Deo I - Priče iz 28. oktobra 2006.

Moja iskustva sa čajem i kafom

Mnogo puta sam govorio o mojim iskustvima sa čajem i kafom tokom ovog života. Čaj i kafa su u mom Čitagongu bili zabranjeni. Niko u porodici nije pio ni čaj ni kafu. Čaj se služio samo kad bi došli gosti. Tako da mi nikada nismo probali ni čaj ni kafu.

Kad sam bio u Šri Aurobindo ašramu, dva puta sam krišom popio čaj za dvadeset godina. Prvi put mi se nije dopao. Drugi put sam tražio malo više šećera. Bio mi je uskraćen. Tako su se završila moja iskustva sa čajem.

A onda, kad sam došao u Ameriku, upoznao sam se sa čajem i kafom do kraja. Otišao sam tako daleko - čak do espresa! Čitao sam, a i čuo, da indijski lekari kažu da je čaj veoma dobar ako imate blagu groznicu. I tako sam počeo da pijem čaj, jer ima lekovito dejstvo. Jaoj, jaoj, kada krenete sa nekom lošom navikom, izuzetno je teško zaustaviti se. Tako da sam pio čaj uglavnom četiri ili pet puta na dan, najviše do osam puta. Loša navika, loša navika!

Kaže se da će vam čaj dati snagu i energiju. Mnogi ljudi veruju da je Bog dao čaju neku tajanstvenu snagu. Samo Bog zna!

Ne pokušavajmo da pronađemo
Instant spoznaju Boga,
Kao što je instant kafa.
Hajde da samo iznesemo na površinu
Iskreni unutrašnji vapaj svog srca.

Misterija sa kesicama čaja

Došao sam u Ameriku 1964. godine. Bio je to prvi put da sam se našao u avionu. Putovao sam sâm. Bio sam napola u ovom, a napola u drugom svetu. Stjuardesa mi je u jednom trenutku donela šolju sa vrelom vodom. Pored šolje bila je kesica čaja. Otvorio sam kesicu i sipao sadržaj u šolju. A onda su svi ti malecki, sićušni listići počeli da plivaju u šolji. Čitava šolja ispunila se listićima do vrha!

Nije bilo kraja mojoj gluposti! Požalio sam se stjuardesi. Ona je naravno znala da sam ja pogrešio, ali nije ništa rekla. Odnela je tu šolju i donela mi je drugu šolju vrele vode i svežu kesicu čaja. Stavila je kesicu čaja u vodu i držala je u njoj sve dok čaj nije bio spreman. Zatim je otišla.

Dok sam je posmatrao kako pravi čaj, saznao sam u čemu je bila moja greška.

Ambasadorka Afrike pije čaj

Jednom me je posetila nekolicina ambasadora iz različitih zemalja. Jedna Afrikanka bila je ili ambasador ili zamenica ambasadora. Ručali smo svi zajedno u restoranu Annam Brahma, a ja sam sedeo do nje.

Za divno čudo, kada je došlo vreme da uzme čaj, otvorila je kesicu čaja i prosula sve listiće u šolju. Nisam mogao da verujem! Zamislite, učinila je isto što sam i ja učinio toliko godina ranije u avionu, i to pravo ispred mene. Ali, uopšte se nije žalila. Ispijala je čaj sasvim srećno!

Stekao sam diplomu kafe

Nakon što sam nekoliko godina pio čaj u Americi, načinio sam ogroman, ogroman „napredak“! Sa čaja sam napredovao na kafu. Baš kao što sam velikom brzinom napredovao u duhovnom životu, tako sam i ovde, u svetu kofeina, napredovao velikom brzinom!

Godinama sam nakon toga pio po dve ili tri šoljice kafe na dan. Ponekad bih uzimao i kapućino. A onda sam, čini mi se da je to bilo u Brazilu, načinio još veći napredak od najvećeg. Počeo sam da pijem espreso, vrstu kafe koju je pila supruga predsednika Gorbačova. U to vreme je moj napredak zaista bio potpuno fantastičan. ‘Magistrirao sam‘!

Prvi gutljaj espresa

Ovaj događaj se odigrao u Brazilu. Naručio sam espreso i čovek mi je doneo tako malu šolju. Bila je baš mala! Dok sam stajao za šankom čekajući da platim, samo sam srknuo jedan gutljaj. Tad sam počeo da poskakujem tu ispred šanka, gore-dole, gore-dole! Grudi su mi gorele tako snažno. Potrajalo je neko vreme dok sam uspeo da iskontrolišem otkucaje srca. Onda sam čoveku dao novac.

Dakle, moj posao sa kofeinom je išao ovako: čaj, kafa, kapućino, espreso. Od svih njih, najgori je espreso. Uzeo sam ga samo par puta ali to je bilo dovoljno!

Čaj i sladoled

Nema više moje sestre Lili na zemaljskoj pozornici, ali s obzirom da sam tada već bio položio ispit sa čajem, pravila mi je čaj kad god bih je posetio u Ašramu. Samo, to je bilo pod kontrolom. Čaj bi napravila dva puta dnevno - ujutru i uveče - a ponekad i samo jednom. Do tada je već i sama počela da pije čaj, ali možda jednom ili dva puta dnevno.

Kada govorimo o količinama, Svami Vivekananda je pio čaj po tridesetak puta na dan ili čak i više. Neko bi mu napravio veliki termos, i onda bi on uzimao šolju po šolju. Čaj je počeo da pije još u detinjstvu. Kasnije je pio i čaj i kafu, ali čaj posebno.

Zatim je otkrio sladoled, kada je doputovao u Ameriku, koji se kod nas zove kulfi. Koliko je samo voleo i obožavao sladoled! Otišao bi u restoran zimi, sa svojim obožavaocima. Prvo što bi zatražio je bio sladoled. Menadžer restorana bi mu rekao: „Zar u ovo doba godine?“

A onda bi Svami Vivekananda hteo da sladoled bude serviran pre glavnog jela. Rekli bi mu: „Ali to je desert!“

„Ne, ja to volim“, bio bi odgovor Svami Vivekanande. Dakle, s obzirom da se njemu sviđalo tako, svi su morali da jedu sladoled pre pravog obroka. Takva je ljubav.

Kako sam prestao da pijem čaj i kafu

Ovo je priča o tome kako sam prestao da pijem čaj i kafu. Dogodilo se ovako: u junu 1999. godine vraćao sam se kući iz Pondičerija, gde sam bio u poseti svom bratu, Mantuu. Kad sam otvorio vrata prostorije na aerodromu u Bombaju za V.I.P. osobe, tamo sam pravo pred sobom jasno video moju sestru, Lili. Ona je napustila telo, kao što znate, samo dve nedelje pre toga, 16. maja. Rekla mi je: „Uđi unutra i sedi.“

Tako sam seo na stolicu. Ispružio sam noge ispred sebe i bilo mi je sasvim udobno. Provodio sam vreme u čitanju i ispijanju kafe. Zatim sam ugledao svoju sestru desno od mene. Video sam je veoma jasno. U unutrašnjem svetu smo razgovarali. Odjednom nam se pridružila moja sestra Ahana koja je preminula jula 1950. godine, samo nekoliko meseci pre Šri Aurobinda. Šri Aurobindo je napustio telo u decembru te godine.

Ahana je moja sestra koja me je učila dečije pesme i o kojoj uvek pričam jednu čuvenu priču. Porodica me je jednom veoma potresla i odbio sam da večeram. Tako da sam otišao u krevet i pravio se da spavam. Ahana je došla i rekla mi da jedino veliki pevači mogu da pevaju u snu. Hteo sam da dokažem da sam jedan veliki pevač, i tako sam počeo da pevam. Bio sam uhvaćen! Sprovela me je na večeru. Umrla je sa dvadeset i četiri ili dvadeset pet godina, i još uvek se nalazi u svetu duša.

Bilo kako bilo, ta sestra se pojavila iz vedra neba i počela da mi masira glavu tako nežno, dok je Lili pričala. Jedna duša je razgovarala sa mnom, druga duša me je masirala. Da li možete to da zamislite? Možda ćete to da nazovete mojom mentalnom halucinacijom.

Zašto mi je Ahana masirala glavu? Kad je moj avion nekoliko dana pre toga sleteo u Indiju, iz gornjeg odeljka su na moju glavu pale dve video-kasete. Ahana mi je rekla da je iznutra videla kad se to dogodilo. Rekla je: „Bila sam tako šokirana!“ Masirala je moju glavu toliko nežno na mestu gde su me video-kasete pogodile. Razgovarali smo i ona je pričala razne događaje iz detinjstva.

