Deo I — Govori

Talasi misli¹

Sa duhovne tačke gledišta, svaka misao ima posebnu težinu u našem umu. Svaka misao ima poseban značaj. U našem običnom životu, znamo šta je misao. Mi stvaramo misao. Mi negujemo misao. Nema nikoga ko ne zna da misli – da obavlja obično razmišljanje. Ako neko ne zna da misli, nazivamo ga budalom. Ali, ako neko ko ima razvijen um, izabere da prestane da misli, ako je naučio umetnost zaustavljanja uma, on uveliko napreduje u duhovnom životu. Kada misao uđe u tragaočev um koji teži, on treba da oseti da je sreo neprijatelja na bojnom polju. Što se više um utiša, to se pre ostvari Cilj.

Ljudski um oseća da je misao krajnja snaga i svetlost. Na žalost, ovo je jadna greška. Srce koje teži stalno prima vrhunsku poruku od duše. Jedino utišavajući um, može se primiti ova poruka i dostići najviši apsolut Svevišnji.

Gospod Buda je utišao svoj um i ušao u Nirvanu, nedokučivo blaženstvo Transcendentalne Visine. Hrist je otvorio svoje srce i prigrlio čitavo čovečanstvo na osnovu snage svog univerzalnog jedinstva sa Ocem, krajnjim Ciljem. Ako utiša um ili otvori srce, današnji čovek može da postane sutrašnji Bog, sutrašnja božanstvenost. A otelovljena Božanstvenost uskoro postaje otkrivena Besmrtnost.

Želja i težnja su dve jednostavne reči, ali otelovljuju ogromnu snagu. Težnja svesno sledi put svetlosti, dok želja svesno ili nesvesno sledi put tame. Tama znači zadovoljstvo u ograničenosti. Naša želja želi da zgrabi i poseduje, ali pre nego što poseduje, već je posedovana. I dok je posedovana, dok svesno ili nesvesno uživa u ulozi potčinjenosti i nesavršenstva, želja je do neke mere zadovoljna. Istovremeno, želja otelovljuje snagu koja veoma često završava u frustraciji. A ova frustracija rađa uništenje i rušenje.

Svako ljudsko biće ima težnju; svako ljudsko biće otelovljuje težnju. Ova težnja u njemu zida kulu Istine, Svetlosti i Blaženstva. Težnja nikada nije zadovoljna sa nesavršenstvom. Ona se uspinje visoko, više, najviše. U svakom trenutku uspinjući plamen u nama koji se penje naviše, prosvetljava tamne, nečiste, netežeće elemente našeg grubog fizičkog. Tada na kraju, ne samo da ostvaruje, već i ispoljava Carstvo Nebesko u svom unutrašnjem biću.

Želja je proizvod talasa naših misli. Težnja je proizvod volje naše duše. Volju duše možemo posedovati i prisvojiti jedino kada svesno predamo sve što imamo i sve što jesmo Svevišnjem. Ono što imamo je unutrašnja čežnja za Istinom, Svetlošću i Blaženstvom. Trebalo bi bezuslovno da ponudimo ovu čežnju Svevišnjem, našem Unutrašnjem Pilotu. Ono što jesmo je neznanje, nedokučivo neznanje. I ovo neznanje možemo i moramo da ponudimo Svevišnjem svesno, posvećeno i bezuslovno. Ali, umesto da to činimo, mi se valjamo u zadovoljstvima neznanja i, što je još gore, mi to često radimo svesno i namerno.

Želja u nama zahteva da se fizičko u nama večno odmara u moru neznanja. Težnja u nama upozorava nas da će nam biti izuzetno teško da probudimo svoju svest i da ustanemo kada se jednom uspavamo. Ostvarenje u nama, ostvarenje naše duše, govori nam da već čvrsto spavamo u oblasti neznanja i da tamo spavamo milenijumima.

Iskreni tragalac za najvišom transcendentalnom Istinom može da preobrazi i pročisti život želje uz pomoć života težnje. Da bi ovo uradio, on mora da zna šta je želja učinila za njega. Želja mu je ponudila osećaj nezadovoljstva. On je nezadovoljan, čak i kada su mu želje ispunjene. Tragalac vidi da u dubini njegove želje i u samom ispunjenju njegove želje, osviće osećaj potpunog nezadovoljstva. Zašto je to tako? Zato što želja nije krajnja Istina. Želja nam ne može ponuditi krajnju Istinu, koja je sva zadovoljstvo. Ali, kada sledimo stazu težnje, zadovoljni smo čak i sa malo Svetlosti. Iako znamo da malo Mira, Svetlosti i Blaženstva ne mogu da utole našu večnu unutrašnju žeđ, čak i malo božanske Istine, Mira, Svetlosti i Blaženstva za nas nosi ogromno zadovoljstvo. I postepeno, na osnovu snage naše težnje, svaka mala kap Božanskog izrasta u prostrani okean Ispunjenja.

Težnja otelovljuje zadovoljstvo. Želja otelovljuje nezadovoljstvo. Svako ljudsko biće ima pravo ili da boravi u svetu želje, ili u svetu težnje. Mi smo svi ovde tragaoci za Istinom. Za nas je težnja put. Radosno ćemo ići putem težnje. Samu tu stvar koju danas nazivamo težnjom, sutra ćemo zvati ostvarenjem. Prekosutra ćemo je zvati otkrovenjem, a narednog dana ispoljenjem, ispoljenjem naše Božanstvenosti.

Iskreni tragalac je blagosloven unutrašnjom vizijom kada ima slobodan pristup Izvoru. On stalno i neprekidno zavisi od svoje unutrašnje vizije. Kada jednom uspostavi vezu sa Izvorom, njegov život postaje poruka ostvarenja od Boga, poruka savršenstva od Boga. I tokom vremena, bilo u bližoj ili daljoj budućnosti, u procesu evolucije, čovečanstvo će prihvatiti ove poruke. Šta je suština ovih poruka? Ljubav, božanska ljubav, koja je pesma univerzalnog savršenstva. Ako utišamo talase naših misli i poslušamo talase našeg srca, mi možemo da proširimo poruku ljubavi od Svevišnjeg. Možemo ponuditi ponuditi ovu poruku ljubavi čitavom svetu, i možemo da pevamo univerzalnu pesmu da bi smo upalili plamen težnje u svim pojedincima.

Sada smo svesni vrhunskog Drveta. Mi se penjemo uz drvo. Na kraju, možemo da izrastemo u kosmičko Drvo i tada možemo da posmatramo mnogobrojno lišće, koje predstavlja našu braću i sestre, kako raste i otvara se. Mi smo ti, tragaoci za beskrajnom Istinom, koji mogu da nahrane unutrašnju glad ovih listova vrhunskog Drveta.

Ostvarenje, otkrovenje i savršenstvo²

Uz vaše ljubazno dopuštenje, želeo bih da kažem da je ovo moja četvrta poseta Harvard univerzitetu. 1969 držao sam predavanje na temu Filozofija Vedante; 1971, Upanišade, Kruna indijske Duše; prošle godine, Blistava svest vedske Istine; i sada, će moje četvrto predavanje biti o Ostvarenju, Otkrovenju i Savršenstvu. Pošto sam ja duhovni tragalac, tragalac za najvšom transcendentalnom Istinom, predmet današnjeg predavanja je taj sa kojim su moje srce i duša blisko povezani.

Ostvarenje, otkrovenje i savršenstvo. Životinjsko u nama je shvatilo da je uništenje savršenstvo. Ljudsko u nama je shvatilo da je odvajanje ili podela savršenstvo. Božansko u nama je shvatilo da je preobražaj naše ljudske prirode savršenstvo. Svevišnji u nama je shvatio da je ispoljenje naše unutrašnje božanstvenosti i stvarnosti savršenstvo.

Uništenje je moć. Odvajanje ili podela je moć. Preobražaj je moć. Ispoljenje je moć. Moć uništenja je životinjsko otkrovenje. Moć podeljenosti je ljudsko otkrovenje. Moć preobražaja je božansko otkrovenje. I moć ispoljavanja je vrhunsko otkrovenje.

Kako napredujemo u našem duhovnom životu, počinjemo da shvatamo da je moć uništenja užasna, da je moć preobražaja poželjna i da je moć ispoljavanja najpoželjnija.

Iskreni i pravi tragalac odlazi duboko unutra i otkriva istinu da je životinjski život čista uzaludnost; da je ljudski život, ukoliko ne teži, prava glupost; da je božanski život neposredna potreba; i da je duhovni život neumiruća i nerođena besmrtnost.

Za ostvarenje Boga potreban nam je vapaj težnje.
Za otkrovenje Boga, potreban nam je osmeh posvećenosti.
Za ispoljenje Boga, potrebna nam je mudrost strpljenja.

Težnja je savršeni stranac odbijanju. Ona prihvata sve , iznutra i spolja. Zatim, stvari koje moraju da se promene, ona preobražava na osnovu snage svog uspinjućeg vapaja.

Posvećenost je savršeni stranac proračunatosti. Kada iskreni tragalac posveti sebe pravom cilju, unutrašnjem cilju, on zaboravlja kako da bude proračunat. On odlazi daleko van domena proračunatosti. Njegova posvećenost je davanje njegove duše, bezuslovno davanje, samodavanje, onoga što on ima i što jeste.

Strpljenje je savršeni stranac nesavršenosti. Kada težnja i posvećenost osvanu u našem duhovnom životu, strpljenje, naš treći prijatelj igra veoma zadovoljavajuće svoju ulogu. I tada vidimo da je obilje naših nesavršenosti spremno da bude preobraženo u savršeno Savršenstvo.

Ostvariti Boga je kao popeti se uz drvo. Otkriti Boga je kao popeti se i spustiti se niz drvo stalno iznova u Božji odabrani Čas. Ispoljiti Boga je ponuditi plodove drveta čitavom svetu. Služiti, uvek služiti. Kada posvećeno služimo i služimo, otkrće ne može ostati daleki vapaj. A kada bezuslovno postanemo transcendentalna Istina i Stvarnost, ispoljenje Boga ne ostaje i ne može ostati daleki vapaj.

Volite, uvek volite. Kada volimo duševno, spoznaja nije i ne može ostati daleko. Služite, uvek služite. Kada služimo i služimo predano, otkrivenje ne može ostati daleko. A kada bezuslovno postanemo transcendentalna Istina i Stvarnost, manifestacija Boga nije i ne može ostati daleki vapaj.

Šri Krišna je ostvario Boga, apsoluta Svevišnjeg. Nakon što je ostvario Gospoda Svevišnjeg, postao je Bog, večni Volilac i Bog, večiti Voljeni. Hrist je ostvario Boga, transcendentalnog Oca. Na osnovu snage njegovog vrhunskog ostvarenja, on je izjavio: „Ja i moj Otac smo jedno.“ Hrist je postao univerzalni brat. I mi, isto, ako smo ponizni i iskreni tragaoci, možemo ostvariti Boga, vrhunskog Pilota. Nakon što ostvarimo Boga, Svevišnjeg Pilota, možemo postati univerzalni služitelji Istine i Svetlosti.

Ostvarenje nam kaže ko je Bog. Otkrovenje nam kaže šta možemo da učinimo za Boga. Ispoljenje i savršenstvo nam govore šta Bog čini za nas i šta mi činimo za Boga.

Ko je Bog? Bog je naš unutrašnji vapaj i naš spoljašnji osmeh. On vapi sa nama i za nas na Zemlji. On se smeši sa nama i smeši nam se na Nebu. Bog je istovremeno večno Voljeni našeg srca i vrhunski Voljeni naše duše.

Šta mi možemo da učinimo za Boga? Možemo da učinimo jednu stvar, a to je da uspostavimo Carstvo Nebesko na Zemlji. Carstvo Nebesko nije nestvarna izmaglica. Ona je stvarnost u nama koja pokušava da izađe na površinu i otkrije i ispolji sebe na Zemlji.

Šta Bog čini za nas? Ono što Bog čini za nas je jednostavno, spontano, prosvetljujuće i ispunjujuće. On nas oslobađa obilja naših nesavršenosti uz pomoć Njegove bezuslovne i transcendentalne Samilosti. A šta mi činimo za Boga? Ono što mi činimo za Boga je podjednako jednostavno, spontano, prosvetljujuće i ispunjujuće. Na osnovu snage stalnog unutrašnjeg uspinjućeg vapaja našeg srca, pokušavamo da se On nasmeši, da se sa radošću nasmeši Njegovoj neizmernoj tvorevini.

Svet iznutra i svet spolja³

Dragi tragaoci za beskrajnom Istinom i Svetlošću, želim da održim kratko predavanje o dva sveta: o svetu iznutra i svetu spolja, unutrašnjem i spoljašnjem svetu.

Stanovnici spoljašnjeg sveta su teška sumnja, obilan strah i daveća ljubomora.

Stanovnici unutrašnjeg sveta su cvatuća vera, uzvišena hrabrost i plamteća ljubav.

Sa našom spokojnom i čistom ljubavlju, trčimo u sobu Božjeg Srca i zauzimamo posebno mesto pored Božjeg Prestola.

