Ljudska ljubav i Božanska Ljubav⁴

Drage sestre i braćo, hteo bih da podelim sa vama moju skromnu filozofiju koja je zasnovana na ljubavi. Mi znamo da postoje dve vrste ljubavi: ljudska ljubav i Božanska Ljubav. Ono što u ljudskoj ljubavi pokušavamo da uradimo je da posedujemo mnoštvo a da ne brinemo o Jednom, o Izvoru. Ali, ako ne posedujemo Izvor, tada nam mnoštvo neće biti ni od kakve pomoći. Ako nema korena, kako će drvo da izraste? Kako ćemo moći da prisvojimo grane, cvetove i listove kao naše sopstvene? Sa božanskom Ljubavlju najpre odlazimo do Jednog, do Izvora, i odatle krećemo ka mnoštvu. Postajemo jedno sa korenom i zatim rastemo u drvo koje će se ispoljiti kroz grane i listove, cvetove i plodove. Božanska Ljubav je pesma mnoštva u sjedinjenju.

U ljudskoj ljubavi postoji zahtevanje, ili u najmanju ruku očekivanje. Veoma često krećemo sa zahtevima, a kada osvane viša mudrost onda više ne zahtevamo, ali ipak očekujemo nešto od drugih. Mi ubeđujemo sebe da je ovo očekivanje opravdano. Pošto smo uradili nešto za druge – ponudili svoju ljubav – osećamo da je opravdano da očekujemo nešto zauzvrat.

U božanskoj Ljubavi ne postoji nešto poput zahtevanja ili očekivanja, u božanskoj Ljubavi mi samo dajemo ono što imamo i ono što jesmo. Ono što imamo i što jesmo je posvećeno služenje. Pre nego što u ljudskom životu damo svoju ljubav, pokušavamo da otkrijemo ljubav u drugima – tj. njihovu ljubav prema nama. U božanskoj Ljubavi, pre nego što damo svoju ljubav drugima, pokušavamo da u drugima otkrijemo Ljubav u njenoj stvarnosti i celovitosti. Jedino tako smo u položaju da drugima nudimo ljubav. Naše zadovoljstvo se na početku pojavljuje jedno kada osetimo da oni kojima nudimo ljubav, nju prihvataju svim srcem. Ali, postoji još viši oblik božanske Ljubavi kada odlazimo iznad ovog osećanja, i kada dajemo ljubav samo radi davanja. Mi dajemo, i čak i kada naša ljubav nije prihvaćena, nije bitno. Nastavićemo da dajemo, jer smo mi sva ljubav, naš Izvor je sav Ljubav.

U ljudskoj ljubavi ne samo da postoje zahtevanje i očekivanje, već i nešto gore: povlačenje. Prvo zahtevamo, pa onda očekujemo. Kada naše očekivanje nije ispunjeno, ponekad pokušavamo da se povučemo od osobe kojoj smo ponudili našu ljubav. U božanskoj Ljubavi to nikada nije tako. Sa božanskom Ljubavlju pokušavamo da postanemo jedno sa slabostima, nesavršenostima i ropstvom drugih. Iako mi imamo unutrašnju slobodu, koristimo ovu unutrašnju slobodu ne da vladamo drugima, već da postanemo jedno, svesno jedno sa njihovim nesavršenostima. Na ovaj način možemo da ih razumemo i da ih služimo na njihovom nivou, sa idejom da preobrazimo njihove nesavešenosti.

Kapacitet ljudske ljubavi je toliko ograničen da se ne možemo proširiti i potpuno zagrliti jedni druge. Mora postojati osećaj nadmoći. Voleću te, bez sumnje, ali želim da ostanem jedan inč viši od tebe. Pod tim uslovom ja ću te voleti. Nadređeni voli inferiornog jer je donekle zadovoljan svojim položajem u ovoj vezi. Inferiorni vrlo često voli nadređenog zbog njegove nesigurnosti. Dakle, ljubav ih vezuje i daje im oboma neki osećaj zadovoljstva. Ali u božanskoj ljubavi ne postoji nešto što je superiornost i inferiornost. Božanska Ljubav se uvek daje slobodno i svesrdno. Božanska ljubav stiče zadovoljstvo samo ako se potpuno i bezuslovno nudi.

