Samilost³

Dragi tragaoci, hteo bih da održim predavanje o samilosti. Kada koristimo naš um kako bismo razumeli značenje samilosti, veoma često smo zavedeni i vodimo i druge u pogrešnom smeru. Ali, kada korstimo srce, odmah shvatamo značenje, i pomažemo i drugima da shvate značenje.

Samilost je Božja ogromna i intenzivna Brižnost prema čovečanstvu. Kada pokazujemo samilost prema drugima onda kada im je potrebna, samilost je slatka. Kada primamo samilost od drugih kada je nama potrebno, samilost je slađa. A kada shvatimo da je Božja Samilost ta koja nam omogućava da ispunimo naše obećanje i Nebu i Zemlji, Samilost je najslađa. Naše obećanje Nebu je da ćemo otkriti naše božanske osobine ovde na Zemlji. Naše obećanje Zemlji je da ćemo ispoljiti naše božanske sposbnosti tako da Majka Zemlja može da ih koristi za njene namere.

Mi smo ovde svi tragaoci i osećamo da će naše duhovno putovanje biti ubrzano ukoliko primimo Božju najprosvetljeniju Samilost. Ali, kako da primimo ovu Samilost odozgo? To lako možemo da učinimo ako osećamo da smo kao dete, malo božansko dete. Kada ljudsko dete plače, bez obzira gde je majka, ona dolazi da ga uteši, jer ugađajući detetu ona biva zadovoljna. Slično tome, ako možemo duševno da plačemo za Božjom Samilošću, Bog odmah silazi sa snagom Njegove Samilosti.

Dete bespomoćno plače jer oseća da bez majčine pomoći i vođstva ne može ništa da uradi. Ali duhovno dete ne plače sa osećanjem bespomoćnosti. Ono oseća da postoji Izvor, i da je taj Izvor sveznajući, svemoćan i sveprisutan. Kada postanemo duševni u našem plaču, uspostavljamo slobodan pristup Izvoru. Tako da tragalac u nama, božansko dete u nama plače duševno, a ne bespomoćno.

U našem običnom, svakodnevnom životu, u našim mnogobrojnim aktivnostima, govorimo o Milosti, o božanskoj Milosti. Sa duhovne tačke gledišta postoji suptilna razlika između Milosti i Samilosti. Hajde da zamislimo veliko vodeno prostranstvo svuda oko nas – to je Milost. Ali kada pada, pljušti, to je Samilost. Samilost je Milost, ali u intezivnom, usmerenom obliku. Milost je nešto uopšteno, što je za svakoga, bez obzira da li teži ili ne. Ali božanska Samilost, prava Samilost, ulazi u našu svest koja teži , u naš život koji teži, jedino kada osećamo unutrašnju potrebu da letimo u Onostrano.

Samilost želi da deluje u nama u svakom trenutku, ali veoma često, zbog našeg neznanja, opiremo se svesno ili nesvesno, čak i ako smo počeli da plačemo za njom. Ako neko u običnom životu nešto želi da nam da iz njegove beskrajne ljubaznosti, i mi to ne uzmemo, tada ta osoba odmah povači poklon, i kaže da ne zaslužujemo poklon. Ali, kada je Bog u pitanju, to nije tako. Bog nikada ne povlači Njegovu Samilost od nas. Na protiv, On pokušava da ponudi još više Njegove božanske, bezuslovne Samilosti.

Samilost je moć, prosvetljijuća moć. Ali, kada smo izuzetno tvrdoglavi i potpuno i nemilosrdno odbijamo Samilost, tada se Bog povremeno oslanja na moć Njegovog Strpljenja. On zna da Mu je Večnost na raspolaganju i da ćemo jednog dana u procesu evolucije moći da primimo Njegovu Samilost. Ako danas ne postignemo da primimo Njegovu Samilost posvećeno ili zahvalno, Njemu to ne smeta. On će nam sutra pružiti još jednu priliku i, bilo u bližoj ili daljoj budućnosti prihvatićemo moć Njegove Samilosti, jer jedino ona može da preobrazi našu prirodu. Zato se Bog ne povlači; On samo koristi drugu vrstu Moći, koja se zove Strpljenje.

Pre ngo što uđemo u duhovni život, Samilost je nešto apstraktno. Ali kada uđemo u duhovni život, i živimo božanski život, Samilost postaje konkretna. U svakom trenutku osećamo Božju Samilost u nama ili u suptilnom ili u čvrstom, opipljivom obliku. U svakom trenutku možemo da je vidimo, osetimo i rastemo u nju.

OM

Moto države Lujzijana je „Jedinstvo, pravda, pouzdanje“. Te reču su izuzetno duhovne. Jedinstvo. Jedinstvo se odigrava između konačnog i Beskonačnog. Sada smo u fizičkom, pa život konačnog, inidivdualnog, odvojenog postojanja. Ali, kada konačno uđe u Beskonačno da bi ostvarilo najviši Apsolut, ili kada Beskonačno uđe u konačno da bi ispoljilo svoju Božanstvenost, tada ovo jedinstvo odmah uspostavlja jednu stvarnost, jednu ispunjujuću stvarnost. U jedinstvu konačnog i Beskonačnog ostvarujemo najviši nivo svesti, i istovremeno, ispoljavamo Božanstvenost na Zemlji.

