III — Sumnja

Zašto je lakše da se ne veruje nego da se veruje?

Zašto je lakše da se ne veruje nego da se veruje? Lakše je da se ne veruje nego da se veruje zato što je sumnja čin silaska, dok je verovanje čin uspona. Silazak je lakši od uspona.

Lakše da se ne veruje nego da se veruje zato što je neverovanje čin rušenja, a verovanje čin građenja. Graditi je teže nego rušiti.

Lakše je da se ne veruje nego da se veruje zato što je neverovanje čin našeg sebičnog uma, dok je verovanje čin našeg požrtvovanog srca.

Neverovanje počinje svoje putovanje u umu koji sumnja, a završava ga u destruktivnom vitalu. Verovanje počinje svoje putovanje u prosvetljujućoj duši i nastavlja da stupa u prostranom kraljevstvu srca koje teži.

Čovek neverovanja nam sa čvrsto zatvorenim očima govori šta su drugi, šta je svet i šta on sam može da učini za svet, ako hoće. Čovek verovanja, sa široko otvorenim vratima svog srca, kaže nam šta je Bog učinio za njega, šta Bog čini za njega i šta će Bog učiniti za njega.

Neverovanje ima svoje savršenstvo. Neverovanje svoje savršenstvo nalazi u ciklonu odvojenosti. Verovanje ima sopstveno savršenstvo. Verovanje nalazi svoje savršenstvo u muzici sveopšteg jedinstva.

Neverovanje kaže svetu: „Pazi se, pazi se. Ako se ne budeš pazio, ja ću te proždrati“. Verovanje kaže svetu: „Uđi, molim te, željno sam te čekalo“.

Neverovanje mrzi svet. Zašto? Ono oseća da svet nipošto nije od njega i nikad ne može biti za njega. Čovek neverovanja uvek oseća da mu svet ne pripada i da nikako ne može da gazduje svetom. Upravo zato se čovek neverovanja usuđuje da mrzi svet.

Čovek verovanja voli svet. Zašto? On veruje da je ovaj naš svet uistinu težeće Telo Boga, blistavi San Boga i Ispunjujuća Stvarnost Boga.

Ako u duhovnom životu neko gaji neverovanje, on naprosto produžava put ka krajnjem Cilju. Ali, ako tragalac ima obilatu veru u svoj duhovni život, u svoju potragu za krajnjom Istinom, on nesumnjivo skraćuje to rastojanje. Najzad, ako je njegovo unutrašnje biće ispunjeno bezgraničnom verom, on oseća da sam Cilj, Cilj Onostranog, trči ka njemu, a ne da se on trudi da dostigne Cilj.

Dođe trenutak kad čovek neverovanja, pošto je potpuno frustriran, iz očajanja hoće da ubije svet oko sebe. Ali, na svoje veliko iznenađenje, on vidi da ga je divlje neznanje sveta već probolo. Sa svojim oholim znanjem želeo je da ubije svet; ali, pre nego što je mogao da ubije svet, svet sa svojim neznanjem je ubio njega.

Čovek verovanja želi da voli svet. Na svoje veliko iznenađenje, on vidi da je čitavo njegovo postojanje u samom srcu sveta. Svet je već, u najvećim dubinama svog srca, postavio presto da čovek verovanja sedne na njega.

U našem duhovnom životu, neverovanje je pravi zločin. Kad ne verujemo, mi sipamo spori otrov u naš sklop; mi ubijamo naše mogućnosti i sposobnosti i svesno i namerno se valjamo u zadovoljstvima neznanja.

Zašto ne verujemo? Ne verujemo jer se plašimo jedinstva, plašimo se prostranstva. Mi osećamo da gubimo svoj identitet, gubimo samo svoje biće kad uđemo u ogromno prostranstvo. Ali, mi zaboravljamo neporecivu istinu da prostranstvo nije ništa drugo do uvećanje naše obogotvorene svesti.

Jednom običnom čoveku, ljudskom biću koje ne teži, krajnje je teško da ne bude neverni Toma. Osoba koja teži, tragalac koji teži, zna da unutar nas ima nešto što ga gura prema svetlosti, prema Stvarnosti, jer njegov život je život svesne svesnosti. Osoba koja ne teži oseća da je nešto spolja vuče unazad, vuče ga ka nečemu nepoznatom, nečemu što će je zarobiti.

Kad svesno nekome ne verujemo, mi ne shvatamo činjenicu da naš unutrašnji magnet privlači negativne osobine te osobe u nas. Šta se događa ako je neko postigao nešto, a mi mu ne verujemo? Ta osoba i njena dostignuća ostaju isti, verovali mi u njih ili ne. Ali, ta osoba takođe ima nesavršenosti, ograničenu sposobnost, nečistotu, a naše neverovanje predstavlja magnet koji privlači samo te nesavršenosti. Ako imamo vere i ako punudimo tu veru, tada bi trebalo da osetimo da imamo jedan magnet koji privlači dobre osobine, božanske osobine, prosvetljujuće osobine te druge osobe.

Kad ne verujemo u Boga, kad ne verujemo u Stvarnost, Bog ostaje isti. Ali, tada neznanje, ogromno prostranstvo neznanja, dobija priliku da nas još snažnije i potpunije obavije. A kad verujemo u Boga, Božija Samilost dobija najveću priliku da krajnje moćno deluje u nama i kroz nas.

Što dublje ulazimo u duhovni život, to svesniji postajemo sposobnosti neverovanja i verovanja. Neverovanje nije ništa drugo do uništenje. Verovanje nije ništa drugo do jedno novo stvaranje. Svaki put kad verujemo u nešto, mi u sebi i oko sebe vidimo lice jedne nove tvorevine. A kad pođemo još jedan korak dalje, kad u nama zavlada unutrašnja vera, tad u sebi vidimo savršenog čoveka i oslobođenu dušu.