Čaj na aerodromu¹⁷

Kad sam se ovog puta, vraćao iz Indije, krenulo je toliko toga naopako. Na mojim kartama su sve bili netačni podaci. Broj leta mi je bio Er Indija 101. Trebalo je da poleti u 2:15 ujutru. Moj prijatelj iz Pondičerija me je dovezao na aerodrom Madras u devet, pet sati ranije. Kada sam na šalteru Er Indije pokazao kartu, čovek mi je rekao: „Na vašoj karti piše 101. Zar ne vidite da je ovo let 401? Let 101 je kasniji let.“

Za let 401 koji je poletao u jedanaest sati uveče, okupilo se mnogo putnika. Ponovo sam otišao do šaltera oko 11:30. Rekao sam: „Sada mi recite, kada stiže drugi avion?“

Čovek je rekao: „Završilo se. Avion je poleteo za Bombaj u jedanaest sati. Let odavde je bio 401. Broj leta se menja u Bombaju na 101.“

Otišao sam da razgovaram sa menadžerkom na dužnosti. Tvrdila je da to nije njihova krivica. Zatim je rekla: „Postoji još jedan let iz Bombaja za London u 7:15 sutra ujutru, ali vi ćete ga propustiti. Do vi stignete u Bombaj, on će već otići. Odavde mogu da vam dam direktan let za London. Morate ovde da budete sutra ujutru. Polazi u pola osam.“

O Bože. Morao sam da čekam na aerodromu još osam sati! S vremena na vreme, otišao bih da kupim čaj da bih ostao budan. Čaj je bio veoma jak. Do tada sam završio sve knjige. Rekao sam sebi: „Hajde da kupim dvoje-troje novina. Pošto je let u 7:30, trebalo bi da budem tamo oko 4:30.“ Već sam zapravo bio tamo, pošto sam čitao i šetao se naokolo odmah tu, u blizini šaltera. Želeo sam da budem prvi u redu.

Stao sam na šalter u 4:30. Neko je došao oko pet sati. Bio je to prijatelj konduktera, pa je krenuo prvi. Zatim sam morao da platim aerodromsku taksu za odlazak. Čovek koji je bio zadužen za naplatu takse za odlazak je čvrsto spavao. Kucao sam i kucao. Konačno je otvorio svoj šalter.

Kada sam otišao da platim, otkrio sam da nemam dovoljno u Indijskoj valuti. Bilo im je potrebno trista rupija, a ja sam imao samo novčanicu od sto američkih dolara. Čovek mi je rekao: „Jel' ste ludi! Zašto hoćete da mi date toliki novac?“

Rekao sam: „Nemam dovoljno rupija.“

Tražio sam i tražio po svojoj torbi. A onda sam pronašao novčanicu od pedeset dolara, ali pedeset je takođe za njega bilo previše. Ponovo sam tražio i pronašao novčanicu od dvadeset dolara. Na kraju mi je vratio kusur.

Nakon što sam platio taksu za odlazak, rekao sam: „Sad moram da ostanem budan Bog zna koliko vremena. Hajde da ponovo izađem i kupim još jedan čaj.“

Međutim, ovog puta, je čovek koji prodavao čaj čvrsto zaspao! Nisam želeo da ga mučim. Čekao sam sve dok nisu objavili let, a onda sam se ukrcao u avion.