Srce⁹

Želeo bih da kažem svoj mojoj braći i sestrama ovde u Filadelfiji da u srcu svakog tragaoca zvoni Zvono Slobode. Zvono Slobode koje vidimo ovde u Filadelfiji ima veliku pukotinu i zato ne zvoni baš najbolje, ali u unutrašnjem životu, naše Zvono Slobode savršeno zvoni. A na svakoj osobi ostaje da to zvono sluša svakog dana. Ovo zvono zvoni od bezvremenih davnina u svakoj duši, inspirišući dušu da učestvuje u Božjoj kosmičkoj Drami i da trči brzo, brže, najbrže ka suđenom Cilju.

Mi imamo srce što voli, srce što teži, srce što inspiriše, srce što prosvetljuje i srce što ispunjava. Sa našim srcem što voli mi pozdravljamo čitav svet. Sa našim srcem što teži mi se uspinjemo do najvišeg vrhunca božanstvenosti. Sa našim srcem što inspiriše, ne samo da inspirišemo svet u nama, već i svet spolja – svet čitave Božje tvorevine. Sa našim srcem što prosvetljuje, mi prosvetljujemo svoje neznanje, tamu, nesavršenstvo i ropstvo. Sa srcem što ispunjava, mi ispunjavamo Boga Sanjara u nama, Boga Igrača u nama, Boga koji voli u nama i Boga Svevišnjeg Voljenog u nama.

Takođe, sa našim srcem što voli, možemo sebe bezuslovno da predamo Božijoj Volji. Sa našim srcem što teži, možemo da izrastemo u samu Božiju sliku. Sa našim srcem što inspirše, možemo da proširimo Božiju poruku celom u svetu. Sa našim srcem što prosvetljuje možemo da ispoljimo našu božanstvenost na spoljašnjem planu. I sa našim srcem što ispunjava možemo da ispunimo i Boga Tvorca i Boga tvorevinu istovremeno. Naše srce što ispunjava, nije ništa drugo do bezuslovno predano srce koje leti krilima Svevišnjeg.

Kada uđemo u duhovni život, shvatamo da imamo duševno srce, srce mira i srce blaženstva. Duševno srce nam je potrebno u svakom trenutku u našem životu težnje. Bez njega ne možemo ni malo da napredujemo. Srce mira nam je potrebno, jer kad nam mir nedostaje u životu, život nema trajno zadovoljstvo. Srce blaženstva nam je potrebno jer je ono sam izvor naše božanske punoće i beskonačnosti. Mi smo došli iz blaženstva, živimo u blaženstvu i na kraju životnog putovanja u blaženstvo se vraćamo.

Anandadd hy eva khalv imani bhutani jayante…

Kako početnik u duhovnom životu može imati duševno srce? Neka pogleda uveče u nebo kada sunce počne da zalazi. Kada tragalac-početnik pogleda u nebo i postane duboko apsorbovan u Sunce koje zalazi, njegovo duševno srce izlazi na površinu. Ako je početniku potrebno srce mira, on treba da se koncentriše, meditira i kontemplira na okeanske dubine, na okean života, a ako mu je potrebno srce blaženstva, treba da pogleda u površinu okeana i da dozvoli svom unutrašnjem biće da se uskladi sa talasima okaeana.

Srce je za nas najprisnije i najznačajnije u životu. Kada fizičko srce stane, mi prolazimo iza zastora Večnosti i umiremo. Slično tome, u duhovnom životu, kada naše srce teženje stane, čak i ako živimo na Zemlji, živećemo u svetu smrti. Medicinska nauka će nam reći da je fizičko srce smešteno u grudima na levoj strani. Neki od duhovnih Učitelja su mišljenja da je duhovno srce na desnoj strani, a drugi su mišljenja da je u središtu. A onda ima i onih koji su mišljenja da je ono u čelu, malo iznad obrva. Naravno, ovi duhovni Učitelji se bave duhovnim srcem i svaki je u pravu na njegov sopstveni način. Svaki od njih je otkrio srce prema njegovoj unutrašnjoj svetlosti i unutrašnjoj mudrosti.