Dva sveta: spoljašnji i unutrašnji svet. Spoljašnji svet stalno zahteva. Nema kraja zahtevima. Kada mu zahtevi nisu uspunjeni, spoljašnji svet počne da očekuje. Kada mu očekivanja nisu ispunjena, spoljašnji svet postane frustriran i želi da uništi sve oko sebe.

Unutrašnji svet ne zahteva, ne očekuje. Unutrašnji svet jedino prihvata. On prihvata ljudska bića takva kakva su. Kada ih jednom prihvati, pokušava ili da ih preobrazi, ili da ih ispuni. Svako ljudsko biće ima nesavršenosti i ograničenja. Unutrašnji svet pokušava da preobrazi naša ograničenja u punoću, naše nesavršenosti u savršenstva. I opet, u svakom pojedincu postoje božanske osobine kao što su nada, san i obećanje. Unutrašnji svet ispunjava našu nadu, ispunjava naš san i ispunjava naše obećanje. Šta je naša nada? Naša nada je da ćemo postati dobri i božanski. Šta je naš san? Naš san je da uđemo prostranstvo Beskonačnog i da postanemo samo Beskonačno. I šta je naše obećanje? Naše obećanje je da ćemo stvoriti, ovde na Zemlji, Carstvo Nebesko. Unutrašnji svet nam pomaže, inspiriše nas, osnažuje nas i na kraju ispunjava naše obećanje u Božji odabrani Čas.

U spoljašnjem svetu, um je najviše postignuće. Postoje tri tipa uma: fizički um, intelektualni um i intuitivni um. Fizički um je um koji je uključen u grubu fizičku svest i ona ga kontroliše, to je um koji dejstvuje jedino u fizičkom i kroz njega. Intelektualni um je um koji proučava i ispituje sve i svakog sa daljine i ne postaje jedno sa predmetom istraživanja. Intuitivni um je um je um koji trči kao najbrži jelen. On odmah uđe u predmet posmatranja i postane njegova sama suština snagom sposobnosti koju mu je dao Bog da oseća jedinstvo sa svim onim što ga okružuje.

Većina nas nema intuitivni um, ali pokušavamo da ga odnegujemo. Kada se molimo i meditiramo, postepeno odgajamo intuitivni um. Kada jednom razvijemo intuitivni um, tada imamo slobodan pristup našim unutrašnjim oblastima u kojima raste obilna žetva ostvarenja. Ostvarenje je pesma punoće, ispunjenja i Božje pobede u našem još uvek mračnom, nečistom, netežećem i neispunjenom životu.

U unutrašnjem svetu, najviše postignuće je srce – srce koje teži, predano srce, večnoprevazilazeće srce. Srce koje teži želi da se uspne visoko, više, najviše i dok se uspinje ono prosvetljava svet oko sebe. Predano srce nudi samo svoje postojanje Volji sveznajućeg, svemoćnog i sveprisutnog Boga, Unutrašnjeg Pilota. Predano srce zna da je ono malena kap koja treba da se stopi sa moćnim Okeanom, Bogom. Predajući se ovom Okeanu ono ne gubi svoju individualnost i ličnost. Na protiv, ono dobija individualnost i ličnost samog Okeana. Kada se stopi sa Okeanom, najmanja kap postaje moćni Okean. Večnoprevazilazeće srce zna da nema kraja našem napretku i postignuću. Današnji cilj je sutrašnja polazna tačka. I opet, sutrašnji cilj će biti polazna tačka za prekosutra, pošto Sam Bog beskrajno napreduje i večito prevazilazi Svoje sopstvene beskonačne Visine.

Unutrašnji i spoljašnji svet mogu da idu zajedno i ići će zajedno na kraju. Ali, treba da znamo da na početku našeg duhovnog života moramo da promenimo prioritete. Odnosno da tako kažemo, moramo sada da obraćamo krajnju pažnju na unutrašnji svet, umesto na spoljašnji. Moramo da idemo od unutrašnjosti ka spoljašnjosti, ne obrnuto. Kada se jednom dobro utemeljimo u unutrašnjem svetu, možemo ponovo da obratimo pažnju na spoljašnji svet. Prvo ćemo svu pažnju pridati unutrašnjem svetu, a zatim postepeno spoljašnjem svetu, sve dok na kraju ne zavolimo i počnemo da služimo oba sveta podjednako i istovremeno. Kada smo potpuno utemeljeni u spoljašnjem svetu na osnovu snage koju smo stekli u unutrašnjem svetu, tada ćemo uspešno ujediniti spoljašnji i unutrašnji svet.

Unutrašnji svet je seme. Spoljašnji svet je banjan drvo. Prvo moramo da obratimo pažnju na seme. Kada seme proklija, ono na kraju izrasta u banjan drvo. Bez semena se ne može stvoriti drvo, a bez drveta naša očekivanja od semena nikada ne mogu biti ispunjena. Zato je u početku važno seme. Na kraju je važno drvo, jer je izraslo iz božanskog porekla.

Unutrašnji svet je duša, a spoljašnji svet je telo. Duša ne može da se ispolji bez tela. A bez duše telo ne može da se ostvari. Ako obraćamo pažnju na dušu i dozvolimo našem unutrašnjem biću da ga preplavi svetlost duše, tada uspešno možemo da uđemo u tamu, nečistotu i mrak spoljašnjeg sveta i prosvetlimo ga. Kada je spoljašnji svet prosvetljen, on može skladno da živi sa unutrašnjim svetom.

Spoljašnji život je konj. Unutrašnji život je jahač. Konj treba da nosi jahača ili Učtelja do suđenog cilja. Ako nema jahača da inspiriše i osnaži konja i usmeri ga ka suđenom cilju, konj će veoma sporo stići na cilj, ako uopšte stigne. Zato je jahaču potrebna pomoć konja, to je telo; a konju je potrebno vođstvo jahača, a to je duša.

Bez obzira koliko materijalnog bogatstva imamo u običnom životu, bez obzira koliko imamo spoljašnjeg autoriteta, nećemo biti zadovoljni. Zadovoljstvo se ne može naći u sadašnjem svetu, bez obzira šta radimo, šta govorimo ili postižemo. Ali, današnja nedovoljnost nije i ne može biti stalna stvarnost u našim životima. Kada svetlost unutrašnjeg sveta osvane i izađe na površinu, zadovoljstvo automatski osviće u našem posvećenom umu i predanom srcu. Ono što želimo od našeg života je zadovoljstvo – ni manje ni više. Mi ćemo postići to zadovoljstvo, pod uslovom da zaronimo duboko i priđemo spoljašnjem svetu iz unutrašnjeg sveta.

Hajde da uđemo u unutrašnji svet i da iznesemo na površinu punoću, Eldorado, unutrašnjeg sveta i da to podelimo sa spoljašnjim svetom. Danas imamo neku vrstu iskustva, neispunjavajuće ili neispunjeno iskustvo. Ali, sutra, nepogrešivo možemo imati ispunjujuća i ispunjena iskustva Božanstvenosti i Besmrtnosti, pod uslovom da težimo. Za čime težimo? Težimo jedino za Najvišim, za Krajnjim, za apsolutnim Svevišnjim. Kako težimo? Težimo kroz stalno samodavanje. A današnje samodavanje je sutrašnje Bogopostajanje.

Ti⁴

/Ti želiš Boga. Bog ti je potreban. Ti imaš Boga. Ti jesi Bog./

Ti želiš Boga i Bog ti je potreban.

Kada si u tvom vitalu, ti želiš Boga.

Kada si u tvom srcu, Bog ti je potreban.

Tvoj vital zahteva Božji odabrani Čas.

Tvoje srce posvećeno očekuje Božji odabrani Čas.

Kada tvoj vital zakuca na Božja vrata, nema odgovora. Frustriran, ti razvaljuješ Božja vrata.

Na žalost, na žalost, Bog nije u Svojoj sobi. On je negde drugde.

Bog kuca na vrata tvog srca.

Ti odmah otvaraš.

Bog blagosilja tvoju posvećenu glavu.

Bog grli tvoje posvećeno srce.

Ti želiš Boga da bi dominirao Njegovom prostranom tvorevinom.

Bog ti je potreban da bi emancipovao tvoj mali svet.

Ti imaš Boga i ti jesi Bog.

Ti imaš Boga; zato možeš da pogledaš naviše.

Ti jesi Bog; zato možeš da zaroniš unutra.

Ti imaš Boga; zato te svet voli.

Ti jesi Bog; zato samo ti možeš proširiti tvoju univerzalnu svest, samo ti uvek možeš prevazići tvoju večnoprevazilazeću visinu.

Ti imaš Boga. Tvoje oči, duboke kao more to mogu da dokažu.

Ti jesi Bog. Tvoje srce, prostrano kao sunce jeste dokaz.

Ti imaš Boga. Tvoje telo od zvuka to može da dokaže.

Ti jesi Bog. Tvoja duša od tišine jeste dokaz.

Ti imaš Boga; zato ti se smrt klanja.

Ti jesi Bog; zato te Besmrtnost prisvaja.

Ti imaš Boga; zato si nepogrešivo veliki.

Ti jesi Bog; zato si neprestano dobar.

Želiš Boga?
Onda je tvoj prvi neprijatelj iskušenje,
Tvoj drugi neprijatelj je frustracija,
Tvoj treći neprijatelj je uništenje.

Potreban ti je Bog?
Onda je tvoj prvi prijatelj ljubav,
Tvoj drugi prijatelj je posvećenost,
Tvoj treći prijatelj je predanost.

Ti imaš Boga.
Tvoj prvi prijatelj je težnja,
Tvoj drugi prijatelj je oslobođenje,
Tvoj treći prijatelj je ostvarenje.

    Ti jesi Bog.
Tvoj prvi prijatelj je otkrovenje,
Tvoj drugi prijatelj je ispoljenje,
Tvoj treći prijatelj je savršenstvo.

Želiš Boga?
Budi oprezan.
    Potreban ti je Bog?
Nadaj se.
    Ti imaš Boga.
Ko ti je još potreban?
Niko!
    Ti jesi Bog.
Kome si potreban?
Svakom!

Svakom si potreban, jer imaš Boga i jesi Bog.
    Ti si telo,
Ti si vital,
Ti si um,
Ti si srce,
Ti si duša,
Onoga što imaš i što jesi.
   Ono što imaš je prostrano srce.
   Ono što jesi je blistava duša.

Ti želiš Boga.
   Bog ti je potreban.
   Ti imaš Boga.
   Ti jesi Bog.

Samoispitivanje⁵

Dragi tragaoci za beskrajnom Istinom, upravo zbog toga što smo svi tragaoci, svi smo u Božjem Brodu. Božji Brod će nas preneti do našeg suđenog Cilja. Danas bih hteo da održim kratko predavanje o samoispitivanju. Većina nas ovde su studenti. Da budem precizniji, svi smo mi studenti. Neki od nas studiraju na univerzitetu, dok drugi studiraju u spoljašnjem svetu ili u unutrašnjem svetu. Mi veoma naporno radimo da bismo položili ispite. Naši učitelji i profesori veoma naporno rade da bi bili nepristrasni..

Kada ljudski učitelj želi da nas ispita, vrlo često se njegov ponos moli za njega. Želi da nas ispituje u ime nastavnika. Kada Bog, božanski Učitelj, želi da nas ispita, Njegova Samislost se moli sa Njim. Želi da nas ispituje u Božje ime. Ljudski učitelj rado pristaje na predlog njegovog ponosa. Božanski Učitelj odmah pristaje na predlog Njegove Samilosti.

Kada nas ispituje ljudski učitelj, mi ili polažemo ili padnemo ispit. Ali, kada nas ispituje božanski Učitelj, nikada ne padamo. Zašto? Nikada ne padamo zato što je božanski Učitelj istovremeno i naš ispitivač i naš privatni tutor. On nas privatno uči onome što će nas ispitivati na ispitu. Naravno da ne možemo da padnemo. On nas prvo uči posvećeno, neprekidno i bezuslovno. Zatim nas otvoreno ispituje i mi svi prolazimo Njegov ispit bez ikakve teškoće.

Samoispitivanje i zavaravanje su potpuni stranci. Stalno su u svađi. Zavaravanje mrzi samoispitivanje. Samoispitivanje je naklonjeno savršenstvu, a savršenstvo je ponosno na samoispitivanje. Zavaravanje trči unazad. Samoispitivanje trči napred, ka svom cilju savršenstva. Na kraju putovanja unazad, Satana, zla sila, rukuje se sa zavaravanjem. A na kraju putovanja napred, Bog, Svevišnji Navigator, pruža venac samoispitivanju.

Samoispitivanje je naša težnja za višim svetom i unutrašnjim svetom. Viši svet je besmrtna Svetlost. Ununtrašnji svet je beskonačni Mir. Svetlost nam pokazuje lice Istine i zatim nas čini telom Istine. Mir nas čini telom Istine, a zatim nam pokazuje lice Istine. Svetlost kaže Miru: „Brate, potrebna mi je tvoja Dužina. Ono što ti imaš i što jesi jeste Dužina Beskonačnosti.“ Mir odmah kaže Svetlosti: „Sestro, moja Dužina je podjednako i tvoja. Ono što ti imaš i što jesi jeste Transcendentalna Visina. Potrebna mi je tvoja Svetlost i tvoja Visina.“ Besmrtna Svetlost kaže: „Brate moj, uzmi ih. Moja Svetlost i moja Visina su podjenako tvoji.“

Za razliku od nas, Bog Sebe stalno ispituje. Mi oklevamo da sebe istražujemo, ali Bog veoma voli da se ispituje u svakom trenutku. On se ispituje da bi video da li Njegova beskrajna Samilost najefikasnije deluje u srcu čovečanstva. On oseća da je savršen jedino kada mu ponudimo duševni osmeh. Mi se molimo Bogu za mnogo stvari, ali, On nas iznutra moli samo za jednu stvar: osmeh, duševni osmeh.

