Čaj po visokoj ceni¹⁶

Ovog puta sam otišao u Pondičeri samo da bih se sreo sa svojom sestrom Lili, koja je bila ozbiljno bolesna u domu za stare. Na tom putovanju nisam jeo kod kuće. Moji rođaci su zbog toga bili veoma tužni i potrešeni. Pripremali su hranu za mene, ali ja je nisam jeo. Rekao sam: „Veoma mi je emotivno. Moja sestra nije ovde. Ja stvarno zato ne mogu da jedem kod kuće. Kad moja sestra nije tu, preteško mi je.“

Odlazio sam u jedan restoran jednom do dva puta dnevno da pojedem idli, masala dosu, sambar i čaj. Jednog dana sam otišao do tog restorana rikšom da nešto pojedem. Vozač rikše me je ostavio pravo ispred restorana, na manje od deset metara udaljenosti. Zamolio sam ga da me sačeka. Video sam da mnogi vozači rikši drže svoje bicikle na tom mestu.

Zatim sam ušao u restoran i naručio ružino mleko, masala dosu i čaj. Restoran me je uslužio veoma brzo. Dali su mi hranu za tri, četiri minuta i prošlo je još deset minuta dok sam završio obrok. Jeo sam veoma srećno.

Kada sam se vratio do rikše, čovek mi je ispričao svoju tužnu priču. Otišao je da jede. Kad se vratio, video je da je neko odneo jastuk, tj. tapacirano sedište sa njegove rikše. Ljudi su rekli da je mesto na kom je on ostavio rikšu nelegalno, i da je došla policija i odnela mu jastuk.

Pogledao sam na klupu u rikši. To je sada bila tvrda podloga i bila je veoma neravna. Rekao sam mu: „Neću moći tu da sedim, jer nema više jastuka. Dajem ti novac za vožnju. Naći ću drugu rikšu.“

Vozač rikše je rekao: „Ne, ako ne kreneš sa mnom da dokažeš da sam te čekao, policija mi neće vratiti jastuk.“

Šta sam mogao da uradim s tim čovekom? Preklinjao me je odem sa njim do policijske stanice; u suprotnom ne bi mogao da povrati svoje tapacirano sedište.

Policijska stanica je bila van mog puta. Bila je Bog zna gde! Vozili smo se i vozili, a ja sam bio na mukama zbog tvrdog sedišta. Moja leđa su u tako lošem stanju. Ponekad sam pokušavao da ne sedim; ostajao sam dva - tri santimetra iznad drveta, jer me je bolelo. A na tri mesta su bili ekseri! Jastuk obično sve to pokrije. Eto kako sam se „uživao“ na svom putovanju.

S obzirom da je jastuk oduzela policija, odlučio sam da ću dati novac vozaču koliko god da policija zatraži. Stigli smo u policijsku stanicu i zatražili smo od policije jastuk. Policija je izgrdila i izvređala vozača. „Kao da nemamo ništa da radimo osim da vama donesemo ovde jastuk!“ A onda sam porazgovarao sa šefom policije. Rekao je: „Ne, mi takve stvari ne radimo.“

Neki ljudi su ovom vozaču rekli da mu je policija oduzela jastuk, međutim to nije bila istina. A onda sam zakukao vozaču: „Preklinjem vas, ovog puta me odvezite mojoj kući.“

Vozili smo se još petnaest minuta i nisam mogao da sedim kako treba jer je sve bilo samo drvo i ekseri. Vozač nije dobio svoj jastuk. Kad smo konačno stigli do moje kuće, umesto trideset, dao sam vozaču pedeset rupija. U sebi sam rekao: „Bog zna kada će mu vratiti jastuk.“