Kada nam se kaže da je srce između obrva i malo na više, bićemo iznenađeni i donekle uznemireni. Da li je na levoj, ili na desnoj strani grudi, za nas može da bude nebitno. Ali, kada nam se kaže da je srce smešteno između obrva, naravno da ćemo biti u moru konfuznosti. Ali, ja želim da kažem da oni koji su mišljenja da je srce tamo smešteno, savršeno u pravu na njihov sopstveni način, jer je to mesto izvor naše intuicije, naše intuitivne svetlosti. Srce označava svetlost. Gde god da osećamo prisustvo svetlosti, bez najmanjeg mogućeg oklevanja možemo reći da je samo to mesto srce, srce i svetlost su jedna te ista stvar.

Treba da znamo da srce nije najviši odnosno najsavršeniji član naše unutrašnje porodice. Duša je ta koja je najviša, jer je duša sva svetlost. U duši uopšte nema tame. Ljudsko srce prima svetlost od duše i zato je duša superiornija. Ona je izvor svetlosti srca. Ljudsko srce se poistovećuje sa svetlošću duše, dok je umu veoma teško da to učini. Zato je srce superiornije od uma. A opet, um je superiorniji od vitala, jer um traga za istinom, za svetlošću, ponekad svesno, ponekad nesvesno. Vitalu je stalo do istine jedino kada istina nudi zadovoljstvo na njegov sopstveni nebožanski način. Ali, vital bar brine za svetlost, dok grubo fizičko uopšte ne želi svetlost. Ono je spremno da ostane nesavršeno i nepotpuno milenijumima.

Kada uđemo u duhovni život, otkrivamo da ima dva značajna puta koja nas mogu povesti ka našem suđenom Cilju. Jedan put je mentalni put, put uma; drugi je psihički put, put srca. Oba ova puta će nas povesti do našeg suđenog Cilja. Ali, jedan put je kraći i bezbedniji i to je put srca. Kada sledimo put uma, sumnja nas može zgrabiti u svakom trenutku. Informacije iz sveta mogu da povuku ljudsku težnju na dole. Ali, put srca je sunčani put. Kada tragalac sledi ovaj put, on uvek oseća da duboko u njemu trči jelen ka suđenom Cilju. Svaki pojedinac treba da zna, da li više sluša svoj um, ili svoje srce. Poruka srca je uvek drugačija od poruke uma. Pošto želimo da što pre dostignemo naš Cilj, mi osećamo vrhunsku potrebu za srcem.

Postoje dva načina na koja se pristupa krajnjoj Stvarnosti: jedan je put znanja, a drugi je put ljubavi. Oni koji slede put srca bivaju uvereni, na svom putu ka samootkriću, da je sama ljubav vrhunsko Znanje. Sada, znanje i ljubav izgledaju kao dve različite stvari. Um nam daje znanje, a srce nam daje ljubav. Ali, što dublje idemo, to nam postaje jasnije da su ljubav i znanje jedno te isto. Bog je sveznajući, Bog je svemoćan, Bog je sveprisutan. On je sve. On predstavlja Beskonačnost, Večnost i Besmrtnost. A kada odemo duboko unutra, saznajemo da nas te osobine ne zadovoljavaju. Postoji samo jedan aspekt Boga koji nas potpuno i ubedljivo zadovoljava, a taj aspekt je Božja Ljubav. Kada na osnovu snage naše sopstvene ljubavi priđemo Božjoj beskrajnoj Ljubavi, potpuno smo zadovoljni. Nećemo biti zadovoljni kada vidimo, ili osetimo da je Bog impresivan. Jedino aspekt Ljubavi Boga gasi našu večnu žeđ.