Samootkrovenje i otkrovenje Boga su jedna te ista stvar, ali uglavnom deluju na dva različita načina. U Bogootkrovenju, vidimo Beskonačnost beskrajnu kako plače u srcu konačnog. U samootkrovenju, vidimo konačno kako se smeši kroz dušu Beskonačnog.

Samoispitivanje nas vodi do samokontole. Samokontrola nas vodi do ovladavanja sobom. Vladanje sobom je poricanje mora neznanja i potvrda neba Prosvetljenja. Samoispitivanje je početak našeg putovanja. Naš prvi Cilj je samootkrovenje. Naš drugi Cilj je Bogootkrovenje. Naš treći i poslednji cilj je ispoljavanje Boga.

Otkrovenje Boga, ili ostvarenje Boga, otkrovenje Boga i ispoljavanje Boga: ovo su tri prečke na lestvici naše duhovne evolucije.Rano ujutru, Majka Zemlja nudi Ocu Nebu, kao njen prvi poklon, ostvarenje Boga. U podne, Majka Zemlja nudi Ocu Nebu, kao njen drugi poklon, otkrovenje Boga. I uveče, Majka Zemlja nudi Ocu Nebu, kao njen treći i najveći poklon, ispoljenje Boga.

Svi oni koji tragaju za Transcendentalnim, primaju Istinu, Mir, Svetlost i Blaženstvo u skladu sa njihovom sposobnošću i prijemčivošću. Svi počinju svoje duhovno putovanje kao tragaoci-početnici. Kada početnik ispituje svoje telo, otkriva glupog magarca. Kada ispituje svoj vital, on otkriva pobesnelog slona. Kada ispituje svoj um, on otkriva nemirnog i nevaljalog majmuna. A kada ispituje svoje srce, on otkriva slabašnog mrava. Njegova iskrenost to vidi i oseća. Ali, na kraju putovanja, njegova iskrenost će učiniti da vidi i da oseti nešto drugo. On će ispitati svoje telo i otkriti more Čistote. On će ispitati svoj vital i otkriti more božanske Moći. On će ispitati svoj um i otkriti more beskonačnog Mira. On će ispitati svoje srce i otkriti beskrajno širenje Svetlosti i Blaženstva.

[Beleška: Univerzitet Konektikat je 1973 postao prva akademska institucija koja je održala kurs zasnovan na filozofiji Šri Činmoja. Kurs je razvio i održao profesor Peter Pitzele (Brihaspati). Šri Činmoj je uputio sledeće pimedbe Brihaspatijevoj ženi, Indiri i Brihaspatijevim sudentima, koji su prisustvovali predavanju.]

[Indiri: Ti si Brihaspatijeva inspiracija. Ti ga inspirišeš spolja, a ja ga inspirišem iznutra. Njemu je potrebna inspiracija i iz spoljašnjeg i iz unutrašnjeg sveta. Naša duboka inspiracija i njegova uzvišena težnja su ga učinile onim što jeste – profesorom kojeg vole i kome se dive svi studenti. U ime Svevišnjeg, tebi i Brihaspatiju, nudim moju zahvalnost punu ljubavi.

[Brihaspatijevim studentima: Ja sam vam veoma zahvalan. Vi ste izučavali našu filozofiju. Molim se Svevišnjem da vaše posvećene glave i srca koja teže obaspe Njegovim najodabranijim, najvišim blagoslovima. Time što ste izučavali našu filozofiju, pružili ste nam priliku da služimo Svevišnjem u vašim srcima koja teže. Brihaspati će ponuditi našu svetlost Svevišnjem u vama. Zbog toga vam nudim najdublju ljubav moje duše i blagoslovenu zahvalnost mog srca.

Izbor⁶

Dragi tragaoci, drage sestre i braćo, dragi aspiranti za najvišim krajnjim Ciljem, želeo bih da održim predavanje na temu izbora. Ko je prvi izabrao: Bog ili ja? Moj um misli da sam ja taj koji je prvi izabrao Boga. Moje srce oseća da smo Bog i ja istovremeno izabrali jedan drugog. Moja duša zna da je Bog bio taj koji je izabrao mene, mnogo pre nego što sam i pomislio da ja Njega izaberem.

Svaki čovek bira. On bira čovečanstvo, da bi izvršavalo njegove izričite zapovesti. On bira Boga da bi slušao njegove duševne molitve. Životinjsko u čoveku bira život uništenja. Ljudsko u čoveku bira svet divljenja. Božansko u čoveku bira ostvarenje Boga. Svevišnji u čoveku bira savršeno Savršenstvo.

Mi biramo Boga kada shvatimo da svetu nismo potrebni, da svetu nije potrebna svetlost naše mudrosti. Jedino kada nas spoljašnji svet razočara i naše okruženje nas napusti, pomislimo na Boga. Bog bira nas jer ne želi da sam ispija nektar Besmrtnosti. Bog bira nas jer ne želi da sam otkriva Njegovu transcendentalnu Stvarnost. Bog bira nas jer ne želi da ispolji Njegovo univerzalno Jedinstvo sam.

Naše telo bira odmor, odmor pun zadovoljstva. Naš vital bira agresiju, divovsku agresiju. Naš um bira informacije, enciklopedijske informacije. Naše srce bira ljubav, sveispunjujuću ljubav. A Bog bira savršenstvo iznutra i savršenstvo spolja – savršenstvo u našem unutrašnjem životu ostvarenja i savršenstvo u našem spoljašnjem životu ispoljenja.

Pre nego što uđemo u duhovni život, mi biramo moć spoljašnjeg sveta. Ali, kada jednom uđemo u duhovni život, mi biramo jedino Svetlost unutrašnjeg sveta. Pre nego što uđemo u duhovni život, mi biramo ime i slavu spoljašnjeg sveta. Kada jednom uđemo u duhovni život, mi biramo da najduševnije i najposvećenije učestvujemo u Božjoj kosmičkoj Igri da bi smo mu ugodili i zadovoljili ga na Njegov sopstveni Način.

Šta je duhovni život? Duhovni život je život naše svesne svesnosti o Bogu. Šta je još duhovni život? Duhovni život je život naše stalne ljubavi prema Bogu i našeg postajanja Bogom. Ja biram Boga, ne zato što je On sav Moć, ne zato što je On sav Mudrost, ne zato što je On sav Svetlost i Mir, ne, čak ni zbog toga što je On sav Ljubav, već zato što smo On i ja jedno, večno jedno. Bog i ja smo večno jedno. Vi i Bog ste večno jedno. Mi smo večno jedno i neodvojivo sa Bogom.

Ja sam Brod-San Božjeg Srca, a Bog je Obala-Stvarnosti mog života. Ovo ostvarenje će svaki tragalac morati da dostigne bilo gde, pre ili kasnije. Mi smo svi neodvojivo jedno sa Bogom. Iz tog razloga i ni jednog drugog, mi biramo Boga. Sve dok nismo svesni činjenice da smo jedno sa Bogom, mi se rado valjamo u zadovoljstvima neznanja. Ali, kada je naše unutrašnje biće probuđeno, duša izlazi na površinu i ubeđuje naš spoljašnji fizički um u činjenicu da mi nismo samo Božji izabrani instrumenti, već i Božji večni drugovi. Mi smo potrebni njemu, kao i On nama. On je Drvo, a mi smo grane i listovi. Drvo stablo i grane i listovi su potrebni jedni drugima. Mi biramo Njega radi našeg ostvarenja, kao što On bira nas radi Njegovog ispoljenja. Bez Njega, ne možemo da ostvarimo svoju najvišu apsolutnu Visinu. A opet, bez nas, On ne može ispolji Njegovu Viziju u Stvarnosti, Njegovu Stvarnost u Viziji.

Svako ljudsko biće na Zemlji predstavlja Boga prema svojoj sposobnosti i prijemčivosti. U svakom ljudskom biću i kroz njega, Bog ispoljava Sebe na poseban način. Svaka osoba je za Njega od posebnog značaja, jer je On odabrao svakog od nas da odigra važnu ulogu u Njegovoj kosmičkoj Drami. Ali, moramo da znamo da je Bog taj koji je prvi odabrao nas, a ne mi Njega. Tvorac stvara tvorevinu, i tada se tvorevina divi Tvorcu. Tvorevina je izbor Tvorca, a divljenje je izbor tvorevine. Kroz divljenje i obožavanje našeg srca, mi postajemo svesno jedno sa Svevišnjim Pilotom, a kroz Njegov svestan, samilostan izbor On uspostavlja Njegovo neodvojivo jedinstvo sa svakim ljudskim bićem, sa svakim Njegovim detetom na Zemlji.

Dužnost je vrhunski izbor Boga. On oseća da ne može biti ničeg važnijeg od dužnosti. On primenjuje Njegovu dužnost u svakom trenutku, jer oseća da u izvršavanju Njegove dužnosti, On ne samo da budi zemaljsku svest, već i spušta Nebesko Blaženstvo u samo srce Zemlje.

Mi smo istovremeno i predstavnici Majke Zemlje i Oca Neba. Naš prvi i najistaknutiji izbor kao predstavnika Oca Neba, treba da bude samodavanje Voljenom Svevišnjem. U našem samodavanju možemo da ispoljimo transcendentalnu Stvarnost na zemlji. Osećamo da je naša obaveza kao predstavnika Majke Zemlje, da raširimo krila kao ptica – ne da bi smo prekrili svet uzduž i popreko, već da bi smo proširili našu za Zemlju vezanu svest, da bi smo prevazišli granice našeg zemaljskog postojanja. Ovde na Zemlji moramo da odemo duboko unutra i pokušamo da raširimo naša krila od Svetlosti i Blaženstva tako da možemo svesno da izrastemo u sveprevazilazeću i svešireću Univerzalnu Svest.

Bog je je napravio svoj izbor birajući nas; hajde da sada mi izaberemo, tako što ćemo izabrati Njega. Njegov izbor je pesma ispoljavanja. Naš izbor je pesma ostvarenja. A današnje ostvarenje je sutrašnje ispoljenje. I opet, sutrašnje ispoljavanje je samo početak za putovanje unapred i naviše i ka unutra. Danas se, snagom našeg unutrašnjeg izbora, krećemo unapred, naviše i ka unutra i dostižemo naše odabrano odredište. Ali, današnje odredište će biti samo polazna tačka za naš dalji, viši i ispunjeniji cilj sutra. Ne postoji utvrđeni Cilj, jer mi evoluiramo. U procesu evolucije, trčimo, letimo i ronimo ka večnoprevazilazećem Cilju koji se širi i produbljuje. Jedini izbor koji svaki tragalac treba svesno, posvećeno, nepogrešivo i bezuslovno da načini je da trči dalje, leteti više i roni dublje.

Meditacija i unutrašnje obrazovanje ⁷

Dragi tragaoci, drage sestre i braćo, ove večeri ću održati kraći govor o meditaciji i obrazovanju. Pošto će moje teme biti meditacija i obrazovanje, želeo bih da meditiram kratko. Bio bih izuzetno zahvalan svakom od vas, ako bi ste se pridružili mojoj meditaciji…

Meditacija i unutrašnje obrazovanje. Meditacija je široka tema. Pošto sam duhovni čovek, poznajem meditaciju i na tu temu mogu da govorim satima. Ako jedan minut meditiramo duševno, želim da kažem sa svom svojom iskrenošću, da će rezultat naše meditacije daleko nadmašiti efekat bilo kog predavanja koje može bilo ko da održi na Zemlji na ovu temu.

Ali, pošto moramo da ubedimo naš fizički um, mi pričamo i slušamo. Mi smo u umu, i osećamo da smo od uma i za um. Pošto je takva stvar, ponekad je od suštinskog značaja da se održavaju predavanja o meditaciji; ali, meditacija je najbolja kada se obavlja u najdubljoj tišini.

Pošto želimo da ubedimo naš fizički um, hajde da pokušamo da shvatimo šta meditacija zapravo znači. Na žalost, na Zapadu, mnogi ljudi imaju pogrešne predstave o meditaciji. Oni misle da meditacija predstavlja život samoporicanja, i da se meditacija ne može primeniti na naše svakodnevne potrebe. Oni misle da je meditacija za one koji žele da žive u himalajskim pećinama, za one koji žele da se odreknu društva. Ali, ja želim da kažem da se sve te primedbe neosnovane. Tragalac koji zna kako ispravno, efikasno i duševno da meditira, je praktičan čovek. Meditacija nije teorija, već praksa. Pošto je Sam Bog praktičan, ni tragalac za najvišom Istinom ne može biti drugačiji.

