajem i Božiji glasnik i glasnik čoveka . Kao glasnik čoveka, tragalac u meni more nesavršenstva čovečanstva nosi Bogu. Kao glasnik Boga, tragalac u meni donosi Nebo Božije Samilosti čoveku.

Postajanje i prevazilaženje su jedno i neodvojivo. U svakom trenutku prevazilazim, iznutra i spolja. Prevazilazim moja prethodna iskustva i moje prethodne spoznaje; prevazilazim moje zemaljske vezujuće sposobnosti. U svakom trenutku Svevišnji u meni nemoguće čini mogućim. U svakom trenutku Pevač Svevišnji unutar mene pesmu neprekidnog napredovanja peva. Neprekidno napredovanje se temelji na samodavanju, a samodavanje i Bogo-postajanje su jedno i nerazdvojivo.

Ja dajem. Ja postajem. Ja prevazilazim. Bezuslovno dajem. Bezrezervno postajem. Prevazilazim bez kraja.

Ljudsko u nama vapi za uspehom. Božansko u nama vapi za napretkom. Kada živimo u svetu uspeha, vidimo da nema kraja maršu našeg uspeha. Svaki put kad uspemo u nečemu, postajemo nezadovoljni, zato što se upravo u tom trenutku novi cilj pojavljuje pred nama i još uvek se osećamo kao pravi prosjaci. Ali kad živimo u svetu napretka, premda je naš konačni Cilj još uvek daleki vapaj, svakog trenutka nalazimo zadovoljstvo, zato što je napredak sam po sebi sve-prosvetljujuće i sve-ispunjavajuće zadovoljstvo. Stoga, iskreni, pravi, duševni tragalac stalno će čeznuti za napretkom a ne za uspehom. Ako čezne za napretkom, jedino tad će moći da zadovolji i ispuni svog Voljenog Pilota Svevišnjeg na način na koji On želi da bude zadovoljan i ispunjen. A to je jedini način kako može sam tragalac istinski da bude zadovoljan – ugađajući Bogu na Njegov sopstveni Način.

Svakog trenutka tragalac u meni čezne za savršenstvom, koje je preteča zadovoljstva. Savršenstvo i zadovoljstvo su uvek utemeljeni na samodavanju, a samodavanje je drugo ime za Bogopostajanje. Šta je Bogo-postajanje? Bogo-postajanje nije ništa drugo do naše svesno i stalno ostvarenje prevazilazećeg jedinstva u savršenstvu i prevazilazećeg savršenstva u jedinstvu.

Nada²

Nada je istovremeno i jednostavna i duboka. Nada je ono što povezuje Nebo i zemlju. Nada je most izmedju Neba i zemlje. Nada je ta koja čini da osećamo, na početku našeg duhovnog putovanja, da smo od Boga i da smo za Boga.

Bog se nada da će ispuniti Sebe u nama i kroz nas. Mi se nadamo da ćemo ostvariri Boga tako da možemo da se oslobodimo mreža neznanja. Bog se nada da će nas načiniti Svojim savršenim instrumentima. Mi se nadamo da ćemo konačno zadovoljiti Boga na Božiji sopstveni Način.

Reći ćete da zbog toga što postoji život, postoji nada. U pravu ste. Ali želim da dodam nešto. Zbog toga što postoji nada, mi živimo večno – u unutrašnjem svetu, u spoljašnjem svetu, ili u oba sveta. Reći ćete da nada vidi prosvetljujuću svetlost u preplavljujućoj tami. Sasvim ste u pravu. Ali želim nešto da dodam. Nada je sama po sebi svetlost koja prosvetljuje tamu. Ja volim nadu. Mogu da ne volim Boga, ali u najdubljim kutcima moga bića, u najdubljim kutcima moga srca, osećam da me Bog voli. Bez obzira da li volim Boga ili ne, Bog me voli: to je moja žarka nada. Mogu da ne marim za Boga, ali stvarno osećam u potpunoj iskrenosti da Bog mari za mene. Bez obzira da li ja marim za Boga ili ne, Bogu je stalo do mene: to je moja žarka nada.

Postoji ljudska nada i božanska nada. Ljudska nada je vezana za želju; nada božanska je težnjom oslobođena. Vezana za želju i vezana za zemlju su identično jedno. Težnjom oslobođen i Nebeski oslobođen su jedno isto. Ljudska nada nas inspiriše i daje nam energiju. Nada božanska budi u nama ne samo beskonačne mogućnosti nego takođe i besmrtne stvarnosti.

Ljudska nada inspiriše naše spoljašnje putovanje. Nada božanska teži u i kroz naše unutrašnje putovanje. Naše spoljašnje putovanje vodi nas do imena i slave, što će konačno dovesti do potpunog uništenja. Ali u božanskom svetu, u svetu težnje, na kraju našeg unutrašnjeg putovanja vidimo, osećamo i rastemo u prosvetljenje.

Kada težimo, dolazimo do spoznaje da je nada ruka, divna i snažna, koja nas vodi do našeg psihičkog preobražaja. Mi vidimo i osećamo da je nada savršen početak našeg Bogoostvarenja. Kada ne težimo, nada se pojavljuje pred nama na drugačiji način. Osećamo da je sve to možda mentalna fantazija; možda je svo zavaravanje.

Svaka individua ovde na Zemlji, bilo da teži ili ne, ne može uteći nadi. Ali nada sama po sebi nije bekstvo. Nada nas sjedinjuje sa višom stvarnošću koja prosvetljava i ispunjava nas.

Svet je jedno telo. Prosečno ljudsko biće nije zadovoljno svešću tela koje ima i što jeste. Želi da vidi svest tela budućnosti. Ako može da vidi mogućnosti, potencijale, stvarnosti i neminovnosti budućnosti, samo tada će biti srećan. Ali iskrenog tragaoca ne interesuje da vidi daleku budućnost. Oseća da je ovaj svet večno Sada. Na osnovu svoje uverljive unutrašnje nade, on želi da vidi, oseća i raste u večno Sada.

U Ujedinjenim Nacijama ima predstavnika iz svih krajeva sveta. Oni su došli sa iskrenom nadom da će osvanuti dan kada će biti okončane sve svetske teškoće i nesporazumi , a čovečanstvo će biti ujedinjeno kao porodica. Unutar ove nade, ono što se nazire je mogućnost. A unutar ove mogućnosti, je ono što se nazire neminovnost.

Svet je još uvek milionima milja udaljen od svetskog mira. Ali samo zato što ne vidimo stvarnost odmah, to nije razlog da postanemo obeshrabreni. Pre nego što dan osvane, mračno je. Kada pogledamo mrak koji je svuda okolo, i poistovetimo se sa mrakom, gotovo da je nemoguće da imamo veru da će biti svetlosti. Ali na kraju tunela je svetlost. Na kraju tame postoji svetlost. Ova svetlost o kojoj govorimo nije naša mentalna halucinacija ili zavaravanje. Ova svetlost je naša psihička svetlost, svetlost naše duše duboko unutar nas, i ona sve vreme očajnički pokušava da izadje na površinu. Više je nego željna da izađe na površinu da nas oslobodi, prosvetli nas i usavrši nas. Kao dete i njegova majka. Majka stalno pokušava iznutra i spolja da učini dete savršenim. Slično tome, naša unutrašnja svetlost pokušava da oslobodi naše spoljašnje postojanje od neznanja-noći.