Šta zapravo znači biti sjedinjen kada se Beskonačno i konačno ujedine? To su Božja Samilost i čovekova predanost. Božji najveći dar čovečanstvu je moć Njegove Samilosti. Kada se čovek preda Bogu duševno i bezuslovno, tada Božja Sposobnost, Božja Stvarnost, Božja Beskonačnost postaju njegove. Samilost je magnet u Bogu, a predanost je magnet u tragaocu. Kada Bog koristi Njegovu Samilost, to je kao magnet koji nas odozgo privlači ka Najvišem. A kada koristimo našu predanost, ovaj magnet odmah privlači Boga u naš živi dah. Kada se spoje naš i Božji magnet, za nas osviće Božji Čas u našem životu težnje i samoposvećenosti.

Pravda. U običnom ljudskom životu, pravda kaže: „Kako seješ, tako ćeš i žnjeti“. To je pravda, milo za drago. Ako je neko uradio nešto loše, osećamo da imamo svako pravo da mu pretimo, da ga zastrašimo, da ga upozorimo, da ga kaznimo. Ali je ova vrsta pravde na najnižoj lestvici ljudskih meredvina. Kada koraknemo na sledeću lestvicu, pravda postaje jedna vrsta oproštaja. Ako možemo da oprostimo nekome ko je uradio nešto loše, ako imamo tu sposobnost, tada osećamo da je oproštaj sam po sebi pravda. Kada uđemo na najviši nivo svesti, tada se ne postavlja pitanje ni kazne ni oproštaja. U pitanju je jedino prosvetljenje. Najviše Sopstvo obuhvata i otelovljuje sve od Stvarnosti. I zato, ako je jedan deo njenog postojanja neporosvetljen, ona niti kažnjava niti oprašta. Ona pokušava da prosvetli taj deo sopstvenog postojanja. Kada posmatramo svet sa najvišeg nivoa svesti, osećamo da je neznalačkom, mračnom, nečistom, nesavršenom svetu potrebno prosvetljenje. Božanska Pravda je preobražaj našeg sopstvenog neprosvetljenog postojanja. Božanska Pravda je samoprosvetljenje.

U običnom životu osećamo da je jednakost pravda. Ali u božanskom svetu ako neko ima sposobnost da primi više Mira, više Svetlosti, više Blaženstva odozgo, tada mu treba dati više. Podjednaku priliku treba svima dati, ali ako vi imate više sposobnosti od mene, tada treba da napredujete u skladu sa sopstvenom brzinom, a ne da usporavate do moje brzine. Ako čekate na mene, tada će Božji Čas morati da čeka na vas i nećete stići do Cilja u Božji odabrani Čas. Ta vrsta jednakosti nije čin prosvetljenja. Ako je vaše vreme došlo, vi treba da idete. Bog mi je dao istu priliku, ali ste vi razvili više sposobnosti. Zato ste primili više svetlosti i možete da trčite ka vašem cilju. Kada u Njegov odabrani Čas Bog meni pruži priliku i ja ću stići na Cilj. To se zove božanska Pravda. Bog svima nama daje istu priliku, ali naša individualna sposobnost nije ista.

Samopouzdanje. Samopouzdanje je najvažnija osobina i u ljudskom i u božanskom životu. U ljudskom životu, samopouzdanje je obično zasnovano na našem egu, našem neposlušnom vitalu. Neposlušni vital čini da osećamo da možemo sve da uradimo, da nema ničega na Zemlji što ne možemo. Pa ipak, istina je da ako u našem ljudskom životu nemamo samopouzdanje, ne možemo ništa da učinimo. Kada u božanskom životu imamo samopouzdanje, to je nešto drugo. Ovo samopouzdanje dolazi od unutrašnje svesnosti o našem Izvoru. Mi osećamo: „Ja sam Božji sin, ja sam deo Boga. Pošto On ima beskrajni Mir, Svetlost i Blaženstvo, pošto ima beskrajnu sposobnost, i ja isto to imam u sebi. Sada nisam toga svestan, ali doći će dan kada ne samo da ću biti svestan toga, nego ću biti u mogućnosti da to i ispoljim.“ Ovo se zove božansko samopouzdanje.

Neki ljudi se pouzdaju samo u Boga , ali ne i u sebe. To je žalosna greška. Treba da imaju samopouzdanje, ali treba da osećaju da to samopouzdanje dolazi direktno od Boga. Treba da osećaju da njihova vera u njihov lični napor njihov pouzdanje u sposobnost koja je došla direktno od Boga. Bog nam je dao to samopouzdanje i Bog je taj koji ima iskustvo ovog pozdanja u nama i kroz nas. Ovo samopouzdanje nije ništa drugo do pouzdanje Boga u samog Sebe.

Bog uvek ima pouzdanje u nas, ali mi veoma često gubimo samopouzdanje. Kada smo jednom ili dvaput poraženi na bojnom polju života, gubimo svo naše samopouzdanje. Ali Bog nikada ne gubi pouzdanje u nas jer zna da je On koren, a da smo mi grane. Pošto je koren čvrst i solidan, kako mogu grane da ne uspeju? Bog zna Njegovu sposobnost, Njegove mogućnosti, Njegovu Punoću i Beskrajnost; zato On ima svo pouzdanje ne samo u Sebe već i u nas, jer oseća da smo mi Njegovo direktno ispoljavanje. Bez nas On ne može da ispolji ono što On ima i ono što jeste; a bez Njega mi ne možemo da ostvarimo ono što imamo i što jesmo. Mi smo sam deo Božje Božanstvenosti, Njegove integralne Stvarnosti; zato On uvek ima bezgranično pouzdanje u naše sposobnosti.