A onda je stala pred mene i počela da me moli i preklinje. Rekla je: „Reci mi molim te, Madal, da više nikada nećeš piti čaj i kafu — nikada! Nikada u prošlosti ti ništa nisam tražila. Jedino što tražim od tebe je ovo: ne pipaj čaj nikada, ne diraj kafu nikada! Oni nisu dobri za tebe.“

Pogledao sam je i rekao: „Poslušaću te sad kad te nema ovde, među živima. Pošto me preklinješ, nikada, nikada više neću dotaći čaj ili kafu. Ali, da si na Zemlji i da mi to tražiš, uzeo bih duplu količinu!“

Nikad nisam slušao svoje sestre! Nijedna želja koju su mi uputile nije se ispunila. Radio sam upravo dijametralno suprotno!

Nakon ovog iskustva koje je bilo tako živo, postao sam svetac! Prestao sam da pijem čaj i kafu. Još uvek se držim svog obećanja. Koliko sam samo poslušan svojoj sestri Ahani! Toliko puta su me ljudi preklinjali da uzmem barem malo čaja, ali sam govorio da nikada više neću dotaći čaj i kafu i da moram ozbiljno da shvatim svoje obećanje. Moje obećanje je - moje obećanje. Kada nešto svečano obećate, posebno vašim najdražima, morate to da ispunite.

Deo II — Priče koje se godinama prepričavaju

Moje proročanstvo o čaju¹

Moj prijatelj musliman, profesor Abul, jednom mi je u indijskom restoranu rekao: „Veoma cenim Vaše penkalo, ali zaista se divim Vašem suzdržavanju. Vi uopšte ne pijete čaj, dok ja pijem taj spori otrov, čaj, po osam puta na dan.“

Rekao sam mu da se ne brine. Rekao sam mu: „Istina je da je čaj spori otrov, ali ti u izobilju poseduješ njegov protivotrov - britku težnju. Ona će te spasiti.“

Moje preuzvišeno proročanstvo se obistinilo. Moj prijatelj profesor i čaj više nisu prijatelji.

Zatopek nudi indijski čaj²

Emil Zatopek, besmrtni trkač i četvorostruki nosilac olimpijskog zlata, proveo je 14. i 15. juna 1980. sa nama dva dana u Cirihu. Ja sam njegov veliki poštovalac još od detinjstva, tako da sam duboko zahvalan što je Zatopek doputovao da nas poseti iz Čehoslovačke. Toliko smo nezaboravnih iskustava svi imali sa njim i sa njegovom suprugom Danom!

Moj avion je stigao u Cirih u 11:30 ujutru, a Zatopekov avion je trebalo da sleti u dvanaest sati. Kailaš, Abarita i ja smo otišli na drugi izlaz sa još dva fotografa, da ga sačekamo. Njegov avion je sleteo na vreme, ali je on imao problema sa torbom. Svi smo bili uzbuđeni jer smo mogli da ga vidimo, ali on nije mogao da izađe da nas pozdravi jer je tražio svoju torbu.

Konačno je izašao i ja sam mu prišao. Prepoznao me je. Hteo sam da se rukujem sa njim, ali je on smesta sklopio ruke na indijski način i rekao: „Namaskar“. Zatim je počeo da razgovara sa mnom na hindiju, upotrebivši nekoliko hinduističkih reči. Pitao me je da li želim da pijem topli indijski čaj.

Zatim je pitao: „Kako to da je hindi lak, a da urdu nisam mogao da naučim?“ On i njegova supruga su bili u Indiji četiri meseca. Tako smo pričali i pričali o raznim stvarima. Zatim su Zatopek i njegova supruga otišli u hotel da se odmore.

Brazilski prodavac kafe³

Bio sam u Brazilu od 21. maja do 1. juna 1981. Jednog dana smo otišli u Rio de Žaneiru u kafić, u kome je pisalo da šolja kafe košta petnaest kruzeira. Čoveku smo dali dvadeseticu. Ali, umesto da nam vrati kusur, čovek je tražio još dvadeset.

Alo se naljutila na njega. Kada je došao naš vozač autobusa, rekao je čoveku: „Kako možete da tražite više nego što piše?“ Čovek nam je na kraju vratio kusur od pet kruzeira.

Kafa pred trku⁴

Uvek kažem da je prošlost prašina, ali u mom slučaju, prošlost je često zlatna! Danas sam, za inspiraciju, odgledao video snimak svog najboljeg rezultata na sedam milja. To se dogodilo 30. marta 1980. u Konektikatu. Tog dana sam trčao tempom od 7:19. Tako da prošlost za mene nije prašina; ona je zlatna.

Pavaka, koji je vozio našu limuzinu, mi je prišao pet minuta pre početka trke i rekao: „Guru, da li želiš čaj ili kafu?“

Tada sam retko pio čaj i kafu, pa sam rekao: „Ne želim ništa.“

„Ne, Guru, kafa će ti dobro doći“, rekao je Pavaka.

Tako da mi je doneo šolju kafe i od nje sam dobio snagu na početku trke. Moje prolazno vreme za prvo milju je bilo 6:51! Kasnije je kafa prestala da deluje. Uprkos tome, moje prolazno vreme za poslednju milju je bilo 7:09.

Moj rezultat na trci je bio 51 minut i 18 sekundi. To je i dalje moj lični rekord.

Samo čaj na mom letu za Bermude⁵

Nedavno sam u avionu za Bermude bio inspirisan da napišem pedeset osam pesama. To me je spasilo! Pred let, rekao sam da neću ništa da jedem; samo ću da pijem čaj. Tako sam samo pisao i pisao, i apsolutno ništa nisam jeo.

Kada sam stigao na Bermude, čovek iz imigracionog me je pitao koliko sam puta bio na Bermudama.

Rekao sam: „Četiri puta.“

Njegov komentar je bio: „Znači da vam se dopada.“

Odgovorio sam: „Apsolutno mi se dopada.“

Čovek je nastavio: „To znači da ovde imate prijatelje.“

Rekao sam: „Nemam ovde prijatelje, ali jesam video neke dobre ljude i mesto mi se dopada.“

On je sve moje stvari veoma uljudno pregledao, ali nije pronašao nikakve poklone za moje "prijatelje“.

Posluga u sobi na Bermudama⁶

Oko deset sati uveče, naručio sam poslugu u sobu: kafu, pomfrit, rashlađenu supu i običnu salatu. Devojka koja je primila moju porudžbinu me je pitala: "Recite mi, molim Vas, kakav preliv za salatu želite.“

Rekao sam: „Ne znam. Bilo koji preliv.“

Onda me je pitala: „Koliko imate godina?“

Rekao sam: „Pedeset.“

Rekla mi je: „Šaljem Vam ruski preliv, deko. Poslaću Vas u Rusiju.“

Rekao sam: „Kako bih voleo da mogu da odem u Rusiju!“ Bila je to naša šala.

Devojka mi je rekla da će poslati hranu za pola sata u moju sobu. Nakon sat vremena, pozvao sam i rekao: „Otkažite moju porudžbinu, molim Vas; sad je već kasno.“ Ali rekli su da su je upravo poslali. Konačno, hrana je stigla, ali nije bila dobra, nažalost.

Kada su mi dali račun, samo sam ga bez gledanja potpisao. Ujutru sam video da je iznosio čak sedamnaest i po dolara! Zbog čega? Naplatili su uslugu.

Bengalci izlaze na kafu⁷

Dok sam ranije ove godine bio u Delhiju, tamo su se održavale Azijske igre za sportiste starije od četrdeset godina. Prijavio sam se za šest disciplina, ali sam imao veoma visoku temperaturu na dan takmičenja da nisam mogao da učestvujem. Sutradan sam otišao na stadion da gledam neka takmičenja.

Dvojica Bengalaca su u jednoj trci hodanja zauzela prvo i drugo mesto. Jedan je završio trku barem tri minuta posle od drugog. Ali, sudije su ih pobrkale i proglasile drugoplasiranog prvim.

