Vreme¹⁰

Vreme je ljubav.
Ako volimo vreme,
Tada nam vreme daje ono što želimo: zadovoljstvo.

Vreme je ljubav.
Ako ga volimo,
Onda nam vreme daje ono što nam je potrebno: radost.

Vreme je ljubav.
Ako volimo vreme,
Bog onda prihvata od nas ono što imamo: neznanje.

Vreme je ljubav.
Ako volimo vreme,
Bog nam daje ono što On ima: Svetlost.

Zadovoljstvo. Zadovoljstvo na fizičkom planu, vitalnom planu i mentalnom planu je veoma kratkotrajno, ali tokom svog kratkog daha, ono povređuje stvarno u nama. Stvarno u nama je naš vapaj za Bogom, za Istinom, za Svetlošću – naš vapaj za srcem Beskonačnosti, telom Večnosti i dušom Besmrtnosti. Današnje zadovoljstvo završava u sutrašnjoj frustraciji i uništenju. Sutrašnja frustracija i uništenje završavaju u potpunom pomračenju naše unutrašnje božanstvenosti. I zato se, iskreni tragalac za transcendentalnom Istinom trudi da izbegne zadovoljstvo.

Radost. Radost. U duhovnom životu, radost je od vrhunskog značaja.

Radost raste, radost teče i radost lebdi.
Bog uspinjuće Drvo, raste sa našom radošću, unutrašnjom radošću.
Bog razigrana Reka, teče sa našom radošću, našom ispunjujućom radošću.
Bog Ptica što leti, lebdi sa našom radošću, našom prosvetljujućom radošću.

Ako duhovni tragalac prebiva u radosnom okviru uma, on veoma brzo napreduje. Radost znači pouzdanje u životu težnje. Radost je samootkriće i samoispunjenje.

Neznanje. Kada odemo duboko unutra, vidimo da nemamo ništa drugo da damo Bogu osim neznanja. Ovo neznanje Bog najradosnije, najposvećenije i krajnje bezuslovno prihvata od nas. Mi nudimo Bogu svoj život neznanja, a za uzvrat Bog nam nudi život lepote, život punoće, život beskonačnosti.

Svetlost. Svetlost je samootkriće. Samootkriće izrasta u samoispoljavanje, a samoispoljavanje izrasta u samosavršenstvo. Samosavršenstvo i Bogosavršenstvo su jedna ista stvar, koja deluje na na dva različita nivoa. Mi možemo da primetimo samosavršenstvo u srcu konačnog. Mi možemo da primetimo Bogosavršenstvo u telu Beskonačnog.

Vreme je naše jedinstvo sa Bogom, naše svesno jedinstvo sa Bogom. Mi uspostavljamo naše svesno jedinstvo sa Bogom na osnovu snage našeg unutrašnjeg vapaja. Majka Zemlja nam nudi njeno blago: strpljenje, žrtvovanje i samilost. Otac Nebo nudi nam Njegovo blago: ljubav, mudrost i prosvetljenje. Uz pomoć koju dobijamo od Majke Zemlje, mi se pripremamo za spasenje. Uz pomoć koju dobijamo do Oca Neba, mi se pripremamo za božansku slavu. Od zemlje dobijamo spasenje, a božansku slavu dobijamo od Neba. Kada primimo spasenje, osećamo da rastemo u samu sliku našeg Voljenog Svevišnjeg. Kada nam se ponudi božanska slava, osećamo da Voljeni Svevišnji svira u nama i kroz nas. On peva Njegovu Nebesku Pesmu u konačnom, Njegovu pesmu o beskonačnoj Lepoti, Svetlosti, Muzici i Skladu.

Životinjsko u nama ne želi da zna o vremenu. Ljudsko u nama zna da postoji nešto što se naziva vremenom, ali ga ne poštuje. Božansko u nama koristi vreme božanski i najefikasnije. Svevišnji u nama, Unutrašnji Navigator, ispunjava Njegov san i Njegovu stvarnost ovde na zemlji kroz vreme.

Ovde na Zemlji, dete nema vremena čak ni da pojede svoj slatkiš. Mladić nema vremena da studira. Mlad čovek nema vremena da razmišlja. Starac nema vremena da se odmara. Ali tragalac zna da njegov Bog ima vremena da pojede slatkiš, da studira, da razmišlja, da se odmara. Tragalac takođe zna da Bog ima vremena da uradi sve, jer On prihvata pomoć vremena. Jedino uz saradnju sa vremenom On može da postigne sve u Njegovoj deci, i kroz njih, deci koja teže, koja su posvećena i predana.

Ljudska bića koja ne teže ne traže pomoć vremena. Oni ne poznaju vrednost vremena. Oni misle da je postignuće od vrhunske važnosti i da vreme nije potrebno za postignuće. Tako ne brinu o vremenu; zanemaruju vreme. Oni ne shvataju da je vreme most koji će ih preneti na drugu obalu. Ako ne koriste taj most, ne mogu da pređu na drugu obalu na kojoj Svetlost, Mir i Blaženstvo postoje u beskonačnoj meri.