U duhovnom životu vidimo da dva srca postaju nedovojivo jedno sa drugim. Jedno je srce tragaoca ili učenika, a drugo je srce učitelja, duhovnog Učitelja. Ova dva srca neprestano pevaju jednu pesmu, pesmu samodavanja. Kada pravi učenik sretne Učitelja po prvi put, njegovo unutrašnje i spoljašnje obećanje Učitelju je ovo: „Ne želim ništa od tebe. Iako sam došao kod tebe da bi mi ti pomogao u ostvarenju Boga, čak iako mi nikad ne daš ostvarenje Boga, moja ljubav prema tebi, moja posvećenost tebi i moje jedinstvo sa tobom uvek će ostati celoviti i bezuslovni“. Tako tragalac koristi svoje srce jedinstva, srce samodavanja, kada prihvata Učitelja. I on će izrasti u duhovno savršenstvo kroz svoju ljubav i posvećenost Najvišem u svom Učitelju, Unutrašnjem Navigatoru, Bogu Svevišnjem. Duhovni Učitelj, takođe, koristi svoje srce kada prihvati učenika koji dolazi kod njega po unutrašnje vođstvo. Na osnovu snage svog samodajućeg srca, Učitelj kaže učeniku: „Ja sam te već prihvatio, bez obzira šta radiš za Boga. Čak iako ne radiš ništa za Boga, za Božje ispoljavanje, ja ću te ipak i dalje voleti“.

Tako srce učenika postaje jedno sa srcem Učitelja i daje svečano obećanje: „Bez obzira da li ćeš mi pomoći, ili ne u mom ostvarenju Boga, to je na tebi, ali ja ću zauvek voleti Svevišnjeg u tebi“. I Učitelj, takođe, daje svečano obećanje, duševno obećanje, učeniku: „Bez obzira da li brineš za ispoljavanje Boga ili ne, to je na tebi, ali moja ljubav prema tebi i moje samodavanje tebi će zauvek ostati bezuslovni“.

Rečeno je da je čisto srce sve. Šta znači imati čisto srce? Pre svega, u srcu treba da postoji svetost i spokojstvo. A želim da kažem da to zapravo nije dovoljno. Čisto srce označava srce koje otelovljuje neprestani plamen težnje. Ako u srcu postoji večno uspinjući plamen koji želi da dosegne Najviše, to je srce čistote. Svi mi ovde imamo, do određene mere, čisto srce. Pošto smo ovde svi tragaoci, u našim srcima treba da imamo unutrašnji plamen. Hajde da pokušamo da nahranimo taj unutrašnji plamen kroz našu stalnu duhovnu praksu, kroz našu dnevnu molitvu, meditaciju i kontemplaciju. Najviši transcendentalni Cilj boravi duboko u svakom od nas. Naš Cilj nikada ne može biti daleki vapaj; on nam je nadohvat ruke, pod uslovom da stalno gledamo napred, da gledamo duboko unutra i da gledamo naviše, ka najvišoj Visini.

Mi krećemo sa početne tačke onog trenutka kada u najdubljim dubinama našeg srca osetimo plamen težnje. Kada jednom krenemo sa početne tačke, pitanje je trenutka kada ćemo dostići Cilj. Oni koji su probuđeni, mogu da trče najbrže ka suđenom Cilju. Oni koji su u procesu buđenja, mogu biti uvereni da Cilj čeka na njih. A oni koji još uvek ne mogu da ustanu, ne treba da budu omalovažavani od strane onih koji su u procesu buđenja, ili onih koji su već probuđeni. Duhovni život nije život takmičenja. Ako je takmičenje uopšte neophodno, onda treba da se takmičimo sa svojim sopstvenim slabostima, nesavršenostima i ograničenjima, sa sopstvenim ropstvom i smrću.

Ako redovno meditiramo, odano i posvećeno, ne samo da se približavamo svom Cilju, već i sam Cilj trčeći dolazi ka nama. Na pola puta se sreću Cilj i trkač, da bi ispunili potrebe jedan drugom. Trkač ispunjava svoj zadatak dostižići Cilj, zadatak ostvarenja najviše moguće Istine. A time što će sresti trkača, Cilj čini ispoljenje najviše Istine ne samo mogućim i praktičnim, već i neizbežnim. Cilj i trkač, ispunjavaju jedan drugog tako što će ispuniti svoje uloge u životu težnje i u životu ispoljenja.