U Ujedinjenim Nacijama, predstavnici iz mnogih, mnogih delova sveta okupljaju se da bi radili na svetskom jedinstvu. Premda jedinstvo izgleda kao daleki vapaj, oni još uvek imaju unutrašnju nadu da će jednog dana postojati svetsko jedinstvo. Upravo sad postoji nerazumevanje među zemljama sveta, a neke od njih su nebožanske najblaže rečeno. Ali duboko unutar njih postoji unutrašnja potreba. Svaka nacija se nada da će jednog dana imati mir, svetlost i jedinstvo. Mir, svetlost i jedinstvo će sigurno stupiti na svetsku arenu upravo zato što je svaka nacija preplavljena nadom. Ova današnja nada biće preobražena u trajno zadovoljstvo sutrašnjice jedino kada verujemo u nadu, rastemo u nadu, i u svakom trenutku udišemo miris i lepotu nade.

Ono što mi je potrebno od Boga³

Mi smo svi tragaoci. Znači svima nam je potreban Bog, svi volimo Boga i želimo da rastemo u sam lik Boga.

Kada kažem, „Potreban mi je Bog,“ na šta zapravo mislim? Bog je sve, tačno, ali potrebni su mi neki aspekti Boga više od ostalih aspekata – bar sada. Bog je beskonačan, Bog je večan, Bog je besmrtan. Bog je sav Moć, Bog je sav Svetlost, Bog je sav Pravda, Bog je sav Samilost, Bog je sav Praštanje – Bog je sve. Ali za sada, samo nekoliko stvari mi treba od Boga.

Da bih otpočeo moje duhovno putovanje, potreban mi je Bog Oproštaj. Prvo moram da se oslobodim mog nebožanskog postojanja. Sve nebožanske misli i nebožanska dela koja su unutar mene, sve što je netežeće i neinspirativno unutar mene, moram odbaciti. A za to mi je potreban Božiji Oproštaj. Počinio sam ogromne greške bezbroj puta. Ako mi Bog ne oprašta nebožanske stvari koje sam godinama činio, kako onda mogu ići duhovnom stazom, suncem obasjanom stazom? Jedino ako mi Bog oprašta mogu punog srca stupiti u duhovni život. Stoga, kao prvo, potreban mi je Božiji Oproštaj.

Potom, kad osećam da mi je Bog, iz Svoje beskrajne Darežljivosti, oprostio, onda mogu da mislim na neki drugi aspekt Boga, a to je Božija Samilost. Bog mi je oprostio; sad mi je potrebna Njegova Samilost. Potrebna mi je Njegova Samilost zato što sam slab, što sam u neznanju i u svakom pogledu sam neuspeh. Žarko želim da uradim nešto, da postignem nešto, da postanem nešto, ali nemam sposobnost da uradim ono što želim da uradim ili da izrastem u ono što želim da postanem.Stoga, očajnički mi je potrebna Božija Samilost. Bez Božije Samilosti ništa neću moći da postignem, i neću moći ništa da postanem.

Pošto primim Božiji Oproštaj i Samilost, potrebni su mi Božiji Blagoslovi. Bog mi je potreban da izlije odozgo Svoje beskrajne Blagoslove na mene, da mogu da uspem na bojnom polju života. Život je stalna borba, i ako ću da uspem, onda moram u potpunosti da zavisim od Božijih Blagoslova. Ako On blagoslovi moju posvećenu glavu i predano srce, samo tada mogu uspeti u životu i dalje nastaviti na duhovnoj stazi.

Pošto mi je Bog oprostio, podario mi je Svoju Samilost i spustio kišu Svojih Blagoslova na mene, onda moram u svakom trenutku da osećam Božiju Ljubav. Moram da osetim da mi je Jedan koji mi je oprostio, pokazao mi Svoju Samilost i blagoslovio me je, stvarno brine za mene. Ako osećam da me Bog stvarno voli, tada samo mogu da imam istinsku i trajnu sreću. Stvoritelj je sav ljubav za Svoju tvorevinu. Ali tvorevina prilično često to ne oseća ili ne uviđa. Budući da sam deo Božije tvorevine, moja obavezujuća dužnost je da osećam Božiju Ljubav u svakom trenutku. Jedino tad ću pokušati da postanem dobar, božanski i savršen, i pokušaću da zadovoljim Njega na Njegov vlastiti Način.

Nakon Ljubavi, nešto veoma značajno i veoma duboko moram da osećam, a to je Božije Jedinstvo. Ljubav nije dovoljna. Mogu da volim nekoga ili nešto, ali možda nisam uspostavio moje jedinstvo, nerazdvojivo jedinstvo, sa tom osobom ili tom stvari. Stoga pošto sam osetio Božiju Ljubav, moram da razvijem moje svesno, stalno i neodvojivo jedinstvo sa Njim. Da bih imao svesno, stalno i neodvojivo jedinstvo sa Bogom, moram da postignem nešto i da postanem nešto, a to je savršenstvo. Kako postajem savršen? Postajem savršen plačući iznutra da primim stvari koje će me uzdići i prosvetliti me, i da savladam stvari koje me muče i uznemiravaju. Kada vapim da primim dobre stvari i da pobedim loše stvari, Bog je zadovoljan mnome. Jedino udovoljavajući Bogu mogu da postanem savršen.

In order to have conscious, constant and inseparable oneness with God, I have to achieve something and become something, and that thing is perfection. How do I become perfect? I become perfect by crying inwardly to receive the things that will uplift me and illumine me, and to conquer the things that torment me and disturb me. When I cry to receive good things and to conquer bad things, God is pleased with me. It is only by pleasing God that I can become perfect.

At every moment I am assailed by bad thoughts or inspired by good thoughts. When I am assailed by a bad thought, I will try to discard it. When I am inspired by a good thought, I will try to develop and enlarge it. When I start meditating early in the morning, if one good thought comes, I will try to enlarge it. Let us say it is a thought of divine love — not the human, emotional love, but divine, universal love — "I love God, I love God’s entire creation.” This thought can be expanded. I can think of love as my ideal, as my ultimate Goal. In this way, if I think of divine Love, universal Love, transcendental Love, then I am identifying myself with the Goal Itself.

Na ovaj način, ako proširim moje dobre misli i odagnam loše misli, ako vapim da primim božanske stvari i da pobedim loše stvari, onda ću osećati da savršenstvo sviće u mom životu težnje. Dok savršenstvo sviće, mogu početi da uspostavljam jedinstvo sa Bogom i postižem trajno zadovoljstvo. Savršenstvo je prethodnik zadovoljstva. Pre nego što postanem savršen, ne može postojati istinsko zadovoljstvo, božansko zadovoljstvo. Ali ako sam savršen, onda Bog može načiniti od mene Svoj odabrani instrument. Tada On može ispoljiti Sebe i zadovoljiti Sebe u meni i kroz mene, i to je istinsko, božansko zadovoljstvo.

