Čin II, Scena 8
(Aurobindo spava. Noć je poodmakla. Predvečerje njegovog odlaska. Ulazi Baratmata. Kosa raščupana, lice prevladano tugom, stari sari sa mnogo rupa.)BARATMATA: Sine moj, došla sam napokon. Indija traži tvoj hitni dolazak. Jer ti ćeš probuditi usnulu naciju. Tama je počela da se zgušnjava preda mnom. Neće ničemu služiti da otežem priču jalovim emocionalnim gestovima. Oslobodi me, oslobodi me, sine moj.
AUROBINDO: Majko, nudim svoje srce i dušu da slušaju tvoju vrhovnu zapovest. Više neću kukati od bede. Pretvoriću vetar Svadeša (Swadesh, indijski nacionalni pokret za oslobođenje, prim. prev.) u gigantski tornado.
BARATMATA: Tako sam srećna, tako sam srećna, sine moj, jer tvoje lice pokazuje odlučnost gromovite volje.
(Ulazi predsedavajuće božanstvo Britanije.)
BOŽANSTVO: Sine moj, ja sam te podizala poslednjih četrnaest godina sa ljubavlju i dobrotom. Zar ja nemam prava ni na šta?
AUROBINDO: Svakako, zaista imaš. Ali naša Indija mora da ima slobodu da spase čitavo čovečanstvo od propasti. U godinama koje dolaze, Indija i Britanija će gajiti jedinstveno prijateljstvo. Bez jalovog svađanja – bujica mira će ispuniti obe zemlje.
BOŽANSTVO: Moj jedini zahtev tebi je da ne raskrstiš sa mojim jezikom i književnošću. Ništa više, ništa manje ne tražim od tebe.
AUROBINDO: Tebi strašno puno dugujem. Moje pero će uvek služiti tvom jeziku i tako ću ja takođe služiti tebi.
(Ulazi Majka sveta na vrhovima prstiju. Gleda mu netremice u lice.)
MAJKA: Da li me prepoznaješ?
AUROBINDO: Viđao sam te stalno iznova u svom svetu snova. Ali da li ćemo se ikad sresti u fizičkom svetu?
MAJKA: Zašto da ne, zašto da ne? U božanskom času ja ću krenuti i stati kraj tebe u Indiji. Dole na Zemlju donećemo našu najvišu Istinu. Ti i ja ćemo biti vesnici novog čovečanstva. Ja znam, ali ti još ne znaš da si ti novi Šri Krišna Indije. Ti si moj Gospod.
