Pedeset brodova slobode do jedne Zlatne Obale, deo 3

Vratite se na sadržaj

Deo I

Božija Ljubav1

Bog nas voli. On nas voli stalno i bezuslovno. Bez obzira šta smo uradili, šta radimo ili šta ćemo uraditi, On će nas uvek voleti. Bog nas voli mnogo više nego št voli samog sebe. Ako koristimo naše umove koji razmišljaju i sumnjaju, u to će biti teško da se poveruje. Ali, ako koristimo naša srca koja vole i predaju se, tada ćemo osetiti da nas Bog voli beskrajno više nego što voli samog Sebe. Zašto nas Bog tako puno voli? Voli nas, jer oseća će Njegov San ostati neispoljen bez nas, da će Njegova Stvarnost ostati neispoljena bez nas; bez nas, On je nepotpun. Sada osećamo da smo mi ti koji same sebe zaista volimo. Zatim, možda će doći vreme kada ćemo osetiti da nas i Bog možda voli. Ali da verujemo da nas Bog voli beskrajno više nego što mi volimo same sebe izgleda kao prava nemogućnost.

Bilo je puno, puno trenutaka u našim životima kada smo se osećali jadno jer smo izrekli laž, prevarili nekog, ili bili ljubomorni na druge. Pošto uradimo nešto loše ili nebožansko, naša unutrašnja svest izađe na površinu i osećamo se jadno. Proklinjemo sami sebe i pokušavamo da sebe kaznimo. Ali, Božja Ljubav prema nama ostaje ista. Mi sebe mrzimo zbog grešaka, ali nas Bog još uvek voli i nastaviće da nas voli. Moć naše pravde nas osuđuje, ali nam Moć Božje Samilosti oprašta, prosvetljuje i preobražava naše slabosti u snagu njenom čvrstom snagom volje. Bog stiče zadovoljstvo kada nam uz Njegov blagoslovni Osmeh daje bujicu Njegove Samilosti, nebo Njegove Brižnosti i more Njegove Ljubavi kako bismo mogli da izrastemo u sam Njegov Lik.

Bog nas voli, i zauzvrat od nas traži da se smešimo, da volimo i da prevazilazimo. U trenutku kada Mu ponudimo duševni osmeh, Bog je zadovoljan nama. U trenutku kada Mu ponudimo mrvicu naše ljubavi, Bog je zadovoljan nama. Onog trenutka kada poželimo da prevaziđemo našu zemaljsku svest, Bog je zadovoljan nama.

Naša ljudska ljubav stalno pokušava da odvoji i podeli, ali božanska Ljubav koju dobijamo od Boga uvek dodaje i umnožava. Bog je koristio moć Njegovog Blaženstva kada je stvarao svet, a sada koristi moć Njegove Ljubavi da zaštiti svet i donese savršenstvo na Zemlju, Njegovu tvorevinu.

Ovde na Zemlji imamo sve osim jednog: zadovoljstva. Istinsko zadovoljstvo ćemo dobiti jedino voleći Boga. Bog je naše sopstvena najviša, najprosvetljenija Stvarnost. „Ujedinjeni stojimo, podeljeni padamo“: to je moto države Kentaki. I u unutrašnjem životu kada svesno postanemo jedno sa Bogom, osećamo pravo zadovoljstvo. Kada smo odvojeni od Boga, kada smo podeljeni na dva dela, osećamo se nepotpuno, neispunjeno i nezadovoljno.

Ako nismo tragaoci, volimo Boga povremeno; ali, ako smo tragaoci za najvišom Istinom, pokušavamo da volimo Boga duševno i svesno. Postoji jedan lak način da se Bog voli duševno i svesno. Kada odvojimo tamu od svetlosti, prolazno od večnog i spoljašnje znanje od unutrašnje mudrosti, postaje nam veoma lako da Boga volimo duševno i stalno. Pošto smo Boga voleli duševno i stalno, možemo da krenemo korak dalje i da Boga volimo bezuslovno dajući Mu ono što imamo i što jesmo. Ono što imamo iznutra jeste unutrašnja težnja da izrastemo u prostrano Onostrano. Ono što jesmo spolja je more neznanja.

Bog nama, takođe, daje ono što On ima i što jeste. Ono što On ima su beskrajni Mir, Svetlost i Blaženstvo, a što jeste je stalna Brižnost, Brižnost za naše oslobođenje od okova neznanja i Brižnost za naše savršenstvo. Bog nas voli. Mi volimo Boga. Voleći Boga pobeđujemo naše vekovno neznanje. Voleći nas, Bog čini da svesno osetimo da smo večiti igrači, božanski igrači u Njegovoj kosmičkoj Igri.

Veliki pionir, Danijel Buni, nazvao je Kentaki drugim rajem. U duhovnom životu, svakog dana možemo imati osećaj raja. Raj znači beskrajni Mir, Svetlost i Blaženstvo. Kada se tragalac moli i meditira, on ulazi u raj. Kada je njegov um miran i tih, kada je njegov um bujica smirenosti, njegovo srce postaje svedajuće i njegov život postaje Stvranost Božanstvenosti. Raj nije mesto; to je stanje svesti. Kada oslobodimo naš um od okova neznanja, kada oslobodimo naše postojanje od zemaljskog blata, tada vidimo, osećamo i izrastamo u raj.


FFB 76. Baird Lounge, Berea College, Berea, Kentucky, 21 February 1974 — 9:00 am.

Samoprevazilaženje2

Drage sestre i braćo, dragi tragaoci za najvišom Transcendentalnom Istinom, želeo bih da održim kratko predavanje o samoprevazilaženju.

Mi smo svi tragaoci koji žele da prevaziđu naše trenutne stvarnosti. Zašto želimo da prevaziđemo? Želimo da prevaziđemo jer nas život neznanja, ropstva, nesavršenstva i smrti ne može zadovoljiti. Mi želimo nešto da postignemo. Mi želimo da izrastemo u nešto što je večno; želimo da izrastemo u samu sliku Besmrtnosti.

Ispred nas su sada dva sveta: svet želje i svet težnje. Kada naš život pripada svetu želje, osećamo da je zadovoljstvo uvek daleki vapaj. Kada naš život pripada svetu težnje, osećamo da je zadovoljnost naše pravo po rođenju. Život želje je život samoizbranog ropstva. Život težnje je život Bogoodbranog prevazilaženja.

U našem životu samoprevazilaženja rastemo od najnižeg do najvišeg. Najniže je preobraženo u najviše, manje savršeno je preobraženo u savršenije. Odbacujemo stvari koje moraju da budu odbačene; preobražavamo stvari koje moraju da budu preobražene; prevazilazimo stvari koje moraju da budu prevaziđene. Ovaj proces prevazilaženja je iznad razmišljanja mentalnog čoveka. Svoje postojanje ono nalazi u psihičkom čoveku. Psihički čovek postaje deo stvarnosti poistovećujući se sa samom stvarnošću. Čovek koji misli, čovek koji sumnja smatra da je veoma teško da se postoveti sa takvom stvarnošću.

U običnom životu, bavimo se stalnom mogućnošću i na kraju naših napora srećemo se ili sa uspehom ili neuspehom. Ali, u duhovnom životu ne brinemo za uspeh ili neuspeh; stalo nam je jedino do napretka. Mogućnost je na ovaj način preobražena u neizbežnost.

U trenutku kada tragalac za Najvišom Istinom uđe u duhovni život, oseća da je prevazišao svoj život svesne nečistote i tame. On je preobrazio život želje; sada živi u životu težnje. U svakom trenutku on ima zlatnu priliku da ide visoko, više, najviše na osnovu snage njegovog unutrašnjeg uspinjućeg plača.

Kada naša težnja, naš uspinjući plač svaki put dosegne najviši vrh, ona ponovo kreće. Cilj koji ona doseže nije i ne može da bude krajnji Cilj, jer je današnji cilj sutrašnja polazna tačka. Sutrašnji cilj će biti početna tačka za prekosutra. Nema kraja našem ostvarenju. Nema kraja našem samoprevazilaženju. Naša težnja se uzdiže, naše ostvarenje prevazilazi, naša zadovoljnost osviće, naš Bog se konačno smeši. Našim unutrašnjim vapajem uspinjemo se do Božjeg Osmeha koji se spušta. Kada nahranimo naš unutrašnji plač i kada postanemo naš unutrašnji plač, tada počinje pesma našeg ostvarenja i prevazilaženja.

Da bismo prevazišli, postoje dve stvari koje su od vrhunskog značaja: naš lični napor i Božja Milost. Ne možemo prevazići sebe samo ličnim naporom. A opet, Božja Milost neće uraditi ništa ukoliko nismo prijemčivi. Ako možemo da primimo Božju Milost i ispravno je koristimo, samo tada možemo da dosegnemo Najviše. Iskreni tragalac u svakom trenutku prevazilazi svoju prethodnu stvarnost. On ne odbacuje ništa dok prevazilazi. Iskreni tragalac prihvata svet kao svoj sopstveni. Kao grnčar koji prihvata glinu i vaja je u nešto prelepo, i duhovna osoba prihvata život neznanja i pokušava da ga preobrazi uz svetlost mudrosti.

U našoj najdubljoj filozofiji smatramo da prošla postignuća nemaju vrednost. Kažemo da je prošlost prašina. Prolost nam je dala ono što je imala da ponudi, ali nam nije dala ono što nam je trebalo: oslobođenje, ostvarenje, spasenje i savršenstvo. I zato danas, u neposrednosti sadašenjeg trenutka, moramo da rastemo u duhovnom životu. Pošto je većina nas u duhovnom životu samo početnik, moramo da pokušavamo da meditiramo pet minuta, deset minuta, pola sata ili sat vremena tokom dana i da našu najbolju svest održimo na površini. Ako možemo da meditiramo pola sata dnevno, pokušaćemo da održimo efekte ove meditacije tokom čitavog dana. Čim dete baci loptu, momentum je održava u kretanju i ona prelazi značajno rastojanje. I naše duševne molitva i meditacija, iako traju samo pola sata, projektuju našu svest koja teži u srce svakog dana i ulaze u naše mnogobrojne aktivnosti koje se dešavaju sat za satom.

Kao što u svetu želje želimo da rastemo i da se širimo, tako želimo da rastemo i šrimo se i u duhovnom životu. Iako u početku želimo mrvicu Svetlosti, onda želimo da imamo obilje Svetlosti i zatim beskrajnu Svetlost. Postoji velika razlika između širenja naših zemaljskih želja i širenja naše božanske težnje. Kada posedujemo smrtni život, život želje, mi zapravo nismo zadovoljni. Čak i kada su naše želje ispunjene, otkrivamo da imamo nove želje i da nema trajnog zadovoljstva. Mi imamo uvek istu glad, istu neutoljenu, neispunjenu glad. Ali, u duhovnom životu, kada dobijemo mrvicu Mira, Svetlosti i Blaženstva – iako je naš cilj da ih imamo u beskrajnoj meri – čak i ta mrvica nam daje osećaj zadovoljnosti.

Moto ove države je „Poljoprivreda i trgovina“. Duhovni tragalac je farmer. On gaji svoje srce, ovde u ovom svetu i prima odozgo, kao kišu, božansku Milost. Tada, kad tragalac razvije jednousmerenu posvećenost prema Unutrašnjem Pilotu, sakuplja obilnu žetvu ostvarenja. To je kao razmena prirodnih sposobnosti. Tragalac se postovećuje sa svešću Zemlje i uvećava svoju prijemčivost kroz predanost. Istovremeno, on priziva transcendentalnu svest odozgo. Kada se zemaljska svest i Transcendentalna Svest sretnu, kada se udruže zemaljska predanost i Nebeska Milost, tada u tragaočevom životu koji teži osviće ostvarenje. Postoji kraljevski put koji vodi do samoprevazilaženja. Taj put je naša predanost, naša svesna, bezuslovna predanost Volji Apsoluta Svevišnjeg.


Univerzitet Tenesija, Stidentski centar; Knoksvil, Tenesi, 21. februar, 1974; 13:30 časova

Samilost3

Dragi tragaoci, hteo bih da održim predavanje o samilosti. Kada koristimo naš um kako bismo razumeli značenje samilosti, veoma često smo zavedeni i vodimo i druge u pogrešnom smeru. Ali, kada korstimo srce, odmah shvatamo značenje, i pomažemo i drugima da shvate značenje.

Samilost je Božja ogromna i intenzivna Brižnost prema čovečanstvu. Kada pokazujemo samilost prema drugima onda kada im je potrebna, samilost je slatka. Kada primamo samilost od drugih kada je nama potrebno, samilost je slađa. A kada shvatimo da je Božja Samilost ta koja nam omogućava da ispunimo naše obećanje i Nebu i Zemlji, Samilost je najslađa. Naše obećanje Nebu je da ćemo otkriti naše božanske osobine ovde na Zemlji. Naše obećanje Zemlji je da ćemo ispoljiti naše božanske sposbnosti tako da Majka Zemlja može da ih koristi za njene namere.

