Onostrano u nama — Zbirka tekstova 1964-1974

Vratite se na sadržaj

Invokacija

Svevišnji, Svevišnji, Svevišnji, Svevišnji!

Ja Ti se klanjam, klanjam se.
Moj život Tvoj zlatni plug;
Mog puta Cilj Tvoj duševni San.
Svevišnji, Svevišnji, Svevišnji, Svevišnji!
Ja Ti se klanjam, klanjam se.

Svevišnji, ja sam Tvoja Milost što sja,
Moj svet su Tvoja Stopala Svetlosna,
Moj dah je Tvoje Vizije zmaj.
Ti si jedna Istina, jedan Život, jedno Lice.
Svevišnji, Svevišnji, Svevišnji, Svevišnji!
Ja Ti se klanjam, klanjam se.

Deo I — Svest

Svetlost svesti

Svest je iskra života koja svakog od nas povezuje sa Univerzalnim Životom. Ona je nit koja nas usklađuje sa univerzumom. Ako hoćete da letite u Transcendentalno, potrebna vam je nit svesti. Svest je iskra koja nam omogućuje da uđemo u Svetlost. Naša svest je ono što nas povezuje sa Bogom. Ona je karika između Boga i čoveka, između Neba i zemlje.

U fizičkom svetu, majka govori detetu ko je njegov otac. U duhovnom životu, naša težnja nam kaže ko je Bog. Ko je Bog? Bog je beskrajna Svest. On je takođe Samoprosvetljujuća Svetlost. Nema ljudskog bića koje u sebi ne nosi tu beskrajnu Svest i Samoprosvetljujuću Svetlost.

Naš Cilj je unutar nas. Da bismo dosegli taj cilj, ono što nam je najviše potrebno je svest. Bez nje, sve je ogolela pustoš. Kad uđemo na neko tamno mesto, mi uzimamo baterijsku lampu ili neku drugu svetiljku da bismo znali kuda idemo. Ako želimo da saznamo nešto o našem neprosvetljenom životu, moramo da u pomoć pozovemo svest.

Čovek je u svom spoljašnjem životu, odnosno po svojim spoljašnjim dostignućima, veoma ograničen. Ali, isti taj čovek, kad zaroni u najveće dubine svog srca, oseća da tu postoji nešto što neprekidno nastoji da se proširi. To je svest. Ta svest ga povezuje sa najvišim Apsolutom. Svest je naš pravi učitelj, naš dragi prijatelj i naš pouzdani rob. Kao rob, svest nosi naše obilno neznanje Bogu. Kao prijatelj, svest nam govori gde je vrhunsko Znanje. Kao učitelj, svest nam otkriva neporecivu istinu da je današnji nesavršeni i neispunjeni čovek sutrašnji savršeni i ispunjeni Bog.

Svest peva. Ona peva pesmu sveopšteg jedinstva. Svest igra. Ona igra igru kosmičkog Ispoljavanja. Svest pleše. Ona pleše sa Božijom ispunjujućom vizijom unutra i Božijom ispunjenom stvarnošću spolja. Svest deluje. Ona deluje pomoću čovekove vapijuće, uspinjuće težnje koja se predaje i Božije zaštitničke i prosvetljujuće Samilosti koja se spušta. Kada je svest sva aktivnost, ona se klanja Bogu Majci, svom Izvoru. Kada je svest sva tišina, ona se klanja Bogu Ocu, svom Izvoru. Od Majke ona dobija najmoćniju Moć da podnese vrhunsku žrtvu za nesvesnu zemlju. Od Oca dobija najvišu Svetlost da prosvetli neprosvetljenu zemlju. Sama Svest je istovremeno Svetlost i Moć. Kao Svetlost, ona se poistovećuje sa čistom inspiracijom i dubokom težnjom našeg unutrašnjeg sveta. Kao Moć, ona ispoljava svoju božansku vlast nad najmračnijom vezanošću i najdivljijim neznanjem našeg spoljašnjeg sveta.

Svest koju koristi netežeće telo naziva se svest ispunjena nadom. Svest koju koristi tvrdoglavi vital (životna snaga) poznata je kao svest koja povređuje. Svest koju koristi naš um koji pravi kompromise naziva se svešću punom sumnje. Svest koju koristi otvoreno srce naziva se istinitom svešću. Svest koju koristi neograničena duša naziva se plodonosnom svešću.