Mi ili želimo, ili težimo u ovom svetu. U svakom trenutku nam je pružena prilika, ili da prigrabimo i posedujemo svet, ili da postanemo jedno sa svetom. Meditacija nas uči kako da postanemo neodvojivo jedno sa čitavim svetom. Kada vapimo za Prostranstvom, za krajnjom Istinom, meditacija daje trenutni odgovor. Kada želimo da dosegnemo bezgranični Mir, bezgraničnu Svetlost, bezgranično Blaženstvo, meditacija je jedini odgovor. Svetu je potrebna samo jedna stvar, to je mir, a meditacija je jedini odgovor.

Svi meditiraju. Ako mi neko kaže: „Ja ne znam kako da meditiram“, ja na žalost ne mogu da se složim. Svi meditiraju, ali postoji razlika između mog i vašeg načina meditiranja. Od nastanka Nebesa i kreacije, svi su meditirali, ali svi mi meditiramo prema sopstvenoj sposobnosti i prijemčivosti. Kada mislimo na Boga i meditiramo na Boga, to je jedan oblik meditacije. Kada negujemo dobru misao, makar i na trenutak, to je drugi oblik meditacije. Sve što pomaže našem širenju je meditacija.

Na Zapadu, najčešće govorimo o molitvi, dok na Istoku, naročito u Indiji, govorimo o meditaciji. Zapadno uverenje je, da molitva može da učini sve i da čini sve. Na Istoku, mi osećamo da nam meditacija može dati sve, da nam meditacija pomaže da izrastemo u večnoprevazilazeće Onostrano. Molitva i meditacija su bliski prijatelji. Kada se molimo, čitavo naše biće se uspinje visoko, više, najviše i doseže krajnju Istinu. Tada mi nudimo sebe Svevišnjem, krajnjem Izvoru. Sa našom molitvom mi komuniciramo sa Bogom, uspostavljamo slobodan pristup do najvišeg Apsoluta Oca. Kada meditiramo, mi umirujemo naš um i činimo ga tihim, opuštenim i smirenim i primamo Svetlost odozgo u beskrajnoj meri.

Meditacija i molitva su dve različite vrste razgovora, ali služe istoj svrsi. Kada se molimo, mi govorimo Bogu; pričamo Mu sve, o našim potrebama i našim duševnim očekivanjima. Kroz našu molitvu, mi molimo Boga za sve što želimo; i sve što bismo želeli da ponudimo Bogu iz samog našeg postojanja, mi nudimo kroz molitvu. Ali, kada meditiramo, mi smo tihi, apsolutno tihi i molimo Boga da deluje u nama i kroz nas. On zapoveda, a mi pokušavamo da izvršimo Njegovu izričitu Volju.

Na početku, vidimo i osećamo, snagom svoje meditacije, da Bog Sam sve radi i da smo mi samo instrumenti. Ali, s vremenom, kada odemo duboko unutra shvatamo da On nije samo onaj koji dela, već i delo samo, kao i da nije samo delo već i sam rezultat. Da uprostimo stvar, možemo da kažemo da meditacija označava svesne i samilosne Božje zapovesti za nas, a da molitva označava naš duševni razgovor sa Bogom. Kada meditiramo, Bog nam govori, a mi slušamo. Kada se molimo, mi govorimo Bogu, a On nas najsamilosnije sluša.

Meditacija i unutrašnje obrazovanje su jedna te ista stvar; meditacija jeste unutrašnje obrazovanje. Da bi smo bili pravo ljudsko biće, moramo da budemo potpuno obrazovani. Da bi smo bili pravo božansko biće, moramo da budemo vrhunski oslobođeni u našem unutrašnjem i spoljašnjem životu. Spoljašnje obrazovanje nam govori šta svet čini. Unutrašnje obrazovanje nam govori šta mi možemo da učinimo. Spoljašnje obrazovanje nam pomaže da pristojno živimo. Unutrašnje obrazovanje nam pomaže da živimo za Boga u srcu čoveka. Spoljašnje obrazovanje je posmatranje, spoznata činjenica. Unutrašnje obrazovanje je iskustvo, iskustvo stvarnosti. Sa našim spoljašnjim obrazovanjem najviše što možemo jeste da zakucamo na Božja Vrata. Sa našim unutrašnjim obrazovanjem ne samo da ulazimo u Božju Sobu, već zapravo sedamo na Božji transcendentalni Presto. Spoljašnje obrazovanje je ispunjenje fizičkog uma, vitala i zemaljske svesti. Unutrašnje obrazovanje je pesma oslobođenja, spasenja i božanske slobode.

Svako ljudsko biće ima dva učitelja. Kao što postoje spoljašnje i unutrašnje obrazovanje, tako za nas postoje i učitelji u spoljašnjem i unutrašnjem svetu. Učitelj u spoljašnjem svetu kaže nam: „Prihvati me. Ako me ne prihvatiš, zauvek ćeš ostati jadna budala. Što me pre prihvatiš, to bolje za tebe“. Učitelj u unutrašnjem životu nam kaže: „Prihvati me, molim te, jer ako me ne prihvatiš, ja ću zauvek ostati nepotpun. Ti i ja smo jedno. Ako jedan deo mog postojanja ostane neprosvetljen, taman i bez težnje, onda ću i ja sam ostati nesavršen. Zato, preklinjem te, o tragaoče, prihvati me, jer ja želim da postanem potpun i savršen uz tvoje ljubazno prihvatanje Svetlosti moje stvarnosti“. Učitelj na spoljašnjem planu mi govori: „Prati me. Ja ti mogu pokazati cilj. Ukoliko me ne budeš pratio, za tebe nema cilja. Samo ti ja mogu pokazati cilj, zato treba da me pratiš“. Ali, učitelj u unutrašnjem svetu nam kaže: „Veruj mi, jednom i zauvek, nebeska Svetlost je u tebi. Transcendentalna Svetlost je od tebe. Večni Otac je za tebe. Na kraju, o tragoče, želim da ti ponudim ovu poruku: ti si put i ti si, takođe, i Cilj. Veruj mi jednom i zauvek“.

Iskustvo⁸

Dragi tragaoci, draga duhovna braćo i sestre, želeo bih da održim kratko predavanje o unutrašnjem iskustvu. U duhovnom životu ima jako malo stvari koje su toliko važne i značajne kao što je unutrašnje iskustvo. Imati unutrašnje iskustvo znači imati mnogo miliona duhovnih dolara. Unutrašnje iskustvo je najdragocenije blago tragaoca. Pošto smo ovde svi tragaoci, ono što je od vrhunske važnosti u našim životima je unutrašnje iskustvo.

Unutrašnje iskustvo je svesna svesnost tragaoca o njegovoj Besmrtnosti.

Unutrašnje iskustvo je svesno širenje Beskonačnosti tragaoca..

Unutrašnje iskustvo je svesno ispunjenje Večnosti tragaoca.

Postoje tri stvari koje moramo da iskusimo u našem unutrašnjem životu, životu težnje i posvećenosti. To su: Svetlost, božanska Svetlost; Moć, božanska Moć; i Mir, božanski Mir.

Obična svetlost će nas izložiti ako nešto učinimo pogrešno, ali božanska Svetlost nas nikada neće izložiti. Na protiv, ona nas prosvetljuje i pokušava da nas prosvetli.

Ljudska moć je moć koja nas primorava da lomimo i uništavamo, da dominiramo i tlačimo druge. Ali, božanska Moć nas inspiriše da stvaramo i gradimo. To je moć jednistva.

Ljudski mir je uglavom iznuđeni kompromis. Ali, božanski mir je naše ispunjenje u pesmi savršenstva Univerzalne Svesti, sveprožimajuće Svesti koja boravi duboko u nama.

Kada imamo iskustvo božanske Svetlosti, osećamo da duša-seme u nama počinje da klija.

Kada imamo iskustvo božanske Moći, vidimo da naš život-biljka lagano, uporno, nepogrešivo, ubedljivo i plodno raste.

Kada imamo iskustvo božanskog Mira, vidimo cvetanje cveta-savršenstva našeg života-biljke.

Kada imamo potrebu duše za unutrašnjim iskustvom, mi izrastamo u prave tragaoce. Ali, pre nego što osetimo potrebu za unutrašnjim iskustvom, mi smo svi obična ljudska bića. Ono što je neophodno za obično ljudsko biće je napredak. A on dolazi kroz spoljašnje iskustvo.

Spoljašnje iskustvo je nesigurnost našeg ljudskog srca.

Spoljašnje iskustvo je tama našeg ljudskog uma.

Spoljašnje iskustvo je nezrelost našeg ljudskog vitala.

Spoljašnje iskustvo je nečistota našeg ljudskog tela.

Ljudsko biće povremeno predstavlja sopstvene božanske osobine, a povremeno predstavlja svoje ljudske osobine. Povremeno, na žalost, predstavlja čak i životinjske osobine koje još uvek postoje u njemu.

Noć uništenja je životinjsko iskustvo.

Visina težnje je ljudsko iskustvo.

Svetlost Savršenstva je božansko iskustvo.

U našem duhovnom životu, postoji nešto beskrajno važnije od iskustva, to se zove ostvarenje. Kad imamo iskustvo najvišeg reda, osećamo da dodirujemo, ili tek što nismo dodirnuli Boga Drvo. Ali, kad imamo najviše ostvarenje, osećamo ne samo da dodirujemo Boga Drvo, već i da se uspinjemo uz drvo i da dosežemo najvišu granu, na kojoj uživamo u nektar-plodovima.

Sumnjičavi um može da odbacuje i poriče iskustvo Boga, ali ostvarenje Boga daleko nadmašuje domen sumnje i prosuđivanje uma. Ono odlazi daleko iznad nadležnosti ljudskog uma. Ostvarenje ima moć da stalno bude u skladu sa najvišim Izvorom, tako da ljudski um ne može da poremeti njegov spokoj, pouzdanje i izvesnost.

Čovekovo unutrašnje iskustvo Boga, čini čoveka svesnim mogućnosti o Bogo postajanju. Odnosno, da kažemo kada čovek ima i malo iskustva Boga, počne da oseća da će pre ili kasnije moći da izraste u samu sliku Boga. Božje iskustvo u čoveku čini da Bog oseća da savršenstvo Njegove Svetlosti Ispoljenja na Zemlji ne samo da je moguće i primenljivo, već je i neizbežno.

U čoveku, Bog je san. Ovo iskustvo dostižu i Bog i čovek. U Bogu, čovek je stvarnost. Ovo iskustvo čovek i Bog primaju zajednički. U čoveku, Bog je san. U Bogu, čovek je stvarnost.

Sa Bogom, čovek se smeši. On se smeši osmehom Savršenstva, transcendentalnog Savršenstva. Sa čovekom, Bog plače. On plače vapajem koji je u ljudskom srcu bio od bezvremenih davnina.

Iskustvo Božje Samilosti i iskustvo čovekovog Oslobađanja su neodvojivi. Kada se spusti Božja Samilost, lanci neznanja se kidaju i osviće čovekovo Oslobađanje.

Kad imamo unutrašnje iskustvo, spontano učimo nešto više, nešto dublje, nešto duševnije i nešto što ispunjava više od običnog ljudskog učenja. Jedno unutrašnje iskustvo će nas naučiti kako da trčimo prema Cilju, kako da otkrijemo našu višu i dublju stvarnost. Još jedno unutrašnje iskustvo će nas naučiti kako da se odučimo do svega što je uhvatilo naš um u spoljašnjem svetu – sve nebožansko, neprosvetljeno, netežeće, neispunjeno. Od našeg stalno evoluirajućeg iskustva ćemo naučiti sve što je ispunjavajuće. A odučićemo stvari koje su obeshrabrujuće i destruktivne. Svakog dana, snagom našeg unutrašnjeg iskustva, imamo priliku da naučimo najvišu Istinu i da odučimo mnoge neprijateljske i nebožanske stvari koje je naš um zamenio za Istinu.

Kad smo u procecu učenja i odučavanja, dolazi trenutak kada dosežemo savršenstvo i u unutrašnjem i u spoljašnjem životu. Današnje iskustvo izrasta u sutrašnje ostvarenje. Za tragaoca, unutrašnje iskustvo je vesnik ostvarenja Boga, koje je najvažnije, najznačajnije iskustvo. Tada sutrašnje iskustvo raste u savršenstvo narednog dana. Iskustvo je prva prečka, ostvarenje je druga prečka, a savršenstvo je treća prečka na Kosmičkoj Lestvici.

Mi možemo da podelimo spoljašnje iskustvo sa drugima kada patimo i kada smo radosni. Bez obzira da li imamo nešto na šta ćemo biti ponosni, ili imamo unutrašnje boli, ta iskustva možemo lako da podelimo. Ali, ako podelimo svoja unutrašnja iskustva sa drugima, mi pozivamo sumnju da ih ukrade. A kada jednom dozvolimo drugima da ubace sumnju u naš um i srce, naš napredak se zaustavlja. Nijedan tragalac neće moći da pođe dalje ako prerano podeli svoja unutrašnja iskustva sa drugima. A kada tragalac jednom dosegne najvišu Visinu, ili je bar dosegao nešto čvrsto i konkretno u duhovnom životu, tada može da podeli svoja iskustva sa drugima, a da ne rizikuje da će izgubiti inspiraciju i prosvetljenje koje je stekao iz tih iskustava. I njegova iskustva će tada zaista inspirisati i prosvetliti njegove prijatelje.