Mi smo ovde svi tragaoci i osećamo da će naše duhovno putovanje biti ubrzano ukoliko primimo Božju najprosvetljeniju Samilost. Ali, kako da primimo ovu Samilost odozgo? To lako možemo da učinimo ako osećamo da smo kao dete, malo božansko dete. Kada ljudsko dete plače, bez obzira gde je majka, ona dolazi da ga uteši, jer ugađajući detetu ona biva zadovoljna. Slično tome, ako možemo duševno da plačemo za Božjom Samilošću, Bog odmah silazi sa snagom Njegove Samilosti.

Dete bespomoćno plače jer oseća da bez majčine pomoći i vođstva ne može ništa da uradi. Ali duhovno dete ne plače sa osećanjem bespomoćnosti. Ono oseća da postoji Izvor, i da je taj Izvor sveznajući, svemoćan i sveprisutan. Kada postanemo duševni u našem plaču, uspostavljamo slobodan pristup Izvoru. Tako da tragalac u nama, božansko dete u nama plače duševno, a ne bespomoćno.

U našem običnom, svakodnevnom životu, u našim mnogobrojnim aktivnostima, govorimo o Milosti, o božanskoj Milosti. Sa duhovne tačke gledišta postoji suptilna razlika između Milosti i Samilosti. Hajde da zamislimo veliko vodeno prostranstvo svuda oko nas – to je Milost. Ali kada pada, pljušti, to je Samilost. Samilost je Milost, ali u intezivnom, usmerenom obliku. Milost je nešto uopšteno, što je za svakoga, bez obzira da li teži ili ne. Ali božanska Samilost, prava Samilost, ulazi u našu svest koja teži , u naš život koji teži, jedino kada osećamo unutrašnju potrebu da letimo u Onostrano.

Samilost želi da deluje u nama u svakom trenutku, ali veoma često, zbog našeg neznanja, opiremo se svesno ili nesvesno, čak i ako smo počeli da plačemo za njom. Ako neko u običnom životu nešto želi da nam da iz njegove beskrajne ljubaznosti, i mi to ne uzmemo, tada ta osoba odmah povači poklon, i kaže da ne zaslužujemo poklon. Ali, kada je Bog u pitanju, to nije tako. Bog nikada ne povlači Njegovu Samilost od nas. Na protiv, On pokušava da ponudi još više Njegove božanske, bezuslovne Samilosti.

Samilost je moć, prosvetljijuća moć. Ali, kada smo izuzetno tvrdoglavi i potpuno i nemilosrdno odbijamo Samilost, tada se Bog povremeno oslanja na moć Njegovog Strpljenja. On zna da Mu je Večnost na raspolaganju i da ćemo jednog dana u procesu evolucije moći da primimo Njegovu Samilost. Ako danas ne postignemo da primimo Njegovu Samilost posvećeno ili zahvalno, Njemu to ne smeta. On će nam sutra pružiti još jednu priliku i, bilo u bližoj ili daljoj budućnosti prihvatićemo moć Njegove Samilosti, jer jedino ona može da preobrazi našu prirodu. Zato se Bog ne povlači; On samo koristi drugu vrstu Moći, koja se zove Strpljenje.

Pre ngo što uđemo u duhovni život, Samilost je nešto apstraktno. Ali kada uđemo u duhovni život, i živimo božanski život, Samilost postaje konkretna. U svakom trenutku osećamo Božju Samilost u nama ili u suptilnom ili u čvrstom, opipljivom obliku. U svakom trenutku možemo da je vidimo, osetimo i rastemo u nju.

OM

Moto države Lujzijana je „Jedinstvo, pravda, pouzdanje“. Te reču su izuzetno duhovne. Jedinstvo. Jedinstvo se odigrava između konačnog i Beskonačnog. Sada smo u fizičkom, pa život konačnog, inidivdualnog, odvojenog postojanja. Ali, kada konačno uđe u Beskonačno da bi ostvarilo najviši Apsolut, ili kada Beskonačno uđe u konačno da bi ispoljilo svoju Božanstvenost, tada ovo jedinstvo odmah uspostavlja jednu stvarnost, jednu ispunjujuću stvarnost. U jedinstvu konačnog i Beskonačnog ostvarujemo najviši nivo svesti, i istovremeno, ispoljavamo Božanstvenost na Zemlji.

Šta zapravo znači biti sjedinjen kada se Beskonačno i konačno ujedine? To su Božja Samilost i čovekova predanost. Božji najveći dar čovečanstvu je moć Njegove Samilosti. Kada se čovek preda Bogu duševno i bezuslovno, tada Božja Sposobnost, Božja Stvarnost, Božja Beskonačnost postaju njegove. Samilost je magnet u Bogu, a predanost je magnet u tragaocu. Kada Bog koristi Njegovu Samilost, to je kao magnet koji nas odozgo privlači ka Najvišem. A kada koristimo našu predanost, ovaj magnet odmah privlači Boga u naš živi dah. Kada se spoje naš i Božji magnet, za nas osviće Božji Čas u našem životu težnje i samoposvećenosti.

Pravda. U običnom ljudskom životu, pravda kaže: „Kako seješ, tako ćeš i žnjeti“. To je pravda, milo za drago. Ako je neko uradio nešto loše, osećamo da imamo svako pravo da mu pretimo, da ga zastrašimo, da ga upozorimo, da ga kaznimo. Ali je ova vrsta pravde na najnižoj lestvici ljudskih meredvina. Kada koraknemo na sledeću lestvicu, pravda postaje jedna vrsta oproštaja. Ako možemo da oprostimo nekome ko je uradio nešto loše, ako imamo tu sposobnost, tada osećamo da je oproštaj sam po sebi pravda. Kada uđemo na najviši nivo svesti, tada se ne postavlja pitanje ni kazne ni oproštaja. U pitanju je jedino prosvetljenje. Najviše Sopstvo obuhvata i otelovljuje sve od Stvarnosti. I zato, ako je jedan deo njenog postojanja neporosvetljen, ona niti kažnjava niti oprašta. Ona pokušava da prosvetli taj deo sopstvenog postojanja. Kada posmatramo svet sa najvišeg nivoa svesti, osećamo da je neznalačkom, mračnom, nečistom, nesavršenom svetu potrebno prosvetljenje. Božanska Pravda je preobražaj našeg sopstvenog neprosvetljenog postojanja. Božanska Pravda je samoprosvetljenje.

U običnom životu osećamo da je jednakost pravda. Ali u božanskom svetu ako neko ima sposobnost da primi više Mira, više Svetlosti, više Blaženstva odozgo, tada mu treba dati više. Podjednaku priliku treba svima dati, ali ako vi imate više sposobnosti od mene, tada treba da napredujete u skladu sa sopstvenom brzinom, a ne da usporavate do moje brzine. Ako čekate na mene, tada će Božji Čas morati da čeka na vas i nećete stići do Cilja u Božji odabrani Čas. Ta vrsta jednakosti nije čin prosvetljenja. Ako je vaše vreme došlo, vi treba da idete. Bog mi je dao istu priliku, ali ste vi razvili više sposobnosti. Zato ste primili više svetlosti i možete da trčite ka vašem cilju. Kada u Njegov odabrani Čas Bog meni pruži priliku i ja ću stići na Cilj. To se zove božanska Pravda. Bog svima nama daje istu priliku, ali naša individualna sposobnost nije ista.

Samopouzdanje. Samopouzdanje je najvažnija osobina i u ljudskom i u božanskom životu. U ljudskom životu, samopouzdanje je obično zasnovano na našem egu, našem neposlušnom vitalu. Neposlušni vital čini da osećamo da možemo sve da uradimo, da nema ničega na Zemlji što ne možemo. Pa ipak, istina je da ako u našem ljudskom životu nemamo samopouzdanje, ne možemo ništa da učinimo. Kada u božanskom životu imamo samopouzdanje, to je nešto drugo. Ovo samopouzdanje dolazi od unutrašnje svesnosti o našem Izvoru. Mi osećamo: „Ja sam Božji sin, ja sam deo Boga. Pošto On ima beskrajni Mir, Svetlost i Blaženstvo, pošto ima beskrajnu sposobnost, i ja isto to imam u sebi. Sada nisam toga svestan, ali doći će dan kada ne samo da ću biti svestan toga, nego ću biti u mogućnosti da to i ispoljim.“ Ovo se zove božansko samopouzdanje.

Neki ljudi se pouzdaju samo u Boga , ali ne i u sebe. To je žalosna greška. Treba da imaju samopouzdanje, ali treba da osećaju da to samopouzdanje dolazi direktno od Boga. Treba da osećaju da njihova vera u njihov lični napor njihov pouzdanje u sposobnost koja je došla direktno od Boga. Bog nam je dao to samopouzdanje i Bog je taj koji ima iskustvo ovog pozdanja u nama i kroz nas. Ovo samopouzdanje nije ništa drugo do pouzdanje Boga u samog Sebe.

Bog uvek ima pouzdanje u nas, ali mi veoma često gubimo samopouzdanje. Kada smo jednom ili dvaput poraženi na bojnom polju života, gubimo svo naše samopouzdanje. Ali Bog nikada ne gubi pouzdanje u nas jer zna da je On koren, a da smo mi grane. Pošto je koren čvrst i solidan, kako mogu grane da ne uspeju? Bog zna Njegovu sposobnost, Njegove mogućnosti, Njegovu Punoću i Beskrajnost; zato On ima svo pouzdanje ne samo u Sebe već i u nas, jer oseća da smo mi Njegovo direktno ispoljavanje. Bez nas On ne može da ispolji ono što On ima i ono što jeste; a bez Njega mi ne možemo da ostvarimo ono što imamo i što jesmo. Mi smo sam deo Božje Božanstvenosti, Njegove integralne Stvarnosti; zato On uvek ima bezgranično pouzdanje u naše sposobnosti.


Univerzitet Tulejn, Prostorija Kendal Kram; Nju Orleans, Lujzijana

Ljudska ljubav i Božanska Ljubav4

Drage sestre i braćo, hteo bih da podelim sa vama moju skromnu filozofiju koja je zasnovana na ljubavi. Mi znamo da postoje dve vrste ljubavi: ljudska ljubav i Božanska Ljubav. Ono što u ljudskoj ljubavi pokušavamo da uradimo je da posedujemo mnoštvo a da ne brinemo o Jednom, o Izvoru. Ali, ako ne posedujemo Izvor, tada nam mnoštvo neće biti ni od kakve pomoći. Ako nema korena, kako će drvo da izraste? Kako ćemo moći da prisvojimo grane, cvetove i listove kao naše sopstvene? Sa božanskom Ljubavlju najpre odlazimo do Jednog, do Izvora, i odatle krećemo ka mnoštvu. Postajemo jedno sa korenom i zatim rastemo u drvo koje će se ispoljiti kroz grane i listove, cvetove i plodove. Božanska Ljubav je pesma mnoštva u sjedinjenju.

U ljudskoj ljubavi postoji zahtevanje, ili u najmanju ruku očekivanje. Veoma često krećemo sa zahtevima, a kada osvane viša mudrost onda više ne zahtevamo, ali ipak očekujemo nešto od drugih. Mi ubeđujemo sebe da je ovo očekivanje opravdano. Pošto smo uradili nešto za druge – ponudili svoju ljubav – osećamo da je opravdano da očekujemo nešto zauzvrat.

U božanskoj Ljubavi ne postoji nešto poput zahtevanja ili očekivanja, u božanskoj Ljubavi mi samo dajemo ono što imamo i ono što jesmo. Ono što imamo i što jesmo je posvećeno služenje. Pre nego što u ljudskom životu damo svoju ljubav, pokušavamo da otkrijemo ljubav u drugima – tj. njihovu ljubav prema nama. U božanskoj Ljubavi, pre nego što damo svoju ljubav drugima, pokušavamo da u drugima otkrijemo Ljubav u njenoj stvarnosti i celovitosti. Jedino tako smo u položaju da drugima nudimo ljubav. Naše zadovoljstvo se na početku pojavljuje jedno kada osetimo da oni kojima nudimo ljubav, nju prihvataju svim srcem. Ali, postoji još viši oblik božanske Ljubavi kada odlazimo iznad ovog osećanja, i kada dajemo ljubav samo radi davanja. Mi dajemo, i čak i kada naša ljubav nije prihvaćena, nije bitno. Nastavićemo da dajemo, jer smo mi sva ljubav, naš Izvor je sav Ljubav.

U ljudskoj ljubavi ne samo da postoje zahtevanje i očekivanje, već i nešto gore: povlačenje. Prvo zahtevamo, pa onda očekujemo. Kada naše očekivanje nije ispunjeno, ponekad pokušavamo da se povučemo od osobe kojoj smo ponudili našu ljubav. U božanskoj Ljubavi to nikada nije tako. Sa božanskom Ljubavlju pokušavamo da postanemo jedno sa slabostima, nesavršenostima i ropstvom drugih. Iako mi imamo unutrašnju slobodu, koristimo ovu unutrašnju slobodu ne da vladamo drugima, već da postanemo jedno, svesno jedno sa njihovim nesavršenostima. Na ovaj način možemo da ih razumemo i da ih služimo na njihovom nivou, sa idejom da preobrazimo njihove nesavešenosti.

