Zlatna flauta

Okean Mira i Radosti i Svetlosti
Van domašaja mog je znam.
U meni olujna noć nalazi mesta
Da u jecajima divlja i protiče.

Plačem iz sveg glasa, al’ uzalud sve;
Ja bespomoćan, Zemlja bezdušna!
Moj bol da podeli moćna duša gde je?
Sa smrtonosnim ujedom svud’ se srećem.

U moru Vremena ja sam splav,
Vesla mi s palube odnešena.
Otkud mi nada da stignem u podneblje
Božijeg večnog Dana?

Al' čujte!
Zlatnu Tvoju Flautu čujem
Njen zvuk mi sad spušta visove s Nebesa.
Na sigurnom sam sad, o Apsolute!
Nesta smrt!
Nesta namršteno lice noći.
   

To je dakle bio moj prvi pokušaj – pre više od 40 godina. A sledeća poema koju ću pročitati je stara samo tri sata. Uočićete razliku. Možete je nazvati mojom najžalosnijom degradacijom i reći da sam otišao „nizbrdo“ ili ćete reći da sam napredovao na drugi način.

Bejaše vreme
Kada je pesnik u meni
Molitveno želeo da luta i luta
Vrtom mog srca.

Pesnik u meni sada besano plače
Da prigrli cvetnu lepotu
Vrta mog srca.

I uskoro, pesnik u meni
Meditativno će izrasti u
Nektar miris blaženstva
Vrta mog srca.