Kada su to objavili, svi su počeli da se smeju. Sudije su pobesnele jer su smatrale da nisu mogle da naprave takvu grešku. Takmičar koji je bio drugi je čak otišao do sudija i rekao: „Bio sam daleko iza njega.“

Jedan od sudija je rekao: „Neću ni da čujem.“

I tako je takmičar koji je stigao drugi otišao i zagrlio onog koji je zapravo bio prvi. Rekao je: „Šta da radimo?“

A drugi takmičar je rekao: „Hajdemo negde na kafu.“

Supruge prvoplasiranog i drugoplasiranog su se grohotom smejale. Parovi su na svu sreću bili dobri prijatelji, pa su svo četvoro izašli na kafu.

Čaj u pekari⁸

Pre neki dan sam otišao u pekaru. Rekao sam gospođi da mi da dvanaest kolačića. Rekla je: „Žao mi je. Imamo samo jedanaest.“

Rekao sam: „U redu, onda mi dajte jedanaest.“

Lako je mogla da se pravi da mi je dala dvanaest. Ko je prebrojavao? Ali neki iskreni ljudi zaista postoje. Zbog toga smo još uvek živi.

Pre osam ili devet meseci pio sam čaj u toj pekari. Gospođa se još uvek seća. Uvek kaže: „Ne želite čaj?“

To je ona čuvena prodavnica koja uvek izgori. Ranije je bio drugi vlasnik. Rukovao bi se sa mnom i davao bi mi sve upola cene. Šta god to bilo, dao bi mi upola cene.

Italijanski restoran u Venecueli⁹

Juče sam ovde u Puerto la Kruzu otišao sa dva učenika u Italijanski restoran. Vlasnik me je prepoznao iz novina i ukazao mi je toliko poštovanja. Nije govorio engleski, a španski koji su pričali moji učenici je bio baš nešto! Tako da nismo mogli da se sporazumemo.

Tražio sam kafu sa mlekom. Nije me razumeo i dao mi je kafu bez mleka. Zato su dvojica momaka izašla napolje i kupila mleko u prodavnici. Rekli su vlasniku restorana „leće“, ali njihov izgovor je bio užasan. Kada ih je video kako se vraćaju u restoran sa mlekom, zgrabio ga je i rekao: „Ne valja!“ I onda je doneo toplo mleko za kafu.

Muzika u restoranu je bila toliko glasna! Zamolili smo ga: „Da li biste mogli da je utišate?“ Onda je njegov radnik otišao i utišao je. Vlasnik je prilazio našem stolu dva ili tri puta da pita da li je hrana dobra. Zatim je nastavio da zuri u mene; bio je tako radoznao. Nije mogao da nam se obrati, a ni mi nismo mogli se obratimo njemu, ali je bio tako srećan što smo bili u njegovom restoranu.

„Idi na šoljicu kafe!“¹⁰

Prvog dana kad sam bio u Los Anđelesu zbog Olimpijskih igara, izašao sam da trčim rano ujutru. Pitao sam nekog čoveka gde je stadion. Rekao je: „Zaboravi stadion! Idi na šoljicu kafe!“

Drugog dana sam hodao trotoarom kad sam ugledao trojicu muškaraca - prosto nebožanskih - kako idu prema meni. Odskočio sam na drum da ih izbegnem. Jedan je rekao veoma glasno: „Isuse!“

U sebi sam mu rekao: „Hvala ti što si prizivao mog veoma dobrog Prijatelja!“

Kafa i temperatura¹¹

Jutros sam se probudio[u Beppu, Japan] sa temperaturom od 38 stepeni. Uz veliku muku sam otvorio oči, ali nisam mogao ništa da vidim. Zato sam, umesto da trčim u našoj trci, otišao na mesto koje je otvoreno 24 sata i poručio kafu i jaja. Jelovnik je bio na japanskom, ali postoje slike svakog jela koje imaju, pa možete samo da pokažete na sliku onoga što želite da jedete.

Onda je ušla Viđali i dugo sam sa njom razgovarao o Trinidadu i Tobagu i o drugim zemljama na Karibima u kojima drži predavanja.

Dok sam se vraćao peške u hotel, ponovo se činilo da sve postaje belo oko mene. Temperatura i bol su me uništavali i na jedvite jade sam išta mogao da vidim.

Krajnje je teško uspinjati se na drvo težnje, ali veoma je lako popeti se na stablo temperature. Teško je uspinjati plamen stabla težnje, ali lako je popeti vatru stabla temperature.

Gostoprimstvo Brende Smit¹²

Na dan 14. novembra, dan nakon što smo svečano ustanovili meditaciju u Britanskom parlamentu, posetio sam Džima Smita, čuvara registra Britanskog udruženja amaterskih dizača tegova. On živi na farmi, na oko sat i po vremena od Londona.

Džimi Smitova supruga, Brenda, nije htela da se rukuje sa mnom u prvom trenutku kad sam stigao. Rekla je da su joj ruke prljave jer je nešto pekla. Konačno je rekla: „Da li vam smeta da se rukujem levom rukom?“

Ona je veoma jednostavna, dobrog srca. Imala je za nas sve vrste osveženja, plus četiri ili pet vrsta čaja. Pošto ne pijem više čaj, zatražio sam toplu čokoladu, a ona se osetila jadno što to nije imala. Tako da sam uzeo sok od pomorandže.

Nakon što sam popio drugu čašu soka od pomorandže, stavio sam čašu na pod. A onda sam slučajno šutnuo čašu dok sam nešto pričao. Na sreću, već sam bio popio sok. Duboko sam se izvinio, ali Brenda je rekla: „Oh, nema veze. Prazna je.“

Pre polaska nam je Brenda svima dala poklone — kravatu ili vuneni šal od njihovih sopstvenih ovaca. Meni je dala prelepu smeđe-belu ovčiju kožu na kojoj je, kako je rekla, trebalo da stojim dok podižem terete.

Čaj i kafa od biskupa¹³

Tokom moje nedavne posete Islandu, sreo sam se sa biskupom Luteranske crkve. Njegovo ime je biskup Pjetr Sigurgjerson. Ovaj biskup je bio veoma drag. Ukazao mi je toliko naklonosti, od početka pa do kraja. Njegov razgovor sa mnom trajao je više od sat vremena.

Na početku je rekao da želi privatni intervju i da niko ne treba da dođe sa mnom. Ali onda se predomislio i pozvao je sve moje učenike da uđu.

Preklinjao je sve da piju čaj ili kafu i da jedu hleb i sir za šta se on pobrinuo. Bilo je kao na porodičnom okupljanju.

Nije mogao da shvati zašto ja ne pijem čaj ili kafu, pa sam morao naširoko da objašnjavam. A kada je čuo da sam vegetarijanac, ispalio je gomilu pitanja.

Znao je sve o molitvi, ali nije imao predstavu o tome šta je meditacija. Nije mogao sebi da predoči to da neko može da meditira bez misli. Tako smo poveli jedan dugi razgovor o molitvi i meditaciji.

Rekao sam mu da sam, dok sam bio u Indiji, meditirao po šest ili sedam sati u nizu. Verovao je tome što sam mu govorio, ali je rekao da je za njega nemoguće da održi svoj um mirnim duže od nekoliko minuta.

Na kraju smo meditirali minut ili dva i pomolili se sa pognutim glavama. A onda je ustao i rekao: „Da znate, imam osamdeset šest godina!“ Zatim je položio ruke na moja ramena i pritisnuo ih sa najvećom naklonošću. Bio je toliko ljubak, tako ljubazan i toliko pun naklonosti, ljubavi i mudrosti.

Moj novi zavet¹⁴

Juče sam dao zavet. Baš da vidimo koliko dana će potrajati. Od sad pa nadalje nisam u dobrim odnosima sa čajem. Mogu da uzimam toplu čokoladu, divka kafu, čokoladno mleko sa ječmenim sladom i sve te stvari, ali ne i čaj.

U Šri Aurobindo ašramu pio sam čaj samo dva puta, a u Čitagongu nijednom. Moj otac nam nije dozvoljavao da pijemo čaj ili kafu.

Nolini-da i Amrita-da zajedno piju čaj¹⁵

Na samom kraju života, Šri Ramačandra je rekao,

Deshe deshe kalatrani Deshe deshe cha bandhabah Tantu desha na pashyami Yatra brat a sahodara

To znači: „U svim zemljama postoje supruge, u svim zemljama postoje prijatelji, ali takvog brata kao što je Lakšmana neću naći nigde na svetu.“

Nolini-da i Amrita-da su u Šri Aurobindo ašramu bili takvi. Amrita je bio kao Nolinijev mlađi brat. Ako bi Nolini otišao na jednu stranu, Amrita bi otišao na tu stranu. Video sam to svojim očima. Nolini je bio sekretar ašrama, a Amrita je bio upravnik. Amrita nije pronalazio nikakvu manu kod Nolinija. Ako bi Nolini rekao: „Ovo je Nebo“, Amrita bi rekao da je to Nebo. Ako bi Nolini rekao: „Ovo je pakao“, Amrita bi rekao da je to pakao. Nije zadržavao za sebe apsolutno nikakvu individualnost.