Neko može tokom svog života težnje da ima stotine i hiljade iskustava. Ali, dva ili tri glavna iskustva su više nego dovoljna da tragalac ostvari Najviše, Apsoluta. Sada, moramo biti oprezni oko naših unutrašnjih iskustava; moramo da znamo da li su ta iskustva stvarna ili ne. Kada tragalac stekne iskustvo, on mora da ode duboko unutra, da bi dobio još više i dublje iskustvo i da bi na taj način saznao pravi smisao prethodnog iskustva. Ili, ako ima duhovnog Učitelja, Učitelj mu može reći pravo značenje njegovog iskustva.

Hajde da otpočnemo naše putovanje sa težnjom. Ako imamo iskrenu težnju, moramo imati unutrašnja iskustva i tada naše ostvarenje ne može ostati daleki vapaj. A kada jednom osvane ostvarenje, savršeno Savršenstvo mora da procveta u našem životu težnje na Zemlji. Moramo da težimo da spustimo Carstvo Nebesko na Zemlju. Carstvo Nebesko se automatski spušta na Zemlju kada izrastemo u Savršenstvo, kada zaronimo u Srce najvišeg Apsoluta Svevišnjeg.

Srce⁹

Dragi tragaoci za transcendentalnom Istinom, drage sestre i braćo jednog transcendentalnog Duha, večeras želim da održim govor o srcu.

Želeo bih da kažem svoj mojoj braći i sestrama ovde u Filadelfiji da u srcu svakog tragaoca zvoni Zvono Slobode. Zvono Slobode koje vidimo ovde u Filadelfiji ima veliku pukotinu i zato ne zvoni baš najbolje, ali u unutrašnjem životu, naše Zvono Slobode savršeno zvoni. A na svakoj osobi ostaje da to zvono sluša svakog dana. Ovo zvono zvoni od bezvremenih davnina u svakoj duši, inspirišući dušu da učestvuje u Božjoj kosmičkoj Drami i da trči brzo, brže, najbrže ka suđenom Cilju.

Mi imamo srce što voli, srce što teži, srce što inspiriše, srce što prosvetljuje i srce što ispunjava. Sa našim srcem što voli mi pozdravljamo čitav svet. Sa našim srcem što teži mi se uspinjemo do najvišeg vrhunca božanstvenosti. Sa našim srcem što inspiriše, ne samo da inspirišemo svet u nama, već i svet spolja – svet čitave Božje tvorevine. Sa našim srcem što prosvetljuje, mi prosvetljujemo svoje neznanje, tamu, nesavršenstvo i ropstvo. Sa srcem što ispunjava, mi ispunjavamo Boga Sanjara u nama, Boga Igrača u nama, Boga koji voli u nama i Boga Svevišnjeg Voljenog u nama.

Takođe, sa našim srcem što voli, možemo sebe bezuslovno da predamo Božijoj Volji. Sa našim srcem što teži, možemo da izrastemo u samu Božiju sliku. Sa našim srcem što inspirše, možemo da proširimo Božiju poruku celom u svetu. Sa našim srcem što prosvetljuje možemo da ispoljimo našu božanstvenost na spoljašnjem planu. I sa našim srcem što ispunjava možemo da ispunimo i Boga Tvorca i Boga tvorevinu istovremeno. Naše srce što ispunjava, nije ništa drugo do bezuslovno predano srce koje leti krilima Svevišnjeg.

Kada uđemo u duhovni život, shvatamo da imamo duševno srce, srce mira i srce blaženstva. Duševno srce nam je potrebno u svakom trenutku u našem životu težnje. Bez njega ne možemo ni malo da napredujemo. Srce mira nam je potrebno, jer kad nam mir nedostaje u životu, život nema trajno zadovoljstvo. Srce blaženstva nam je potrebno jer je ono sam izvor naše božanske punoće i beskonačnosti. Mi smo došli iz blaženstva, živimo u blaženstvu i na kraju životnog putovanja u blaženstvo se vraćamo.

Anandadd hy eva khalv imani bhutani jayante…

Kako početnik u duhovnom životu može imati duševno srce? Neka pogleda uveče u nebo kada sunce počne da zalazi. Kada tragalac-početnik pogleda u nebo i postane duboko apsorbovan u Sunce koje zalazi, njegovo duševno srce izlazi na površinu. Ako je početniku potrebno srce mira, on treba da se koncentriše, meditira i kontemplira na okeanske dubine, na okean života, a ako mu je potrebno srce blaženstva, treba da pogleda u površinu okeana i da dozvoli svom unutrašnjem biće da se uskladi sa talasima okaeana.

Srce je za nas najprisnije i najznačajnije u životu. Kada fizičko srce stane, mi prolazimo iza zastora Večnosti i umiremo. Slično tome, u duhovnom životu, kada naše srce teženje stane, čak i ako živimo na Zemlji, živećemo u svetu smrti. Medicinska nauka će nam reći da je fizičko srce smešteno u grudima na levoj strani. Neki od duhovnih Učitelja su mišljenja da je duhovno srce na desnoj strani, a drugi su mišljenja da je u središtu. A onda ima i onih koji su mišljenja da je ono u čelu, malo iznad obrva. Naravno, ovi duhovni Učitelji se bave duhovnim srcem i svaki je u pravu na njegov sopstveni način. Svaki od njih je otkrio srce prema njegovoj unutrašnjoj svetlosti i unutrašnjoj mudrosti.

Kada nam se kaže da je srce između obrva i malo na više, bićemo iznenađeni i donekle uznemireni. Da li je na levoj, ili na desnoj strani grudi, za nas može da bude nebitno. Ali, kada nam se kaže da je srce smešteno između obrva, naravno da ćemo biti u moru konfuznosti. Ali, ja želim da kažem da oni koji su mišljenja da je srce tamo smešteno, savršeno u pravu na njihov sopstveni način, jer je to mesto izvor naše intuicije, naše intuitivne svetlosti. Srce označava svetlost. Gde god da osećamo prisustvo svetlosti, bez najmanjeg mogućeg oklevanja možemo reći da je samo to mesto srce, srce i svetlost su jedna te ista stvar.

Treba da znamo da srce nije najviši odnosno najsavršeniji član naše unutrašnje porodice. Duša je ta koja je najviša, jer je duša sva svetlost. U duši uopšte nema tame. Ljudsko srce prima svetlost od duše i zato je duša superiornija. Ona je izvor svetlosti srca. Ljudsko srce se poistovećuje sa svetlošću duše, dok je umu veoma teško da to učini. Zato je srce superiornije od uma. A opet, um je superiorniji od vitala, jer um traga za istinom, za svetlošću, ponekad svesno, ponekad nesvesno. Vitalu je stalo do istine jedino kada istina nudi zadovoljstvo na njegov sopstveni nebožanski način. Ali, vital bar brine za svetlost, dok grubo fizičko uopšte ne želi svetlost. Ono je spremno da ostane nesavršeno i nepotpuno milenijumima.

Kada uđemo u duhovni život, otkrivamo da ima dva značajna puta koja nas mogu povesti ka našem suđenom Cilju. Jedan put je mentalni put, put uma; drugi je psihički put, put srca. Oba ova puta će nas povesti do našeg suđenog Cilja. Ali, jedan put je kraći i bezbedniji i to je put srca. Kada sledimo put uma, sumnja nas može zgrabiti u svakom trenutku. Informacije iz sveta mogu da povuku ljudsku težnju na dole. Ali, put srca je sunčani put. Kada tragalac sledi ovaj put, on uvek oseća da duboko u njemu trči jelen ka suđenom Cilju. Svaki pojedinac treba da zna, da li više sluša svoj um, ili svoje srce. Poruka srca je uvek drugačija od poruke uma. Pošto želimo da što pre dostignemo naš Cilj, mi osećamo vrhunsku potrebu za srcem.

Postoje dva načina na koja se pristupa krajnjoj Stvarnosti: jedan je put znanja, a drugi je put ljubavi. Oni koji slede put srca bivaju uvereni, na svom putu ka samootkriću, da je sama ljubav vrhunsko Znanje. Sada, znanje i ljubav izgledaju kao dve različite stvari. Um nam daje znanje, a srce nam daje ljubav. Ali, što dublje idemo, to nam postaje jasnije da su ljubav i znanje jedno te isto. Bog je sveznajući, Bog je svemoćan, Bog je sveprisutan. On je sve. On predstavlja Beskonačnost, Večnost i Besmrtnost. A kada odemo duboko unutra, saznajemo da nas te osobine ne zadovoljavaju. Postoji samo jedan aspekt Boga koji nas potpuno i ubedljivo zadovoljava, a taj aspekt je Božja Ljubav. Kada na osnovu snage naše sopstvene ljubavi priđemo Božjoj beskrajnoj Ljubavi, potpuno smo zadovoljni. Nećemo biti zadovoljni kada vidimo, ili osetimo da je Bog impresivan. Jedino aspekt Ljubavi Boga gasi našu večnu žeđ.

U duhovnom životu vidimo da dva srca postaju nedovojivo jedno sa drugim. Jedno je srce tragaoca ili učenika, a drugo je srce učitelja, duhovnog Učitelja. Ova dva srca neprestano pevaju jednu pesmu, pesmu samodavanja. Kada pravi učenik sretne Učitelja po prvi put, njegovo unutrašnje i spoljašnje obećanje Učitelju je ovo: „Ne želim ništa od tebe. Iako sam došao kod tebe da bi mi ti pomogao u ostvarenju Boga, čak iako mi nikad ne daš ostvarenje Boga, moja ljubav prema tebi, moja posvećenost tebi i moje jedinstvo sa tobom uvek će ostati celoviti i bezuslovni“. Tako tragalac koristi svoje srce jedinstva, srce samodavanja, kada prihvata Učitelja. I on će izrasti u duhovno savršenstvo kroz svoju ljubav i posvećenost Najvišem u svom Učitelju, Unutrašnjem Navigatoru, Bogu Svevišnjem. Duhovni Učitelj, takođe, koristi svoje srce kada prihvati učenika koji dolazi kod njega po unutrašnje vođstvo. Na osnovu snage svog samodajućeg srca, Učitelj kaže učeniku: „Ja sam te već prihvatio, bez obzira šta radiš za Boga. Čak iako ne radiš ništa za Boga, za Božje ispoljavanje, ja ću te ipak i dalje voleti“.

Tako srce učenika postaje jedno sa srcem Učitelja i daje svečano obećanje: „Bez obzira da li ćeš mi pomoći, ili ne u mom ostvarenju Boga, to je na tebi, ali ja ću zauvek voleti Svevišnjeg u tebi“. I Učitelj, takođe, daje svečano obećanje, duševno obećanje, učeniku: „Bez obzira da li brineš za ispoljavanje Boga ili ne, to je na tebi, ali moja ljubav prema tebi i moje samodavanje tebi će zauvek ostati bezuslovni“.

Rečeno je da je čisto srce sve. Šta znači imati čisto srce? Pre svega, u srcu treba da postoji svetost i spokojstvo. A želim da kažem da to zapravo nije dovoljno. Čisto srce označava srce koje otelovljuje neprestani plamen težnje. Ako u srcu postoji večno uspinjući plamen koji želi da dosegne Najviše, to je srce čistote. Svi mi ovde imamo, do određene mere, čisto srce. Pošto smo ovde svi tragaoci, u našim srcima treba da imamo unutrašnji plamen. Hajde da pokušamo da nahranimo taj unutrašnji plamen kroz našu stalnu duhovnu praksu, kroz našu dnevnu molitvu, meditaciju i kontemplaciju. Najviši transcendentalni Cilj boravi duboko u svakom od nas. Naš Cilj nikada ne može biti daleki vapaj; on nam je nadohvat ruke, pod uslovom da stalno gledamo napred, da gledamo duboko unutra i da gledamo naviše, ka najvišoj Visini.

Mi krećemo sa početne tačke onog trenutka kada u najdubljim dubinama našeg srca osetimo plamen težnje. Kada jednom krenemo sa početne tačke, pitanje je trenutka kada ćemo dostići Cilj. Oni koji su probuđeni, mogu da trče najbrže ka suđenom Cilju. Oni koji su u procesu buđenja, mogu biti uvereni da Cilj čeka na njih. A oni koji još uvek ne mogu da ustanu, ne treba da budu omalovažavani od strane onih koji su u procesu buđenja, ili onih koji su već probuđeni. Duhovni život nije život takmičenja. Ako je takmičenje uopšte neophodno, onda treba da se takmičimo sa svojim sopstvenim slabostima, nesavršenostima i ograničenjima, sa sopstvenim ropstvom i smrću.

Ako redovno meditiramo, odano i posvećeno, ne samo da se približavamo svom Cilju, već i sam Cilj trčeći dolazi ka nama. Na pola puta se sreću Cilj i trkač, da bi ispunili potrebe jedan drugom. Trkač ispunjava svoj zadatak dostižići Cilj, zadatak ostvarenja najviše moguće Istine. A time što će sresti trkača, Cilj čini ispoljenje najviše Istine ne samo mogućim i praktičnim, već i neizbežnim. Cilj i trkač, ispunjavaju jedan drugog tako što će ispuniti svoje uloge u životu težnje i u životu ispoljenja.