Om Anandamaji Čajtanjamaji Satjamaji Purame

“O Majko Apsolutna Postojanja-Svesti-Blaženstva!” Ova trostruka svest je najduža dužina, najveća širina i najdublja dubina. Najduža dužina je Beskonačnost. Najdalja daljina je Večnost. Najdublja dubina je Besmrtnost. Kad svest živi u Postojanju, čovečanstvo posvećeno prima ono što Božanstvo duševno nudi. Kad svest živi u svom sopstvenom domenu, čovečanstvo i Božanstvo sa ljubavlju, a opet iznenađujuće, dele svoja iskustva. Kad svest živi u Blaženstvu, čovečanstvo je ostvareno i preobraženo, a Božanstvo je ispoljeno i ispunjeno.

Slep je onaj ko ne vidi svetlost Svesti. Gluv je onaj ko ne sluša svetlost Svesti. Jadan je onaj ko ne može da jede plod Svesti. Budalast je onaj ko poriče postojanje mora Svesti.

Pitanje: Da li su svest i misao jedno te isto?

Šri Činmoj: Ne, uzmimo da je svest sto, a misli muve. Muve neprekidno sede na stolu, ili lutaju i lete od mesta do mesta. One neće trajno naškoditi stolu, ali se on mora očistiti. Sad, kako čistite vašu svest? Čistite je svetlošću svoga srca.

Pitanje: Može li nam um pomoći da održimo visok nivo svesti?

Šri Činmoj: Ne, um nam nikako ne može pomoći da održimo visok nivo svesti. Ako um traga i vapi, on može da pomogne da se nivo svesti podigne. Ali, um nam ne može pomoći da održimo visok nivo svesti. Jedino je svetlost duše u stanju da to učini. Duša je tu sposobnost dala i srcu, pa srce to može da učini umesto duše. Ali, ako pomoć dolazi iz srca, koje nije još potpuno prosvetljeno, naša svest neće ostati na istom visokom nivou. Ipak, srce ima daleko više sposobnosti nago um da nam pomogne da održimo visok nivo svesti.

Pitanje: Kako neko ko je nov u meditaciji može da odredi da li se njegova svest uspinje, da li je stabilna ili opada?

Šri Činmoj: Početnik u meditaciji lako može da razlikuje da li se njegova svest uspinje, da li je stabilna ili opada. Ako oseća čistotu u svom srcu, u čitavom svom biću, onda je njegova svest stabilna. Ako oseća iskrenost, njegova svest se uspinje. Ali, ako počne da sumnja u ono što oseća ili posmatra, tad njegova svest opada.

Pitanje: Kako možemo da uzdignemo svoju svest kad osećamo da nas ugrožavaju negativne sile?

Šri Činmoj: Kad nas ugroze negativne sile, moramo da osetimo da u sebi imamo prijatelja koji je najjači od svih, a taj prijatelj je duša. Potražimo utočište u okrilju duše. Prizovimo dušu i molimo se za njeno vođstvo. Ako se obratimo tom prijatelju, on će se svakao boriti protiv negativnih sila za naš račun; duša će nas spasti, zaštititi, prosvetliti i usavršiti.

Pitanje: Da li bi čovek trebalo da ostvari ili dostigne najvišu svest pre nego što počne da se druži sa netežećim ljudima?

Šri Činmoj: Najpre morate da ostvarite ono Najviše. Tek onda možete da se usudite da se družite sa netežećim ljudima. Kada se družite sa netežećim ljudima, to je kao da se otišli u ludnicu. Ukoliko vi sami niste veoma snažni, to će uticati na vas.

Ako težite, nije vam potrebno da dosegnete Najviše da biste pomogli drugim ljudima koji teže. Dok se vi sami uspinjete visoko, veoma visoko, možete da pomognete svojoj mlađoj braći i sestrama koji teže, ali se još nisu popeli tako visoko kao vi. Ali, glupo je pokušavati da pomognete ljudima koji uopšte ne teže. Nećete biti u stanju da promenite njihovu prirodu, zato što oni ne žele da se menjaju.

Tragaocu koji još nije ostvario Boga, On obično kaže: “Ti teži, pa ako dok se penješ vidiš nekog ko je malo iza tebe, pomozi mu, nadahni ga i vodi da i on može da se popne do mesta na kojem si. Ali, ne druži se sa netežećim ljudima, jer ako to učiniš, nikad nećeš težiti. Ako ne težiš, kako ćeš ostvariti Mene?”

Zato budimo mudri. Hajde da najpre dostignemo neku visinu i družimo se sa onima koji teže. Potom, kad dosegnemo Najviše, ako je takva Božija Volja, možemo se družiti sa onima koji ne teže.