Kapacitet ljudske ljubavi je toliko ograničen da se ne možemo proširiti i potpuno zagrliti jedni druge. Mora postojati osećaj nadmoći. Voleću te, bez sumnje, ali želim da ostanem jedan inč viši od tebe. Pod tim uslovom ja ću te voleti. Nadređeni voli inferiornog jer je donekle zadovoljan svojim položajem u ovoj vezi. Inferiorni vrlo često voli nadređenog zbog njegove nesigurnosti. Dakle, ljubav ih vezuje i daje im oboma neki osećaj zadovoljstva. Ali u božanskoj ljubavi ne postoji nešto što je superiornost i inferiornost. Božanska Ljubav se uvek daje slobodno i svesrdno. Božanska ljubav stiče zadovoljstvo samo ako se potpuno i bezuslovno nudi.

U božanskoj Ljubavi primećujemo da lično i bezlično idu savršeno zajedno. Postoji ravnoteža između to dvoje. Lično u nama ulazi u ogromno, koje je bezlično; a bezlično u nama ulazi u lično da bi manifestovalo svoju neispoljenu Stvarnost, Božanstvo i Besmrtnost. U ljudskoj ljubavi, lično i bezlično su dva stranca; još gore, oni su na isukanim bodežima. Lično i bezlično u najboljem slučaju pokušavaju da postignu kompromis, ali taj kompromis uopšte ne donosi zadovoljstvo; U samoj dubini ljudske ljubavi uvek postoji rivalstvo i nadmetanje između njih dvoje. U retkim prilikama, lično kaže bezličnom, koje se nalazi u ljudskom biću: „Hajde da menjamo svoju stvarnost, svoju visinu, svoju mudrost, svoj kapacitet. Ovog trenutka vi ustanite, a ja ću ostati da sedim; sledećeg trenutka ja ću ustati, a ti ćeš sedeti.”

U ljudskoj ljubavi vrlo često dolazi do izražaja fizički um, sumnjajući um, podozrivi um. Ali u božanskoj Ljubavi, mi vidimo samo srce koje voli, srce koje se predaje, srce koje sve poziva. Um voli stvarnost jer vidi stvarnost prema sopstvenom razumevanju i viziji. Ali srce voli stvarnost jer vidi stvarnost u njenom sopstvenom obliku. Srce postaje neodvojivo jedno sa stvarnošću, sa samim postojanjem te stvarnosti, unutrašnje i spoljašnje. Ono vidi živi dah stvarnosti u sopstvenom obliku i formi; vidi telo i dušu stvarnosti zajedno.

U ljudskoj ljubavi onaj koji voli i voljeni su dve odvojene osobe. Onaj koji voli trči ka voljenom i kada stigne do njega, tu nalazi svoje zadovoljstvo. U božanskoj Ljubavi su onaj koji voli i voljeni jedno i neodvojivo. U božanskoj Ljubavi Onaj koji voli je Svevišnji i Voljeni je Svevišnji. U ljudskoj ljubavi osećamo da je zadovoljstvo negde drugde – ne u nama, već u nekom drugom. Ali u božanskoj ljubavi zadovoljstvo se nalazi u nama i nigde drugde. Onaj koji voli i Voljeni su jedno te isto. Svevišnji boravi i u nama i van nas. Kada govorimo o našem 'sopstvu' kao o božanskom koji voli ili Voljenom moramo da znamo da je to 'Sopstvo' koje je istovremeno i Jedno i mnoštvo. Ovo Sopstvo, Svevišnji svoje zadovoljstvo nalazi jedino tek kada stekne uvid u Božju Stvarnost, Beskonačnost, Večnost i Besmrtnost u mnoštvu. Ovo 'Sopstvo' je Jedno i želi da vidi i oseti svoju Stvarnost u mnoštvu.

Ljubav je dužnost. U našem ljudskom životu dužnost vidimo kao nešto mehaničko, beživotno, prisiljeno – nešto što nam je nametnuto. Ali, u božanskom Životu, dužnost je nešto puno prilika. U svakoj sekundi za nas sviće prilika da proširimo svest našeg života, stvarnost našeg života, blaženstvo našeg života. Žato u božanskom Životu pozdravljamo dužnost jer ona uvećava našu sposobnost i mogućnosti i širi san naše božanske, neograničene Stvarnosti.

Život je lekcija o Ljubavi. Ljubav je lekcija o Životu. Kada izučavamo lekciju Života u našem ljudskom životu, lekcija se satoji od straha, sumnje, anksioznosti, brige i frustracije. U božanskom Životu vidimo da je Ljubav lekcija ne samo o Životu, i za Život – za život koji traje večno, koji večno prosvteljuje i koji večno ispunjava.

Onaj koji božanski voli je onaj koji veruje u božansko čudo. Ljudsko čudo je nešto što hrani našu radoznalost, nešto što traje samo jedan trenutak. Božansko čudo je uzdizanje svesti čoveka. Podići nečiju svest, podići svest čovečanstva čak i mrvicu je istinsko božansko čudo. Svesna pomoć koju božanski ljubavnik pruža tragaocu čini ova božanska čuda.

Mi smo od Boga, večne Ljubavi i mi smo za Boga, večnu Ljubav. Mo smo od Boga Beskonačne Ljubavi i mi smo za Boga Beskonačnu Ljubav. Večnost je Izvor života Tišine; i Beskonačnost je poruka života zvuka. Došli smo od Jednog i postojimo u mnoštvu. To je prava poruka božanske ljubavi. Mi smo od Jednog i za mnoštvo – za mnoštvo u jednom. To je suština Božanske Ljubavi.


Kamp Džeferson Dejvis, Misisipi juniorski koledž Obala Zaliva, soba 132 Galfport, Misisipi; 27. februar 1974; 14 časova

Ljudsko i božansko 5

Dragi tragaoci za najvišom Istinom, želeo bih da održim kratko predavanje o ljudskom i božanskom.

Naša spoljašnja suština je ljudska; naša unutrašnja suština je božanska. Ljudski svet je svet želja. Božanski svet je svet težnje. U svet želje, kada nešto dobijemo, odmah zavapimo: „Eureka, našao sam ga! To je to.“ Ali, kada nešto dobijemo u božanskom svetu, govorimo sebi: „Postoji nešto drugo što mi je potrebno, nešto više, dublje, nešto što više prosvetljuje i ispunjava.“ Ovaj osećaj nezadovoljstva nije loš niti nebožanski. Ta vrsta ne zadovoljnosti čini da osećamo da nam je suđemo da izrastemo u nešto beskrajno više nego što smo sada.

Ljudsko pravo i božansko pravo. Ljudsko pravo nam govori da moramo da hrabro branimo naša prava. To je moto države Alabama. „Hrabro branimo naša prava.“ Zašto želimo da branimo naša prava? Jer osećamo da naše veštine i sposobnosti nisu dovoljno poštovane, da smo u neku ruku ekspoloatisani. Božansko u nama takođe govori da moramo hrabro da branimo naša prava. Ali u ovom slučaju, božansko pravo je da ponudimo našu unutrašnju poruku celom svetu, naše božansko pravo je da kažemo neznanju da pripadamo samo Bogu. Mi smo od božanskog i za božansko. Ne možemo se dužiti sa neznanjem i ne možemo dozvoliti sebi da nas neznanje proguta. U neznanju smo se valjali milenijumima, to je istina. Ali to ne znači da nnećemo upotrebiti naše božansko pravo da odemo duboko unutra i da na površinu iznesemo beskrajnu Svetlost kako bismo prosvetlili svet patnje i tame.

Ljudsko u nama želi da otkrije da li uopšte postoje Istina, Svetlost i Blaženstvo u drugima. Ono sumnja da drugi imaju te osobine. Ali, božansko u nama zna da su Istina, Svetlost i Blaženstvo svuda. One nisu monopol jedne osobe; svako duboko u sebi ima Mir, Svetlost i Blaženstvo u beskrajnon meri.

Ljudsko u nama želi da vidi lice stvarnosti, kako bi moglo da izmeni stvarnost i ugodi svojim željama. Božansko u nama želi da vidi lice stvarnosti kako bi moglo da izraste u samu sliku transcendentalne Stvarnosti.

Ljudsko u nama plače za uspehom, za više uspeha, za obiljem uspeha. Božansko u nama želi napredak, stalni napredak, unutrašnji i spoljašnji. Ovaj napredak je u celini zasnovan na samodavanju, a samodavanje je vesnik Bogopostajanja.

Ljudsko u nama želi da poseduje svet kako bi moglo da ga koristi na svoj sopstevni način. Avaj, na njegovu žalost primećuje da ga svet već nemilosrdno poseduje pre nego što uspe da poseduje svet. Božansko u nama želi da ponudi samo svoje postojanje svetu; ono želi da prosvetli svet svojom ljubavlju i nesebičnom posvećenošću. I gle, vidi da je svet već potpuno prosvetlio božansko, pre nego što ono prosvetli svet.

Ljudsko u nama želi da ostvari Boga Moć kako bi moglo da vlada svetom. Božanskom u nama je potreban Bog koji je sav Dobrota. Ljudsko u nama se moli Bogu i meditira na Boga i nada se da spusti Boga dole kako bi zadovoljilo mnoge svoje želje. Ljudsko u nama se moli Bogu za sopstveno zadovoljstvo. Ali, božansko u nama se moli i meditira kako bi Bog mogao da ga koristi na Njegov sopstveni Način, božanski Način, na vrhunski Način.

Ljudsko u nama želi da se kreće od vrata tela do odaje duše. Ono želi da ide od tela do duše putem vitala, uma i srca. Božansko u nama želi istu stvar, ali na drugi način. Ono želi da ide od duše do srca, od srca do uma, od uma do vitala, od vitala do tela. Božansko u nama oseća da najpre treba da uđemo u odaju duše, jer duša ima Svetlost i da odatle ulazimo u ostale odaje koje su tamne, neosvetljene i nebožanske.

Kada ljudsko u nama postane iskreno, shvatamo neporecivu činjenicu da nam je potreban preobražaj: preobražaj tela, preobražaj vitala, preobražaj uma i preobražaj srca.

Telo se trenutno valja u zadovoljstvima neznanja, svesno i namerno. Ali, doći će trenutak kada će samo ovo telo težiti i pokušavati da služi božansko i ovde na Zemlji i tamo na Nebu.

Vital u nama je trenutno agresivan i destruktivan, ali isti ovaj vital će jednog dana težiti da postane dinamičan i progresivan. Vital u nama će sada reći kao Julije Cezar: „Veni, vidi, vici“: Dođoh, videh, pobedih. Ali kada isti ovaj vital bude dobio prosvetljenje reći će: „Dođoh u svet da volim svet, da prigrlim svet, da postanem jedno sa svetom.“

Um u nama trenutno podozreva svet, prosuđuje svet i sumnja u svet. Ali kada isti ovaj um, bude plakao za prosvetljenjem u bliskoj ili dalekoj budućnosti, shvatiće da je došao u svet da usavrši neznanje sveta i da prosvetli druge. Pre nego što prosvetli druge osetiće potrebu za samoprosvetljenjem; shvatiće da njegova sposobnost da prosvetli druge potpuno zavisi od njegovog savršenjstva. Zato će um najpre usavršiti sebe, a zatim će ponuditi svoje savršenstvo svetu koji teži.

Srce u nama je trenutno nesigurno, slabo i nemoćno. Ono vidi Prostranstvo, ali ne želi da uspostavi svoje nedovojivo jedinstvo sa Prostranstvom, baš zato jer je prestrašeno. Ali kada je ljudsko srce preobraženo u božansko srce, ono će otvoriti svoja vrata čitavom svetu i čovečanstvo će u njemu naći luku. Srce će postati neodvojivo jedno sa Božjom tvorevinom. Postajući jedno sa čitavom tvorevinom, srce će osetiti da je ispunilo obećanje duši i svoju misiju na Zemlji. Obećanje srca je bilo da će primiti svetlost duše u bezgraničnoj meri, a misija da će tom svetlošću svesno služiti čovečanstvu.

I duša je dala obećanje, obećanje Bogu i čoveku. Bogu je duša svečano obećala da će ispoljiti božansko na Zemlji; a čovečanstvu je duša obećala da će osloboditi telo od okova neznanja. Telo ovde označava telesnu svest, koja uključuje fizičko, vital, mentalni deo i psihički deo. Duša mora da ispuni svoja obećanja Bogu i čoveku.

Svako ljudsko biće postaje svesni instrument Boga kada iskreno uđe u duhovni život, život težnje i posvećenosti. Pre toga, ono je u životu neznanja, u svetu sna. Nemogućnost koja se u ovom ljudskom životu javlja ne treba i ne može da zauvek ostane sa nama. Mi ćemo na kraju prevazići život neznanja. Naša suština, duboko u nama, je božanska i ono što imamo u nama će u Božji odabrani Čas izaći na površinu.

Ljudsko u nama želi da otkrije Svetlost; božansko u nama želi da otkrije Svetlost za koju oseća da ju je oduvek imalo. Kada ljudsko u nama teži, ono želi da raste i postane. Božansko u nama neprestano zna da večno jeste.