Vreme¹⁰

Draga braćo i sestre, dragi duhovni tragaoci, ovog jutra želeo bih da održim predavanje o vremenu.

Vreme je ljubav.
Ako volimo vreme,
Tada nam vreme daje ono što želimo: zadovoljstvo.

Vreme je ljubav.
Ako ga volimo,
Onda nam vreme daje ono što nam je potrebno: radost.

Vreme je ljubav.
Ako volimo vreme,
Bog onda prihvata od nas ono što imamo: neznanje.

Vreme je ljubav.
Ako volimo vreme,
Bog nam daje ono što On ima: Svetlost.

Zadovoljstvo. Zadovoljstvo na fizičkom planu, vitalnom planu i mentalnom planu je veoma kratkotrajno, ali tokom svog kratkog daha, ono povređuje stvarno u nama. Stvarno u nama je naš vapaj za Bogom, za Istinom, za Svetlošću – naš vapaj za srcem Beskonačnosti, telom Večnosti i dušom Besmrtnosti. Današnje zadovoljstvo završava u sutrašnjoj frustraciji i uništenju. Sutrašnja frustracija i uništenje završavaju u potpunom pomračenju naše unutrašnje božanstvenosti. I zato se, iskreni tragalac za transcendentalnom Istinom trudi da izbegne zadovoljstvo.

Radost. Radost. U duhovnom životu, radost je od vrhunskog značaja.

Radost raste, radost teče i radost lebdi.
Bog uspinjuće Drvo, raste sa našom radošću, unutrašnjom radošću.
Bog razigrana Reka, teče sa našom radošću, našom ispunjujućom radošću.
Bog Ptica što leti, lebdi sa našom radošću, našom prosvetljujućom radošću.

Ako duhovni tragalac prebiva u radosnom okviru uma, on veoma brzo napreduje. Radost znači pouzdanje u životu težnje. Radost je samootkriće i samoispunjenje.

Neznanje. Kada odemo duboko unutra, vidimo da nemamo ništa drugo da damo Bogu osim neznanja. Ovo neznanje Bog najradosnije, najposvećenije i krajnje bezuslovno prihvata od nas. Mi nudimo Bogu svoj život neznanja, a za uzvrat Bog nam nudi život lepote, život punoće, život beskonačnosti.

Svetlost. Svetlost je samootkriće. Samootkriće izrasta u samoispoljavanje, a samoispoljavanje izrasta u samosavršenstvo. Samosavršenstvo i Bogosavršenstvo su jedna ista stvar, koja deluje na na dva različita nivoa. Mi možemo da primetimo samosavršenstvo u srcu konačnog. Mi možemo da primetimo Bogosavršenstvo u telu Beskonačnog.

Vreme je naše jedinstvo sa Bogom, naše svesno jedinstvo sa Bogom. Mi uspostavljamo naše svesno jedinstvo sa Bogom na osnovu snage našeg unutrašnjeg vapaja. Majka Zemlja nam nudi njeno blago: strpljenje, žrtvovanje i samilost. Otac Nebo nudi nam Njegovo blago: ljubav, mudrost i prosvetljenje. Uz pomoć koju dobijamo od Majke Zemlje, mi se pripremamo za spasenje. Uz pomoć koju dobijamo do Oca Neba, mi se pripremamo za božansku slavu. Od zemlje dobijamo spasenje, a božansku slavu dobijamo od Neba. Kada primimo spasenje, osećamo da rastemo u samu sliku našeg Voljenog Svevišnjeg. Kada nam se ponudi božanska slava, osećamo da Voljeni Svevišnji svira u nama i kroz nas. On peva Njegovu Nebesku Pesmu u konačnom, Njegovu pesmu o beskonačnoj Lepoti, Svetlosti, Muzici i Skladu.

Životinjsko u nama ne želi da zna o vremenu. Ljudsko u nama zna da postoji nešto što se naziva vremenom, ali ga ne poštuje. Božansko u nama koristi vreme božanski i najefikasnije. Svevišnji u nama, Unutrašnji Navigator, ispunjava Njegov san i Njegovu stvarnost ovde na zemlji kroz vreme.

Ovde na Zemlji, dete nema vremena čak ni da pojede svoj slatkiš. Mladić nema vremena da studira. Mlad čovek nema vremena da razmišlja. Starac nema vremena da se odmara. Ali tragalac zna da njegov Bog ima vremena da pojede slatkiš, da studira, da razmišlja, da se odmara. Tragalac takođe zna da Bog ima vremena da uradi sve, jer On prihvata pomoć vremena. Jedino uz saradnju sa vremenom On može da postigne sve u Njegovoj deci, i kroz njih, deci koja teže, koja su posvećena i predana.

Ljudska bića koja ne teže ne traže pomoć vremena. Oni ne poznaju vrednost vremena. Oni misle da je postignuće od vrhunske važnosti i da vreme nije potrebno za postignuće. Tako ne brinu o vremenu; zanemaruju vreme. Oni ne shvataju da je vreme most koji će ih preneti na drugu obalu. Ako ne koriste taj most, ne mogu da pređu na drugu obalu na kojoj Svetlost, Mir i Blaženstvo postoje u beskonačnoj meri.

Ali, osoba koja teži, tragalac, ceni vreme i koristi ga. Kada je vreme za jelo, on će jesti; kada je vreme da se razmišlja, on će razmišljati; kada je vreme za izučavanje duhovnih knjiga, on će ih izučavati; i kada je vreme za odmor, on će se odmarati. Za njega je svaki dan nov izazov, nova prilika. On ulazi na bojno polje života da pobedi tamu, ograničenje, ropstvo i smrt. On mora da se bori i odmara u prigodna vremena. On mora da uradi sve ono što je neophodno da bi prizvao Mir, Svetlost i Blaženstvo u beskrajnoj meri, da bi mogao da iznese na površinu svoju unutrašnju božanstvenost i ponudi je celom svetu.

Postoje dva tipa vremena u duhovnom životu: zemaljsko vreme i Nebesko vreme. Zemaljsko vreme je potreba, a Nebesko vreme je stvarnost, dok je potreba stvarnosti opijenost Bogom. Tragalac u nama oseća da je od vrhunske važnosti da ugleda lice stvarnosti. A kada ugleda lice stvarnosti on postaje duša opijena Bogom. Sa svoje strane, stvarnost ulazi u našu potrebu i ispunjava je tako što nas prosvetljuje iznutra i spolja.

Duša opijena Bogom, shvata da mora da prvo dosegne večnu Istinu, a zatim da služi božanstvenosti u čovečanstvu. On prvo mora da dosegne Najviše, Apsoluta, i samo tada može da služi Apsoluta u čovečanstvu. Na ovaj način će moći da izraste u transcendentalnu stvarnost. Sa druge strane, Božja Stvarnost oseća pošto je već večna, da uvek mora da služi svoju sveprožimajuću svest. Drvo oseća da mu je dužnost da ispuni potrebe grana, listova, cvetova i plodova. Ono takođe zna da ima sposobnost da to učini. I tako, stvarnost počinje odmah da služi svoja beskrajna ispoljenja, jer zna da ima ono što je potrebno: svest u beskrajnoj meri. Tako se osoba uspinje uz drvo i tada donosi dole plodove da bi ga podelila sa čovečanstvom, dok neko drugi, ko već sedi na vrhu drveta, odmah silazi dole i deli plodove sa čovečanstvom koje teži.

U duhovnom životu, iskreni tragalac zna da postoji čas koji je Bog odredio, čas koji je Bog imenovao. Mi ga zovemo Božji Čas. Ovaj čas ne možemo ni da privučemo ka nama niti da ga gurnemo u stranu, ali ga možemo ubrzati. Mi možemo da skratimo naš put ka ostvarenju Boga pod uslovom da smo spremni da se žrtvujemo, da ponudimo Božanskom u svakom trenutku sve što u sebi imamo– naše neznalačke, nebožanske i netežeće osobine, kao i naše težeće osobine.

Postoji jedna stvar koja je nepoželjna u našem fizičkom, sada i zauvek, a to je letargija.

U vitalu postoji nešto čega treba da se oslobodimo, a to je agresija, ili osećanje superiornosti i nadmoći.

U umu postoji nešto čega se moramo osloboditi, a to je sumnja. Mi sumnjamo u druge i sumnjamo u sebe. Kada sumnjamo u druge, nima se ništa ne dešava. Oni nastavljaju da usavršavaju sebe kroz kroz svakodnevna iskustva. Mi smo ti koji koji pate svaki put kada sumnjamo, jer pomračujemo naše unutrašnje sunce. Ovo sunce je spremno da nam ponudi svoju svetlost u izobilju; spremno je da upali plamen težnje u nama tako da možemo da se popnemo visoko, više, najviše do naše transcendentalne Božanstvenosti.

I u srcu, takođe, imamo nešto čega treba da se oslobodimo, a to je nesigurnost. Veoma često osećamo da smo bespomoćni, beznadežni, beskorisni. Ali, ne smemo da gajimo ovu pogrešnu predstavu. Kada jednom postanemo iskreni tragaoci na stazi Istine i Svetlosti, shvatamo da je duboko u nama Unutrašnji Navigator. On je taj koji nas je inspirisao da hodamo putem Beskonačnosti, Večnosti i Besmrtnosti. Da nas On Sam nije inspirisao, mi se ne bismo otisnuli u more duhovnosti. Ali, On nas je inspirisao, i nastavlja da nas inspiriše svakog dana. Na taj način, nikada ne možemo biti bespomoćni, nesigurni. Mi znamo da je Svetlost u nama. Samo zato jer sada nemamo Svetlost na raspolaganju, ne možemo da kažemo da će ova Svetlost zauvek ostati daleki vapaj. Na protiv, današnja nemogućnost je sutrašnje sigurno postignuće. Jednostavno, ne postoji tako nešto poput nemogućnost u našem duhovnom životu.

Mi znamo da imamo Cilj, Cilj koji ima sve božansko za nas u beskrajnoj meri. Mi pokušavamo da uspostavimo naše svesno jedinstvo sa Nekim ko je beskonačan, večan i besmrtan – sa našim Bogom. Pošto je On naš Izvor, pošto je On naš Cilj, kako naše krajnje postignuće može biti ograničeno? Vreme je potrebno za sve što želimo da postignemo, za sve u šta želimo da izrastemo; i naše vreme određuje Bog. Mi ne možemo da privučemo Božji Čas. Mi ne možemo da odgurnemo Božji Čas. Mi ćemo jednostavno odigrati svoju ulogu. Mi ćemo se moliti, meditirati na način na koji duboko unutra osećamo da je najbolji. A Bog će odabrati Njegov Čas da nas prosvetli tako da On može da ispuni Sebe u nama i kroz nas. U Njegovom ispunjenju je naše pravo postignuće i pravo savršenstvo.

Deo II — Pitanja i odgovori: Univerzitet Njujork

Pitanje: Da li je potencijal koji neko ima za duhovni rast ograničen astrološkim mogućnostima ili nekim drugim mogućnostima koje su dostupne ili se sve može prevazići uz dovoljno truda?

Šri Činmoj: To zavisi od gorljivosti aspiranta i od intenziteta njegove težnje. Ne postoji takva stvar kao što je nemogućnost, ali moramo da znamo sa koliko prepreka treba da se suočimo. Ako se stalno molimo i najduševnije meditiramo, tada nema teškoće koju ne možemo da savladamo.

Često se dešava da kada ne možemo da pobedimo neke nebožanske sile tokom ovog života, osećamo da nikada nećemo moći da pobedimo te nesavršenosti. Ali, ako smo pravi sledbenici Istine, večne Istine, tada znamo da ovo nije naša poslednja inkarnacija. Recimo da smo sa četiri godine imali neku želju, i da smo je sa četrdeset ispunili. Sa četiri smo nešto želeli, sa četrdeset smo ispunili želju. Ali, da smo umrli sa trideset i osam godina, ne bismo ispunili je ispunili. U trenutku naše smrti, još bi smo osećali da je to nemoguće.

Sada, sa četrdeset, imamo iskrenu težnju da ostvarimo Boga. Može da se dogodi da sa ovom težnjom budemo u stanju da ostvarimo Boga za dvesta godina. Ali, kada dođemo do osamdeset, potpuno smo iscrpljeni, umorni na bojnom polju života, tako da odlazimo na drugi svet na odmor. To ne znači da se prilika za ostvarenje Boga okončala. Mi ćemo se ponovo vratiti i boriti protiv neznanja kao pravi vojnici na bojnom polju života. I tada, posle dvesta godina težnje, mi ćemo ostvariti Boga.

Ne postoji takva stvar kao što je nemogućnost. Samo je pitanje vremena. Ali, ako smo zaista iskreni i pošteni, možemo uveliko da ubrzamo svoje duhovno putovanje. Ako je normalnim i prirodnim tokom potrebno dvesta godina da se nešto ostvari, ukoliko smo iskreni i posvećeni mi možemo postići za dva, tri meseca, ili čak i za mesec dana. Naša postignuća u potpunosti zavise od naše iskrenosti, poštenja i snage našeg unutrašnjeg plača za konačnom Istinom.

Pitanje: Zašto postoji stvaranje?