Priča o Rami i Lakšmani nije se dogodila samo pre deset hiljada godina. Čak i u ovom veku, ovaj upravnik i sekretar dokazali su da je to istina. Upravnik je samo pratio sekretara svuda, svuda. I nikada se nije svađao sa Nolinijem. Samo ponekad bi se zajedno šalili. Ja bih tad radio unutra, a oni bi pili čaj. I drugi su tamo radili.

Ponekad sam ih čuo kako se šale. Jednog dana, Nolini-da se pohvalio da je njegovo zdravlje savršeno. Njegov jedini problem je bio taj što nije mogao da poraste uvis. U to vreme je imao šezdeset pet godina. Stoga mu je Amrita-da rekao: „Eh, pa to je veoma lako. Samo se popni na prste i odmah ćeš biti viši!“

Koliko je Amrita bio veran, do koje mere je bio poslušan i koliko je imao samodavanja prema Noliniju! Ako bi Nolini-da nešto rekao, slepo bi to prihvatio. Nisam u ovoj inkarnaciji video, niti ću ponovo videti, dve osobe koje su toliko iskreno predane i iskreno poslušne jedna prema drugoj.

Čaj po visokoj ceni¹⁶

Ovog puta sam otišao u Pondičeri samo da bih se sreo sa svojom sestrom Lili, koja je bila ozbiljno bolesna u domu za stare. Na tom putovanju nisam jeo kod kuće. Moji rođaci su zbog toga bili veoma tužni i potrešeni. Pripremali su hranu za mene, ali ja je nisam jeo. Rekao sam: „Veoma mi je emotivno. Moja sestra nije ovde. Ja stvarno zato ne mogu da jedem kod kuće. Kad moja sestra nije tu, preteško mi je.“

Odlazio sam u jedan restoran jednom do dva puta dnevno da pojedem idli, masala dosu, sambar i čaj. Jednog dana sam otišao do tog restorana rikšom da nešto pojedem. Vozač rikše me je ostavio pravo ispred restorana, na manje od deset metara udaljenosti. Zamolio sam ga da me sačeka. Video sam da mnogi vozači rikši drže svoje bicikle na tom mestu.

Zatim sam ušao u restoran i naručio ružino mleko, masala dosu i čaj. Restoran me je uslužio veoma brzo. Dali su mi hranu za tri, četiri minuta i prošlo je još deset minuta dok sam završio obrok. Jeo sam veoma srećno.

Kada sam se vratio do rikše, čovek mi je ispričao svoju tužnu priču. Otišao je da jede. Kad se vratio, video je da je neko odneo jastuk, tj. tapacirano sedište sa njegove rikše. Ljudi su rekli da je mesto na kom je on ostavio rikšu nelegalno, i da je došla policija i odnela mu jastuk.

Pogledao sam na klupu u rikši. To je sada bila tvrda podloga i bila je veoma neravna. Rekao sam mu: „Neću moći tu da sedim, jer nema više jastuka. Dajem ti novac za vožnju. Naći ću drugu rikšu.“

Vozač rikše je rekao: „Ne, ako ne kreneš sa mnom da dokažeš da sam te čekao, policija mi neće vratiti jastuk.“

Šta sam mogao da uradim s tim čovekom? Preklinjao me je odem sa njim do policijske stanice; u suprotnom ne bi mogao da povrati svoje tapacirano sedište.

Policijska stanica je bila van mog puta. Bila je Bog zna gde! Vozili smo se i vozili, a ja sam bio na mukama zbog tvrdog sedišta. Moja leđa su u tako lošem stanju. Ponekad sam pokušavao da ne sedim; ostajao sam dva - tri santimetra iznad drveta, jer me je bolelo. A na tri mesta su bili ekseri! Jastuk obično sve to pokrije. Eto kako sam se „uživao“ na svom putovanju.

S obzirom da je jastuk oduzela policija, odlučio sam da ću dati novac vozaču koliko god da policija zatraži. Stigli smo u policijsku stanicu i zatražili smo od policije jastuk. Policija je izgrdila i izvređala vozača. „Kao da nemamo ništa da radimo osim da vama donesemo ovde jastuk!“ A onda sam porazgovarao sa šefom policije. Rekao je: „Ne, mi takve stvari ne radimo.“

Neki ljudi su ovom vozaču rekli da mu je policija oduzela jastuk, međutim to nije bila istina. A onda sam zakukao vozaču: „Preklinjem vas, ovog puta me odvezite mojoj kući.“

Vozili smo se još petnaest minuta i nisam mogao da sedim kako treba jer je sve bilo samo drvo i ekseri. Vozač nije dobio svoj jastuk. Kad smo konačno stigli do moje kuće, umesto trideset, dao sam vozaču pedeset rupija. U sebi sam rekao: „Bog zna kada će mu vratiti jastuk.“

Čaj na aerodromu¹⁷

Kad sam se ovog puta, vraćao iz Indije, krenulo je toliko toga naopako. Na mojim kartama su sve bili netačni podaci. Broj leta mi je bio Er Indija 101. Trebalo je da poleti u 2:15 ujutru. Moj prijatelj iz Pondičerija me je dovezao na aerodrom Madras u devet, pet sati ranije. Kada sam na šalteru Er Indije pokazao kartu, čovek mi je rekao: „Na vašoj karti piše 101. Zar ne vidite da je ovo let 401? Let 101 je kasniji let.“

Za let 401 koji je poletao u jedanaest sati uveče, okupilo se mnogo putnika. Ponovo sam otišao do šaltera oko 11:30. Rekao sam: „Sada mi recite, kada stiže drugi avion?“

Čovek je rekao: „Završilo se. Avion je poleteo za Bombaj u jedanaest sati. Let odavde je bio 401. Broj leta se menja u Bombaju na 101.“

Otišao sam da razgovaram sa menadžerkom na dužnosti. Tvrdila je da to nije njihova krivica. Zatim je rekla: „Postoji još jedan let iz Bombaja za London u 7:15 sutra ujutru, ali vi ćete ga propustiti. Do vi stignete u Bombaj, on će već otići. Odavde mogu da vam dam direktan let za London. Morate ovde da budete sutra ujutru. Polazi u pola osam.“

O Bože. Morao sam da čekam na aerodromu još osam sati! S vremena na vreme, otišao bih da kupim čaj da bih ostao budan. Čaj je bio veoma jak. Do tada sam završio sve knjige. Rekao sam sebi: „Hajde da kupim dvoje-troje novina. Pošto je let u 7:30, trebalo bi da budem tamo oko 4:30.“ Već sam zapravo bio tamo, pošto sam čitao i šetao se naokolo odmah tu, u blizini šaltera. Želeo sam da budem prvi u redu.

Stao sam na šalter u 4:30. Neko je došao oko pet sati. Bio je to prijatelj konduktera, pa je krenuo prvi. Zatim sam morao da platim aerodromsku taksu za odlazak. Čovek koji je bio zadužen za naplatu takse za odlazak je čvrsto spavao. Kucao sam i kucao. Konačno je otvorio svoj šalter.

Kada sam otišao da platim, otkrio sam da nemam dovoljno u Indijskoj valuti. Bilo im je potrebno trista rupija, a ja sam imao samo novčanicu od sto američkih dolara. Čovek mi je rekao: „Jel' ste ludi! Zašto hoćete da mi date toliki novac?“

Rekao sam: „Nemam dovoljno rupija.“

Tražio sam i tražio po svojoj torbi. A onda sam pronašao novčanicu od pedeset dolara, ali pedeset je takođe za njega bilo previše. Ponovo sam tražio i pronašao novčanicu od dvadeset dolara. Na kraju mi je vratio kusur.

Nakon što sam platio taksu za odlazak, rekao sam: „Sad moram da ostanem budan Bog zna koliko vremena. Hajde da ponovo izađem i kupim još jedan čaj.“

Međutim, ovog puta, je čovek koji prodavao čaj čvrsto zaspao! Nisam želeo da ga mučim. Čekao sam sve dok nisu objavili let, a onda sam se ukrcao u avion.