U božanskoj Ljubavi primećujemo da lično i bezlično idu savršeno zajedno. Postoji ravnoteža između to dvoje. Lično u nama ulazi u ogromno, koje je bezlično; a bezlično u nama ulazi u lično da bi manifestovalo svoju neispoljenu Stvarnost, Božanstvo i Besmrtnost. U ljudskoj ljubavi, lično i bezlično su dva stranca; još gore, oni su na isukanim bodežima. Lično i bezlično u najboljem slučaju pokušavaju da postignu kompromis, ali taj kompromis uopšte ne donosi zadovoljstvo; U samoj dubini ljudske ljubavi uvek postoji rivalstvo i nadmetanje između njih dvoje. U retkim prilikama, lično kaže bezličnom, koje se nalazi u ljudskom biću: „Hajde da menjamo svoju stvarnost, svoju visinu, svoju mudrost, svoj kapacitet. Ovog trenutka vi ustanite, a ja ću ostati da sedim; sledećeg trenutka ja ću ustati, a ti ćeš sedeti.”

U ljudskoj ljubavi vrlo često dolazi do izražaja fizički um, sumnjajući um, podozrivi um. Ali u božanskoj Ljubavi, mi vidimo samo srce koje voli, srce koje se predaje, srce koje sve poziva. Um voli stvarnost jer vidi stvarnost prema sopstvenom razumevanju i viziji. Ali srce voli stvarnost jer vidi stvarnost u njenom sopstvenom obliku. Srce postaje neodvojivo jedno sa stvarnošću, sa samim postojanjem te stvarnosti, unutrašnje i spoljašnje. Ono vidi živi dah stvarnosti u sopstvenom obliku i formi; vidi telo i dušu stvarnosti zajedno.

U ljudskoj ljubavi onaj koji voli i voljeni su dve odvojene osobe. Onaj koji voli trči ka voljenom i kada stigne do njega, tu nalazi svoje zadovoljstvo. U božanskoj Ljubavi su onaj koji voli i voljeni jedno i neodvojivo. U božanskoj Ljubavi Onaj koji voli je Svevišnji i Voljeni je Svevišnji. U ljudskoj ljubavi osećamo da je zadovoljstvo negde drugde – ne u nama, već u nekom drugom. Ali u božanskoj ljubavi zadovoljstvo se nalazi u nama i nigde drugde. Onaj koji voli i Voljeni su jedno te isto. Svevišnji boravi i u nama i van nas. Kada govorimo o našem 'sopstvu' kao o božanskom koji voli ili Voljenom moramo da znamo da je to 'Sopstvo' koje je istovremeno i Jedno i mnoštvo. Ovo Sopstvo, Svevišnji svoje zadovoljstvo nalazi jedino tek kada stekne uvid u Božju Stvarnost, Beskonačnost, Večnost i Besmrtnost u mnoštvu. Ovo 'Sopstvo' je Jedno i želi da vidi i oseti svoju Stvarnost u mnoštvu.

Ljubav je dužnost. U našem ljudskom životu dužnost vidimo kao nešto mehaničko, beživotno, prisiljeno – nešto što nam je nametnuto. Ali, u božanskom Životu, dužnost je nešto puno prilika. U svakoj sekundi za nas sviće prilika da proširimo svest našeg života, stvarnost našeg života, blaženstvo našeg života. Žato u božanskom Životu pozdravljamo dužnost jer ona uvećava našu sposobnost i mogućnosti i širi san naše božanske, neograničene Stvarnosti.

Život je lekcija o Ljubavi. Ljubav je lekcija o Životu. Kada izučavamo lekciju Života u našem ljudskom životu, lekcija se satoji od straha, sumnje, anksioznosti, brige i frustracije. U božanskom Životu vidimo da je Ljubav lekcija ne samo o Životu, i za Život – za život koji traje večno, koji večno prosvteljuje i koji večno ispunjava.

Onaj koji božanski voli je onaj koji veruje u božansko čudo. Ljudsko čudo je nešto što hrani našu radoznalost, nešto što traje samo jedan trenutak. Božansko čudo je uzdizanje svesti čoveka. Podići nečiju svest, podići svest čovečanstva čak i mrvicu je istinsko božansko čudo. Svesna pomoć koju božanski ljubavnik pruža tragaocu čini ova božanska čuda.

Mi smo od Boga, večne Ljubavi i mi smo za Boga, večnu Ljubav. Mo smo od Boga Beskonačne Ljubavi i mi smo za Boga Beskonačnu Ljubav. Večnost je Izvor života Tišine; i Beskonačnost je poruka života zvuka. Došli smo od Jednog i postojimo u mnoštvu. To je prava poruka božanske ljubavi. Mi smo od Jednog i za mnoštvo – za mnoštvo u jednom. To je suština Božanske Ljubavi.