Kada je jedini plač moga srca da udovoljim Bogu na Njegov sopstveni Način, onda Bog može ispoljiti Sebe u meni i kroz mene. Kada me moj unutrašnji plač vodi k Bogu, kažem Njemu, „O moj Voljeni Svevišnji, načini od mene Tvoj savršeni instrument.“ Kada Bog dođe k meni, On mi daruje široki Osmeh – široki, duševni, prosvetljujući Osmeh – i kaže, „Dete moje, ja ću od tebe načiniti Moj savršeni instrument i, u isto vreme, ispoljiću Sebe u tebi i kroz tebe.“

Prvo mi treba Božiji Oproštaj, zatim Božija Samilost, potom njegovi Blagoslovi a onda Njegova Ljubav. Samo tad savršenstvo može osvanuti u mom životu. Kad jednom savršenstvo osvane u mom životu, mogu da postanem jedno sa Bogom, i Bog može od mene načiniti Svoj savršeni instrument. Tada, Bog je zadovoljan mnome a ja sam zadovoljan Njim – moj život je sav zadovoljstvo, prosvetljujuće i obesmrćujuće zadovoljstvo.

Deo II — Pitanja i odgovori

Question: How do you receive God's Forgiveness?

Šri Činmoj: Božiji Oproštaj primamo jedino podsećajući sebe – stalno, svesno, besano i bez daha – da je Bog Sam Oproštaj. Ne treba misliti o Bogu kao Pravdi ili kao o beskonačnoj Svetlosti ili Miru. Ne treba misliti na neki drugi aspekt Boga. Treba jedino misliti na Božiji Oproštaj ili na Boga Oproštaj. Morate ispuniti svoj um i srce jednom mišlju: oproštaj, oproštaj, oproštaj. Umesto da mislite na Božiju Svetlost Pravednosti, samo treba da ponavljate, „Moj Gospod je sav Praštanje, Moj Gospod je sav Praštanje.“ Dok ponavljate, „Moj Gospod je sav Oproštaj,“ ne smete da mislite na sve one bezbrojne nebožanske stvari koje ste počinili: „Oh, izgovorio sam laž, udario sam nekoga, toliko mnogo drugih stvari sam pogrešno uradio.“ Ne, videćete samo pozitivnu stranu. Mislićete jedino na Božiji Oproštaj pred vama, oko vas i u vama. Ako stotinu i hiljade puta možete da ponovite najduševnije, „Moj Gospod je sav Praštanje, Moj Gospod je sav Praštanje,“ onda će sve vaše ogromne greške biti izbrisane. Sve greške koje ste napravili tokom godina, sve nesvesne greške koje ste počinili, biće poništene. Tad, nećete samo osećati da vam je oprošteno, već ćete osećati da ste sam Božiji Oproštaj. Ako vas neko pita koje je vaše ime, reći ćete, „Moje ime je Oproštaj moga Gospoda.“ Ako vas pitaju ko ste vi, reći ćete, „Ja sam Oproštaj moga Gospoda.“

To će biti vaša jedina diploma. U običnom životu ljudi imaju mnoge diplome. Imaju tu i tu univerzitetsku diplomu i tako dalje. Ali duhovni tragalac će reći da on ima samo jednu diplomu. Reći će „Ja sam Oproštaj moga Gospoda,“ ili „Ja sam Samilost moga Gospoda,“ ili „Ja sam Ljubav moga Gospoda.“ Stoga, ako neko pita šta su vaše kvalifikacije, odmah ćete reći, „Samilost moga Gospoda je moja jedina kvalifikacija,“ ili „Oproštaj moga Gospoda je moja jedina kvalifikacija.“ To nije samo lažna poniznost, jer u najdubljim kutcima srca stvarno osećate da je vaša jedina kvalifikacija Božija Samilost ili Božiji Oproštaj. To je ono što svi tragaoci moraju da osećaju.

Pitanje: Da li treba da osećamo da isto tako imamo Božiji Blagoslov?

Šri Činmoj: Da, morate osećati da imate Božiji Blagoslov, i da ćete zbog toga što imate Njegov Blagoslov, uspeti. Kada otpočnete putovanje, ukoliko vas osoba koja je moćnija blagosilja, naročito ako je to duhovna osoba, duhovni učitelj, onda ćete sigurno uspeti. U običnom životu, kada deca treba nešto da urade, njihovi roditelji ih blagoslove. Ovi blagoslovi su od ogromne važnosti, jer roditelji obasipaju decu svojim najboljim željama. U Indiji, na primer, pre nego što deca idu u školu na ispitivanje, prvo idu kod svojih roditelja zbog blagoslova. Kada ih blagoslove, roditelji ne osećaju da oni predstavljaju Boga, daleko od toga. Oni polože ruke na decu i mole se Bogu, „Blagoslovim moje dete, ali tajno se molim Tebi da ga blagosloviš u i kroz mene.“ Kada majka položi ruku na glavu deteta, dete misli da ga majka blagoslovi. Ali majka zna da pravi Blagoslov dolazi odozgo, od Boga. Ona je samo instrument. Zato što iskreno voli dete, moli se Bogu, „O Bože, molim te spusti se u mog sina sa svim Tvojim Blagoslovima.“

Pošto nema razlike između Boga i Božije Samilosti ili Boga i Božijeg Oproštaja, slično tome, nema razlike izmedju Boga i Božijeg Blagoslova. Ako kažem „Blagoslov,“ onda o Bogu govorim. Ako kažem“Bog,“ morate da znate da je On sav Blagoslov. Kad imate tu vrstu osećanja, onda ćete prirodno imati Njegove božanske Blagoslove u životu.

Pitanje: Kako je moguće načiniti taj prvi korak ka formiranju discipline u svojoj meditativnoj praksi?

Šri Činmoj: Hajde da gledamo na disciplinu kao na mišić. Preko noći ne možemo da razvijemo veoma snažne mišiće. Polako i sigurno moramo da ih razvijamo. Prvo moraš da znaš koliko minuta možeš da meditiraš. Ako možeš da meditiraš pet minuta, znači da tokom tih pet minuta disciplinuješ sebe. Rano izjutra, dok su tvoji prijatelji i najmiliji još uvek u svetu sna, ako ustaneš da se moliš i meditiraš pet minuta, disciplinuješ se.

Kako možeš da povećaš svoju disciplinu? Najlakši način je da razviješ pravu žeđ, unutrašnji plač, za plodovima discipline. Možeš to učiniti time što vidiš šta se dešava kada vodiš disciplinovani život i kada ne vodiš disciplinovan život. Ti sam moraš da budeš sudija. Kad ustaneš u pet ili šest sati i meditiraš petnaest minuta ili pola sata, osećaš se veoma dobro. Osećaš da je čitav svet divan. Voliš svakoga i svi vole tebe. Božija tvorevina je sva ljubav za tebe, i ti si sav ljubav za Božiju tvorevinu. Zato što si ustao i meditirao nekoliko minuta, preplavljen si dobrim mislima. Svaka misao je jedan svet za sebe. Svakodnevna stvarnost koju vidimo oko nas nije jedini svet; ima mnogo svetova. Zato što si ustao i meditirao si, trčiš, skačeš i letiš u svetovima dobrih misli lepote, radosti, mira i svetlosti.