Šri Činmoj: Stvaranje postoji zbog zadovoljstva. Kada stvaramo, stičemo radost. Kada komponujemo pesmu, stičemo radost; kada napišemo pesmu stičemo radost. Bog je osetio potrebu da zadovolji Njega samog i nas. Bez zadovoljstva ne možemo da postojimo ni jedan sekund.

Bog je bio sasvim savršen dok je bio tihi Braman, kada je bio u stanju transa. Ali, osetio je potrebu za stvaranjem, jer je osetio da neće biti zadovoljan ako ostane sam. Bio je drvo bez grana. Onda je rekao: „Ne, Ja želim da imam nekoliko grana!“ Zatim je rekao: „Ne, grane nisu dovoljne, želim da imam listove.“ Potom je stvorio milione listova. Svi smo mi Njegova tvorevina.

Pitanje: Ako sam ja Bog i imam Boga, zašto je onda potrebno da mi je Bog potreban i zašto da želim Boga?

Šri Činmoj: U suštini, i samom činjenicom tvog stvorenog postojanja, ti si Bog i ti imaš Boga. Ali, pošto Ga nisi svesno svestan, istovremeno i želiš Boga i Bog ti je potreban. Ono što želiš i što ti je zaista potrebno nije Sam Bog, već svesno i stalno znanje o Bogu i ujedinjenje sa Bogom.

Pitanje: Da li božanska Volja predodređuje šta će se desiti u našem životu?

Šri Činmoj: To je do neke mere predodređeno. Sa druge strane, mi imamo Božju Samilost, Božju Ljubav da izmene našu sudbinu. Kako seješ, tako ćeš i žnjeti: to je jedna teorija. Dva dečaka se igraju. Jedan udari drugog, pa će naravno dobiti batine od onog koji je povređen. Ali, ako prvi dečak otrči svom ocu za zaštitu, tada ga drugar ne može udariti. On je pod zaštitom nekog ko ima mnogo više snage od obične kaznene pravednosti. Ako ste napravili neku grešku, ili uradili nešto pogrešno u prethodnoj inarnaciji, došlo je vreme da primite kaznu. Ali pre toga, ako svesno osećate da ste učinili nešto pogrešno, možete da prizovete zaštitu Svevišnjeg, Svemoćnog Oca.

Pitanje: Kakve veze Bog ima sa patnjom, bolom i bolešću?

Šri Činmoj: Ako odeš duboko unutra, videćeš da je Bog taj koji pati, da je Bog taj koji prolazi kroz svako iskustvo. Sada se osećaš odvojeno od Boga. Zato kažeš: „Ja patim, moji prijatelji pate, moji rođaci pate“. Ali, kada imaš sposobnost univerzalnog jedinstva, ti ćeš osetiti da Bog samo u tebi i kroz tebe i kroz sve druge ljude ima to iskustvo. On Sam je bolest, On Sam je lek. Ti to nazivaš patnjom, ali u Božjem Oku to je iskustvo kroz koje On Sam prolazi u procesu sopstvene evolucije.

Deo III — Pitanja i odgovori: Univerzitet Konektikat, Stors

Pitanje: Kako osoba može da bude sigurna da zaista ima težnju?

Šri Činmoj: Osoba može biti sigurna da ima težnju samom činjenicom da je to pitanje ušlo u njen život. Ti imaš težnju. Inače ne bi došao ovde. Postao bi savršeni prijatelj želji. Ko god dođe na duhovno mesto, ili želi da vidi duhovnog Učitelja, zasigurno ima težnju. Ti sada možeš da kažeš da su neki ljudi došli iz radoznalosti. Ali čak i u radoznalosti postoji težnja. Inače bi osoba rekla: „Ko uopšte mari za duhovni život? To je potpuno beskorisno“. Ali, ako osoba ima malo radoznalosti, ona će reći: „Hajde da vidim kako izgleda duhovni čovek i šta drugi rade“. Radoznalost je vrsta suptilne žudnje, nesvesne žudnje da se nešto nauči, da se nešto uradi, da se se izraste u nešto. Radoznalost je vesnik težnje. Ovde ima mnogo, mnogo ljudi koji su skreni i samo jedan ili dva koji su samo radoznali. Mnogo onih koji su iskreni biće u stanju da lako inspirišu one koji su radoznali.

Da se vratim na tvoje pitanje, ti imaš težnju. Ali, ako si svestan svoje težnje, ako u nju imaš poverenja, bolje ćeš napredovati. Ako si sumnjičav po pitanju njenog postojanja u tvom životu, nećeš moći da marširaš kao heroj. Ti imaš težnju i zato treba da pokušaš da trčiš što je brže moguće, kao jelen. Ako ne pokušaš, samo ćeš se vući kao indijska volovska zaprega. Svima nam je data prilika da hodamo polako, ili da trčimo najbrže. Molim te da pokušaš da trčiš najbrže.

Pitanje: Kada se suočavamo sa teškoćama u duhovnom životu, da li je najbolja stvar samo se predati Božjoj Volji i sve prepustiti Njemu?

Šri Činmoj: To potpuno zavisi od tvoje duhovne visine, od tvog sopstvenog postignuća. Postoje dva tipa tragaoca. Jedan tip je veoma lenj, krajnje lenj. On je čuo za ideju predanosti Božjoj Volji, pa neće podići ni prst. „Hajde da sve predam Božjoj Volji i da ne radim ništa“. Drugi tragalac će se moliti, meditirati i posvetiti svoj život Bogu dinamično. „Ja nudim rezultate moje težnje Bogu“, kaže on.

Ako je neko iskren i zaista teži, on se moli i meditira na božanski način, u skladu sa svojim sposobnostima. On čini ono što može, i istovremeno posmatra sve situacije, nezgode i sile oko sebe. On kaže: „Ja sam uradio šta sam mogao. Sada je na Bogu da me oslobodi ovih nebožanskih sila i neprijatnih iskustava“. Ovo je najbolji stav. Ako možemo da odemo duboko unutra svakog dana tokom svoje meditacije, postaćemo posmatrač, svedok, Purusha. Ali, ako ne možemo tokom meditacije da odemo duboko unutra svakog dana, sledeća najbolja stvar je da se ponašamo kao heroj. To je ona vrsta heroizma kada rezultate svojih dela nudimo Bogu. Rezultat može doći u obliku neuspeha. Ali, ako možemo rado da predamo rezultat Bogu, mi smo božanski heroji.

Na žalost, većina nas to ne čini. Mi malo pokušavamo, a onda ugledamo ogromnog slona ispred sebe i odustanemo. „To je jednostavno beskorisno“, kažemo. A ponekad krivimo i Boga. Pošto smo se susreli sa puno teškoća kada smo ušli u duhovni život, mislimo da bi bilo bolje da se vratimo u običan život. Ali, u tom trenutku činimo ozbiljnu grešku. Kada odemo duboko unutra, shvatamo da su teškoće sa kojima se srećemo postojale i ranije. Tada je neznanje znalo da smo mu na milost i nemilost. Neznanje je bilo naš gospodar. Mi smo čvrsto spavali u sobi neznanja, pa se neznanje nije trudilo da nas previše uznemirava. Sada, kada pokušavamo da izađemo iz mora neznanja, neznanje se trudi da nas povuče nazad. „Kuda si pošao?“zapovednički pita ono. „Moraš ostati sa mnom!“ Kada smo svesni borbe, mi smo na putu iz sobe neznanja. Teškoće su bile unutra, ali smo tada bili potpuno nesvesni njihovog postojanja. Sada smo ih svesni.

Zato, ako možeš da odeš duboko unutra, molim te, zamoli Boga da se pobrine za tebe. Neka se tvoja težnja vine visoko, više, najviše. Ali, ako ne osećaš da imaš slobodan pristup Božjoj Volji, najbolja stvar je da se boriš protiv neznanja na fizičkom planu sopstvenom sposobnošću i gorljivošću. Kada te loše sile uznemiravaju, moraš da se boriš. Ako se predaš, napašće te mnogo više loših sila.

Pitanje: Koji je uzrok neznanja?

Šri Činmoj: Uzrok neznanja je naša naklonost prema ograničenjima. Mada kažemo da želimo da sebe proširimo, mi smo u stvari zadovoljni kada se odvajamo od drugih. Uvek imamo osećaj razgraničenja, odvajanja. Mi govorimo o miru, univerzalnom miru, a svakog dana je „ja“ i „moje“. „Ja sam za sebe i nije mi niko potreban. Želim da ostanem sa samim sobom. Sa tobom nemam ništa. Ne uznemiravaj me“. Neznanje dolazi kada sebe svesno vezujemo. Ali, kada se proširimo i osećamo čitav univerzum kao svoj dom, kada osetimo da smo od svih i za sve, onda nema neznanja. Neznanje dolazi samo kada sebe ograničavamo i vezujemo i osećamo da je ovo ograničenje naše pravo zadovoljstvo. Ako možemo da osetimo da pravo zadovoljstvo leži jedino u našem samoproširenju, onda nema neznanja.

Deo IV: Pitanja i odgovori: Universitet Merilend

Pitanje: Da li postoji bilo koji razlog za sumnju?

Šri Činmoj: Nema razloga za sumnju. Jedini razlog zbog kojeg negujemo sumnju, je taj što smo u neznanju. Dete jede blato i prljavštinu. Šta je razlog za to? Ono stiče zadovoljstvo; ono oseća da je to hranljivo. A kada odraste nikada više to neće dodirnuti. Ono zna kako da jede pravu hranu. Kao i dete, mi sumnjamo jer nismo videli lice Stvarnosti. Kada jednom ugledamo lice Stvarnosti, kako možemo da sumnjamo?Kada pogledam u ruku, kako mogu da sumnjam u nju? Mogu da sumnjam u misao, u procenu, u osećanje u meni, ali kako da sumnjam u moju ruku, koju vidim i osećam? A sve dok nemamo viziju Stvarnosti, bićemo predmet sumnje.

A opet, ima nekih ljudi koji veruju u druge. Oni možda nisu videli lice Stvarnosti, ali veruju, jer znaju da ga je neko dugi video. Ako dete ima veru u svog starijeg brata, odmah će poverovati u ono što mu brat govori. A kada poraste i sam će uvideti da li je to bila istina.

U duhovnom životu, treba da znaš da je čin sumnje beskoristan. Ako sumnjaš u sebe, ti svesno oslabljuješ sopstvene mogućnosti, odlažeš svoj napredak. Ako kažeš: „Učinio sam tako puno pogrešnih stvari, nisam za duhovni život. Bog ne brine o meni“, tada ozbiljno grešiš. Ako vidiš da je neko napredniji od tebe u duhovnom životu, ne treba da budeš obeshrabren. Nemoj misliti da je on oduvek bio bolji od tebe. Ne! Nekada je i on bio početnik kao i ti. Svako je bio početnik. Ti ne stičeš zvanje svog profesora odjednom. Zato je najbolje da dozvoliš sebi da iznutra rasteš, tiho, sa radošću i strpljenjem.

Kada sumnjamo u druge, svesno ili nesvesno, mi izlažemo naše neznanje. Kada vidimo slona i kažemo: „Ovo je samo pas ili mačka“, slon neće ništa izgubiti. A mi ćemo povlađivati gluposti. Slično tome, ako sumnjamo u Boga, Bog neće izgubiti ništa od Njegove Božanstvenosti. Bog će jednostavno reći da idemo pogrešnim putem. Postoji veoma kratak put i veoma dug put. Ako idemo putem sumnje, put je veoma dug, strm i što je najgore, stalno se produžava. Tome nema kraja. Ali, ako idemo putem vere, ne samo da trčimo laganim putem, već se svakim danom sam put skraćuje.

U nama postoji bela tabla unutrašnje čistote. U trenutku kada posumnjamo, mi na njoj stvaramo crnu tačku. Ako nastavimo, doći će trenutak kada će cela tabla biti prekrivena crnim tačkama. Ali, kada imamo veru, ta tabla je ponovo čista i mi na njoj možemo pisati u skladu sa zapovestima svoje duše. Pošto smo je ispisali, možemo pokušati da ispoljimo božanstvenost koju smo videli, osetili i ostvarili u svom unutrašnjem životu.

Deo V — Pitanja i odgovori: Universitet Delaver

Pitanje: U čemu je razlika između unutrašnjeg i spoljašnjeg Učitelja?

Šri Činmoj: Običan učitelj, spoljašnji učitelj, veoma često nameće određene ideje učenicima. Iako je ovo zemlja slobode, ima nekih uvreženih ideja koje učitelji na žalost ubacuju u glavu učenika. Ali, unutrašnji učitelj neće ništa nametati; neće ubacivati nikakve ideje svojim učenicima. Na protiv, svesno i posvećeno će pokušati da na površinu iznese unutrašnju mudrost tragaoca. Duhovni Učitelj savršeno dobro zna da on nije krajnja Istina. On nije Guru. Jedini pravi Guru je Svevišnji. Učitelj će reći učeniku da učenik ima sve. „Ti imaš blago, ti imaš kutiju, i ti imaš i ključ. Ali na žalost, dugo vremena nisi koristio ključ pa si ga izgubio. Ne možeš da dođeš do svog unutrašnjeg blaga. Ja sam ovde došao da ti pokažem gde si ostavio ključ i pomoći ću ti da otvoriš kutiju. Kada nađeš blago, ono će svo propasti tebi. Moja uloga će tada biti završena“.