Ali, osoba koja teži, tragalac, ceni vreme i koristi ga. Kada je vreme za jelo, on će jesti; kada je vreme da se razmišlja, on će razmišljati; kada je vreme za izučavanje duhovnih knjiga, on će ih izučavati; i kada je vreme za odmor, on će se odmarati. Za njega je svaki dan nov izazov, nova prilika. On ulazi na bojno polje života da pobedi tamu, ograničenje, ropstvo i smrt. On mora da se bori i odmara u prigodna vremena. On mora da uradi sve ono što je neophodno da bi prizvao Mir, Svetlost i Blaženstvo u beskrajnoj meri, da bi mogao da iznese na površinu svoju unutrašnju božanstvenost i ponudi je celom svetu.

Postoje dva tipa vremena u duhovnom životu: zemaljsko vreme i Nebesko vreme. Zemaljsko vreme je potreba, a Nebesko vreme je stvarnost, dok je potreba stvarnosti opijenost Bogom. Tragalac u nama oseća da je od vrhunske važnosti da ugleda lice stvarnosti. A kada ugleda lice stvarnosti on postaje duša opijena Bogom. Sa svoje strane, stvarnost ulazi u našu potrebu i ispunjava je tako što nas prosvetljuje iznutra i spolja.

Duša opijena Bogom, shvata da mora da prvo dosegne večnu Istinu, a zatim da služi božanstvenosti u čovečanstvu. On prvo mora da dosegne Najviše, Apsoluta, i samo tada može da služi Apsoluta u čovečanstvu. Na ovaj način će moći da izraste u transcendentalnu stvarnost. Sa druge strane, Božja Stvarnost oseća pošto je već večna, da uvek mora da služi svoju sveprožimajuću svest. Drvo oseća da mu je dužnost da ispuni potrebe grana, listova, cvetova i plodova. Ono takođe zna da ima sposobnost da to učini. I tako, stvarnost počinje odmah da služi svoja beskrajna ispoljenja, jer zna da ima ono što je potrebno: svest u beskrajnoj meri. Tako se osoba uspinje uz drvo i tada donosi dole plodove da bi ga podelila sa čovečanstvom, dok neko drugi, ko već sedi na vrhu drveta, odmah silazi dole i deli plodove sa čovečanstvom koje teži.

U duhovnom životu, iskreni tragalac zna da postoji čas koji je Bog odredio, čas koji je Bog imenovao. Mi ga zovemo Božji Čas. Ovaj čas ne možemo ni da privučemo ka nama niti da ga gurnemo u stranu, ali ga možemo ubrzati. Mi možemo da skratimo naš put ka ostvarenju Boga pod uslovom da smo spremni da se žrtvujemo, da ponudimo Božanskom u svakom trenutku sve što u sebi imamo– naše neznalačke, nebožanske i netežeće osobine, kao i naše težeće osobine.

Postoji jedna stvar koja je nepoželjna u našem fizičkom, sada i zauvek, a to je letargija.

U vitalu postoji nešto čega treba da se oslobodimo, a to je agresija, ili osećanje superiornosti i nadmoći.

U umu postoji nešto čega se moramo osloboditi, a to je sumnja. Mi sumnjamo u druge i sumnjamo u sebe. Kada sumnjamo u druge, nima se ništa ne dešava. Oni nastavljaju da usavršavaju sebe kroz kroz svakodnevna iskustva. Mi smo ti koji koji pate svaki put kada sumnjamo, jer pomračujemo naše unutrašnje sunce. Ovo sunce je spremno da nam ponudi svoju svetlost u izobilju; spremno je da upali plamen težnje u nama tako da možemo da se popnemo visoko, više, najviše do naše transcendentalne Božanstvenosti.

I u srcu, takođe, imamo nešto čega treba da se oslobodimo, a to je nesigurnost. Veoma često osećamo da smo bespomoćni, beznadežni, beskorisni. Ali, ne smemo da gajimo ovu pogrešnu predstavu. Kada jednom postanemo iskreni tragaoci na stazi Istine i Svetlosti, shvatamo da je duboko u nama Unutrašnji Navigator. On je taj koji nas je inspirisao da hodamo putem Beskonačnosti, Večnosti i Besmrtnosti. Da nas On Sam nije inspirisao, mi se ne bismo otisnuli u more duhovnosti. Ali, On nas je inspirisao, i nastavlja da nas inspiriše svakog dana. Na taj način, nikada ne možemo biti bespomoćni, nesigurni. Mi znamo da je Svetlost u nama. Samo zato jer sada nemamo Svetlost na raspolaganju, ne možemo da kažemo da će ova Svetlost zauvek ostati daleki vapaj. Na protiv, današnja nemogućnost je sutrašnje sigurno postignuće. Jednostavno, ne postoji tako nešto poput nemogućnost u našem duhovnom životu.

Mi znamo da imamo Cilj, Cilj koji ima sve božansko za nas u beskrajnoj meri. Mi pokušavamo da uspostavimo naše svesno jedinstvo sa Nekim ko je beskonačan, večan i besmrtan – sa našim Bogom. Pošto je On naš Izvor, pošto je On naš Cilj, kako naše krajnje postignuće može biti ograničeno? Vreme je potrebno za sve što želimo da postignemo, za sve u šta želimo da izrastemo; i naše vreme određuje Bog. Mi ne možemo da privučemo Božji Čas. Mi ne možemo da odgurnemo Božji Čas. Mi ćemo jednostavno odigrati svoju ulogu. Mi ćemo se moliti, meditirati na način na koji duboko unutra osećamo da je najbolji. A Bog će odabrati Njegov Čas da nas prosvetli tako da On može da ispuni Sebe u nama i kroz nas. U Njegovom ispunjenju je naše pravo postignuće i pravo savršenstvo.