Ali onog dana kada ne ustaneš rano da bi meditirao, mrziš svet, mrziš sebe, i osećaš da te svako na svetu mrzi. Dakle, ti sam možeš da vidiš razliku. Nije reč o tome da nikada nisi meditirao rano ujutru. Pozitivne rezultate si imao mnogo, mnogo puta. Mnogo puta si meditirao, a opet, mnogo puta nisi meditirao. Stoga znaš ishod oba. Ako si pametan, ako si mudar, dobre stvari uvek ćeš ponavljati a loših stvari ćeš se kloniti.

Ako ti je teško da se disciplinuješ da uradiš nešto, pogledaj rezultat. Ako se popneš na drvo, imaćeš najukusnije plodove. Ako se ne popneš, nećeš imati plodove. Vidiš da kada je neko disciplinovan, može da se popne i da ubere najukusniji mango i da jede do mile volje. Ako disciplinuješ sebe, i ti takođe možeš to isto da uradiš. Na ovaj način možeš da zadobiješ ogromno zadovoljstvo. Stoga, misleći na ovo zadovoljstvo, lako možeš da se disciplinuješ. Ne postoji drugi način.

Ti vidiš ljude svuda oko sebe koji se valjaju u zadovoljstvima lenjosti. Ima ih mnogo na brodu lenjosti. Ali ti možeš da kažeš, „Ne, ja ne želim više da budem na tom brodu. Želim da imam novi brod, brod koji će ploviti ka Zlatnoj Obali, ka Cilju.“ To zavisi od tebe. Ti lako možeš da se disciplinuješ podsećajući sebe na radost koju dobijaš kada se disciplinuješ i na nesreću koji imaš kada to ne učiniš.

Pitanje: Kada meditiraš i iznutra plačeš za nečim, da li treba takođe da uložiš trud da bi to postigao, ili se to samo prirodno desi ?

Šri Činmoj: U početku moraš da načiniš svestan napor da postigneš nešto. Onda tvoji postupci kasnije postaju spontani. Ako i sve dok ne postanu spontani, moraš da ulažeš lični napor. Kada sprinter započinje trku, radi rukama i šakama veoma brzo, praveći tako energične pokrete.Ali nakon pedeset ili šezdeset metara, kad ide najvećom brzinom, sve postaje spontano. Tad uopšte ne misli na svoje ruke. Ostali će reći da njegovi pokreti dolaze bez napora. Ali moraju da se sete koje je energične pokrete pravio na početku.

To je kao kao plovidba. Pre nego što počneš, dok obavljaš pripreme, moraš da uradiš razne stvari. Dok se pripremaš, moraš da radiš veoma naporno. Jedino kada si dobro uznapredovao brod može da plovi bez tvog stalnog ličnog napora. Slično tome, u tvom duhovnom životu, kad jednom tvoji postupci postanu spontani, tada osećaš da je ovaj spontani pokret Milost odozgo.

Opet, ako si iskren, onda ćeš osećati da se čak od samog početka tvog putovanja Božija Milost spuštala. Inače, ti ne bi bio inspirisan čak ni da zakoračiš u duhovni život. Kada krećeš, osećaš da ti ulažeš veliki lični napor. Ali dođe vreme kada uviđaš da sam taj lični napor nije ništa drugo nego Milost odozgo. Zašto ustaješ rano da se moliš i meditiraš, dok se tvoji prijatelji još uvek valjaju u zadovoljstvima letargije? To je zbog toga što se Božija Milost spustila na tebe. Što dublje ideš, postaje jasnije da nije uopšte tvoj lični napor već Božija Milost ona koja ti omogućava da napreduješ.

Lični napor je od vrhunske važnosti na početku, zato što tada ne osećamo da je Bog naš bezuslovni Prijatelj. Na ljudskom nivou, ako ti dam nešto, onda očekujem od tebe da mi daš nešto zauzvrat. Ako ti ništa ne dam, onda osećam da ti nisi ni u kakvoj obavezi da mi bilo šta daš. Ali Bog nije takav. Bog daje bezuslovno, bez obzira da li mi Njega smatramo svojim sopstvenim ili ne. U ovom trenutku mogu da se molim Bogu dami ispuni želju. Sledećeg trenutka, čak i ako On ispunjava moju želju, ja odmah mogu da kažem, „Oh, Ti mi nisi potreban. Ne želim da budem Tvoje dete.“ Ali Bog ne može tako nešto da uradi. Bog nas uvek smatra Svojim sopstvenim, bez obzira šta radimo, bez obzira koliko smo loši, zato što On vidi da kroz stotine ili hiljade ili milione godina, On će nas učiniti savršenim. Dete može da odluči da po svojoj volji napusti roditelje, ali roditeljima je izuzetno teško da napuste svoje dete. Slično tome, mogu da se odreknem Boga, mog večnog Oca, zato što sam ljut na Njega ili zato što On nije ispunio moju želju. Ali On se nikada neće odreći mene, zato što sam ja Njegovo večno dete.

Takozvani lični napor je potreban zbog toga što mi ne osećamo da nas Bog stalno voli i blagoslovi nas bezuslovno. Kad jednom osetimo da On sve radi za nas bezuslovno, onda osećanje ličnog napora nije neophodno. U početku dajemo pedeset posto zasluga sebi samima, zato što ustajemo da se molimo i meditiramo, a pedeset posto Bogu, jer On odgovara na naše molitve i inspiriše nas tokom meditacije. Ali kada postanemo iskreni, kada postanemo ponizni, a posebno kada postanemo čisti, tada osećamo da je Bog taj koji nas je inspirisao da učinimo lični napor. Onda ćemo reći da sto posto zasluge ide Bogu.

Mir⁴

Šta je mir? Da li je samo čarobna reč? Da li je stvarnost koja će zauvek ostati daleki vapaj, koja će uvek biti iznad našeg poimanja? Ne, nije. Da li je osobina koja nikad neće trajno ostati u najdubljim kutcima našeg srca, ili je to neko nebesko blago, blagosloveni dar odozgo, koji nikada ne možemo imati ovde na zemlji? Ne, nije.

Šta je onda mir? Mir je stvarnost koja je u isto vreme samo-otkrivajuća i samo-ispunjavajuća. Kada možemo imati mir uma? Možemo da imamo mir uma jedino kada predamo našu noć neznanja Svetlosti Mudrosti i Visini Samilosti našeg Voljenog Svevišnjeg.

Možemo reći da smo veoma pametni ili da smo veoma mudri. Mi nudimo našem Voljenom Svevišnjem naše noć neznanja i, za uzvrat, prizivamo Svetlost Njegove Samilosti i Njegovo Zadovoljstvo-Blaženstvo. Naš Voljeni Svevišnji uzima naše noć neznanja i, za uzvrat, On iz Svoje beskrajne Darežljivosti, daje nam Svoju beskrajnu Svetlost, Mir, Mudrost i Samilost. A opet, mi vidimo da prilično često, kad se ne predamo Njemu, naš Voljeni Svevišnji Sam se predaje noći našeg neznanja. Mi smo kao dete koje traži nešto nezdravo. Zbog stalnog insistiranja deteta, roditelji mu nekad daju ono što želi. Ali kada dete shvati da je to nešto štetno, onda prestane to da traži. Opet, naš Apsolutni Otac zna da je On taj koji ima iskustvo te nezdrave stvari u nama i kroz nas. Takođe, On zna da ćemo jednog dana stvarno predati našu noć neznanja Njegovoj Svetlosti Mudrosti i imaćemo mir uma u beskrajnoj meri.