Pitanje: Šta je to nesvesnost?

Šri Činmoj: Nesvesnost je stanje svesti u kome nema svetlosti, ni zračka svetlosti.

Pitanje: Kad govoriš o mineralnoj, biljnoj, ljudskoj i božanskoj svesti, šta zaista znače ti termini?

Šri Činmoj: U mineralnoj svesti praktično nema svetlosti, a u biljnoj svesti potoji tek zračak svetlosti. Ograničena svetlost postoji ili može da postoji u ljudskoj svesti. Ali, ljudska svest je sposobna da udomi neograničenu svetlost, kao što je slučaj sa veoma naprednim tragaocima. Najzad, božanska Svest otelovljuje neograničenu, beskrajnu svetlost.

Pitanje: Postoji li krajnja svest ili se svest uvek može prevazići?

Šri Činmoj: Iz strogo duhovne perspektive, ništa nije konačno. Sve je prevazilazeće. Sam Svevišnji neprekidno prevazilazi Svoju Najvišu Visinu. Svevišnji je Taj koji neprekidno peva pesmu samoprevazilaženja.

Mi nazivamo nešto krajnjim na osnovu naše sadašnje spoznaje. Ono što je krajnje danas, ne mora biti i ne može biti krajnje sutra. Ono što je danas cilj, sutra će biti polazna tačka. Krajnja stvarnost ne postoji. Krajnja stvarnost je za danas, za današnje dostignuće. Ali, sutra možemo da se popnemo i prevaziđemo stvarnost za koju smo juče smatrali da je krajnja. Današnju krajnju svest moramo prevazići sutrašnjom intenzivnom težnjom.

Pitanje: Kakav je odnos između duše i svesti?

Šri Činmoj: Dušu možemo uporediti sa komadom leda, a svest sa vodom.

Pitanje: Kakav je odnos između svesti i ostvarenja?

Šri Činmoj: Svest je nalik na ravno zeleno polje, a ostvarenje je kao najviši vrh Mont Everesta. To polje je direktno povezano sa planinom, a podnožje planine je direktno povezano sa vrhom planine. Ali, i svest i ostvarenje su delovi istog neprekidnog toka univerzalne Svesti.

Pitanje: Kakav je odnos između intiucije i svesti?

Šri Činmoj: Intuicija je strela, a svest je luk. Kad se strela odapne, ona se zarije u cilj. Ako nema luka, strela ne može da odigra svoju ulogu i obratno. Obe stvari su neophodne.

Pitanje: Da li je moguće da je duša na neki način povezana sa onim što nazivamo svešću?

Šri Činmoj: Svest je uvek povezana sa dušom. Ali, ono što u ljudskom životu nazivamo svešću uopšte nije istinska svest; to je samo puki osećaj. Kad opazimo nešto tanano, što ne možemo da definišemo, mi to opažanje nazovamo našom svešću; to, zapravo, uopšte nije prava svest. To je pre veoma, veoma tanana želja. Mi ulazimo u nju i smesta osećamo da je to naša svest. Ali, istinska svest je Svetlost koja povezuje Nebo i zemlju. I samo Nebo je u našoj svesti.

Svest i duša se nikad ne mogu odvojiti, dok se telo lako može odvojiti od duše, a takođe i od svesti. Kad koristimo izraz “fizička svest”, mi mislimo na konačnu svest. Ona je deo beskonačne Svesti koja je ušla u grubo fizičko, pa je sada poseduje i koristi upravo to fizičko. Isto se može dogoditi i sa vitalnom i mentalnom svešću. Ali, božanska svest je prostrano jedinstvo koje sadrži tišinu i moć. Kad sadrži tišinu, ona sadrži svoj istinski oblik. Kad sadrži moć, ona ispoljava svoju unutrašnju stvarnost.

Duša, koja je večna, i svest, koja je beskrajna, idu zajedno. One imaju zajednički izvor, a to je život, večni život. Duša ima večni život, a i svest ima večni život. One se uzajamno dopunjuju. Duša ispoljava svoju božanstvenost putem svesti, a svest ispoljava svoju sveprožimajuću tišinu putem duše.

Pitanje: Ponekad se ujutru probudim osećajući veoma uzvišeno stanje ushićenja i jedinstva, ali nisam svestan šta se zapravo dogodilo. Da li se na duhovnom nivou odvija neki rad koga nismo svesni?