Ljudsko u nama će biti ispunjeno samo kada svesno prihvati diktate naše unutrašnje božanstvenosti. Božansko u nama će ispuniti sebe samo kada preobrazi, prosvetli i usavrši ljudsko u nama. Preobražavajući ljudsko u nama i ispoljavajući božansko u nama, mi rastemo u savršeno Savršenstvo.

Ljudsko u nama se moli:

Hiranmayena patrena satyasyapihitam mukham
Tat tvam pusan apavirnu satyadharmaya dristaye
   

"Lice Istine je pokriveno sjajnom, zlatnom sferom."

Otkloni je, O Sunce, tako da ja,koji sam posvećen Istini mogu da vidim Istinu.

Napredno božansko u nama govori:

Vedaham etam purusam mahantam
aditya varnam tamasah parastat

"Spoznao sam ovo Veliko Biće sjajno kao sunce izvan granica najcrnje tame."

I Transcendentalno, sveprožimajuće Božansko u nama, govori:

"On Apsolutni i mi svest koja teži neodvojivo smo jedno."


Univerzitet Južne Alabame, Plesna sala Studentskog centra; Mobile, Alabama

Problemi6

Dragi tragaoci za Transcendentalnom Istinom hteo bih da održim predavanje na temu problema.

Problemi iznutra, problemi spolja, problemi svuda. Mi imamo neke probleme, to je istina; na žalost, mi ih uvećavamo u beskrajne probleme. Na koji način uvećavamo probleme? Ima dva načina. Prvo, mi prizivamo prošlost i budućnost da dođu i žive sa nama u srcu današnjice. I drugo, pokušavamo da rešimo sve probleme u tren oka.

Hajde da razmotrimo prošlost – neispunjenu prošlost, tužnu prošlost, prošlost koja nam nije dala ono što smo zapravo želeli – koja je neprijatelj ili beskorisni prijatelj. Hajde da shvatimo neispoljenu budućnost kao savršenog stranca. Ako znamo da je neko beskoristan, da nas nije ohrabrio, inspirisao ili oslobodio, hajde da onda ne pozivamo tog prijatelja da bude sa nama. Hajde da ne pozivamo ni stranca. On može da učini nešto bolno što će nas povrediti. Hajde da ne verujemo strancu; imajmo jedino veru u danas. Danas je naš prijatelj, naš jedini prijatelj. Hajde da jutro prihvatimo kao brod sna i veče kao obalu stvarnosti. Mi smo svi sada u moru težnje. Kada jednom pređemo preko mora, stići ćemo na naš suđeni Cilj.

Svako ljudsko biće, od deteta do osamdestogodišnjaka, ima probleme. Dete ima problem kada uči abecedu. Ali ono uči i dolazi trenutak kada ne samo da je naučilo abecedu, već i da može da čita knjigu koju želi. Slično tome, početnik u duhovnom životu smatra da mu je teško da dobije i mrvicu Mira, Svetlosti i Blaženstva bez obzira koliko plače za njima. Ali ovaj početnik neće zauvek ostati početnik. Nakon nekog vremena on postaje napredni tragalac i konačno, u Božji odabrani Čas, ostvaruje konačnu Istinu. Tada njegovo unutrašnje biće biva preplavljeno Svetlošću i Blaženstvom. Ali, to se ne može dogoditi preko noći. Ako pokušamo da prerano povučemo Božji Čas, bićemo samo frustrirani.

Mi imamo telo, vital, um, srce i dušu. Problem tela je nečistota. Problem vitala je agresija. Problem uma je sumnja. Problem srca je nesigurnost. A problem duše je što još uvek nije ispoljila njenu božanstvenost ovde na Zemlji.

Problem tela se može rešiti jedino kada osvane čistota. Problem vitala se može rešiti jedino kada dinamizam uđe u vital i osnaži ga. Problem uma je rešen kada se um prosvetli božanskom verom. Problem srca je rešen kada srce bude preplavljeno svetlošću ljubavi. A problem duše je rešen kada duša postane dah vrhunskog pouzdanja.

Da bismo dostigli čistotu, dinamizam, veru, sigurnost i pouzdanje, moramo stalno da slušamo naloge našeg Unutrašnjeg Pilota i da se svesno predamo Volji Svevišnjeg. Šta je Volja Svevišnjeg? Volja Svevišnjeg je naše svesno prihvatanje božanske Svetlosti u nama i naše prihvatanje Zemlje kao oblasti za božansko ispoljavanje. Moramo da na površinu iznesemo našu unutrašnju Svetlost da bismo je ponudili celom svetu radi njegovog spasenja i prosvetljenja. I moramo da prihvatimo Zemlju zarad ispoljenja Božije Božanstvenosti.

U svakoj osobi postoje dva bića. Jedno biće želi materijalni uspeh; ono drugo želi život unutrašnje samoće. Kada pojedinac postigne matrijalni uspeh, oseća da nešto nedostaje. Njegov život je još uvek ispunjen problemima. Šta nedostaje? Nedostaje mu mir i smirenost. Materijalni život mu nije dao Mir, Svetlost i Blaženstvo. On oseća da će svi njegovi problemi biti rešeni ako dostigne Mir, Svetlost i Blaženstvo i da će moći da se zauvek odmara. Ono drugo biće u njemu želi jedino život unutrašnjeg mira. Za to biće je jedino unutrašnji život stvaran. Ono odbacuje i negira spoljašnji život; oseća da spoljašnji život nije ni od kakve koristi. Tada pojedinac odlazi duboko unutra i ostvaruje Mir, Svetlost i Blaženstvo. Ali kada njegovi Mir, Svetlost i Blaženstvo ostanu neispoljeni, pojedinac se ponovo oseća jadno. On oseća da stvari koje ima i u koje je izrastao moraju da budu ispoljene u spoljašnjem životu, spoljašnjem svetu.

Prvo biće je plakalo za materjalnim bogatstvom, ali ga materijalno bogatstvo nije zadovoljilo jer mu je nedostajalo unutrašnje ostvarenje. Drugo biće je imalo unutrašnje ostvarenje, ali mu je nedostajalo spoljašnje ispoljavanje. I drugo biće je imalo problem.

Pre nego što ostvarimo Boga, naš problem je neznanje; mi sami smo problem. Nakon što ostvarimo Boga, naš problem je ispoljavanje. To izgleda kao problem Zemlje i Neba. Problem Zemlje je ostvarenje; problem Neba je ispoljavanje. Čak i Bog ima probleme. Božji problem je da učini da osetimo da smo mi Njegova deca, Njegova odabrana deca, da smo od Njega i za Njega. Njegov problem je da učini da osetimo da je On koren a da smo mi grane istog drveta sopstva.

Kako rešavamo naše probleme? Naše probleme rešavamo tako što ćemo otići duboko unutra. Hrist je rekao: „Carstvo Nebesko je u vama.“ Carstvo Nebesko označava Carstvo Svetlosti i Blaženstva. Jedino kada zaronimo duboko unutra ugledaćemo Lice Carstva Nebeskog. A kada imamo pristup Carstvu Nebeskom, svi naši problemi će zauvek biti rešeni.

Postoje dva tipa ljudi: ljudi koji žele i ljudi koji teže. Čovek koji želi shvata problem kao uznemirujuće iskustvo, ali čovek koji teži shvata problem kao osnažujuće iskustvo. Kad god se pojavi problem, čovek želje oseća da će to uzdrmati njegove nade. Tada je osuđen na razočaranje. Ovo razočaranje rađa frustraciju, a u frustraciji osviće njegovo uništenje. Čovek težnje vidi problem kao kamen temeljac. On prihvata problem kao izazov. On čvrsto staje na problem i koristi ga kao priliku za napredak. U svakom iskustvu je tu Samilost Najvišeg, Onostranog, da nas vodi i pomogne nam na prevaziđemo problem i da ga preobrazimo u sjajnu priliku da izrastemo u samu sliku Gospoda Svevišnjeg.

Postoji Zen izreka koja kaže da pre nego što neko počne da izučava Zen, planine su planine. Nakon što uđe u Zen, planine nisu više planine. I konačno, kada stekne prosvetljenje, planine ponovo postaju planine. Možemo da kažemo da su planine poteškoće na koje nailazimo kada uđemo u duhovni život. Nakon nekog vremena vidimo da ove planine poteškoća lako možemo da prevaziđemo. One su kao prolazni oblaci i unutrašnje sunce mora da se pojavi ponovo. I konačno, kada ostvarimo Najviše, vidimo da su planine poteškoća na koje smo nailazili sada preobražene u planine prilika – prilika za napredak, postignuće i veće buđenje u večno prevazilazećem iskustvu najviše Stvarnosti. Poteškoće su postale prilike koje nas nose ka večno prevazilazećem Onostranom.

Moto države Virdžinija je: „Planinari su uvek slobodni.“ Sa unutrašnje tačke gledišta ovo je značajan moto jer su planinari penjači. I mi aspiranti smo svi penjači, i pokušavamo da se popnemo do najviše Visine, do Vrhunca, na osnovu snage našeg unutrašnjeg plača. Što više idemo, to više slobode imamo. Što više idemo, to će više slobode Apsoluta da preplavi naše unutrašnje i spoljašnje postojanje. Ova sloboda je sloboda Božanskog u nama, sloboda Beskonačnosti koja nam pripada, sloboda Besmrtnosti od koje smo sačinjeni.


Viling Koledž, Kapela; Viling, Zapadna Virdžinija 28. februar 1974; 13.30 časova

Da li volimo Boga?7

Dragi prijatelji, drage sestre i braćo, hteo bih da postavim pitanje. Da li volimo Boga? Da li zaista volimo Boga? Odgovor odmah dolazi: „Da, mi volimo Boga.“

Mi volimo Boga. Zato ne želimo da živimo poluživotinjski život; ne želimo da živimo život iskušenja; ne želimo da živimo u svetu laži, tame, ograničenja, ropstva i smrti. Mi volimo Boga. Zato želimo da osećamo i rastemo u Njegovo Prisustvo u svemu što radimo i govorimo. Kada ne težimo, Boga volimo samo da bi On ispunio naše želje. Ali kada težimo mi volimo Boga radi Njega samog. Mi želimo da budemo oslobođeni od zamke želja, od mnoštva oblaka želja, tako da možemo da obnovimo naše pravo po rođenju u Bogu i za Boga.

Mi volimo Boga. Zato pokušavamo da živimo unutra. Živeti unutra znači božanski sijati u svakom trenutku. Mi volimo Boga. Zato pokušavamo da spolja otkrijemo. Šta otkrivamo? Otkrivamo našu unutrašnju božanstvenost, naše svesno, neodvojivo jedinstvo sa Unutrašnjim Pilotom, Apsolutom Svevišnjim.

Mi volimo Boga. Zato, ako vidimo nedostatke u drugima, osećamo da je naša dužnost da usavršimo ove nedostatke, jer naš slatki Gospod Svevišnji ne može nikada biti zadovoljan nama kada svesno ili namerno ne uspemo da usavršimo ove nesavršenosti koje primećujemo u drugima. Ali, kada usavršimo druge, shvatamo da je naš zadatak tek širenje našeg sopstvenog buđenja. Mi smo svi članovi iste porodice. Koren i stablo je Bog, a mi predstavljamo grane, listove, plodove i cvetove Boga, Drveta.

Mi volimo Boga. Zato živimo na Zemlji i pokušavamo da Ga ispoljimo i ispunimo na Njegov sopstveni Način. Mi igramo naše uloge kao božanski heroji. Svakog dana ulazimo na bojno polje života da bi se borili sa strahom, sumnjom, neznanjem i rospstvom. Na kraju našeg putovanja na fizičkom planu, ostavljamo telo iza sebe i naša duša leti do najviše oblasti Svetlosti i Blaženstva. Tamo se neko vreme odmaramo pre nego što se ponovo vratimo na ovu Zemlju. Mi dolazimo na Zemlju da bismo ispoljili našu unutrašnju božanstvenost i ispunili obećanje koje su naše duše dale Apsolitnom Svevišnjem, naše obećanje da ćemo Ga ispoljiti i ispuniti ovde na Zemlji kao i tamo na Nebu.

Mi volimo Boga. Zato želimo da živimo u stvarnom a ne u nestvarnom. Nestvarno u nama je egocentrično 'ja', 'ja' koje nas vezuje i peva pesmu podvojenosti. Ovo je lično 'ja' koje nam govori da smo od konačnog i da ne možemo da izađemo iz njega. Ali, stvarno u nama je univerzalno 'Ja'. Ovo 'Ja' nam govori da smo od Beskonačnog i za Beskonačno. Sa ovim 'Ja' dolazimo u svet da pevamo pesmu savršenstva, i kada se povučemo sa zemaljske scene, sa istim 'Ja' pevamo pesmu ostvarenja koju smo ovde naučili.

Mi volimo Boga. Božanska Ljubav je prva i najistaknutija među našim prijateljima, ovde na Zemlji i tamo na Nebu. U srcu Ljubavi nalazimo druga dva prijatelja: veru i posvećenost. Bez vere osećamo da je naše putovanje nesigurno i da našoj stazi postoji stalna opasnost. Kada ugledamo lice našeg prijatelja vere, osetimo veru i izrastemo u veru, osećamo da je naše putovanje prilično bezbedno. A kada ugledamo lice našeg prijatelja posvećenosti, znamo da smo otkrili prečicu, suncem obasjani put, do našeg suđenog Cilja.