Bez čaja tokom Ramazana¹⁸

Danas sam, ovde u Kuala Lumpuru, imao dugačak susret sa kraljem Malezije. Ranije je on bio Sultan sa kojim sam se sreo pre devet ili deset godina. I ovog puta je bio izuzetno, izuzetno blag prema meni. Pitao me je kakve mi rituale imamo. Rekao sam mu da je naš način, način kroz molitve i meditacije. Zatim sam ga duboko uvažio i divio sam mu se što poštuje Ramazan.

Tokom ovog svetog meseca, sledbenici muslimanske religije spuštaju Milost Alaha. Oni se tokom cele godine mole Alahu, ali u ovom mesecu Alah posebno Svojoj deci pruža Njegovu neograničnu Darežljivost, Samilost i Ljubav.

Ovde spoljašnje umiranje od gladi i unutrašnja gozba idu zajedno. Muslimani poste spolja, a Alah ih iznutra blagosilja Njegovom neograničnom Naklonošću, Radošću i ponosom. To je unutrašnja gozba.

Rekao sam Njegovom Kraljevskom veličanstvu da sam Indus, ali da imam duboko poštovanje prema Ramazanu i da se duboko divim svima onima koji prinose ovu svečanu žrtvu za Alaha kroz svoju ljubav, svoje obožavanje i svoju posvećenost.

Njegovo Veličanstvo bio je veoma dirnut. On mi je potom rekao da mu je izuzetno žao što nije mogao da nas ugosti čak ni šoljom čaja, tokom ovog meseca posta.

Rekao sam mu: „Vaši blagoslovi su za nas veoma važna, veoma ukusna i veoma značajna gozba.“

Onda je bio veoma, veoma srećan.

Ko nije tragalac, pije kafu
Da bi ostao budan,
Tragalac pije svetlost svesti
Da bi ostao budan.

Čaj u ašramu Ramane Maharšija¹⁹

Dva dana pre nego što je trebalo da se vratim u Njujork, odlučio sam da odem u ašram Ramane Maharšija, koji je udaljen od Pondičerija samo dva i po sata. Moj taksista se zvao Bišvanatan, što znači „Gospodar sveta“. Nikada nisam video tako prijatnog vozača.

Kada sam stigao u Arunačalu, paun me je prvi dočekao. Bio je tako lep, ali glas pauna je bio zapanjujući! Kako je Bog mogao paunu da podari toliku lepotu i tako neprijatan glas?

Odmah ispred glavne zgrade sam napravio veoma lepe fotografije, a koristio sam i video kameru. Čitav ašram je bio pun mira, mira, mira. Zatim sam se izuo, i ušao sam u glavnu salu za meditaciju. Bilo je šest ili sedam slika Ramane Maharšija, i njegova velika statua. Ova statua je velika svetinja. Ljudi su obilazili oko statue, ali ja sam, siromah, zbog mog kolena mogao da je obiđem samo jednom.

Seo sam na pod da meditiram. Atmosfera u sali za meditaciju bila je tako uzvišena. Vernici su se klanjali i padali ničice pred statuom.

Zatim sam želeo da odem do pećine u kojoj je Maharši zapravo meditirao kad je došao u Arunačalu. Kad sam bio tu pre petnaest godina, video sam pećinu i imao sam veoma dobro iskustvo. Godine 1956. i 1958. sam takođe tamo odšetao. Ali to je ovog puta bilo nemoguće. Rekli su da ima četrdeset pet minuta hoda, a nisam mogao da prohodam više od nekoliko koraka.

Moj taksista mi je rekao: „Možda greše. Vi govorite engleski, a i predsednik Ašrama takođe govori engleski. Hajde da odemo da ga pitamo.“

Pošto me je vozač preklinjao, otišao sam u kancelariju predsednika i upitao: „Jel’ mogu da uđem?“ Predsednik nije bio tu, ali je u prostoriji bio drugi gospodin. Rekao je: „Da, uđite.“

Ušao sam u sobu i pitao ga koliko je vremena potrebno da se od glavne zgrade stigne do pećine. Odgovorio je: „Četrdeset pet minuta.“ Onda me je pitao: „Da li Vam je ovo prvi put?“

Rekao sam: „Ne, ovo mi je četvrti put. Prvi put sam došao 1956. godine, a zatim sam ponovo dolazio 1958.“

„1956. i 1958.!“, uzkliknuo je. Nije mogao da veruje.

Zatim sam dodao: „Pre otprilike petnaest godina sam takođe bio ovde. Dakle, ovo je četvrti put da sam u poseti. Sada živim u Americi.“

Upitao je: „Gde ste živeli 1956. i 1958. godine?“

Rekao sam mu: „Bio sam u Šri Aurobindo Ašramu.“

Rekao je: „Bože moj! Da li ste možda poznavali uvaženog Dilipa?“

Bio sam veoma srećan da mu odgovorim na pitanje, pa sam rekao: „Tada sam uživao u suncu njegove naklonosti.“

Gospodin je rekao: „Sednite, molim Vas, sednite, molim Vas. Moram da čujem priče o njemu.“

Rekao sam: „Mogu da ispričam dosta priča.“

Rekao je: „Morate da sednete i da mi ispričate. Veliki sam poštovalac uvaženog Dilipa.“

Rekao sam: „Dilip Kumar Roj je besmrtan.“

Nastavio je: „Onda morate da popijete čaj.“

Odgovorio sam: „Ne, hvala. Danas sam pio čaj već tri puta. Nije dobro preterivati.“

Insistirao je: „Ne, ne, morate da popijete čaj. Onda ću Vas odvesti na mesto gde je Ramana Maharši obedovao sa nama.“

Rekao sam: „Bio bih veoma srećan da vidim to mesto.“

Insistirao je da donese čaj, a onda mi je pokazao mesto gde je trebalo da odemo da pijemo čaj. Bilo je, nažalost, tako mnogo stepenica. Rekao sam mu: „Izvinite, molim Vas. Neću moći da se popnem uz stepenice zbog stanja mog kolena.“

Rekao je: „U redu, hajde onda da popijemo čaj ovde, u mojoj kancelariji.“

Tako smo seli u njegovu kancelariju da pijemo čaj. Postavljao mi je mnogo, mnogo pitanja o uvaženom Dilipu - zlatnom glasu - a ja sam o njemu ispričao puno lepih stvari. Gospodin je bio veoma zadovoljan da to čuje. Zatim je rekao: „A sada, recite mi molim Vas nešto o sebi.”

Počeo sam: „Zovem se Činmoj Kumar Goš.”

Zanemeo je. Rekao je: „Šri Činmoj? Šri Činmoj?”

Odgovorio sam: „Da, zovem se Šri Činmoj.”

„Onda ste vi onaj o kome smo čitali u Indijan Ekspesu i časopisu Hindu?” upitao je.

Rekao sam: „Da, to sam ja.”

Bio je veoma uzbuđen i oduševljen. Rekao je: „Predsednik bi bio tako srećan da se sretne sa Vama! Trenutno nije u gradu. Kad biste mogli da prenoćite ovde, mogao bi da se sretne sa Vama sutra kad se vrati.”

Rekao sam: „To znači da ste Vi potpredsednik.”

Odgovorio je veoma ponizno: „Ja sam niko, ja sam niko.” Zatim sam ga pitao za njegovo ime i rekao mi je da se zove Mani Ramanan. On i njegov stariji brat Šundaram, koji je predsednik, direktni su sledbenici Ramane Maharšija.

U prvom mahu sam mislio da ću iću tamo samo na pola sata, ali proveo sam više od dva sata. Mani se ophodio prema meni sa toliko ljubaznosti. U jednom trenutku me je pitao: „Šta mislite o našem Ašramu?“

Odgovorio sam: „Bio sam zaista na mnogim duhovnim mestima. Živim u Americi, u Njujorku. U Americi: zvuk je zvuk, a tišina je tišina. Ovde, oko hrama i u blizini Ašrama Ramane Maharšija, želim da kažem da je tišina toliko duboka. Ali, u zvuku takođe osećam tišinu.“

Mani me je pogledao, pa sam dodao kao objašnjenje: „Zvuk je zvuk, a tišina je tišina. Ali ovde, na mestu Ramane Maharšija, čak i u zvuku osećam takav mir, takvu radost. Vidim muškarce i žene kako šetaju i na njihovim licima vidim takav mir. Ima zaista mnogo mira. Ovde i u zvuku osećam tišinu.“

Tada je bio veoma, veoma srećan. Na kraju našeg razgovora, rekao je: „Sada moramo da se fotografišemo da bismo imali dokaz da ste bili ovde.“

I tako nas je taksista slikao. Zatim je potpredsednik prošetao sa mnom do automobila. Rekao je: „Tako sam srećan, toliko srećan i tako mi se posrećilo što ste došli ovde.“

Kada sam vraćao u Pondičeri, plivao sam i plivao u moru ekstaze. U kolima sam napisao poemu na bengalskom, posvećenu Ramani Maharšiju.