Šri Činmoj: Ti si potpuno svestan tog rada. Da ga u nekom momentu nisi postao svestan, ne bi mi sada govorio o njemu. Ti ga nisi svestan na mentalnom nivou, ali postoje mnogi drugi nivoi svesti. Kada uistinu doživiš takvo iskustvo, tvoja duša ga je svesna.

Svesnost je poput lestvice. Možeš da se penješ i silaziš raznim prečkama. U ovom trenutku ne postoji veza između prečke na kojoj se sada nalaziš i prečke na kojoj si imao iskustvo. Ako živiš u fizičkoj svesti, kao što je to slučaj sa većinom ljudi tokom dana, iskustvo koje si imao u unutrašnjem svetu ne može da ispravno funkcioniše. Fizička svest nema slobodan pristup tom nivou svesti na kojem si imao iskustvo. Fizička svest mora da poseduje božansku svetlost; jedino tada ona može da ima slobodan pristup svim nivoima svesti.

Tokom sna, kada se duša kreće se jednog nivoa na drugi, ona je kao ptica na slobodi. Ako fizička svest hoće da zna šta duša radi svih dvadeset četiri sata, nju mora oblikovati i voditi svetlost duše. Što se tebe tiče, ti si bio svestan iskustva svoje duše u trenutku kada se ono odigralo, ali kasnije nisi mogao da ga se setiš, jer nisi bio svestan svih tih nivoa svesti koji postoje između oblasti duše i fizičke svesti.

Pitanje: Kakva je razlika između ljudske svesti i božanske svesti?

Šri Činmoj: Ljudska svest je pre svega načinjena od ograničenja, nesavršenosti, ropstva i neznanja. Ta svest želi da ostane ovde na zemlji. Nju raduje ono što je konačno: porodica, društvo, svetovni poslovi. Božanska svest je načinjena od Mira, Blaženstva, božanske Moći i sličnog. U njenoj prirodi je da se neprekidno širi. Ljudska svest oseća da nema ničeg važnijeg od zemaljskog uživanja. Božanska svest oseća da nema ničeg važnijeg i značajnijeg nego što je to nebeska Radost i Blaženstvo na zemlji. Ljudska svest pokušava da nas ubedi da nismo ni blizu Istini ni ispunjenju. Ona pokušava da nas navede da osetimo da je Bog negde drugde, milionima kilometara daleko od nas. Ali, Božanska svest nas navodi da osetimo da je Bog baš ovde, unutar svakog životnog daha, unutar svakog otkucaja srca, unutar svakog i svega oko nas.

Ljudska svest nas navodi da osetimo da možemo da postojimo bez Boga. Kad je u dubokom neznanju, ljudska svest oseća da Bog nije neophodan. Vidimo milione i milijarde ljudi koji se ne mole i ne meditiraju. Oni osećaju: “Ako Bog postoji, lepo i krasno; a ako ne postoji, ništa ne gubimo”. Iako oni možda upoterbljavaju reč Bog i kad treba i kad ne treba, oni ne mare ni za stvarnost ni za Božije postojanje, ni na Nebu ni u svojim svakodnevnim životima.

Ali, Božanska svest uopšte nije takva. Ako imamo makar i ograničenu božansku svest, ona nas navodi da osetimo da nam je u svakom trenutku Bog vrhunski potreban. Ona nas navodi da osećamo da postojimo na ovom svetu upravo zato što On postoji. A kada gajimo božanske misli, božanska svest čini da osećamo da je On taj koji nas inspiriše da negujemo te božanske ideje. Božanska svest čini da osetimo da u svemu postoji božanska svrha, božanski cilj, božanski ideal, božanski cilj. U običnoj ljudskoj svesti nema svrhe, nema pozitivnog cilja; ona je samo jedan pobesneli slon koji jurca tamo-amo.

U božanskoj svesti uvek postoji cilj, a taj cilj stalno prevazilazi sebe. Danas neku stvar smatramo svojim ciljem, ali kad stignemo nadomak svog cilja, smesta osećamo inspiraciju da idemo i dalje od njega. Taj cilj postaje tačka oslonca za put ka višem cilju. To se dešava zato što Bog neprekidno prevazilazi Sebe. Bog je neograničen i beskrajan, ali On prevazilazi čak i Svoju Beskonačnost. Pošto Bog neprekidno napreduje, i mi takođe napredujemo kada smo u božanskoj svesti. U božanskoj svesti se sve neprekidno širi i raste u višu i više ispunjujuću svetlost.

I — Telo

Moje telo

O moje telo, ti si dar Svevišnjeg. Mogućnosti neiscrpne duboko u sebi nosiš. Ne shvatiti tebe, znači ne shvatiti odabrani Božiji instrument.