Ako ne udišemo životnu energiju, ne možemo da živimo. Slično, bez mira ne živimo i ne možemo da živimo kao istinska ljudska bića. Očajnički nam treba mir – mir iznutra, mir spolja. Kako onda nemamo mir, koji je toliko važan u našem životu? Nemamo mir zbog naše gladi za posedovanjem. Želimo da posedujemo svet, ali kad uvećamo naše materijalne posede, uviđamo da smo još uvek pravi prosjaci. Bez obzira šta steknemo u našem životu, kad pogledamo okolo, vidimo da neko drugi ima upravu to isto u većoj meri, i izgubimo mir uma. Postajemo žrtve brige, strepnje, depresije i frustracije, koja je uvek praćena uništenjem.

Čim shvatimo da posedovanje nije odgovor, da nam posedovanje neće doneti mir uma, odemo u drugu krajnost. Pokušavamo da se odreknemo sveta. Pre ili kasnije vidimo kako je uzaludno pokušati da se odreknemo nečega. Čega ćemo se odreći? Možemo da se odričemo jedino stvari koje zaista posedujemo. Ali postoji li išta na zemlji što možemo smatrati našim sopstvenim? Možemo smatrati nešto našim posedom samo kad mi imamo poslednju reč o tome, samo ako što god kažemo prođe. Ali čak članovi naše sopstvene stvarnosti-postojanja – naše telo, vital i um – nas ne slušaju i nisu pod našom kontrolom. Umesto toga, oni pokušavaju da nas kontrolišu.

Mi želimo da nam telo bude aktivno, ali naše telo želi da uživa u zadovoljstvima lenjosti. Mi želimo da nam vital bude dinamičan, ali umesto toga vital postaje agresivan i pokušava da uništi druge. Želimo da nam um bude ispunjen verom, ali umesto toga naš um stalno sumnja i podozreva. Preplavljen je sumnjom u svakom trenutku. Ne samo da sumnja u ostale, nego takođe i u svoje sopstvene sposobnosti, svoja sopstvena dostignuća, sopstvene stvarnosti, sopstvene spoznaje. Ovog trenutka um će reći da si ti veoma dobra osoba. Sledećeg trenutka taj isti um će reći da si veoma loš. Narednog trenutka um će se pitati, „Da li sam u pravu kada sumnjam u tu osobu?“ Prvo kažemo da je neko fin; zatim kažemo da je ta ista osoba loša. Onda počnemo da sumnjamo u sposobnosti našeg uma. Kad jednom počnemo da sumnjamo u stvarnost i autentičnost svog uma, uništenje počinje. Kada sumnjamo u nekog drugog, možda nećemo dobiti ili izgubiti nešto vrlo značajno. Ali kada počnemo da sumnjamo u sebe, onda prestaje stvarnost našeg života.

Ako ne možemo da kontrolišemo sopstveno telo, naš sopstveni vital ili naš sopstveni um, kako se onda usuđujemo da ih smatramo svojim sopstvenim? Čak i ako kažemo da su oni u našem posedu, vidimo da će smrt na kraju doći da ih uzme . Stvari koje ne možemo trajno da zadržimo, ne možemo smatrati našim sopstvenim. Stoga, kako možemo da ih se odreknemo? Sama ideja odricanja je smešna zato što nemamo čega da se odreknemo. Ako uronimo duboko u sebe, vidimo da smo pravi prosjaci. Kako se prosjak može odreći nečega?

Dakle, posedovanje donosi osujećenje, a odricanje je uzaludno. Šta nam onda može doneti mir uma? Jedino prihvatanje Božije Volje može nam dati istinski mir uma. Prihvatanjem Božije Volje kao naše sopstvene, najsopstvenije, možemo steći mir. Samo tad naš život može da bude plodonosan. U Božijem Oku ne postoji tako nešto kao posedovanje i odricanje. U Božijem Oku postoji samo jedna stvar: prihvatanje – prihvatanje Božije Volje. U našem srcu, u našem životu, postoji samo jedna konačna molitva, molitva koju nas je Hrist Spasitelj učio: „Neka Bude Volja Tvoja.“ Milioni molitvi je napisano od pamtiveka, ali nijedna molitva ne može da se uporedi sa ovom: „Neka bude Volja Tvoja.“ Kada prihvatimo Božiju Volju kao našu sopstvenu, svakog trenutka se pojavljuje mir u našem životu mudrosti, u životu težnje i posvećenosti.

Kako možemo da znamo da je nešto Božija Volja? Kada je nešto Božija Volja, osetićemo neku vrstu unutrašnje radosti ili zadovoljstva čak pre nego što počnemo to da radimo. Dok radimo, takođe dobijamo radost. Konačno, osećamo da ćemo biti jednako srećni ako je naše delovanje plodonosno ili jalovo. U običnom životu srećni smo samo kad osvane uspeh. Samo kad vidimo pobedu na kraju našeg putovanja srećni smo i ushićeni. Ali ako možemo da imamo istu vrstu sreće, radosti i zadovoljstva bilo da uspemo ili ne uspemo, i ako možemo radosno da položimo rezultat našeg delanja, kraj Stopala našeg Voljenog Svevišnjeg, jedino onda možemo da znamo da je ono što smo uradili Božija Volja. U suprotnom, kada imamo uspeh, osećamo da je ono što smo uradili bila Božija Volja, a kad imamo neuspeh, kažemo da je ono što smo uradili bila volja neprijateljske sile. Ili kad imamo uspeh kažemo da je to zbog našeg ličnog napora, naše volje, a kad imamo neuspeh kažemo to je zbog toga što Bog ne mari za nas.

Možemo da krivimo Boga kako hoćemo. Možemo pogrešno da shvatimo Njega kako hoćemo. Kad ne uspemo, možemo da krivimo Boga, a kad uspemo, možemo nastojati da slavu pripišemo sebi. Ali ako smo iskreni tragaoci, i ako želimo stvarnu trajnu sreću, onda ćemo da radimo stvari za koje osećamo da su dobre i ispravne, a rezultate ćemo ponuditi Svevišnjem. Uspeh i neuspeh su dva iskustva. Ova dva iskustva moramo da ujedinimo, i koje god iskustvo dobijemo uz naš napor, moramo ponuditi Svevišnjem sa ogromnom radošću. Ako možemo da položimo rezultat kraj Stopala našeg Voljenog Svevišnjeg duševno, radosno, bezrezervno i bezuslovno, zasigurno ćemo imati istinski mir uma. Tada će se pojaviti mir uma i pokucati na vrata našeg života. Nećemo morati da čekamo na mir uma; on će čekati nas.