Bez ribe, bez čaja²⁰

Ovog puta sam, za moj let za Minster, Nemačka, rekao Ašriti da mi ne rezerviše vegetarijanski obrok, jer je hrana uvek nejestiva. Tako da me je stjuardesa pitala, kada je došlo vreme da se obrok posluži: "Da li želite piletinu ili ribu?"

Morao sam da izaberem od to dvoje. Rekao sam: "Ribu." Zatim je stavila pred mene tanjir s malim komadom ribe i salatom. Izvadio sam ribu i počeo da jedem salatu. Nažalost, bilo je samo lišće! Nije bilo ničeg unutra. Na poslužavniku je bilo i nekoliko kolačića.

U međuvremenu, pitali su me da li želim sok. Jednom sam uzeo sok, a jednom gazirani napitak od đumbira. Zatim je obrok bio gotov! Toliko puta su me pitali da li želim čaj, ali sam bio svetac. Nisam uzeo ni čaj, ni kafu. Moram da ispunim obećanje koje sam dao svojoj sestri, Ahani, kada sam se vraćao iz Pondičerija ove godine u junu.

Šri Aurobindo i Sureš Čandra Čakravarti piju čaj ²¹

U Šri Aurobindo Ašramu, bio je jedan super vrstan bengalski pisac. Zvao se Sureš Čandra Čakravarti, ali je bio poznat kao Moni. Sa Šri Aurobindom je bio izuzetno blizak. On je bio prvi koji je na Šri Aurobindov zahtev otišao u Pondičeri, da organizuje tamo smeštaj za Šri Aurobinda. Sve se radilo u tajnosti kako Britanci ne bi saznali za to. Ovaj mlad čovek je toliko rizikovao, jer su Britanci hteli da otmu Šri Aurobinda. Šri Aurobindo je stigao parobrodom u Pondičeri 4. aprila 1910. godine.

Šri Aurobindo je u to vreme imao veoma malo drugova. Sureš Čandra Čakravarti je bio jedan od tih mladih ljudi. Smenjivali su se u pripremi čaja za Šri Aurobinda i u kuvanju. Kada bi Šri Aurobindo pio svoj čaj, imao je naviku da stavi noge na sto, a ovaj mladić je radio to isto. Dizao je noge na sto. Niko drugi se ne bi usudio to da uradi, ali on je bio toliko blizak sa Šri Aurobindom.

Zatim, kada je Majka stigla u Pondičeri 1914. i kada je videla takvo ponašanje, bila je zgrožena. Kako je jedan učenik mogao da stavlja noge na sto ispred Učitelja? Pa je to prekinula. Takođe, bila je veoma striktna sa Šri Aurobindovom ishranom. Svela je osam ili devet šoljica čaja na dan - na jednu.

Da li Bog pije kafu?²²

„Šta je naznaka da Bog možda pije kafu“

Jevreji.

prim. prev. Igra reči: Jevreji, na engleskom Hebrews, može da se čita i kao He brews, što znači On kuva, kao npr. On kuva kafu.

Kafa sa ove strane, voda sa one strane

Ovaj događaj se desio tokom moje nedavne posete Indiji. Bio sam na aerodromu u Madrasu i čekao sam na avion za Njujork. Avion je polazio u tri sata, a stigao sam tamo u jedanaest sati. Bio sam veoma, veoma žedan. Video sam da je u daljini bio štand sa kafom. Međutim, obećao sam svojoj sestri Ahani da neću piti kafu.

U tom trenutku sam video svoju sestru živo u unutrašnjem svetu. Rekla mi je: „Sa druge strane se nalazi štand na kome se prodaju voda i druge stvari.”

Rekao sam joj: „Ne vidim ga. Vidim samo štand sa kafom, i na njemu piše ’kafa’. Nisam primetio da su prekoputa štanda sa kafom prodavali vodu i čips. Ništa nisam video. Tako da sam se prepirao sa svojom sestrom u unutrašnjem svetu. Preminula je 1950. godine, u julu mesecu. Govorila mi je: „Idi na onu stranu."

Konačno sam otišao na tu stranu i video da je bila u pravu. Tamo sam mogao da kupim vodu. Čips nisam uzeo. Zatim sam popio vodu i bio sam srećan.

Šurendra Mohan Goš pije čaj sa Nolinijem²³

Šurendra Mohan Goš je bio najstariji parlamentarac u Indiji. Zatim je postao predsednik Odbora u Kalkuti. Bio je učenik Šri Aurobinda. Upravo on je imao privatne intervjue sa Šri Aurobindom čak i nakon što je Sri Aurobindo prestao da ih daje. U to vreme, bio je vođa Kongresa, a Šri Aurobindo ga je savetovao. Čak i u ta vremena, 1945. ili 1946. godine, Šri Aurobindo je bio zainteresovan za politiku Indije.

Šurendra Mohan Goš je takođe bio najbolji prijatelj našeg uvaženog Nolinija. Kad god je dolazio u Ašram, popio bi čaj sa Nolinijem oko pola dva popodne. Moja rođaka Nirmala je pravila za Nolinija čaj dva puta na dan.

Moj prvi susret sa Šurendra Mohan Gošom dogodio se u Nolinijevoj sobi. Jednog dana, ovaj gospodin je bio tamo i pio je čaj sa Nolinijem i raspričali su se. Sklopljenih ruku, ušao sam u sobu da uzmem neke papire. Znao sam da im to neće zasmetati. Izlazio sam, opet sa puno poštovanja, kada me je Nolini-da zamolio da stanem. Predstavio me je, a zatim je rekao na engleskom: „Činmoj mi je jedini autoritet za sva moja dela i za sve o meni.“ Do tada sam bio preveo na stotine Nolinijevih članaka sa bengalskog na engleski.

Nakon toga, Šurendra Mohan Goš me je zamolio da dođem kod njega i ophodio se prema meni veoma ljubazno. Bio je jedan od onih koji su mi u velikoj meri pomogli da dobijem indijski pasoš kada sam imao mnogo poteškoća. Veoma me je, veoma voleo.

Kada je objavljena moja druga knjiga, dao sam mu primerak. Naziv knjige je: Majka Zlatnog Svega. Nakon što ju je pročitao, citirao je veoma poznati stih Kalidaše. U prevodu:

Tada je rekao: „Uz Milost Majke, sve je moguće.“ Znao je da se nisam završio školu i da nemam nikakvu diplomu, ali se na mene spustila Milost.

Pandit Ravi Šankar vidi papagaja kako srče čaj²⁴

U svetu muzike, Ravi Šankarov Guru je bio Ustad Alaudin Kan. Ali u duhovnosti, njegov Guru, njegov jedini Guru je, kaže on, bio Tat Baba.

U svojoj autobiografiji: „Moja muzika, moj život“, Ravi Šankar opisuje događaj koji je duhovno veoma značajan. Duhovni Učitelji mogu, kao što znate, da uzmu koji god oblik žele. Jednog dana, Ravi Šankarov Guru, Tat Baba, otišao je daleko u drugi grad. Jedan od učenika je odjednom dotrčao do Ravi Šankara. Uzvikivao je: "Došao je Baba! Došao je Baba!"

Ravi Šankar je bio veoma zbunjen jer je znao da je njegov Guru fizički odsutan. Otišao je na mesto gde je trebalo da se njegov Guru nalazi, ali uopšte nije bio uveren da će njegov Guru biti tamo. Imao je u stvari utisak da se posvećenost tog određenog učenika graničila sa fanatizmom.