Ti ne smeš, ti ne možeš da osvojiš čitav svet svojom fizičkom snagom. Ponudi svoje srce koje raste srcima dalekim i bliskim. Ponudi svoju dušu što sja dušama unaokolo, ispod, iznad. Jedino ćeš tada postati osvajač i vlasnik čitavog Božijeg svemira.

O moje telo, uvek prizovi svoju dušu da te vodi. Prizovi! Nikad te neće skoliti jednoličnost života lišenog zbivanja. Brzinom svetlosti teći će tvoj neumorni pohod… uvis do najvišeg, unutar do najdubljeg, napred do najdaljeg.

Pevaj! Pevaj pesmu blaženstva u Besmrtnosti. Diši! Diši dah svesti u Besmrtnosti. Živi! Živi život postojanja u Besmrtnosti.

Smrt? Umreti ne smeš. Jer tvoja bi smrt bila veliki gubitak za čovečanstvo i još daleko veći gubitak za Božanstvo. Bori se, o telo moje! Bori se sa neznanjem na život i smrt. Nikad ne dozvoli neznanju da te obavije, tvoju spoljašnju odoru. Tvoj borbeni napori biće krunisani uspehom.

O telo moje, budi mi dobro u veke vekova. Neka se u svakoj tvojoj zemaljskoj godini nađe milijarda godina što ispunjuju.

Bog, večni sanjar, sanja u tebi, kroz tebe, sa tobom. Bog, večna Stvarnost, živi za tebe, sa tobom i u tebi.

18

Pre ostvarenja, samim svojm postojanjem na zemlji telo nesvesno pomaže duši. Nakon ostvarenja, telo služi duši, i to ne samo svesno, već i bezuslovno.

19

Čovek, telesna svest puna želja - jedini je zid koji stoji između ljudskog najdubljeg vapaja i najmoćnije Božije Samilosti.

20

Jogi nije u telu. On nije od tela. Ali, on je za telo – za preobražaj tela i za usavršavanje tela.

Telo i duša

Telo možemo da nazovemo hramom. Unutar tog hrama je oltar: srce. Unutar oltara je božanstvo, duša. Hajde da sada govorimo samo o duši i telu. Telo i duša su poput kuće i njenog vlasnika. Duša je vlasnik, a telo je kuća. Duša i telo se dopunjuju. Bez duše, bez vlasnika, kuća je beskorisna. Duša deluje unutar tela, a takođe i sa telom, pomoću tela i telesne svesti. A opet, bez tela, duša nema gde da živi. Ona neće biti u stanju da ispolji svoje osobine na zemlji. Kad je vlasnik tu, a telo u savršenom stanju, poruka duše može se otkriti i ispuniti.

Moramo da znamo šta može da nam pruži duša, a šta telo. Duša može da nam pruži ostvarenje; telo može da nam pruži ispoljenje. Da bi se ispoljila, duši je potrebno telo. Da bi postiglo ostvarenje, telu je potrebna duša. Telo svoju sposobnost nudi služenjem; duša svoju sposobnost nudi meditacijom. Na taj način, oni mogu da idu savršeno rame uz rame.

Zemlja je oblast ispoljavanja. Ostvarenje Boga može se postići samo na Zemlji, a ne u drugim sferama ni na drugim svetovima i planetama. Oni kojima je stalo do ostvarenja Boga moraju da prihvate ljudsko telo i dođu na ovaj svet. A opet, jedino na Zemlji i pomoću fizičkog tela duša može da ispolji svoju božanstvenost, a to je beskrajni Mir, beskrajna Svetlost, beskrajno Blaženstvo. Telu je potrebna duša; duši je potrebno telo. Da bi ostvarilo najvišu Istinu, telu je potrebna duša; da bi ispoljila najvišu i najdublju Istinu, duši je potrebno telo.

Kad se duša ne bi trudila da nadahne i prosvetli telo, telo bi ostalo slepo, neznalačko, mračno i nečisto. A bez saradnje tela, duša ostaje neispoljena, gotovo beskorisna. Često vidimo da duša vapi za ostvarenjem i ispoljenjem pomoću tela, ali telo na to ne reaguje. Telo može da bude fizički snažno, ali ako ne teži za unutrašnjom svetlošću i istinom koju može da ponudi duša, ona ne može da nađe svoje ispunjenje. Telo i duša nisu nerazdvojni, već komplementarni. Duša može da postoji bez tela, mada ne može da se ispolji. Bez duše, telo može da postoji samo nekoliko sati. Da bi ispunili jedno drugo, telo i duša su potrebni jedno drugom.