Zbog čega volimo Boga? Boga volimo zbog Njegove bezgranične Samilosti, Njegove bezuslovne Samilosti. Boga volimo i zbog Božjeg božanskog Ponosa u nama. I kao dodatak, Boga volimo zbog našeg unutrašnjeg plača, uspinjućeg plamena u nama, jer ovaj plamen zna da nikada nećemo ugledati lice trajnog zadovoljstva ukoliko on ne dosegne Najviše. Ovaj svet nam može ponuditi mnogo stvari, ali nam ne može ponuditi trajno zadovoljstvo. To moramo da dobijemo od našeg unutrašnjeg života, od unutrašnjeg sveta. Na osnovu snage našeg unutrašnjeg plača moramo da stignemo do najvišeg Vrhunca; a zatim moramo da se spustimo i da podelimo sa čitavim svetom ono što smo primili i postigli na najvišem nivou naše svesti.

Mi smo svi tragaoci. Tragalac je onaj čije je unutrašnje biće preplavljeno prilikama. U godini ima trista šezdeset i pet dana. Za iskrenog tragaoca, svaki dan nudi novu priliku, a svaka nova prilika je jedna prečka više na lestvama koje vode do našeg suđenog Cilja. Tragalac zna da ako iz najdubljih delova svoga srca duševno plače, tada će se svakog dana penjati na novu i višu prečku. Kada se jednom popnemo uz lestve unutrašnje evolucije i dosegnemo Najviše, videćemo da Najviše nije nešto novo; ono je uvek bilo u nama, samo ga nismo otkrili kao nešto naše. Kada jednom osetimo da je Najviše naše, moramo da ga otkrijemo i ispoljimo. To je kosmička Igra koju igramo i koju smo igrali od pradavnih vremena.

Što dublje idemo to pre otkrivamo da ne samo da volimo Boga, već i da Bog voli nas. Ali, Bog nas voli na Njegov sopstveni Način, ne naš način. Sada osećamo da nas Bog voli ako ispunjava naše želje ili težnje. Kada odemo duboko unutra i imamo iskustvo prave Božije Ljubavi, božanske Ljubavi, u svakom trenutku ćemo osećati da smo Božija odabrana deca. I znaćemo da On sve radi za naše dobro, bez obzira da li ispunjava naše želje ili ne. Štaviše, shvatićemo da On stalno ispunjava Sebe u nama i kroz nas.

Bog je u svakoj osobi. On se nalazi u jednom i u mnoštvu. U ovom trenutku Bog je jedno u narednom je mnoštvo. On je i jedno u mnoštvu i mnoštvo u jednom. Kada volimo Boga bezuslovno, osećamo da se u svakom trenutku suočavamo sa Stvarnošću i da rastemo u Stvarnost, i da konačno shvatamo da smo mi transcendentalna Stvarnost, da tečemo u toku večnoprevazilazeće Stvarnosti, što je naša savršena Besmrtnost. Jedino kada smo svesni naše božanske, transcendentalne Stvarnosti, možemo da imamo našu savršenu Besmrtnost ovde na Zemlji i tamo na Nebu. OM.


FFB 82. Univerzitet Nebraska, Studenstki centar Omaha Majlo Beil;

Duhovni život8

Drage sestre i braćo mi smo svi studenti, studenti višeg znanja večne Istine. Student uči i odučava se. Student uči stvari koje su inspirativne, prosvetljujuće i ispunjavajuće; odučava se od stvari koje su beskorisne, stvari koje čine da oseća da je njegov život uklet u svakom trenutku. On uči poruku Svetlosti, unutrašnje Svetlosti; i odučava se od poruke neznanja i tame.

Kako postajemo duhovni? Postajemo duhovni prazneći um, um koji nesvesno gaji sumnju. Mi pokušavamo da ispraznimo strah, sumnju i druge nebožanske misli ili strane elemente iz uma. Možemo, takođe, da postanemo duhovni utišavajući um. Kada smo u stanju da utišamo um, naš život postaje plodno polje gde može da se pobere obilna žetva. Postoji još jedan način da se postane duhovan: pročišćavajući srce. U čistom srcu Bog može Sebe da ispolji u punom Sjaju. Srce čistote lako može da postane jedno, neodvojivo jedno, sa Božjom večnom Stvarnošću, Božanstvenošću i Sveprisutnošću. Kada pročistimo um, mi pozdravljamo Boga; ali kada pročistimo srce, mi zapravo postavljamo presto za Boga u našem srcu, koje je Njegov Dom.

Postati duhovan znači predstavljati idealno u nama. Šta je taj ideal? Naš ideal je Bog, beskonačna Svetlost i večna Istina. Na osnovu snage naše težnje, našeg unutrašnjeg plača, mi rastemo u naš ideal, zatim otkrivamo taj ideal i na kraju ispoljavamo taj ideal.

Pre nego što postanemo duhovni, život nema smisao, život je najžalosniji teret. Ali kada postanemo duhovni, ne osećamo težak teret života. Na protiv, mi počinjemo da osećamo da smo postali kao ptice koje lete nebom Beskonačnosti i Besmrtnosti. Naš život nam otkriva stvarno značenje, jer je taj život život ljubavi i božanstvenosti.

Pre nego što postanemo duhovni, mi ne vidimo i ne osećamo Božju voleću Ruku i večno samilosno Srce. Ali, pošto postanemo duhovni, mi osećamo svesno i stalno Božje vođstvo u našim mnogobrojnim aktivnostima. Kada postanemo duhovni, Bog sjedinjuje naše srce sa Njegovim Srcem večne Istine i beskonačne Svetlosti, Mira i Blaženstva.

Obična osoba želi da poseduje Boga; duhovna osoba želi da Bog poseduje nju. Obična osoba oseća da će biti u stanju da vlada svetom ako dobije Boga; čitav svet će biti pred njenim nogama. Ali duhovna osoba želi da Bog poseduje nju. Osoba oseća da će je u svakom trenutku napadati iskušenje ukoliko poseduje Boga i da će možda pasti. Ali ukoliko Svemoćni Bog poseduje nju, nikada neće moći da padne. Tragalac uvek želi da ga Bog čuva i da ga vodi. Ukoliko ga Bog poseduje, oseća da će u svakom trenutku moći da služi čovečanstvu posvećeno. I jedino služeći Boga u čovečanstvu će moći da ima trajno zadovoljstvo.

Trajno zadovoljstvo čovek može da dostigne jedino samobuđenjem i samodavanjem, a ne uspostavljanjem carstva. Tragalac zna ovu istinu; zato želi da se odrekne nebožanskog u sebi i prigli božansko. Nebožansko u njemu su strah, sumnja, teskoba i briga; božansko u njemu su snaga, hrabrost, vera, osećanje jedinstva i osećaj savršenstva. Neduhovna osoba želi da otkrije mir u svetu. Duhovna osoba zna da mir može da otkrije samo u najdubljim dubinama svoga srca. Osoba koja ne teži neće naći zadovoljstvo ni mir uma, bez obzira na to koliko su spoljašnje okolnosti povoljne, jer ne zna gde da traži niti kako da traži. Duhovna osoba će uvek imati obilje mira i zadovoljstva sa kakvim god protivljenjem ili nepovoljnim okolnostima morala da se suoči, jer mir i zadovoljstvo ističu iz njegove unutrašnjosti kao nezaustavljiva bujica. Za iskrenog tragaoca, mir vrhunski vlada zbog njegovog života težnje.

Za običnu osobu, agresivni vital je normalan i neophodan. Za duhovnu osobu, vital ne mora uvek da bude agresivan. Vital može postati čist i dinamičan. Kada imamo čist, dinamičan vital osećamo da zaista možemo da uspostavimo carstvo Istine na Zemlji. Kada je naš vital dinamičan, mi širimo našu svest. Ali, kada je naš vital agresivan, mi uništavamo druge; i dok uništavamo druge, umanjujemo našu sopstvenu stvarnost, univerzalnu stvarnost.

U nama takođe postoji i božanski vital. Ovaj vital deluje jedino u našoj iskrenosti, poniznosti, jasnoći i samodavanju. Agresivni vital ili dinamični vital mogu da kažu rečima Julija Cezara, „Veni, vidi, vici“, „Dođoh, videh, pobedih“. Ali božanski vital kaže: „Došao sam, predao sam se, postao sam. Došao sam kod Boga; predao sam moje postojanje Bogu; postao sam Bog beskrajna Samilost, Bog beskrajna Ljubav, Bog beskrajna Brižnost.“

U našoj svakodnevnoj egzistenciji otkrivamo da život nije ništa drugo do dužnost. Ta dužnost je stalni izvor obeshrabrenja i frustracije, kao da je neko na naša ramena postavio težak teret. U duhovnom životu, dužnost je shvaćena na drugi način. Dužnost označava priliku. Svaki put kada ispunimo našu dužnost, osećamo da smo krenuli jedan korak napred ka Konačnom Cilju. A svaki put kada ispunimo našu božansku Dužnost, Bog nam daruje više Mira, Svetlosti i Blaženstva.

Iskreni duhovni tragalac oseća da je život stalni blagoslov. Život nije rospstvo ili frustracija; život je prilika. Ovde na Zemlji moramo da vidimo lice Istine i da izrastemo u samu sliku transcendentalne Stvarnosti. Život treba iskoristiti za višu svrhu, za božansku svrhu, za ispunjujuću svrhu. Obična osoba plače za imenom i slavom, za svetskim zadovoljstvom, iskrena osoba tkođe plače; ali plače za Istinom, za Svetlošću, za Blaženstvom. Ona plače za Bogom. Ona želi da je Bog načini Njegovim savršenim Instrumentom. Ona ne želi da bude delatelj, ne želi da bude delo, ne želi da bude posmatrač. Ona želi da Bog bude delatelj, da Bog bude delo, da Bog bude svedok i da Bog ispuni Sebe na svaki način u njoj i kroz nju.

Obična osoba koja ne teži će možda videti drvo Stvarnosti sa daljine, ali ga se plaši. Ona oseća da je drvo Stvarnosti svo Svetlost i plaši se da će ta Svetlost razotkriti njeno neznanje. Ali iskreni tragalac trči ka drvetu Stvarnostii, dodiruje koren, seda u podnožje drveta na par trenutaka, i zatim pokušava da se uspne uz drvo. On oseća da ga Svetlost drveta Stvarnosti ne razotkriva; naprotiv, on oseća da ta Svetlost prosvetljuje a prosvetljenje je savršeno ispunjenje. Ima ljudi koji se ne otisnu u duhovni život jer se plaše da će njihove slabosti biti razotkrivene ili osećaju da u duhovnom životu nema ničega vrednog. Duhovni tragalac zna da život ima istinsko značenje jedino kada uđemo u duhovni život, jer je duhovni život koren drveta večnog života. Ako nema korena, tada drvo ne može da raste, i on se nkada neće popeti na najvišu granu.

Duhovni tragalac želi da ostvari Istinu, Svetlost, Mir i Blaženstvo na osnovu snage njegovog samodavanja, jer je njegovo samodavanje njgovo Bogopostajanje. Kada svesno postane ono što je oduvek bio, saznaje da život nije san već stvarnost; da život nje samo glasnik i vesnik zadovoljnosti, već da je sama zadovoljnost. Bog ima iskustvo samog Sebe u život i kroz njega, što je ispoljavanje Njegove Svetlosti i Blaženstva. Tragalac zna da je danas od Boga a da će sutra biti za Boga. On je od Boga: to je njegovo ostvarenje; on je za Boga: to je njegovo otkrovenje i ispoljavanje.


FFB 83. Ajova Zapadni opštonski koledž, Soba 103; Kaunsil Blafs, Ajova. 5. mart 1974; 14 časova

Tišina9

Dragi tragaoci, drage sestre i braćo, želeo bih da održim veoma kratko predavanje o tišini. Zato, uz vaše ljubazno dopuštenje, hteo bih da par minuta bude tišina…

(Šri Činmoj je kratko meditirao sa publikom.)

Životu je potrebna pobeda i on želi pobedu, ali pobeda koju postižemo u svetu zvuka ne traje dugo. Ta pobeda je prolazna. Pobeda koju postižemo u svetu tišine je večna i svaki put kada osvane pobeda u unutrašnjem svetu, osećamo da smo spremni da za višu i ispunjujuću pobedu u sutrašnjem Osvitu.

Običan čovek misli da se tišina ne može postići ili da od nje nema koristi. Ali, tragalac zna da se tišina može postići na osnovu snage njegovog unutrašnjeg vapaja. On takođe zna da je tišina od izuzetnog značaja, jer bez tišine ne možemo da ugledamo lice Istine ili da izrastemo u samu sliku Istine i Svetlosti. Tišina je unutra, ali je moramo otkriti. Sve dok ne otkrijemo našu unutrašnju tišinu, ne možemo osećati da smo od Boga i za Boga. Unutrašnja tišina nije samo odsustvo misli. Ne! Tišina je cvetanje naše nesalomive unutrašnje volje. Tišina je naša unutrašnja svetlost mudrosti. Ova svetlost mudrosti je naša stalna i svesna predanost Volji našeg Unutrašnjeg Pilota, koji nas inspiriše, ohrabruje i vodi do Obala Zlatnog Onostranog.