Da bismo imali mir u obilnoj meri moramo da predamo našu volju vezanu za zemlju Nebeski oslobođenoj Volji našeg Voljenog Svevišnjeg. Moramo veselo, duševno, posvećeno, bezrezervno i bezuslovno da predamo našu ograničenu ljudsku stvarnost univerzalnoj ili transcendentalnoj Stvarnosti. Ova predanost nije kao predanost roba svom gospodaru. Ova predanost se zasniva na svetlosti mudrosti koja prepoznaje razliku izmedju naše sopstvene najviše visine i naše sopstvene najniže dubine. Upravo sada, čak i kao tragaoci, često otelotvorujemo najnižu dubinu svesti, dok najvišu visinu Svesti predstavlja naš Voljeni Svevišnji. I najviše i najniže pripadaju nama. Kada predamo našu volju Volji Svevišnjeg, nudimo naš najniži deo našem najvišem delu, jer Svevišnji nije ništa drugo do naše vlastito najviše Sopstvo.

Mi smo kao sićušna kap, a Svevišnji, naš Izvor, je kao ogroman okean. Kada kapljica uđe u okean, ona gubi svoju ograničenu individualnost i ličnost i postaje sam okean. A opet, ona u stvari ništa ne gubi; samo uvećava svoju svetlost postojanja neverovatno. Slično, ako održavamo našu vlastitu individualnost i ličnost, uvek će nas napadati strah, sumnja, i ostale negativne i destruktivne osobine. Ali kad uđemo u Izvor, koji je sva svetlost i blaženstvo, stičemo sve božanske osobine i sposobnosti Izvora. Na ovaj način, kada predamo naše najniže sopstvo, koje sada predstavljamo ili otelotvorujemo, našem najvišem Sopstvu, zadobijamo mir uma i čitavo naše biće je preplavljeno radošću, svetlošću i blaženstvom.

Deo III — Intervju za „Havaji Helf Lain“ ⁵

Interview

Radio-reporter: Ovog jutra je sa mnom u studiju Šri Činmoj. Šri Činmoj je, za one medju vama kojima nije poznato ime, indijski duhovni Učitelj. On je osnivač i vođa meditativne grupe u Ujedinjenim Nacijama u Njujorku i pobornik joge i istočnjačke filozofije. Šri Činmoj je proveo najveći deo svoje mladosti u ašramu. On je izvanredan kompozitor i izvođač muzike za meditaciju. I Šri Činmoj je neko ko dosta zna o meditaciji – dobrobitima meditacije i iskustvima koja su moguća uz pomoć nje, ne samo na polju svesti, već takođe i na planu fizičkog zdravlja. Prvenstveno ćemo govoriti o meditaciji, a uz to ćemo otkrivati i istraživati o ličnosti i biću Šri Činmoja.

Šri Činmoj, dobrodošli u „Havaji Helf Lajn.“ Mnogo je pitanja koja bih vam postavio. Želeo bih da započnem tako što bih saznao nešto o vašem ranom životu. Odrasli ste u ašramu?

Šri Činmoj: Da, odrastao sam u ašramu. Tamo sam praktikovao molitvu i meditaciju dvadeset godina, a takođe sam smatrao veoma važnim fizičko vežbanje kako bih održavao telo u dobrom stanju. Veoma sam srećan što sam danas ovde zato što je ova emisija i o fizičkoj kondiciji i o duhovnoj svesnosti. One su u savršenom skladu sa mojom filozofijom i mojim životnim principima.

Novinar: Da li je vaš metod fizičke spremnosti prvenstveno u oblasti Hata Joge, ili je bilo i drugih stvari

Šri Činmoj: Kad je o meni reč uglavnom je bila atletika. Naravno, radio sam neke vežbe Hata Joge, ali bio sam veoma dobar u lakoj atletici, i u odbojci i futbalu – ono što vi zovete *soccer*.

Reporter: A muzika? Kada ste počeli da se interesujete za muziku?

Šri Činmoj: Kad sam imao četiri ili pet godina, sestra je počela da me uči pesme. Potom, kad sam bio adolescent, Bog me je blagoslovio lepim glasom. Naučio sam stotine pesama a takođe i komponovao nekoliko. Ovde u Americi počeo sam redovno da komponujem pesme, i napisao sam nekoliko hiljada. Sve su to duhovne pesme, duševne pesme – pesme koje nam mogu i koje će nam mnogo pomoći u našem duhovnom životu.

Novinar: Koja je uloga muzike u duhovnom životu neke osobe?

Šri Činmoj: Uloga muzike u duhovnom životu je veoma važna i značajna. Bog je Svevišnji Muzičar, a Njegova cela tvorevina je Njegova božanska Muzika. U svakom trenutku možemo da budemo Njegovi svesni instrumenti. A duhovna muzika je sama po sebi instrument da nam pokaže našu univerzalnu Stvarnost.

Novinar : Onda se slažete sa tradicionalnim konceptom da je čovek kao prazna bambusova flauta koju Bog svira?

Šri Činmoj: Da, to je ono ka čemu svi stremimo – da budemo instrumenti Svevišnjeg.

Novinar: O vama se govori kao o indijskom duhovnom Učitelju.

Šri Činmoj: O meni govore kao o duhovnom Učitelju, ali ja ću uvek sebe da zovem tragaocem, večnim tragaocem koji uči kraj Stopala svog Voljenog Svevišnjeg. Život je najveća prilika da se napreduje, i u svakom trenutku možemo da koristimo tu priliku. Svako od nas je tragalac, koji ide Putem Večnosti, bez početka i kraja.

Novinar: Kažete da smo svi učenici?

Šri Činmoj: Svi smo mi tragaoci. Neki od nas svesno tragaju a neki tragaju nesvesno. Ali ako nešto svesno uradimo, dobijamo više koristi.

Novinar: Termin „Učitelj“ je nešto s čime zapadnjaci vrlo često imaju teškoće. Da li biste mogli da kažete nešto o odnosu između Učitelja i posvećenika ili učenika?

Šri Činmoj: Duhovni Učitelj je onaj ko prosvetljuje tragaoca. Učitelj je kao privatni mentor koji pomaže tragaocu da nauči unutrašnje znanje, tako da može da se bori protiv neznanja-noći i pliva u moru svetlosti-mudrosti. Privatni učitelj podučava učenika i na svaki način mu pomaže da nauči predmet. Potom, kad učenik ima proveru znanja u školi, on dobro uradi. Dakle duhovni Učitelj je onaj ko pažljivo podučava učenika kako da položi unutrašnji ispit. Ali postoji samo jedan stvarni Učitelj, a to je Sam Gospod Svevišnji. Mi duhovni Učitelji smo samo Njegovi instrumenti.

Ako znam malo više od tebe na određenom polju, onda mogu da ti pomognem. Ako ti znaš više od mene o nečem drugom, možeš mi pomoći na tom polju. U porodici, ako stariji brat zna više o ocu od mlađe braće i sestara, onda je u poziciji da ih uči. Ali neće tvrditi da je otac. Stariji brat će reći mlađima, „Znam malo više od vas o našem ocu, pa ću vam reći kako možete da mu se približite.“ Mi koji se zovemo duhovni Učitelji smo poput starije braće čovečanstvu. Mi smo članovi iste porodice nastojeći da naučimo mlađu braću i sestre da vrednuju, cene, dive se i obožavaju našeg nebeskog Oca.

Novinar: Da li kažete da smo svi učitelji u nekoj oblasti života?