Pitanje: Teško mi je da sedim u lotos položaju.

Šri Činmoj: To uopšte nije neophodno. Jedino što bi trebalo da uradiš jeste da držiš leđa pravo. Neki ljudi se naslanjaju na stolicu, ili se zavale, ali to nije dobro. Položaj lotosa je dobar zato što drži telo mirnim. Ali, mnogi ljudi ostaju u lotos položaju po tri ili četiri sata, a njihov um ipak luta, dok drugi mogu da sedi na stolici, dok im je um tih i miran. Glavna stvar je da se leđa drže uspravno, a um bez misli.

Pitanje: Uviđam da ne mogu da dobro meditiram kad jedem meso; osećam se uznemireno. Ali, ako ne jedem meso, osećam se veoma slabo.

Šri Činmoj: Ti znaš vrlo dobro da su životinje nemirne, agresivne, rušilački nastrojene i nerazvijene. Mi smo u izvesnoj meri prevazišli životinjsku svest, izašli smo iz životinjskog carsta. Na lestvici evolucije, mi smo samo korak ispred, ali je razlika između životinje i ljudskog bića ogromna. Sad, kad nešto pojedeš, naravno da ćeš apsorbovati osobine te stvari. Ono što nosiš u sebi neizbežno ćeš na neki način ispoljiti u spoljašnjem svetu. Kad jedeš meso, trenutni rezultat je nemir, agresivnost i rušilački impulsi i misli, kao i opadanje svesti.

Ali, nije tačno da ćeš izgubiti snagu i energiju ako ne jedeš meso. Na zemlji ima na milione ljudi koji ne jedu meso, ali su fizički veoma snažni i zdravi. Možda ćeš reći da je tvoja fizička konstitucija drugačija od njihove, ali, ja bih rekao da u Božijoj tvorevini postoji nešto što se naziva unutrašnjom hranom. Šta je unutrašnja hrana? To su Mir, Svetlost i Blaženstvo i druge božanske, ispunjujuće osobine. Kad ispravno težiš, ispravno meditiraš, moći ćeš da uneseš tu hranu u svoje telo. Možda će ti biti potreban priličan broj godina da dosigneš taj nivo unutrašnje efikasnosti, ali u međuvemeno pokušaj da zaroniš duboko unutra i vidiš šta ti zapravo u najvećoj meri daje snagu. Poznavao sam ljude koji su tvrdili da im meso daje snagu, ali su, kad su zaronili duboko unutra, otkrili da im zapravo snagu daje njihov sopstveni osećaj i predstava o mesu. Ti možeš da promeniš tu predstavu i osetiš da ti ne daje snagu meso, već duhovna energija koja prožima tvoje telo. Ta energija dolazi od meditacije i težnje, kao i od pravilne ishrane. Snaga koju dobijaš od meditacije i težnje beskrajno je moćnija od snage koju dobijaš od mesa i ribe, pa te stvari lako možeš da izostaviš iz svog jelovnika.

Ti meditiraš krajnje iskreno i krajnje posvećeno. Trebalo bi da se oslobodiš predstave da ti meso daje snagu. Ta predstava je tako duboko ukorenjena u tvom umu da ne možeš da se od nje odvojiš. Ali, onog trenutka kad se potpuno odvojiš od te predstave, videćeš da nije prevashodno meso to što ti daje snagu, već zdrava hrana u celini, kao i ispravan mentalni stav i duhovna težnja.

Pitanje: Molim te da mi kažeš da li smo u boljem kontaktu sa Božanskim kada postimo, samo uz sokove i vodu. Pomaže li nam post da ostvarimo Boga?

Šri Činmoj: Kada piješ sokove, to nije post. Mnogi ljudi kažu: «Rano ujutro popijem šolju kafe, u podne čašu soka, a uveče samo čašu mleka». Tako oni zamišljaju post. Ali, za mene to nije post. Kad zaista postimo, pijemo samo vodu i ništa više.

Ako odlučiš da postiš, moraš da znaš zašto to činiš. Ako osećaš da ćeš postom ostvariri Boga, to je budalasto. Pravo Božije ime je Blaženstvo i Radost. Ako je tvoj Otac sav Radost, zar će on od tebe tražiti da mučiš sebe da bi došao k Njemu? Bog ima bezgraničnu Radost, a mi takođe znamo i da je beskrajno samilostan. On ti je dao telo – to je Njegovo telo – pa ako počneš da mučiš Njegovo telo, zar će biti zadovoljan? Nipošto! Ako počneš da postiš da bi ostvario Boga, Bog će reći da ideš pogrešnim putem.