Tišina je priprema, naša priprema za Božji ispit. Mi saznajemo Božji Čas jedino kada uvidimo tišinu, jedino kada zaronimo duboku unutra. Osoba koja ne teži ne zna i ne može da zna Božji Čas. Ako Božji Čas osvane u njegovom životu, on ga neće primetiti. Ali, tragalac koji svakodnevno po pola sata ili sat upražnjava tišinu, zna kada će kucnuti Božji Čas. Bog ne samo da mu govori kada će kucnuti Božji Čas, već, kao privatni tutor, pomaže tragaocu da prođe unutrašnji ispit.

Tišina je naša zaštita. Kada živimo u tišini, štiti nas Božja najjača Moć, Njegova sveprovetljujuća Svetlost. Tada negativne sile, strah, sumnja, anksioznost, briga i sebičnost ne mogu da imaju pristup našem unutrašnjem biću. Bog nas štiti iznutra i spolja u svakom trenutku.

Tišina je naš preobražaj. Kada svesno opažamo tišinu, naše spoljašnje biće je preobraženo. Ovaj preobražaj je veliko postignuće za Majku Zemlju. Kada je ljudsko biće preobraženo, Majka Zemlja oseća da je postigla nešto veoma značajno, nešto što se može sačuvati u večnosti što će čovečanstvo vrednovati. Ovaj preobražaj postaje temelj za još više i moćnije u stalnom procesu evolucije.

Tišina je naša snaga volje. Ova snaga volje pobeđuje ponos noći neznanja i ispoljava Blaženstvo Svetlosti Božanstvenosti u dušama koje teže koje žele da se uspnu do najvišeg Vrha i spuste poruku Besmrtnosti na Zemlju. Naš ljudski um kaže: „Tišina je praznina; prava praznina i ništavilo.“ Ali, naše srce koje teži zna da je tišina punoća i obilje Visine naše Večnosti i Svetlosti Beskonačnosti.

Beskonačnost je ono.
Beskonačnost je ovo.
Iz Beskonačnosti, Beskonačnost se pojavila.
Kada se od Beskonačnosti, oduzme Beskonačnost,
Beskonačnost ostaje.

Ovo je poruka koju dobijamo od tišine. I naša duša nam govori da je tišina jedinstvo, naše neodvojivo jedinstvo sa univerzalnom svešću Svevišnjeg Pilota.

Tišina je naša svest Istine, naša najviša Stvarnost. Ova Stvarnost u unutrašnjem svetu je naša božanska Ljubav, naša vrhunska Ljubav za čitav svet. A ova Stvarnost u spoljašnjem svetu je vrhunska Slava Svevišnjeg za čovečanstvo koje teži.

Ovde smo svi tragaoci. Ponekad smo skloni da posmatramo naše slabosti, nesposobnosti, ograničenja i nesavršenosti. Kada to radimo razočarani smo sami sobom. Ali, naša unutrašnja tišina nas prosvetljuje. Ona kaže: „Nemoj biti razočaran. Bog je onaj u tebi koji ima niz iskustava, u i kroz tvoje nesavršenosti.“ Kada ostvarimo Boga, vidimo da su te nesavršenosti bile neophodne u tom trenutku naše evolucije. A zatim, kada više ne budu potrebne, te nesavršenosti se preobraze u savršenstvo. Iz tame idemo u Svetlost. Iz nestvarnog idemo u Stvarnost. Iz smrti ulazimo u Besmrtnost.

Asato ma sad gamaya
tamaso ma jyotir gamaya
mrityor ma amritam gamaya

Vodi me od nestvarnog do Stvarnog.
Vodi me od tame do Svetlosti.
Vodi me od smrti do Besmrtnosti.

Silence tells the seeker in us to love, to love himself. It tells us it is wrong to hate ourselves because of our imperfections. When the seeker loves himself, loves the Divine within himself, he eventually realises the Ultimate Truth. Then he comes to realise that it was not he who loved the Divine in himself, but it was God the Lover who loved God the eternal Beloved Supreme within him.

Tišina govori tragaocu u nama da voli, da voli sebe. Ona nam govori da je pogrešno da mrzimo sebe zbog naših nesavršenosti. Kada tragalac voli sebe, on voli Božansko u sebi, i na kraju ostvaruje Krajnju Istinu. Tada shvata da nije on bio taj koji je voleo Božansko u sebi, već da je to bio Bog koji voli, koji je voleo Boga večitog Voljenog Svevišnjeg u sebi.


FFB 84. Koledž Kanzas Citija za Osteopatsku medicinu,

Molitva 10

Molim se. Molim se da postanem Božji savršeni instrument. Molim se Bogu da me oslobodi od malog 'ja' i da me učini velikim 'Ja', univerzalnim 'Ja'. Malo 'ja' mi govori šta može da uradi za mene. Ono mi govori da može da uništi svet ili da dovede čitav svet pred moja stopala. Univerzalno 'Ja' mi govori da sam od Boga i za Boga. Ono mi govori da sam ja sav ljubav prema Bogu Tvorcu i prema Bogu Tvorevini.

Molim se. Molim se Bogu da deluje u meni i kroz mene. Kada delujem sam za sebe, stvaram stalne probleme, neizrecive probleme. Ali kada Bog deluje u meni i kroz mene, sve je božansko postignuće, ispunjujuće postignuće.

Molim se Bogu da bira umesto mene. Kada ja biram, svesno ili nesvesno biram želju. Zatim dolazi trenutak kada svesno gajim želju, nesavršenstvo, ograničenje i ropstvo. Svesno želim da ostanem u konačnom i da se valjam u zadovoljstvima neznanja. Ali kada Bog bira za mene, On bira težnju, unutrašnji plač. Ovaj unutrašnji uspinjući plamen me nosi visoko, više, najviše a zatim me spušta dole da ponudim moje ostvarenje-plod čovečanstvu koje teži. Kada Bog bira za mene, On bira Beskonačnost, Večnost i Besmrtnost. Beskonačnost, Večnost i Besmrtnost – to su samo nejasni termini za one koji ne teže. Ali, za one koji teže, to su žive stvarnosti u samom srcu tragaočeve težnje.

Molim se Bogu da me učini jednim sa čovečanstvom koje pati. Molim se Bogu da me učini jednim sa čovečanstvom koje teži. Molim se Bogu da me učini jednim sa prosvetljenim čovečanstvom.

Kada se molim Bogu da me učini jednim sa čovečanstvom koje pati, to je zato što fizičko u meni konačno vidi da nema kraja patnji u neprosvetljenoj fizičkoj svesti. Kada proširim moju fizičku svest, delim teret i na taj način olakšavam taj teret Zemlji koja pati.

Ali,čovečanstvo koje pati sada ne želi da zauvek ostane u svom jadnom stanju, pa počinje da teži. Kada teži, ja imam slobodan pristup njegovoj težnji, jer kada proširim moju psihičku svest, postajem jedno sa čovečanstvom koje teži. Tada, kada se patnja okonča težnjom, kada čovečanstvo leti na krilima težnje, ono ulazi u svet prosvetljenog čovečanstva. Tu, kada postanemo sastavni deo prosvetljenog čovečanstva, otkrivamo značenje života.

Kada se molim, razgovaram sa Bogom. Govorim Bogu da mi je potreban. Bog mi kaže: „Sine Moj, sada Sam ti potreban. Ali ti si Meni uvek bio potreban, potreban si Mi sada i uvek ćeš Mi biti potreban.“ Tada Bog pita: „Sine, zašto Sam ti potreban?“ Ja odgovaram: „Oče, potreban Si mi jer sam sa Tobom bezbedan, sa Tobom sam srećan; bez Tebe nisam bezbedan, bez Tebe sam nesrećan.“ Bog kaže: „Sine, bio si Mi potreban da postaneš Moj Brod Sna. Potreban si Mi da postaneš večno tekuća Reka Mog Života. Bićeš mi potreban da postaneš Zlatna Obala večnoprevazilazećeg Onostranog.“

Kada se molim glasno, moja molitva nije duševna, i ne mogu da čujem slabašni Glas Boga. Ali, kada se molim u tišini, kada se molim duševno, čujem Božji moćni Glas jasno i najznačajnije. Kada se Bogu molim iz straha, moja bojažljiva molitva ne stiže do Božjih vrata. Kada se Bogu molim sa ljubavlju, moja molitva stiže do samog Božjeg Srca. I moja molitva puna ljubavi me postavlja pred sama Božja Stopala, moju večnu Luku.

Moja molitva je magnet i Božja Brižnost je još jedan magnet. Kada se molim, moja molitva-magnet dostiže Najviše i povlači Boga dole u sam dah moje zemaljske svesti. Tada mi Bog nudi ono što On večno jeste: Osmeh Besmrtnosti. A kada me Božja Brižnost-magnet povuče naviše, ja dajem Bogu ono što sam oduvek bio: unutrašnji plač, vekovni unutrašnji plač.

Kada na osnovu snage moje molitve dosegnem Najviše, Bog me čini Njegovom Stvarnošću koja ispunjava San. Kada se Bog spusti dole i hrani moje srce na osnovu snage Njegove bezuslovne Samilosti, On me čini Njegovom Stvarnošću koja je ispunila San. Naše recipročno davanje je to koje nas čini neodvojivo jednim. Kroz moju molitvu, nudim Bogu ono što imam i što jesam: neznanje. Kroz Njegovu Samilost Bog mi daje ono što On ima i što jeste: Mir, Svetlost i Božanski večni tok Blaženstva.

U Zapadnom svetu koristimo vozilo molitve da dosegnemo Najviše. U istočnom svetu, posebno u Indiji, koristimo vozilo meditacije. Obe su od vrhunskog značaja; obe imaju jednaku vrednost. Molitva i meditacije će nam dati isti rezultata pod uslovom da su duševne. Moramo da znamo šta se zapravo dešava kada se molimo, a šta kada meditiramo, čak iako je rezultat isti. Kada se molimo, osećamo da je Bog slušalac, a da mi govorimo. Plačemo iznutra i Bog sluša naš plač i teši nas. Naša molitva je naš razgovor sa Bogom. Kada meditiramo, mi praznimo svoj um, pročišćavamo svoje srce i postajemo sama prijemčivost. Tada Bog Gost, večni Gost, ulazi u nas i seda na presto našeg srca. Kada se to dogodi, Bog govori a mi slušamo. Na ovaj način je razgovor uvek savršen. U molitvi, mi govorimo, a Bog sluša; u meditaciji, Bog govori, a mi slušamo. Hajde da se molimo; Bog mora da sasluša naše molitve, naš unutrašnji plač. Hajde da meditiramo; mi ćemo morati da slušamo Božji Glas, Njegov unutrašnji Glas.

Molitva nam govori da smo smo za Boga, samo za Boga. Meditacija nam govori da smo od Boga, samo od Boga. Kroz moć meditacije, meditacije duše, je duša došla u fizički svet. I sada će duša da se vrati svojoj sopstvenoj transcendentalnoj Visini nudeći svoju molitvu. Duša postaje jedno sa zemaljskom molitvom i ta molitva na kraju izrasta u Nebeski slobodno ostvarenje.

Hajde da se molimo; Bog nas sluša. Hajde da meditiramo; čućemo Božji Glas. Kada se molimo, Bog postaje naš Voljeni Svevišnji, a mi smo Njegovi večni Zaljubljenici. Kada meditiramo, postajemo Božiji Voljeni, a On naš Božanski Svevišnji koji nas Voli.


FFB:85. Univerzitet Misuri, Soba 217, Hol Haag; Kanzas Citi, Misuri. 5 mart 1974; 21.00 čas

Pitanje: Koja je svrha reinkarnacije?

Šri Činmoj Uzmimo novu inkarnaciju kao sutrašnju stvarnost. Danas postojimo; znamo da je današnji dan za nas stvarnost. Ali, kad osvane sutrašnji dan, mi vidimo da postoji novi život. Reinkarnacija označava novi život. Za mene je život današnji dan, ali kada bude osvanuo sutrašnji dan, svest u koju ću sutra ući, biće novi život. E sad, zbog čega nam je potrebna sutrašnjica? Sutrašnjica nam je potrebna jer danas nismo postigli sve što smo hteli da postignemo danas. Uzmimo inkarnaciju kao naredni dan. U svet dolazimo radi zadovoljstva. Dok sledimo stazu želje otkrivamo da nikad nismo zadovoljni. Svaki put kada ispunimo jednu želju, na njeno mesto dođe još više želja. Zato se vraćamo na Zemlju da ispunimo naše beskrajne želje. Ali, kada krenemo stazom težnje stičemo zadovoljstvo. Ako steknemo makar mrvicu Mira, Svetlosti i Blaženstva zadovoljni smo u nekoj meri. Ali još uvek osećamo potrebu, unutrašnji poriv za više Svetlosti, za beskrajnom Svetlošću, pa se vraćamo dok ne ostvarimo Najviše. A onda, nakon ostvarenja, Bog želi da otkrijemo i ispoljimo Najviše. Na ovaj način ispunjavamo Boga i Bog ispunjava Sebe u nama i kroz nas.