Pitanje: Zašto je tako puno indijskih duhovih Učitelja došlo u Ameriku umesto da se potrude da pomognu ljudima u sopstvenoj zemlji, gde ima tako puno siromaštva i gladi?

Šri Činmoj: Dragi tragaoče, treba da znaš da pravi duhovni Učitelj nije vezan nikakvim geografskim, ili religioznim granicama. Kada jednom pripadneš Bogu, postaješ univerzalan. Ako si pravi tragalac, nećeš osećati da si Amerikanac, Kanađanin, ili Indijac, već građanin sveta. Ja sam duhovan čovek i snagom moje molitve i meditacije, usuđujem se da kažem da sam kosmopolita. Duhovan čovek nije vezan Istokom i Zapadom, ni Severom i Jugom; on će ići gde god njegov Unutrašnji Navigator zapoveda. Mi smo svi duhovni braća i sestre i Bog je naš zajednički Otac. Ako On želi da jedno Njegovo određeno dete pomogne Njegovoj drugoj deci, On će to dete poslati kod njih.

Ako u Indiji postoje siromaštvo i glad, to je sigurno Božja briga. I takođe je Božja briga ako mnogi ljudi na Zapadu ne žive duhovnim životom. Pošto je to Božja briga, On je taj koji od duhovnog Učitelja traži da dođe na Zapad. Isti Bog šalje zapadnjake koji imaju naučna i materijalna saznanja na Istok.

Ograničiti bilo koje ljudsko biće samo na njegovu domovinu je glupost. Um je taj koji stvara ovaj problem. Um stiče zadovoljstvo jedino u odvajanju, dok srce stiče zadovoljstvo u poistovećenju i jedinstvu. Ako možeš da ostaneš u srcu, imaćeš radost poistovećenja sa prostranom stvarnošću. Tada neće biti „ja“ ili „ti“ već će sve biti „mi“.

Deo VI — Pitanja i odgovori: Universitet Prinston

Pitanje: Kako možemo da imamo više radosti i manje napetosti u našem svakodnevnom životu?

Šri Činmoj: Više radosti možemo da imamo jedino u samodavanju, a ne u zahtevanju. Kada postoji napetost, to je zato što želimo da se nešto uradi naš sopstveni način, dok drugi žele da se to uradi na njihov način. Napetost počinje u umu, jer mi vidimo svetlost na jedan način, a drugi je vide na drugi način. Zato nema mira, nema spokoja, postoji jedino napetost.

Napetost, takođe, dolazi kada želimo da uradimo nešto za tren oka za šta je potrebno dva sata, ili dva dana. Moramo da znamo da Bog to nije tako zamislio. Bog želi da upotrebimo dva sata, ili dva dana da bismo to postigli. Ako možemo da imamo na umu Božji Čas, a ne naš sopstveni čas, steći ćemo radost. Napetost odlazi iz uma tragaoca jedino kada poznaje umetnost predaje Božjoj Volji.

Treba da shvatimo da Bog deluje ne samo kroz nas već i kroz druge. Bog takođe deluje i kroz naše tzv. neprijatelje. Ali, to nisu naši pravi neprijatelji. Naši pravi neprijatelji su sumnja, strah, teskoba i briga. Kada ne pokušavamo da usavršimo druge, već se samo trudimo da usavršimo sopstveni život, imaćemo radost. Takođe, ako ne očekujemo ništa od drugih, već sve jedino od Boga, imaćemo radost. Ako možemo da osetimo da nismo neophodni, da svet bez nas može da funkcioniše savršeno dobro, imaćemo radost. Na ovaj način možemo da steknemo radost u izobilju u našem duhovnom životu.

Pitanje: Ako imamo posao koji uključuje dosta razmišljanja i aktivnosti, kako možemo održati bilo kakav osećaj o duhovnosti, ili svetlosti?

Šri Činmoj: Nesumnjivo je to težak zadtak. Ali, rano ujutru, pre nego što uđeš u metež života, pre nego što odeš u svoju kancelariju, imaš obilje prilika koje ti je Bog dao da meditiraš na svoje srce. Kada meditiraš rano ujutru, ti dobijaš nešto od Boga: Mir, Svetlost i Blaženstvo. Nakon što si rano ujutru meditirao, kada odeš u kancelariju, u svom srcu treba da osetiš da nosiš nešto duhovnih dolara. Tamo čuvaš svoje duhovno blago bezbednim i zaštićenim. Zatim, kada si u kancelariji i uključen si u mnogobrojne dnevne aktivnosti, ti sa sobom nosiš ovo unutrašnje blago. Kada ti je potreban mir ili spokoj, odmah pokušaj da pomisliš na blago koje imaš u sebi. To je kao da si ostavio sveću da gori u srcu. U trenutku kada izneseš sveću, tama spoljašnjeg sveta oko tebe je prosvetljena.

Uvek imaš sposobnost da na površinu izneseš nešto što si zaradio u tvojoj jutarnjoj meditaciji. Kada radiš, dobijaš platu. U unutrašnjem životu, tvoj rad je tvoja meditacija. Kada se moliš i meditiraš dobijaš platu, što je svetlost. Samo je stavi u svoje srce i, tada, kada ti je potrebno nešto mira, svetlosti ili radosti u tvom spoljašnjem životu, možeš je izneti na površinu iz tvojih dubina da te prosvetli i spasi u trenucima krize.

Deo VII — Pitanja i odgovori: Universitet Pensilvania

Pitanje: Šta umire?

Šri Činmoj: Umire neznanje u nama. Ali, ako vidimo neznanje našim unutrašnjim okom, unutrašnjom vizijom, vidimo da neznanje zapravo ne umire, već biva preobraženo u svetlost. Kada koristimo naše zemaljsko znanje, vidimo da nešto živi dugo vremena i tada umire. Ali, kada koristimo našu intuiciju, vidimo da je sve u procesu preobražaja, prosvetljenja i usavršavanja.

U Indiji imamo trojstvo Boga u tri aspekta. To su Brama, Višnu i Šiva; Stvaratelj, Održavatelj i Uništitelj ili Preobrazitelj. Neki ljudi koriste izraz 'Uništitelj'. Bog je stvorio svet i želi da ga održi. Ko želi da uništi sopstvenu decu? Majka neće uništavati decu. Majka će samo pokušati da ih preobrazi. Ako su deca nestašna i nevaljala, majka ih neće izbaciti iz kuće. Majka će reći: „Mojoj deci je samo potrebno prosvetljenje i savršenstvo“. Postoji osećanje jedinstva koje majka ima sa svojom decom.

Tvorac i tvorevina su jedno. Kada neko nešto stvori, on se odmah poistoveti sa tvorevinom. Bog je nas stvorio. Zato nas On neće uništiti. On će nas samo preobraziti. Ali, kada osećamo da smo odvojeni od Boga, od Izvora, kada osećamo da je On Tvorac, a da smo mi tvorevina, tada nastaje problem. Kada odemo duboko unutra, vidimo da ništa nije ubijeno. Ono, čemu je potreban preobražaj, će naravno proći kroz probražaj, ono čemu je potrebno prosvetljenje, proći će kroz prosvetljenje i ono čemu je potrebno savršenstvo, proći će kroz usavršavanje.

Pitanje: Da li možemo isto toliko duhovno da napredujemo živeći u svetu i vodeći život domaćina kao kada bismo živeli u ašramu?

Šri Činmoj: Na žalost, to nije moguće. A treba i da znamo o kojoj vrsti ašrama govorimo. Neko može živeti u ašramu, a da istovremeno stalno razmišlja o običnom životu – „Ta osoba je postigla uspeh i svet je ceni. Tu osobu svi uzdižu u nebesa. A ja ništa ne radim, već živim u ašramu“. To nije pravi ašramski život. Ako živiš ispravan život u ašramu, ako stalno težiš i nemaš spoljašnjih obaveza, tada nema nikoga ko bi stajao između tebe i Boga. Ako je čitav tvoj život potpuno i bezuslovno posvećen ostvarenju Boga, ako trčiš ka Bogu potpuno sam sa Bogom u umu, naravno da ćeš najbrže napredovati, dok će neko ko ima porodične probleme i mora da se bavi svetom koji ne teži sporije napredovati.

Ali, postoji način kako domaćin može veoma brzo da napreduje. Ako domaćin oseća da se za svoje najdraže i najbliže osobe brine, ne zato što su mu dragi i bliski, već zato što je Živo Božije Prisustvo u njima, to je veoma dobro. Ako je Bog tu sve vreme, onda će uvek postojati duševno osećanje prema dragim i bliskim osobama. Isto je i sa studentom. Ako neko studira da bi dobio informacije, odnosno znanje za koje oseća da je neophodno, ili studira da bi dobio dobar posao, onda ta osoba neće napredovati. Ali, ako osoba koja studira oseća da ima sposobnost da primi i otkrije Božju Svetlost, trenutno samo u maloj količini, ali da je znanje koje prima iz knjiga i iz spoljašnjeg sveta samo priprema za unutrašnje znanje, to je pravi stav. Sada čita knjige koje su drugi napisali. Doći će dan kada će on biti u prilici da pročita sopstvenu knjigu koju je već napisala njegova duša. On sada nema sposobnost da pročita svoju unutrašnju knjigu, ali oseća da ga njegov unutrašnji život vodi u spoljašnjem znanju i kroz njega. Danas imaš sposobnost da primiš samo malo Božje Svetlosti, kroz knjige. Ali, sutra ćeš imati veću posudu i ući ćeš u Okean Božje Svetlosti.

Ako imaš ovaj božanski stav prema studijama ili prema tvojoj porodici, veoma ćeš brzo napredovati. Onda, ako si iskren i predan Božjoj Volji, kada kucne Čas i Bog oseti potrebu da uđeš u ašramski život, to će se i desiti. Ako ti u početku nije data ta prilika, to ne znači da nisi za duhovni život. Daleko od toga! Bog poznaje Njegovu Volju mnogo bolje nego ti. Ima određenih razloga zbog kojih On želi da prođeš kroz život domaćina, ili kroz studentski život – kroz život spoljašnjih odgovornosti.

Deo VIII — Pitanja i odgovori: Marlboro Koledž

Pitanje: Kada kažeš da neko traži prosvetljenje, zar to ne podrazumeva da ga onda ta osoba nema u sebi? I na koji način ga čovek uopšte može dostići kroz traganje?

Šri Činmoj: To je ovako: ja sam nešto imao, ali sam ga izgubio. Recimo da sam imao nešto vredno u svojoj sobi. Imao sam ga i izgubio sam ga, i sada ga tražim. Oduvek je bilo moje, ali ne znam gde je. Ali, dok tragam za njim znam da ću ga nakon nekog vremena pronaći. Kroz stalno traganje ću vratiti moje unutrašnje blago, koje je prosvetljenje.

Pitanje: Da li imaš ideju zašto je izgubljeno?

Šri Činmoj: Kada smo došli na ovaj svet, osetili smo da je iskušenje važnije od tog ostvarenja. To je kao da su pred nas stavljena dva novčića. Jedan je lažan; drugi je pravi. Ali, lažni novčić je privlačniji na spoljašnjem planu od onog pravog. Tako nas je privukao onaj koji je spolja očaravajući, dok smo zanemarili onaj pravi.

Pitanje: Zašto nas više privlači iskušenje, odnosno nestvarni novčić?

Šri Činmoj: U običnom životu, na površinskom nivou, uvek osećamo da je nestvarno privlačnije. Ako nešto možemo da dobijemo milom ili silom ovde na Zemlji, ako to možemo da steknemo za tren oka, tada smo zadovoljni. Izgleda veoma teško da disciplinujemo svoj život na pet minuta. Sve što nam je teško, odmah odbacujemo; sve što nam je na dohvat ruke pokušavamo da zgrabimo. Stvarno je uvek tu, ali da bismo ga dostigli potrebno je da radimo veoma naporno. Pa ipak, treba da znamo, da trajno zadovoljstvo može doći samo kada dosegnemo stvarno.

Pitanje: Da li je meditacija jedini način da se dosegne prosvetljenje?

Šri Činmoj: Ne. Molitva je drugi način. Vi na Zapadu se molite, a mi na Istoku više volimo da meditiramo. Postoje dva puta koja se na kraju spajaju i vode do istog odredišta. Ako se najduševnije molite, definitivno ćete dobiti prosvetljenje. A opet, ako duševno meditirate, sigurno ćete dobiti prosvetljenje.

Neki ljudi vole da se mole, dok drugi vole da meditiraju. Ako osećate da je molitva efikasna u vašem životu, onda ćete se, naravno, najduševnije moliti. A ako osećate da tvam meditacija najubedljivije pomaže u životu težnje, tada pokušajte da meditirate. Na osobi je da izabere.

Predgovor urednika prvom izdanju

Deset predavanja u ovoj knjizi su deo serije predavanja kroz pedeset država, koje je Šri Činmoj bio pozvan da održi 1974. Predavanja iz ove prve serije održana su januara 1974. Pitanja u ovoj knjizi, postavljali su studenti sa univerziteta na kojima je držao predavanja.