Ali, post nam može pomoći da skinemo kilograme, izlečimo neke naše fizičke bolesti i pročistimo svoje nerve i um. Vrlo često mi jedemo nezdravu hranu, pa je telu potreban određeni odmor i pročišćenje. Isto tako, kad gledamo u nebožanske ljude i stvari, njihove vibracije ulaze u nas iz atmosfere i loše utiču na naše fizičko telo – kožu, mišiće, nerve. Ako želimo da postimo jedan dan u mesecu da bismo pročistili naš organizam, to je preporučljivo. Potrebna nam je čistota da bismo uvažili Božije postojanje na zemlji. U čistoti – čistim mislima, čistim delima, čistoj svesti – obitava Bog. Post nam u velikoj meri može pomoći da se pročistimo. Ali, to je tek prvi korak; sam post nam neće doneti ostvarenje Boga.

Zato, da bi se pročistio, možeš da probaš i da postiš – da piješ samo vodu – jednom mesečno. Sad, ja govorim iz duhovne perspektive. Ne znam ništa o tvojoj fizičkoj građi. Ako si snažan i zdrav, možeš da postiš, u suprotnom to nije preporučljivo. Ali, čak i ako ne postiš, ako si iskren tragalac, možeš da jednom nedeljno smanjiš količinu hrane. To posebno može da se uradi nedeljom, kad ne moraš da budeš previše aktivan. Nedeljom većina ljudi ustaje kasnije, pa lako mogu da preskoče doručak. U vreme doručka, mogu da kažu: «Svakog dana jedem. Ako danas pojedem malo manje, to mi uopšte neće naškoditi». Potom, uveče, u vreme večere, mogu da kažu: «Za ručak sam jeo manje nego obično, pa mi ništa nije falilo. Još uvek se osećam sasvim pun energije. Zašto da ne uradim isto i sada?» I tako, ako jednom nedeljno, posebno nedeljom, možeš da uzmeš lakše obroke, to će ti u ogromnoj meri pomoći. Nema potrebe da se podvrgavaš striktnim, mučnim postovima, koje istinske duhovne ličnosti ne preporučuju.

Pitanje: Ako smo umorni ili bolesni, da li bi trebalo više da spavamo?

Šri Činmoj: Ako smo veoma umorni ili bolesni, trebalo bi da spavamo u skladu sa potrebama našeg tela, ali ne i u skladu sa zahtevima našeg tela; jer telo, pošto je nesvesno i neznalačko, može da zahteva više spavanja nego što mu je zaista potebno.

Pitanje: Koje su preovlađujuće osobine tela, životne energije i uma?

Šri Činmoj: Neprosvetljeno fizičko voli da lenstvuje. U samoj prirodi fizičkog je da bude neaktivno. Neprosvetljeni vital je agresivan. On voli da se hvališe svojom moći. A neprosvetljeni um podozreva i sumnja u sve i svakog.

Ako prihvatimo duhovni život, telo mora da bude aktivno. Čak i ako isprva trči u pogrešnom pravcu, u svakom slučaju je potrebno da postoji bar neko kretanje. Telo mora da bude puno energije, a ne nemirno. U suprotnom, čak i ako fizičko telo ostane budno i dvadeset četiri sata dnevno, telesna svest će spavati. Telo koje teži je aktivno telo ispunjeno energijom. Kad ne težimo, mi čvrsto spavamo.

Vital mora da postane dinamičan, a ne agresivan. On bi trebalo da nastoji da okrepi i inspiriše druge, umesto što nastoji da ih kontroliše ili uništi. On bi trebalo da kaže drugima: «Ne gubite svoje dragoceno vreme. Ustanite i učinite nešto za same sebe i čovečanstvo». Jasni, čisti, božanski um, um koji je prosvetljen svetlošću duše, postaće širok. On će reći: «Ništa me ne može ograničiti; neću sumnjati ni u koga. Neću potcenjivati nikoga. Naprotiv, proširiću sopstvenu svest i pomoći drugima da prošire njihovu svest». Ako upražnjavamo duhovni život, mi dobijamo takvo aktivno telo, dinamički vital i prosvetljeni um. Ako ne prihvatimo duhovni život, moraćemo da se zadovoljimo telom koje čvrsto spava, vitalom koji je agresivan i rušilački i ograničenim umom koji želi jedino da podozreva, kritikuje i sumnja u samog sebe i u svet.