Šri Činmoj: Sigurno. Ako želim da znam nešto o tome kako radio stanica funkcioniše, vi ćete biti u poziciji da me naučite. Na ovom polju sam potpuno bespomoćan. Dakle, ako želim da saznam o tome, otići ću kod stručnjaka na tom polju i naučiću od njega.

Novinar: Takva vrsta predanosti o kojoj vi govorite – voljnost da se potpuno dajete Učitelju – traži mnogo hrabrosti, zar ne?

Šri Činmoj: To je pitanje ličnog izbora i unutrašnjeg ubeđenja. U prošlosti smo uvek slušali um. Naš um nam je govorio da uradimo određene stvari, a mi smo nastojali da slušamo um zato što je on bio gospodar. Ali mi nismo bili zadovoljni. Sada želimo da nam srce bude gospodar. Srce nam govori da postoji drugi način – da ćemo ukoliko možemo da se poistovećujemo sa višom stvarnošću, imati više zadovoljstva i više savršenstva u našem životu.

Novinar: Kako ja shvatam ono što kažete je da um sam po sebi nikada ne pruža zadovoljstvo.

Šri Činmoj: U pravu ste; um nam nikada ne daje zadovljstvo. Um nam kaže, „Uradi ovo, i bićeš srećan.“ Mi radimo ono što um traži, ali nikad ne nalazimo sreću.

Novinar: Um i dalje pokušava da nas ubedi da smo srećni.

Šri Činmoj: Um želi da nas ubedi u neke stvarnosti, ali kad uronimo duboko u sebe, vidimo da um u potpunosti greši. Stvarnu sreću nikada nećemo zadobiti slušajući um. Upravo sada um nas ne zavarava namerno. Um misli da zna istinu, ali nažalost ne zna. Onda dolazi vreme kada umu dosade sopstvene nesavršenosti i priznaje da nije uspeo da nam pruži sreću. Vidi da kada kucamo na vrata našeg srca i uđemo u sobu srca, imamo radost. Um takođe želi radost i sreću, i tada postaje učenik srca.

Novinar: To je zanimljivo. Um se onda predaje srcu.

Šri Činmoj: Da, predaje se zato što su i njemu takođe potrebni sreća i mir.

Novinar: Hajde da pričamo o stazi srca – koja je poznata u istočnjačkoj tradiciji kao Bakti staza. Takođe bih želeo da govorimo o meditaciji na ovom mestu jer je ono što nagoveštavamo ovde nešto što se vrlo često pogrešno shvata u vezi sa meditacijom. Mnogi veruju da je meditacija iskustvo uma, kada ona to zapravo nije – premda je u početku um uključen.

Šri Činmoj: Meditacija je nešto što ide izvan uma. Um je ograničen. On stalno misli na „Ja,“ i „moje.“ Ali meditacija je neograničena. Kada meditiramo, postajemo svesni naše univerzalne Stvarnosti, našeg univerzalnog Jedinstva. Tada postajemo jedno sa našim samodajućim srcem. Sićušna kap u potpunosti predaje svoju stvarnost, svoje konačno postojanje, moćnom okeanu. Kada predaje svoje odvojeno postojanje, postaje jedno sa samim okeanom. Stoga, kada dajemo, beskrajno više dobijamo zauzvrat. Samodavanje je Bogo-postajanje. Onog trenutka kada se dajemo duševno, posvećeno, bezrezervno i bezuslovno Beskonačnom, mi postajemo Samo Beskonačno. Kada ponudimo naše malo zemaljsko postojanje našem Voljenom Svevišnjem, postajemo neodvojivo jedno sa Njegovom univerzalnom i transcendentalnom Stvarnošću.

Novinar: Možete li da odvojite nekoliko minuta i da govorite sa slušaocima o meditaciji – šta ona jeste a šta nije ? Koji su neki od razloga za meditaciju i koje su koristi od nje?

Šri Činmoj: Meditacija je samootkriće. Pokušavamo da otkrijemo mnogo toga u životu, ali nažalost najvećim delom ne pokušavamo da otkrivamo sebe. Kada stvarno otkrijemo sebe kroz meditaciju, jasno vidimo da smo odabrani instrumenti Boga. Odabrani instrument je onaj koji koji ima mir uma i ko može mir uma da ponudi ostatku sveta.

Meditacija nam uvek pomaže da vidimo univerzalnu Istinu, univerzalnu Lepotu i univerzalno blaženstvo u sebi samima. Kad meditiramo, osećamo da svet ima stvarno značenje. Za većinu ljudskih bića, svet nema ništa da ponudi sem patnje, jada i nesrećnih iskustava. Ali kada meditiramo, vidimo da svet nije takav. On ima lepotu, ima čistotu, ima jedinstvo. Svet je Božija tvorevina, a Bog je sva Svetlost i Blaženstvo. Kako onda može Njegova tvorevina da bude sva patnja? Kada meditiramo, nastojimo da otkrijemo najviše tajne koje nam pokazuju kako stalno možemo da služimo čovečanstvu i da ispunimo našu najvišu Stvarnost.

Novinar: A meditativne tehnike? Šta predlažete da ljudi koriste kao neku metodu meditacije?

Šri Činmoj: Ako tragalac nema učitelja, onda mu savetujem da pokuša da umiri i utiša um i da ne dozvoli da ulaze loše, pogrešne misli. Čim pogrešna misao napadne tragaoca, on mora pokušati da je uništi. Mora da se otvori samo za ohrabrujuće, prosvetljujuće i ispunjavajuće misli. Ako mi u um uđe mržnja dok meditiram, pokušaću da je zamenim s ljubavlju. Ukoliko u moj um uđe nesigurnost, pokušaću da je zamenim sigurnošću. A ako mi u um uđe sumnja u moju duhovnu sposobnost, odmah ću pokušati da iznesem na površinu veru da savlada sumnju.

Novinar: A redovnost u meditaciji? Koliko često treba da meditiramo?

Šri Činmoj: Redovnost je od najveće važnosti. Svakog dana jedemo barem dvaput, ako ne tri puta, da zadovoljimo zahteve našeg fizičkog tela. Slično tome, moramo da meditiramo svakog dana da nahranimo našu dušu, naše unutrašnje postojanje. Stoga, uradimo prvo ono najvažnije. Pošto je duša stvorena pre tela, moramo da mislimo na dete koje je prvo došlo u porodicu. Ako na telo mislimo pre nego što mislimo na dušu, počinjemo da radimo pogrešno. Dakle bar dvaput dnevno svaki iskreni tragalac treba da meditira.

Novinar: Da li bi bilo dobro da se meditira bar nekoliko minuta pre nego što sednemo da jedemo?

Šri Činmoj: Ne savetujem mojim učenicima da ozbiljno meditiraju neposredno pre jela. Ali oni često meditiraju otprilike jedan minut pre jela.

Novinar: Nekolicina je slušalaca koji bi želeli da vam postave pitanja. Hajde da odgovorimo.

Slušalac: Dok preko radija slušam Šri Činmoja, osećam da ogromna božanska Ljubav zrači iz njega, i pitam se kako mogu da budem prijemčiviji za tu božansku Ljubav.

