Samoprevazilaženje²

Mi smo svi tragaoci koji žele da prevaziđu naše trenutne stvarnosti. Zašto želimo da prevaziđemo? Želimo da prevaziđemo jer nas život neznanja, ropstva, nesavršenstva i smrti ne može zadovoljiti. Mi želimo nešto da postignemo. Mi želimo da izrastemo u nešto što je večno; želimo da izrastemo u samu sliku Besmrtnosti.

Ispred nas su sada dva sveta: svet želje i svet težnje. Kada naš život pripada svetu želje, osećamo da je zadovoljstvo uvek daleki vapaj. Kada naš život pripada svetu težnje, osećamo da je zadovoljnost naše pravo po rođenju. Život želje je život samoizbranog ropstva. Život težnje je život Bogoodbranog prevazilaženja.

U našem životu samoprevazilaženja rastemo od najnižeg do najvišeg. Najniže je preobraženo u najviše, manje savršeno je preobraženo u savršenije. Odbacujemo stvari koje moraju da budu odbačene; preobražavamo stvari koje moraju da budu preobražene; prevazilazimo stvari koje moraju da budu prevaziđene. Ovaj proces prevazilaženja je iznad razmišljanja mentalnog čoveka. Svoje postojanje ono nalazi u psihičkom čoveku. Psihički čovek postaje deo stvarnosti poistovećujući se sa samom stvarnošću. Čovek koji misli, čovek koji sumnja smatra da je veoma teško da se postoveti sa takvom stvarnošću.

U običnom životu, bavimo se stalnom mogućnošću i na kraju naših napora srećemo se ili sa uspehom ili neuspehom. Ali, u duhovnom životu ne brinemo za uspeh ili neuspeh; stalo nam je jedino do napretka. Mogućnost je na ovaj način preobražena u neizbežnost.

U trenutku kada tragalac za Najvišom Istinom uđe u duhovni život, oseća da je prevazišao svoj život svesne nečistote i tame. On je preobrazio život želje; sada živi u životu težnje. U svakom trenutku on ima zlatnu priliku da ide visoko, više, najviše na osnovu snage njegovog unutrašnjeg uspinjućeg plača.

Kada naša težnja, naš uspinjući plač svaki put dosegne najviši vrh, ona ponovo kreće. Cilj koji ona doseže nije i ne može da bude krajnji Cilj, jer je današnji cilj sutrašnja polazna tačka. Sutrašnji cilj će biti početna tačka za prekosutra. Nema kraja našem ostvarenju. Nema kraja našem samoprevazilaženju. Naša težnja se uzdiže, naše ostvarenje prevazilazi, naša zadovoljnost osviće, naš Bog se konačno smeši. Našim unutrašnjim vapajem uspinjemo se do Božjeg Osmeha koji se spušta. Kada nahranimo naš unutrašnji plač i kada postanemo naš unutrašnji plač, tada počinje pesma našeg ostvarenja i prevazilaženja.

Da bismo prevazišli, postoje dve stvari koje su od vrhunskog značaja: naš lični napor i Božja Milost. Ne možemo prevazići sebe samo ličnim naporom. A opet, Božja Milost neće uraditi ništa ukoliko nismo prijemčivi. Ako možemo da primimo Božju Milost i ispravno je koristimo, samo tada možemo da dosegnemo Najviše. Iskreni tragalac u svakom trenutku prevazilazi svoju prethodnu stvarnost. On ne odbacuje ništa dok prevazilazi. Iskreni tragalac prihvata svet kao svoj sopstveni. Kao grnčar koji prihvata glinu i vaja je u nešto prelepo, i duhovna osoba prihvata život neznanja i pokušava da ga preobrazi uz svetlost mudrosti.

U našoj najdubljoj filozofiji smatramo da prošla postignuća nemaju vrednost. Kažemo da je prošlost prašina. Prolost nam je dala ono što je imala da ponudi, ali nam nije dala ono što nam je trebalo: oslobođenje, ostvarenje, spasenje i savršenstvo. I zato danas, u neposrednosti sadašenjeg trenutka, moramo da rastemo u duhovnom životu. Pošto je većina nas u duhovnom životu samo početnik, moramo da pokušavamo da meditiramo pet minuta, deset minuta, pola sata ili sat vremena tokom dana i da našu najbolju svest održimo na površini. Ako možemo da meditiramo pola sata dnevno, pokušaćemo da održimo efekte ove meditacije tokom čitavog dana. Čim dete baci loptu, momentum je održava u kretanju i ona prelazi značajno rastojanje. I naše duševne molitva i meditacija, iako traju samo pola sata, projektuju našu svest koja teži u srce svakog dana i ulaze u naše mnogobrojne aktivnosti koje se dešavaju sat za satom.

Kao što u svetu želje želimo da rastemo i da se širimo, tako želimo da rastemo i šrimo se i u duhovnom životu. Iako u početku želimo mrvicu Svetlosti, onda želimo da imamo obilje Svetlosti i zatim beskrajnu Svetlost. Postoji velika razlika između širenja naših zemaljskih želja i širenja naše božanske težnje. Kada posedujemo smrtni život, život želje, mi zapravo nismo zadovoljni. Čak i kada su naše želje ispunjene, otkrivamo da imamo nove želje i da nema trajnog zadovoljstva. Mi imamo uvek istu glad, istu neutoljenu, neispunjenu glad. Ali, u duhovnom životu, kada dobijemo mrvicu Mira, Svetlosti i Blaženstva – iako je naš cilj da ih imamo u beskrajnoj meri – čak i ta mrvica nam daje osećaj zadovoljnosti.

Moto ove države je „Poljoprivreda i trgovina“. Duhovni tragalac je farmer. On gaji svoje srce, ovde u ovom svetu i prima odozgo, kao kišu, božansku Milost. Tada, kad tragalac razvije jednousmerenu posvećenost prema Unutrašnjem Pilotu, sakuplja obilnu žetvu ostvarenja. To je kao razmena prirodnih sposobnosti. Tragalac se postovećuje sa svešću Zemlje i uvećava svoju prijemčivost kroz predanost. Istovremeno, on priziva transcendentalnu svest odozgo. Kada se zemaljska svest i Transcendentalna Svest sretnu, kada se udruže zemaljska predanost i Nebeska Milost, tada u tragaočevom životu koji teži osviće ostvarenje. Postoji kraljevski put koji vodi do samoprevazilaženja. Taj put je naša predanost, naša svesna, bezuslovna predanost Volji Apsoluta Svevišnjeg.