Čin III, Scena 1
(Kulna. Verski prosjak peva dok prolazi pored doma Dr. K. D. Goša.)PROSJAK:
Majko, Majko, Majko Kali!
Znanje Zemlje mi je strano.
Ne znam kako da pevam o Tebi.
Moj um slabi je k`o jalovo drvo.
Oči su Ti vatra, Srce Ti je ljubav.
Grudi mi čeznu da budu tvoj golub.
K. D.: Ah, kakva dirljiva i raznežujuća muzika! Majka Kali stiže da me spase! Ko drugi može da mi rashladi razdirući bol? Misli pune briga o mom sinu Auru izjedaju mi srce.
(Ulazi glasnik sa telegramom)
GLASNIK: Gospodine, telegram za Vas.
K. D.: Napokon! Možda je od Aura.
(Otvorivši poruku padne na zemlju. Njegova duša pretvori snažnu vibraciju njegovog bola u unutrašnju muziku.)
Moj Auro! Auro! Bol sveg sveta u bujici
U mojim konačnim grudima.
Moj ponos, ponos moje zemlje, O zemaljsko podne nade,
Sve-preobražavajuća Kruna!
Avaj! Da nahranim svoje visoke čežnje, nikad više
Mog Aura neću videti, mog sina.
Mračna noć se sklapa nad mojim smrtnim okvirom
Danas mi je srce gotovo.
Sad je okrutna sudbina pokidala Ružu moga vida.
Auro, zatvaram oči
Da bih video tvoje zlatno lice, da bih bio s tobom
U plavo belim uspinjućim nebesima.
(K. D. Goš je imao skoro intuitivne visoke nade da će njegov Auro da osvetla lice materinske zemlje. Brod koji je trebao da preveze Aura potonuo je usput. Ali Auro je išao drugim brodom. Pretpostavljajući da sin mora da mu je stradao sa potonulim brodom njegov otac je umro jer mu je srce prepuklo.)