Šri Činmoj: Možete da budete prijemčiviji za božansku Ljubav ako možete da svakog dana osećate da je vaš Izvor sva Ljubav, i da ste na zemlji da stalno nudite, u mislima i na delu, ljubav koju već imate. Svakog trenutka imate mnogo misli, stoga možete ponuditi ljubav kroz svaku misao. I svaki put kad nešto radite, možete osećati da to delo nije ništa drugo nego izraz ljubavi. Upravo sad, davanje ljubavi kroz misao i delo od najveće je važnosti u vašem životu. Dok razmišljate i dok delate, ako možete da osećate da ljubav nudite čovečanstvu, ostatku sveta, onda možete biti prijemčiviji za univerzalnu Ljubav. Na ovaj način možete osećati da je Božija božanska Ljubav sva za vas.

Slušalac: Zašto ovde pomažete Amerikancima kada milioni ljudi umiru od gladi u Indiji?

Šri Činmoj: Bog me nije poslao na Zemlju da budem socijalni radnik. Moja misija je da nahranim one koji su iznutra gladni. Radeći u Americi, služeći tragaoce na Zapadu koji su duhovno gladni, ispunjavam Volju Svevišnjeg Gospoda.

Slušalac: Ja sam trkač, i nedavno sam u jednoj prodavnici video plakat za trku sa Šri Činmojevim imenom. Šri Činmoj je sigurno trkač kao i Učitelj meditacije, upravo sam se pitao šta ima da kaže o tome.

Šri Činmoj: Fizička spremnost je od velike važnosti u našem životu. Ako je telo u dobroj formi, onda možemo da obavljamo sve naše aktivnosti dobro. Trčanje u spoljašnjem životu čini nas aktivnim i dinamičnim. Takođe, spoljašnje trčanje podseća nas da moramo da trčimo iznutra. Svako ljudsko biće ide Putem Večnosti. Ako možemo u unutrašnjem svetu da trčimo umesto što samo hodamo, onda će naš napredak biti mnogo brži, i pre ćemo stići do cilja. Stoga svakog dana trčimo ili radimo fizičke vežbe da bi postali snažni, zdravi i dinamični. Ovi kvaliteti u spoljašnjem životu znatno nam pomažu u unutrašnjem životu. Opet, naša molitva i meditacija takođe su nam od pomoći u trčanju. Molitvom i meditacijom možemo da razvijemo intenzivnu snagu volje. Ova snaga volje može nam pomoći da budemo veoma dobri u spoljašnjem trčanju.

Slušalac: Mislim da kad Šri Činmoj govori o meditaciji, ona deluje veoma poznato i normalno, premda sam oduvek mislio da je meditacija nešto prilično daleko. Usled načina na koji to izražava deluje nam veoma prirodno i praktično. Da li može Šri Činmoj to da komentariše?

Šri Činmoj: Pogrešno je shvatanje da je meditacija nešto abnormalno, ili da moramo da uđemo u himalajske pećine da bismo ostvarili Boga. Bog je svuda. Kada Bogu pristupimo kroz naše srce, osećamo bliskost i jedinstvo sa ostatkom sveta. Kad se molimo i meditiramo pravilno, osećamo da postoji samo jedna porodica, a to je Božija Porodica. Ako srcem pristupimo stvarnosti, onda ćemo videti da ne postoji ništa osim jedinstva. Moramo da meditiramo u srcu, srcem, da iznesemo na površinu dušu. Ako to možemo da uradimo, onda ćemo stalno osećati trajno jedinstvo unutar nas.

Novinar: Danas je moj gost u studiju indijski duhovni Učitelj Šri Činmoj, i govorimo o meditaciji i našem odnosu sa Bogom. Jedan od načina na koji se kreativnost izražava kroz Šri Činmoja je u oblasti muzike. Komponovao je hiljade pesama, uključujući jednu posvećenu Havajima. Da li biste nam rekli nešto o toj pesmi?

Šri Činmoj: Pre nedelju dana sam komponovao tu pesmu, koja je moja duševna posvećenost duši Havaja. Duboko sam dirnut, inspirisan i osnažen unutrašnjom i spoljašnjom lepotom Havaja. Ovde na Havajima vidimo dva aspekta božanske Stvarnosti: moć i lepotu. Obično ne vidimo ova dva moćna atributa zajedno. Ali ovde vidim i lepotu i moć. Kada pogledam planine, vidim lepotu i moć. Kad pogledam more, vidim lepotu i moć. Kad pogledam prirodu svuda okolo, sva je lepota i moć. Kada pogledam osobe koje žive ovde, opet vidim lepotu i moć. Lepota i moć zajedno bile su inspirativne i prosvetljujuće ovde na Havajima, a rezultat je ovo, moje najponiznije i najduševnije davanje duši Havaja: Havaji, Havaji, Havaji!
O istočno sunce, o zapadno nebo!
Kvalitet srca, količinu uma:
Tragaoci za Istinom, zaljubljenici u život,
U tebi nalaze.

Sad želim da otpevam pesmu.

(Šri Činmoj peva.)

Novinar: Mnogo vam hvala. Divno je. Slušali ste duhovnog Učitelja Šri Činmoja kako peva pesmu koju je komponovao pre otprilike nedelju dana. Mnogo mi se sviđa mi se ta ideja o lepoti i moći Havaja zajedno. Divna misao, divna misao.

Jednu stvar sam želeo da pomenem – ranije ste govorili o radiju. Jedna od veoma snažnih stvari koju osećam kao jedinstvenu za radio jeste da je to veoma emocionalni medij. Radio je sredstvo srca, dok je televizija vizuelno sredstvo. Mislim da je jedna od stvari koja se dešava sa ovom emisijom, kao i sa drugim radio emisijama, da slušalac dobija neku vrstu unutrašnjeg osećanja u vezi sa osobom koja odgovara na pitanja. Mislim da danas slušaoci, osim što su čuli ono što govorite, imali su priliku da imaju veoma duboko osećanje prema vama. Govorili ste o srcu, i nadam se da su mogli da osete univerzalni aspekt vašeg srca i rada. I zaista želim da vas pohvalim zbog doprinosa, ne samo za individualne tragaoce, već i za celu planetu, preko Ujedinjenih Nacija. Mi stvarno živimo na jednoj planeti.

Šri Činmoj: Apsolutno tačno, i mi smo od jedne porodice; stoga, treba da budemo za jednu porodicu: čovečanstvo. Meditacija nas uči svesti jedinstva, a to je ta svest koja ujedinjuje Nebo i Zemlju.

Novinar: Prošlo je jedanaest, a znam da imate neki drugi sastanak. Voleo bih da nam se opet pridružite nekad kad budete ovde. Svakako ste dobrodošli, a ovo je bilo predivno.

Šri Činmoj: Želim da vam se zahvalim iz dubine srca što mi pružate zlatnu priliku da budem na pravoj, posvećenoj službi mnogim, mnogim iskrenim tragaocima ovde na Havajima.

Predgovor prvom izdanju

Ova knjiga sadrži četiri predavanja koja je Šri Činmoj održao dok je bio na Havajima u martu 1980. i radio intervju koji je tamo imao nekoliko meseci ranije. Inspirisan lepotom i snagom tih ostrva, komponovao je pesmu [cite:WING 1] koja oslikava unutrašnje kvalitete Havaja.