Kada je stigao u tu kuću, šta je ugledao? Predivnog papagaja kako sedi na Babinom kauču. Ovaj kauč je bio rezervisan samo za Babu. Neko je papagaju doneo posebnu hranu koju ptice vole, ali on uopšte nije bio zainteresovan. Onda je ugledao šoljicu čaja i počeo da srče male gutljaje iz šoljice. Do tada su svi učenici shvatili da je papagaj niko drugi, nego upravo njihov voljeni Tat Baba. On je veoma voleo čaj.

Papagaj je ostao na kauču tri dana i mnogi posetioci su dolazili da mu odaju počast. Ravi Šankar se takođe poklonio pred svojim Guruom. Zatim je ptica, jednog dana, nestala kroz prozor.

Swami Vivekananda i njegova otrovana kafa ²⁵

Mani Šankar Mukerđi je izuzetno značajan bengalski pisac. Napisao je divnu knjigu o Svami Vivekanandi. Čitao sam o Vivekanandi celoga života, ali u Šankarinoj knjizi sam prvi put pročitao mnogo, mnogo stvari. Ovo je jedan incident koji mi je sam Šankar ispričao kada je bio u Njujorku.

Nakon Parlamenta religija u Čikagu 1893. godine, Svami Vivekananda je postao preko noći svetski poznat. Ovde u Americi, nekoliko verskih fanatika je bilo na smrt protiv njega. Pokušavali su da unište njegovu reputaciju klevetajući ga na sve strane.

Jednom je Vivekananda bio pozvan na večeru sa šest - sedam svojih poštovalaca, od strane jedne veoma ugledne dame. Tokom obroka, svi su se raspričali o svemu i svačemu. Nije imalo nikakve veze sa duhovnošću. Bili su na sedmom nebu svetovnog razgovora.

Domaćica je došla i pitala sve: "Da li biste želeli sada da popijete šoljicu kafe?" Vivekananda je pio čaj ponekad i po dvadeset puta dnevno. Pio je i kafu po nekoliko puta, rekao mi je Šankar. I njegovi prijatelji i učenici su takođe pili čaj i kafu.

Tog dana poslužena im je kafa. Svi su počeli da je piju. Čim je Vivekananda podigao šoljicu do usta, živo je ugledao svog Učitelja, Šri Ramakrišnu. Šri Ramakrišna mu je rekao: "Naren, stani, stani! U tvojoj šoljici je otrov."

Fanatici su podmitili kuvara da stavi otrov u Vivekanandinu šolju. Mnogi drugi su pili kafu i ništa se nije dogodilo. Ali testirali su Vivekanandinu kafu i otkrilo se da je u njoj bio otrov. A gde se u to vreme nalazio Šri Ramakrišna? Na nebu.

Ovo je bila ljubav Učitelja prema najdražem učeniku. Šri Ramakrišna ga je smesta zaustavio. U suprotnom bi umro. Ti fanatici su bili tako nemilosrdni.

Spoznaja Boga nije kao instant kafa²⁶

Moj mladi australijski prijatelj je u jednoj od prethodnih inkarnacija bio vojni general. U istoj toj inkarnaciji, zasitio se svog tzv. imena, slave i moći. Svega se odrekao i želeo je da spozna Boga. To nije se dešavalo neposredno u njegovoj prošloj inkarnaciji, nego mnogo ranije. I dalje je u potrazi za spoznajom Boga.

Rim nije sagrađen za jedan dan. Spoznaja Boga, isto tako, nije kao instant kafa. To oduzima određeno vreme! Morate da učinite da kafa bude spremna. Morate da pripremite zrna i sve ostalo!

Umesto čaja,čokolada²⁷

Na povratku iz Slovenije, stjuardesa me pitala da li želim kafu ili čaj. Nasmešio sam joj se i rekao: „Ne."

Zatim sam rekao: „Da li možda imate čokoladu?“

Ona je rekla:„Da.“

Mislio sam na toplu čokoladu, ali sam zaboravio da kažem reč: 'topla'. Tako mi je odmah donela čokoladicu. Šta sam mogao da uradim? Bila su u njoj tri komadića čokolade. Tako da sam pojeo dva komada, a treći sam stavio na poslužavnik. Stjuardesa je odnela poslužavnik i sve se završilo.

Nastavio sam da čitam. Otprilike deset minuta kasnije, vratila se i vratila mi je poslužavnik sa trećom čokoladicom.

Za Raisu Maksimovnu,samo kafa ²⁸

Godine 1998., pozvao sam Predsednika Gorbačova i Raisu Maksimovnu da ručamo zajedno. Posetili su Njujork i smestili su se u Hotel Valdorf Astoria. Zato se naš sastanak održao u jednom od apartmana u tom hotelu.

Predsednik je jeo našu indijsku hranu iz restorana „Kari na brzinu", ali Raisa Maksimovna je želela samo malo kafe, jer je od letenja avionom imala mučninu. Putovali su mnogo dana.

Kafa je bila u posudi za kafu, ali siroti ja nisam umeo da je otklopim. Raisa Maksimovna je takođe pokušala, ali nije uspela da ga otvori.

Zatim je pokušao Šagar. On je bio naš prevodilac. Ni on u početku nije mogao da je otklopi. Zatim je uspeo i poslužio je i Raisu Maksimovnu i Predsednika.

Čaj mi je uništio ponos²⁹

Mogu da ispričam mnogo priča o tome kako je moj ponos bio smrskan. U mom životu u Ćitagongu, roditelji nam, kao što znate, nisu dozvoljavali da pijemo ni čaj ni kafu. To je bilo zabranjeno, zabranjeno. Čuvali su ih samo za goste.

Zatim sam, u mom životu u Ašramu, bio ponosan na to što ne pijem čaj. Za dvadeset godina, popio sam ga samo dva puta. Prvi put kad sam popio čaj, nije mi se dopao. Zatim, nekoliko godina kasnije, kad sam drugi put pio čaj, bio sam veoma uznemiren jer nije bilo dovoljno šećera.

Zamolio sam čoveka koji mi ga je dao za još malo šećera. Rekao je: „Nema više šećera." Tada je u mene ušao veoma snažan ponos. Rekao sam: „U redu! Uzeću bez šećera."

Nije mi se dopao, jer jedva da je bilo šećera u njemu, ali sam ga popio iz ponosa. Zatim sam patio. Morao sam mnogo da povraćam, jer kada vam se nešto ne dopada, telo može veoma snažno da odreaguje.

E sad, ko će da poveruje da sam morao da povraćam jer mi se čaj nije dopadao? Ali nešto u mom sistemu nije bilo u redu, pa sam patio. Ponos mi je tada bio povređen jer sam mislio da sve mogu da jedem i sve da pijem.

Tagorin čudnovati način ispijanja čaja³⁰

Kada je najveći indijski pesnik, Rabindranat Tagora, bio u poseti Japanu, Japanci su mu ukazali ogromno poštovanje i ljubav. Jednom prilikom je pio sa njima čaj. Svi su koristili šoljice, ali Tagore je bio inspirisan da naspe malo čaja u tanjir. Zatim je počeo da pije iz tanjira.

Njegovi prijatelji iz Japana koji su sedeli za istim stolom, su takođe počeli da piju čaj na Tagorin način. Tada je jedan od njih upitao Tagoru: „Gospodine, zašto pijete ovako?"

Tagore je odgovorio: „Ovo je naš tradicionalni Indijski način. Ali zašto vi morate da pratite moj način?"

Odgovorili su: „Zato što ste takva veličina."

Kabul: kratka priča³¹

Bio jedan dečak po imenu Kabul. Imao je dvanaest godina. Odlično je igrao fudbal. To što vi zovete ovde soker, mi u Indiji nazivamo fudbal. Bio je kapiten svog tima.

Jednog dana, nakon završetka utakmice, otišao je u kafić sa željom da popije šolju čaja. Konobar mu je doneo šolju, malo mleka i punu kašičicu šećera. Zamolio je konobara da mu donese još jednu kašičicu, i konobar mu je doneo. Zatim je rekao: „Da li možete da mi donesete još jednu, samo još jednu?”

Konobar je rekao: „Pohlepni čoveče!”

Dečak se prosto šokirao kada je čuo reč 'pohlepni'. Kako je taj čovek mogao da ga nazove pohlepnim? Rekao je konobaru: „Nemojte me zvati pohlepnim!”

„Umesto jedne kašičice šećera, tebi su potrebne tri kašičice. Kako drugačije da te nazovem? Zaista si pohlepan tip!”