Pitanje: Kakvu vrstu moći stičemo od meditacije?

Šri Činmoj: Kada imamo ljudsku moć, zemaljsku moć, pokušavamo da vladamo drugima; želimo da pokažemo svoju nadmoć. Ali, kada steknemo moć od naše meditacije, pokušavamo da je ponudimo čitavom svetu; koristimo je da se borimo protiv neznanja sveta. I ako još uvek u nama postoji neznanje, koristimo moć koju smo dobili iz meditacije da prosvetlimo naše sopstvene nesavršenosti i da usavršimo našu sopstvenu svest.

Pitanje: Ako meditiramo, da li će to na neki način pomoći našim prijateljima i susedima?

Šri Činmoj: Kroz stalnu molitvu i meditaciju unutrašnji svet izlazi u spoljašnji svet. Ako se molite i meditirate rano ujutru, ako gajite božanske misli, one će odmah ući u vaše prijatelje i vama drage osobe. Ali, ako gajite nebožanske misli, destruktivne misli, one će takođe uticati na svet oko vas. Mi osećamo da naša duša želi da se druži, da želi da prosvetli svet oko nas. Najpre moramo da znamo da čitav svet ima zajednički izvor, Svevišnjeg. Ako zalijemo koren, samo tada će grane i listovi dobiti vodu. Ako ne nahranimo koren, grane i listovi će se osušiti. Zato je prva stvar koju ujutru treba uraditi je da odemo do korena, do izvora: do Svemoćnog Oca, Svevišnjeg. A od Izvora ćemo doći do ostatka sveta.

Deo III — Pitanja i odgovori: Univerzitet Tenesi

Pitanje: Kakvo je vaše iskustvo Boga?

Šri Činmoj: Ja sam imao iskustvo Boga i u ličnom i u bezličnom obliku. U jednom trenutku ga vidim kao širenje Svetlosti i Blaženstva. U sledećem trenutku Ga mogu videti kao najsjajnije biće. Kada ostvarimo Najviše, vidimo da je On i ličan i bezličan istovremeno. Kao i voda i led, On može da ima oblik i da bude bez njega. Ponekad je voda u tekućem obliku, i u njoj možemo da plivamo. Ponekad je čvrsta i po njoj možemo da hodamo. I u duhovnom životu, ponekad nam je draži bezlični aspekt Najvišeg Apsoluta, a ponekad nam je draži lični aspekt. Najviše je iznad ličnog i bezličnog, ali istovremeno otelovljuje oba. Najviše je bez oblika, i istovremeno ima oblik. Ako bismo morali da u jednoj reči kažemo šta je On, moramo da kažemo da je oba i opet da je iznad oba. Ljudskim umom ne možemo da dokučimo Boga. U početku je On ovo; zatim je ono. Onda dođe vreme kada je iznad oba aspekta. Najviše je večnoprevazilazeća Stvarnost. Današnje Onostrano je sutrašnja polazna tačka.

Pitanje: Kakav je odnos između težnje i molitve i meditacije?

Šri Činmoj: Kada težimo, vidimo da imamo sposobnost da se molimo i sposobnost da meditiramo. Molitva nas nosi u najviše Onostrano i pokazuje nam lice Krajnje Istine. Meditacija spušta stvarnost Onostranog u prostranstvo naše sopstvene unutrašnje tišine i omogućava nam da ovu stvarnost ponudimo čitavom svetu.

Pitanje: Da li ste sada na vašem najvišem nivou svesti?

Šri Činmoj: Ja sam sada na visokom nivou svesti, ali ne i na mom najvišem nivou svesti. Ja sam na smirenom nivou svesti, gde mogu da posmatram šta se dešava i u unutrašnjem i u spoljašnjem svetu. Ja sam sada u psihičkom svetu, svetu srca, gde je sve ljubav, sve jedinstvo. Ovde je moje srce širom otvoreno. Ovde sam došao da služim tragaocu u svakom od vas, pa je moja svest, svest unutrašnje posvećenosti. Mi ovde delimo. Vi sa mnom delite vašu težnju, a ja sa vama delim moje ostvarenje.

Deo IV — Pitanja i odgovori: Univerzitet Tulejn

Pitanje: Zašto su neki ljudi prijemčivi za Božju Svetlost, a neki ne?

Šri Činmoj: Farmer zasadi na hiljade semena, ali će možda samo par njih proklijati. On nudi podjednaku pažnju dok baca seme, ali samo seme mora da ima neku snagu prijemčivosti. Bog daje ono što ima: Njegovu Svetlost. Ali svaka osoba mora da oseti potrebu da je primi. Jedna osoba je gladna, a druga nije. Jedna osoba čvrsto spava kada kucne Božji Čas; neko drugi skoči i počne da trči. Čas je isti, ista je prilika. Ali, ako neko još uvek čvrsto spava kada Čas kucne, šta on može da uradi? On ne ustaje jer nije prijemčiv; a onaj drugi odmah ustaje i trči ka cilju.

Prilika dolazi za svakoga. Čas kuca u isto vreme i svima nama je data ograničena sloboda. Neko želi da koristi slobodu tako što će prihvatiti Svetlost, neko drugi će koristiti slobodu tako što uopšte neće prihvatiti Svetlost. Mojom slobodom izbora, mojom slobodnom voljom, mogu da prihvatim Svetlost. Ali, ako odaberem da budem u vitalu, tada mogu da pokažem moju individualnost i da ne prihvatim Svetlost. Pokazivanje nečije individualnosti izražava jednu vrstu slobode. To je jedna vrsta slobode. Ali, pokazujući univerzalnost, postajući jedno sa Božjom Voljom je takođe vrsta sposobnosti i to mnogo veće sposobnosti. Ako neko želi da koristi svoju slobodu na taj način, naravo da će primiti Božju beskonačnu Svetlost.

Pitanje: Ako dve osobe odaberu da prihvate Božju Svetlost, da li će obe osobe apsorbovati istu količinu Svetlosti?

Šri Činmoj: Oboje ćemo prihvatiti Božju Svetlost, ako vaša unutrašnja glad nije intenzivna kao moja, naravno da nećete moći da pojedete istu količinu. Ako jedna osoba ima neutoljivu glad, a neko drugi je zadovoljan sa malo, naravno da će onaj prvi jesti više.

Pitanje: A ako smo oboje jednako gladni?

Šri Činmoj: Tada ćemo trčati zajedno. Ali, želim da vam kažem da je veoma retko da su ljudi podjednako gladni. Meni je možda dovoljna kap nektara. Za nekoga će to biti deset kapi. A treća osoba će reći: „Meni je potreban beskrajni okean.“ Ako su dve osobe iste, imaju istu sposobnost, naravno da će trčati zajedno. Ali, unutrašnja glad je veoma retko jednaka.

Deo V — Pitanja i odgovori: Misisipi Juniorski koledž Obala Zaliva

Pitanje: Šta mislite o astrologiji?

Šri Činmoj: Ja mislim da je astrologija pomagala i da će nastaviti da uveliko pomaže čovečanstvu. Ali, astrologija nije najviša Istina. Astrologija nije Najviše; Bog je Najviše. Ako tragalac dosegne Najviše i moli se Bogu da izmeni njegovu sudbinu, Bog to lako može da učini. Zato, astologija nije Apsolutna Istina; Apsolutna Istina je Bog.

Ali, astrologija donekle poseduje istinu. Zato je na pojedincu da bude zadovoljan ili astrologijom ili Bogom. Ako tragalac smatra da mu je teško da odjednom dođe do Apsoluta, naravno da će ići korak po korak. Ako ima veru, ogromnu veru u astrologiju, tada će, naravno, imati velike koristi od toga što shvata astrologiju. Ali, nečija sudbina može da se izmeni nepromenljivom Voljom, Božanskom Voljom, Svemoćnom Voljom. I ta Volja je u nama. Ako možemo imati slobodan pristup toj Volji, tada možemo da odemo daleko iznad domena astrologije.

Pitanje: Možete li nešto reći o drugim svetovima ili drugim nivoima svesti?

Šri Činmoj: Ovo nije jedini svet; ima mnogo drugih svetova i drugih nivoa svesti. Kao što znamo ima sedam viših i sedam nižih svetova. Svaki svet ima sopstvenu vrstu ljubavi. Što više idemo, to više osećamo ljubav kao širenje svesti – stalno širenje, stalnu slobodu. A što niže idemo, to ćemo više videti ljubav kao nešto što nas vezuje, više ćemo videti sebe u nemilosti ljubavi.

Kada se molimo i meditiramo, kada odemo duboko unutra, postajemo svesni lestvice svesti koja nas vodi do viših svetova. Sama svest je lestvica sa sedam prečki. I svaki put kada se popnemo jednu prečku više, znamo da smo u drugačijem svetu.

Deo VI — Pitanja i odgovori: Univerzitet Južne Alabame

Pitanje: Da li podučavate vaše učenike nekoj mantri ili nekoj tehnici meditacije?

Šri Činmoj: Mi imamo našu stazu, ali ne podučavamo nikakvu spoljašnju tehniku kao takvu. Naša staza je staza ljubavi, posvećenosti i predanosti. Osećamo da će nas ovaj pristup odvesti do našeg suđenog Cilja. Ja spolja ne dajejm nikakvu posebnu mantru mojim učenicima. Ali im iznutra pomažem kada meditiraju. Kada moji učenici meditiraju na mene, ili me prizivaju u meditaciji, ja spuštam Mir, Svetlost i Blaženstvo odozgo i oni u tišini, iznutra uče kako da meditiraju pravilno. Ova tehnika se ne može prikazati spolja niti može biti podučena rečima. Naša tehnika je praktikovanje svesne predanosti Božjoj Volji, božanskoj ljubavi prema Bogu, i stalnoj samoposvećenosti Svevišnjem u nama. To je tehnika koju slede moji učenici.

Pitanje: Rekli ste da je ljudsko u nama preplašeno na smrt kada vidi prostranstvo. Možete li to malo bolje da objasnite?

Šri Činmoj: Kada ljudsko u nama nema nikakvo prosveljenje i kada vidimo prostranstvo, odmah se uplašimo od njega jer je to nama nešto potpuno strano. To je potpuno van granica našeg iskustva. Ali, kada težimo i božansko u nama izlazi na površinu, u sebi vidimo neku Svetlost, bar tračak Svetlosti. I zbog te mrve Svetlosti u sebi, kada ugledamo beskonačnu Svetlost prostranstva u sebi ono nam izgleda kao prijatelj ili rođak. Mi smo sada u tami i ne usuđujemo se da prisvojimo Svetlost kao svoju sopstvenu. Ali, ako imamo tračak Svetlosti, osećamo da konačno možemo da izrastemo u beskonačnu Svetlost. Ako imam jedan dolar, osećam da mogu da dobijem mnogo više. Ali, ako nemam ni dolar, tada osećam da je jednostavno izvan moje sposobnosti da steknem novac.

Dete ima veoma ograničenu snagu, ograničeno znanje, ograničenu moć. Ali ono oseća svoje poistovećenje, svoje jedinstvo sa ocem i zna da će očeva sposobnost jednog dana izrasti u njemu. Ako njegov otac ima materijalno bogatstvo, onda će i ono imati materijalno bogatstvo tokom vremena. Zbog svog jedinstva sa ocem, dete zna za njegovo bogatstvo i prisvaja ga kao svoje pravo stečeno rođenjem. Zato, kada uspostavimo neki osećaj jedinstva sa Prostranstvom, sa Svetlošću koja je naš Izvor, osećamo da će bezgranična Stvarnost Mira, Svetlosti i Blaženstva biti naša.

Naše srce nesigurnosti neće zauvek ostati nesigurno. Ako se svakog dana molimo i meditiramo, Svetlost će sići u naše srce. Najpre će sići malo Svetlosti, zatim malo više, a potom ogromna, bezgranična Svetlost. Svojom unutrašnjom Svetlošću možemo pristupiti Svetlosti koja je oko nas bez ikakvog straha. Jer je ono što vidimo oko sebe ispoljavanje, projekcija onoga što imamo u sebi. Nema ničega što ne možemo da prisvojimo kao svoje, jer je naš koren Bog. Ako je naš koren Bog, sveprisutna Stvarnost, nećemo se ničega plašiti.

Mi se trenutno poistovećujemo sa neznanjem i osećamo da je Bog neko ili nešto odvojen od nas. Osećamo veliki jaz između sopstvenog i Božjeg postojanja. Zato što nismo ni pokušali da odemo duboko unutra, naša sopstvena stvranost je za nas stranac. Naravno da se plašimo te stvarnosti pošto je ona stranac. Ali, kada jednom odemo duboko unutra, vidimo da naša stvarnost nije stranac. Ona je ispoljenje jedne Stvarnosti i ta Stvarnost je Svevišnji, Izvor u nama.

Pitanje: Da li je moguće imati mir, ali ne i sreću?

