Čin V, Scena 4
(Profesor Manomohan Goš u Vladinom Koledžu iz Dake. Profesor engleskog i njegovi studenti. Jedan od studenata ustane.)STUDENT: Gospodine, danas bi smo želeli da od vas čujemo nešto o vašem mlađem bratu Aurobindu.
MANO: (Stavljajući desnu ruku na grudi) Avaj, a šta je sa mnom, jadnim?
STUDENTI U HORU: život Aurobindo Goša je život ogromne žrtve.
MANO: Kao da je moj život život pukog uživanja! Da li bi vas ikad zanimalo da sam nekad ja koračao u korak sa Lorensom Binjonom i Oskarom Vajldom? Biće vam veliko iznenađenja ako vam kažem da sam bio na putu da postanem veliki pesnik. Sada mi je to sve samo san. Došao sam u Indiju da ponudim svoje pesničko nadahnuće njoj. Što je vrlo čudno, ona ga nije prepoznala.
STUDENTI: Ali mi, vaši studenti, smo prepoznali vaše pesničko nadahnuće.
MANO: Jeste li? Onda sam spreman da vam kažem nešto o svom mlađem bratu Aurobindu! Znate, on je potpuno odgovoran za neuspeh moje karijere. On je prepreka do mog uspeha. Vlada ne uspeva da proguta njegove vatrene govore. Moj jedini zločin je što sam i ja došao od istih roditelja. Oni možda misle da i u mojoj sobi ima bombi i municije!
(Studenti prasnu u gromoglasan smeh.)
STUDENTI: Gospodine, molimo vas, recite nam nešto lepo o Aurobindu Gošu.
MANO: Pa, momci, istina je veoma sveta stvar. Ja je ne koristim tako često kao vi.
STUDENTI: Ali, zašto?
MANO: Razlog je tako prost. Što je više koristite, to se brže ukvari.
STUDENTI: Radi nas, radi vaših voljenih studenata iskoristite je smesta. MANO: Slušajte, onda. Ne dajem ni pet para za nečiju nevoljnost da se pretplati na moje čvrsto verovanje. Postoje samo dva i po čoveka u Indiji: jedan je Aurobindo i drugi je Barin, a ono pola je Tilak!