Kabul se veoma rastužio i bio je šokiran, ali je ipak popio čaj, a zatim je zatražio šolju mleka. Konobar mu je doneo mleko. Kabul je rekao: „Želim još jednu šolju čaja i molim vas donesite mi tri kašičice šećera. Platiću ih ako treba.”

Čovek je rekao: „U redu, ako želiš da platiš malo više, daću ti tri kašičice, umesto jedne. Obično dajem samo jednu kašičicu, ali pošto si spreman da platiš, daću ti onoliko kašičica koliko želiš.”

Kabul je popio pola mleka, dok mu čovek nije doneo čaj. Tada je rekao čoveku: „Sad mi donesi malo mleka za čaj.”

Konobar je rekao: „Budalo jedna! Pa još uvek imaš toliko mleka. Zar ne možeš da odspeš malo odatle?”

Kabul je upitao: „Zašto? Zašto bih onda plaćao mleko koje treba da dobijem uz čaj? Ti treba da mi ga daš.”

Konobar je rekao: „Budalo jedna!”

Kabul je odgovorio: „Ja sam budala, ali ti si nitkov! Moraš da mi daš mleko.”

Konobar mu je doneo malo mleka i rekao: „Ti si nitkov, ti si pohlepan čovek i ti si budala.”

Tada je Kabul rekao: „Dajem sada obećanje. Obećavam ti da u ovom životu više nikada, nikada, nikada neću popiti čaj. Danas si me nazvao pohlepnim tipom i upravo si me nazvao budalom. Samo zbog toga, neću nikada više popiti čaj u ovom životu. Zaklinjem se.”

Konobar je rekao: „Napasti jedna! Koga je briga za tebe? Koga je briga da li piješ čaj ili ne? Koga je briga? Napasti jedna!”

Kabul se razbesneo. Rekao je: „Ja sam pohlepan tip, budala sam, prava sam napast!” Platio je konobaru i izašao iz restorana osećajući se veoma tužno i potišteno. Rekao je sebi: „Iz bogate sam porodice, a ovaj čovek je morao da me uvredi čak tri puta u jednom danu! Kad jedem kod kuće, moji roditelji, a posebno moja majka, uvek insistiraju na tome da pojedem mnogo hrane. Što više pojedem, to više dobijem novca od njih. Ovde, međutim, što više pijem, to više moram da platim. Kod kuće, uz roditelje dobijam i njihovu ljubav, naklonost i sve ostalo. A uz to, što više da pojedem, to više mi novca daju. Od roditelja dobijam svu ljubav i naklonost dok jedem. Ovde su ljudi tako ravnodušni i nemarni. Ne brinu o meni uopšte, a još moram da im platim.”

Kad je stigao kući, Kabul je rekao majci: „Majko, kako me je danas uvredio jedan običan čovek! Konobar me je uvredio i rekao mi da sam pohlepan tip. Zatim je rekao da sam budala. A onda je rekao i da sam prava napast.”

Kabulova majka je čula celu priču od svog sina. Zatim je rekla: „Gledaj, sine moj, koliko sam ti puta rekla da čaj nije dobar ni za čije zdravlje, pa ga zato ne pijemo. Uopšte ti ne dopuštam da piješ čaj kod kuće, a više puta sam ti rekla i da ga ne piješ van kuće, ali ti me ne slušaš. Eto vidiš kako te ljudi vređaju kad me ne slušaš!”

Dečak je rekao: „Majko, uvek ću te slušati. Od sada ću prestati da pijem čaj. A ubuduće, neću raditi ništa što si mi kažeš da ne radim. Uvek ću te slušati. Šta god budeš želela da radim, uradiću, a šta god me zamoliš da ne radim – neću raditi. Uvek ću se truditi da budeš zadovoljna. I uvek ću te slušati. Ako te poslušam, niko se neće usuditi da me vređa.”

„Sine moj“, odgovorila je njegova majka, „ako me uvek poslušaš, niko se neće usuditi da te vređa.“

Još nekoliko reči o čaju i kafi

Pitanje: Kakvu hranu treba da jedemo da bismo postigli čistotu?

Šri Činmoj: Molim vas, pokušajte da izbegavate meso i ribu; i naravno, alkohol i duvan ne dolaze u obzir. Sve vrste voća i povrća, kao i mlečni proizvodi, su u redu. Može da se jede i prerađena hrana, sve dok ne šteti zdravlju. Takođe, kafa i čaj nisu dobri, osim biljnih čajeva. Za mene su, kafa i čaj spori otrovi. Samo im je potrebno malo više vremena da vas ubiju! Naravno, svaka osoba poseduje određenu moć opiranja, pa ako se radi o veoma sporom otrovu, možemo da dobijemo bitku ako se borimo. Ali ne smemo da rasipamo snagu tako što ćemo je koristiti za borbu protiv tih sporih otrova.

Jedan moj učenik je pio čaj šest puta dnevno, pa sam ga zamolio da ga pije pet puta. Zatim sam mu, nakon mesec dana, rekao da smanji na četiri puta. Na kraju je potpuno prestao. Ozbiljne stvari moraju da se rade postepeno. Da je prestao odjednom, možda bi se razboleo od neke ozbiljne bolesti. Ako telo nije snažno, svaka nagla promena u njegovim navikama može da izazove ozbiljan napad na zdravlje tog čoveka.

Postoje duhovne metode koje vas spasu kada ste umorni. Možete pet minuta da radite vežbe naizmeničnog disanja kroz nozdrve. Ali nemojte da ih izvodite mehanički. Koncentrišite se dok dišete i sigurno ćete osetiti da udišete božansku energiju. Kafa vam daje energiju; čaj vam daje energiju. Ali božanska energija, koju neprestano udišeš, ima neuporedivo veću moć od kafe i čaja.

Kažeš da se ponekad osećaš pospano i da smatraš da je rizično voziti u takvom stanju. Zašto bi jedino kafa i čaj mogli da ti pomognu u takvim trenucima? Uvek govorim da su kafa i čaj spori otrovi. Postoje i drugi načini da se razbudiš – duhovni načini.

Duhovni napredak nije kao instant kafa. To je spor i postojan napredak. Moramo polako, postojano i nepogrešivo da koračamo Stazom Večnosti, da bismo stigli na Cilj Beskonačnosti.

Predgovor urednika

Šri Činmoj je 28. oktobra 2006. bio inspirisan da ispriča neka od svojih najnezaboravnijih iskustava vezanih za ispijanje čaja i kafe, koja su se odigrala pre 1999. godine — kada je obećao duši svoje davno preminule sestre Ahane da više nikada neće konzumirati u ovom životu nijedan od ta dva napitka.

Ovde su predstavljena Šri Činmojeva sećanja od te večeri, zajedno sa drugim pričama prikupljenim iz njegovih zapisa nastalih tokom godina. Neke od ovih priča se tiču iskustava sa čajem i kafom poznatih ličnosti kao što su Svami Vivekananda, Rabindranat Tagore, Nolini Kanta Gupta, Raisa Maksimovna Gorbačova i Pandit Ravi Šankar. Knjiga takođe sadrži jednu od kratkih Šri Činmojevih priča vezanih za čaj, kao i odlomke iz drugih njegovih dela u kojima ponekad koristi analogiju sa instant kafom, kao antitezu za sporo i postojano putovanje ka spoznaji Boga.

Mada je Šri Činmoj savetovao da se čaj i kafa ne konzumiraju prekomerno, nazivajući ih „sporim otrovima”, poznato je da ih je preporučivao pojedinim učenicima kada su morali da voze dugo između država, radom na projektu tokom cele noći ili nekom vrstom maratonske aktivnosti. Osim toga, brojni njegovi učenici vode kafiće specijalizovane za kvalitetne vrste kafe i čaja, dok se jedan bavi veleprodajom organske kafe. Takođe, u mnogim vegetarijanskim restoranima koje vode učenici Šri Činmoja širom sveta, jedan od najtraženijih napitaka na meniju je tradicionalni Indijski čaj.

Pristup koji je Šri Činmoj imao prema čaju i kafi otkriva jedan od nebrojenih umiljatih aspekata ovog savremenog duhovnog učitelja. Na najvišem duhovnom nivou, nudio je tragaocima širom sveta put ka Bogu, obasjan suncem. Na ljudskom nivou, svesrdno je učestvovao u iskustvu života u ovom svetu — uključujući i da popije šoljicu kafe pre brze trke na 11 km ili dok čeka na let na aerodromu, u toku svog neumornog služenja u svetu.