Šri Činmoj: Ne! Pravi mir i sreća su neodvojivi. Mi moramo da znamo da mir mora biti uspostavljen na svim nivoima našeg bića. Možda imamo mir u srcu, ali ne i u umu. Ako nemamo mir uma, kako ćemo imati sreću? Ako je i jedan deo bez mira – bilo srce, um, vital ili fizičko – tada će sreća ostati daleki vapaj. Pravi mir – božanski mir, prosvetljujući mir, ispunjavajući mir – će nam pružiti sreću samo kada je čitavo biće njime preplavljeno. Mi moramo biti srećni ako je čitavo biće mirno.

Pitanje: Da li verujete da je Isus bio Božji sin? Da li verujete da je Isus bio transcendentalno Biće?

Šri Činmoj: Ja Isusa smatram Božjim sinom i transcendentalnim Bićem. Isus je bio poznat kao sin čoveka, ali je sa sobom spustio božansku Svest. Božji sin znači da je neko svesni vlasnik beskrajne božanske Svesti. Isus je svesno otelovio Svemoćnog Oca, Svevišnjeg, Apsoluta. On je sebe povremeno zvao Božjim sinom. „Oče naš koji si na Nebu“, govorio je on. Istovremeno je govorio i: „Ja i moj Otac smo jedno.“

Isus je morao da predstavi sebe svetu kao sina čoveka da bi ljudi imali veru u sopstvene mogućnosti. Inače bi ljudi mislili: „Oh, On je tako božanski; zato može sve da uradi.“ Ali, kada bi rekli: „Ako je on mogao da dosegne Najviše, možemo i mi,“ tada bi bili ohrabreni i inspirisani da odu duboko i da teže. A opet, Isus je morao da pokaže da Nebo i Zemlja nisu dva odvojena mesta. On je pokazao da je Nebo u našim srcima, u našoj svesti, i da svi možemo da budemo svesna Božja deca. Povremeno je svetu morao da pokazuje svoj božanski autoritet, jer je samo na taj način mogao da uspostavi svoju svest na Zemlji. Tada je bilo neophodno da sebe otkrije svetu kao transcendentalno Biće i on je to i učinio.

U jednom trenutku je Isus bio sin čoveka, vezan ograničenjima fizičke prirode. U drugom trenutku je bio svesni Božji sin koji vodi svet do suđenog Cilja. I u nekom narednom trenutku je rekao da ako Cilj nije u njemu, gde je onda? Kada je Isus rekao: „Ja sam Put, Istina i Svetlost,“ on je mislio da je u njemu, u njegovo božanskoj svesti, sam Cilj. Zato je simultano morao da igra sve tri uloge tokom njegovog boravka na Zemlji.

Pitanje: Ako je istina u nama, kao i bezgranična svest, zašto ih onda uvek tražimo van nas?

Šri Činmoj: Naše srce, naše duhovno srce je veliko kao i sama Univerzalna Svest. Istina je uvek u našem srcu; to nije nešto van nas. Ali, kada pomislimo na sebe, mi mislimo na telo koje ima visinu i težinu i određene karakteristike; ne mislimo na sebe kao na nešto prostrano ili beskrajno. Ali kada otpočnemo svoju duhovnu potragu za istinom i bezgraničnom svešću, to je uvek unutrašnja potraga. Mi ne tražimo te stvari izvan sebe. Kada ostvarimo Najviše, kada smo u unutrašnjem svetu, u svetu božanske Stvarnosti, ovo fizičko telo nije naša jedina stvarnost. Mi vidimo svoju istinsku Stvarnost kao nešto prostrano i beskonačno. Mi se sada ne možemo poistovetiti sa tom unutrašnjom Stvarnošću pa često osećamo da su istina i bezgranična svest nešto izvan nas. Kada jednom počnemo da mislimo o sebi kao o beskonačnom, večnom i besmrtnom, tada ćemo znati gde da tražimo ove i sve druge božanske osobine.

Deo VII — Pitanja i odgovori: Viling Koledž

Pitanje: Kako sam razumeo vi držite predavanja u pedeset država. Koja je svrha te turneje?

Šri Činmoj: Ja sam ovde došao da služim. Osećam da je moje služenje kao sejanje semena, duhovnog semena. Ako vidim da neko teži, ja znam da mi je Bog dao sposobnost da uvećam plamen težnje u toj osobi. Moje služenje je za one koji su spremni da prihvate, ne nužno i moju stazu, ali neku vrstu unutrašnjeg života. Pokušavam da ohrabrim i inspirišem one koji su već malo probuđeni kao bi, umesto da hodaju, mogli da marširaju ili trče ka njihovom Cilju. Putujem sa jednog mesta na drugo kako bih ponudio dalju inspiraciju iskrenim tragaocima.

Pošto sam onaj koji voli Boga, ja svaku državu vidim kao drugu kuću. Sve kuće pripadaju Bogu, i ja sam Božji sin. Zato idem od jedne do druge kuće kako bih posetio svu moju braću i sestre. Osećam da je moja dužnost da služim svoju braću i sestre i skladu sa mojom sposobnošću, sposobnošću koju mi je dao Svevišnji.

Pitanje: Vi govorite da se istina najpre stekne iznutra i da se onda iznese napolje u svet. Pitam se koliko dozvoljavate da neko bude uključen u stvari kao što su politika, brak i druge svetovne aktivnosti dok je angažovan u unutrašnjoj potrazi.

Šri Činmoj: Mi moramo da pokušamo da živimo uravnotežen život. Spoljašnji i unutrašnji život moraju ići zajedno. Svet ne smemo da isključimo, ali moramo da koristimo mudrost. Moramo da znamo našu sopstvenu unutrašnju snagu i koliko možemo biti uključeni u obične zemaljske aktivnosti a da nas to ne odvuče od unutrašnjeg života. Ako iznutra primimo dovoljno snage, lako možemo da se bavimo spoljašnjim životom. Ali, ako smo iznutra slabi, spoljašnji život može biti kao pobesneli slon kojeg ne možemo da kontrolišemo.

Ako ne odemo duboko unutra, ako svu pažnju poklonimo materijalnom aspektu života, onda otkrivamo da nas čak i postignuće materijalnog uspeha ne zadovoljava. A ako se potpuno povučemo iz spoljašnjeg života i živimo zaklonjen i povučen život, nedostajaće ispoljenje našeg unutrašnjeg napretka. Zato moramo da znamo da je pravi božanski život život ostvarenja i ispoljavanja. Ako postoji jedino ispoljavanje, ali nedostaje ostvarenje, tada ne može biti savršenstva. Sa druge strane, ako nam je stalo jedino do ostvarenja, ali ne i do ispoljenja, tu takođe neće biti savršenstva.

Savršenstvo znači jedinstvo cvatućeg ostvarenja i ispoljenja. Ali, svetlost mora da dođe iz unutrašnjeg života kako bi prosvetlila spoljašnji život, jer će na taj način sve što spoljašnji život bude nudio svetu biti božansko. Unutrašnji život će dati ono što on ima da ponudi, a spoljašnji život će dati ono što obogotvoreni život ima da ponudi. Unutrašnji život će ponuditi Mir, Svetlost i Blaženstvo spoljašnjem životu, i spoljašnji život će to rado primiti. Kada je spoljašnji život spreman da služi, kada je spoljašnji život pročišćen i do neke mere prosvetljen, tada će on raditi u svetu i svoja postignuća i sposobnosti ponuditi čitavom svetu kao posvećeno služenje. Obostrano prihvatanje će našim životima ponuditi savršenstvo. Oni koji su uključeni u unutrašnji život će prihvatiti i spoljašnji život, a oni u spoljašnjem svetu će prihvatiti unutrašnji život kao potrebu. Na ovaj način će Carstvo Nebesko biti rođeno na Zemlji.

Pitanje: Da li možeš da nam nešto više kažeš šta znači biti učenik?

Šri Činmoj: Svi koji postanu moji učenici, naravno, osećaju nešto u meni, i ako ja nekog prihvatim kao učenika, naravno, vidim nešto u njemu. Učenik i Učitelj daju pojedinačna obećanja jedan drugom. Učenik obećava da će posvećeno i duševno slediti Učiteljevu stazu. A Učitelj daje svečano obećanje da će voditi učenika do suđenog Cilja. Učenik daje svoje obećanje jedino Učitelju, jer je sada Učitelj za njega cilj. Učenik ne može da opazi konačni Cilj, pa odlazi osobi koja ima nešto Mira, Svetlosti i Blaženstva. Postepeno, kako se približava Učiteljevoj svesti, njegov jedini Cilj postaje Svevišnji. A Učitelj od samog početka daje obećanje duši učenika i Svevišnjem. On obećava da će tog tragaoca odvesti Bogu. Prihvatanje učenika i prihvatanje Učitelja su kao obostrano davanje. Učenik ima ogromnu težnju; zato je došao Učitelju. Zato učenik daje ono što ima, njegovu težnju, Učitelju. A Učitelj, samo zato što je Učitelj, ima unutrašnje prosvetljenje. Učitelj nesebično nudi svoje prosvetljenje učeniku.

Pitanje: Da li Učitelj ostaje u kontaktu sa učenikom kroz molitvu i meditaciju?

Sri Chinmoy: Šri Činmoj: Da. Molitva i meditacija su stvarna komunikacija. Učenik se moli, ne Učitelju, već Svevišnjem, Najvišem, Apsolutu u Učitelju; i takođe i meditira na ovaj način. Učitelj posmatra učenika i gleda da li je molitva iskrena i da li je meditacija duševna. Ako jesu, tada Učitelj nosi učenikovu molitvu direktno do Svevišnjeg, i vraća učeniku Mir, Svetlost i Blaženstvo od Svevišnjeg

Učitelj je kao prosjak. On dolazi do učenika sklopljenih ruku i kaže: „Moli se iskreno, meditiraj duševno.“ Zatim odlazi Svevišnjem i kaže: „Molim Te, daj mi Tvoj Mir, Svetlost i Blaženstvo kako bih ih ponudio mojoj duhovnoj deci koja se tako duševno mole i meditiraju.“ Učitelj plače da se učenici duševno mole i meditiraju, i plače Svevišnjem da im da Mir, Svetlost i Blaženstvo.

Pitanje: Da li je neophodno da se Učitelj i učenik povremeno sreću?

Šri Činmoj: Da, apsolutno je neophodno. Uvek je preporučljivo posetiti Učitelja povremeno ukoliko niste iz istog grada ili države. Mi imamo fizički um i fizički um je zadovoljan jedino kada prima veoma čvrsta, pozitivna iskustva. Ako ne vidimo Učitelja, onda nam svet može reći da je naš Učitelj ovakav ili onakav, i naš fizički um će početi da sumnja u naša iskustva. Ali ako našeg Učitelja lično vidimo, tada će naš um imati bolju koncepciju o njemu. To ne znači da će učenik imati više vere u svog Učitelja ili više napredovati ako sa Učiteljem boravi dvedeset i četiri sata dnevno. Daleko od toga! Učenik mora da obrati pažnju na razvijanje unutrašnje veze sa Učiteljem. Sve dok je Učitelj na Zemlji dobro je ostati sa njim spolja u kontaktu putem ličnog kontakta, telefona ili pisma, kako bi Učitelj znao šta se dešava na fizičkom planu u životu učenika i da učenik zna da Učitelj zna. Kada Učitelj nije više na fizičkom planu, učenik mora da ostane u kontaktu sa Učiteljem kroz najiskreniju i najintenzivniju meditaciju.

Pitanje: Kako se učenik i Učitelj bave problemom koji ih pre razdvaja nego spaja?

Šri Činmoj: Kada se problem javi kod učenika, učenik tada smesta nudi taj problem Učitelju. Učitelj će sa zahvalnošću prihvatiti problem kao svoj. Taj odnos je kao odnos između deteta i njegovih roditelja. Ako dete ima neku poteškoću, ono odmah kaže svojim roditeljima, koji zatim preuzimaju punu odgovrnost. Ako dete ima glavobolju ili ga boli grlo, ono to kaže svojim roditeljima. Oni pozovu lekara koji detetu da lek. Slično tome, kada neki od mojih učenika ima problem, on mi ga saopšti spolja ili iznutra. Tada ja odlazim lekaru, Svevišnjem Lekaru, kome imam slobodan pristup. Od Njega donesem Mir, Svetlost i Blaženstvo i ponudim ih učeniku. Tada se problem prosvetli i reši. Kao što je biološki otac odgovoran za svoje dete kada ono pati, tako i duhovni otac preuzima odgovornost za probleme svojih učenika kada ih učenici slobodno i iskreno ponude Učitelju.

Predgovor urednika prvom izdanju

Deset predavanja u ovoj knjizi su deo serije predavanja koja je Šri Činmoj 1974. bio pozvan da održi u pedeset država. U ovoj drugoj seriji predavanja su održana u januaru i februaru 1974. Pitanja u ovoj knjizi Šri Činmoju su postavljali studenti sa univerziteta na kojima je držao predavanja.

Prevodi za ovu stranicu: Italian , Czech
Ova serija knjiga može se citirati pod navodnicima ffb-3