27

Vlasnik moje duše je Božanstvenost.
Vlasnik moga srce ja iskrenost.
Vlasnik moga uma je bistrina.
Vlasnik moga vitala je sposobnost.
Vlasnik moga tela je čistota.

Ne misli, ne spavaj

Dok je bio dete,
Jednog dana
Njegov otac mu reče:
„Ne misli, dete moje,
Bog nikad ne misli“.
Otada nikad, nikad nije mario
Da ovlada veštinom mišljenja.

Dok je bio dete,
Jednog dana
Njegova majka mu reče:
„Ne spavaj, dete moje,
Bog nikad ne spava“.
Otada nikad, nikad nije mario
Da ovlada veštinom spavanja.

Nebesa vizije

Telo
Voli da ga talasa vetar osećanja.
Vital
Voli bockanje želje.
Um
Voli okove konačnog.
Srce
Voli da živi u galaksiji svetaca.
Duša
Voli život bezgraničnih nebesa vizije.

Preobražaj, prevazilaženje i onostrano

Njegovo telo,
Oličenje askeze.
Njegov vital
Oličenje poniznosti.
Njegov um
Oličenje spokoja.
Njegovo srce
Oličenje čistote.
Njegova duša
Oličenje plemenitosti.
Njegov cilj
Oličenje Stvarnosti.
A on sam je
Oličenje jučerašnjeg preobražaja,
Današnjeg prevazilaženja
I sutrašnjeg Savršenstva Onostranog.

31

Moje usnulo telo nudim Samilosti mog Gospoda.
Moje telo koje sanja nudim Ljubavi mog Gospoda.
Moje telo koje vapi nudim Brizi mog Gospoda.

II — Moja životna snaga

32. My vital

O moja životna snago, tebe biram prvu. Bez tvog dinamičkog, ogromnog unutrašnjeg poriva, ništa se ne može oteloviti, ništa otkriti ovde na zemlji.

O moja životna snago, kad ti čvrsto zaspiš, neuništive frustracije moga uma grabe moje spoljašnje biće; bespomoćna predaja moga tela princu tame truje moje unutrašnje biće. Najmoćnija ljudska mašta ne može da dokuči tebe, tvoju dubinu. Najdalekovidnija, najblistavija ljudska mudrost ne može da odredi tebe, tvoju širinu.

Tvoja je hrabrost neukrotiva koja izbija iz izvora beskrajnog osećanja. Ne ubijaj svoja osećanja. Nikako! Osećanje ubijeno iznutra - ispunjenje ispošćeno spolja. Osećanje božanski nahranjeno iznutra – Bog, večno Blaženstvo, razotkriven spolja.

O moja životna snago, ti ne znaš za sutra. Ti želiš da se rodiš, želiš da rasteš i ispuniš sebe u neposrednosti sadašnjice. Uz beskrajne Blagoslove Svevišnjeg, sa tobom stupam putem cvetanja Beskraja, sjaja Večnosti i bleštavila Besmrtnosti. Tvoj život je zelen, večno težeće i večno rastuće zelen. Tvoj dah je plav, sveobuhvatno i svepreobražavajuće plav.

O moja životna snago, u tebi je blistava nada čovečanstva. Sa tobom je reski zov Božanstva. Životna snaga (vital) otelovljuje božanski dinamizam ili neprijateljsku agresiju. Kad težnja iznese svetlost duše na površinu, neprijateljska agresija se preobražava u božanski dinamizam, a božanski dinamizam se preobražava u sveispunjujuću vrhunsku Stvarnost.

Njihova mišljenja se razlikuju

Um kaže:
Ljubav je seks.

Vital kaže:
Seks je ljubav.

Srce kaže:
Ljubav je ljubav.

Telo kaže:
Ljubav ne postoji.

Duša kaže:
Jedino Ljubav postoji.

Pitanje: Kako možemo da odredimo da li je naša ljubav vitalna ili čista?

Šri Činmoj: Lako možete da odredite da li je vaša ljubav vitalna ili čista. Kada vam je ljubav vitalna, postoji svesni zahtev, ili, u najmanju ruku, nesvesno očekivanje od ljubavi koju nudite drugima. Kada je vaša ljuba čista ili duhovna, nema zahteva, nema očekivanja. Postoji jedino najslađe osećanje spontanog jedinstva sa ljudskim bićima o kojima se radi.

Pitanje: Da li je moguće da sprečimo sebe da dajemo nečistu vitalnu ljubav i da je zamenimo čistom ljubavlju srca? Kako možemo da svesno damo čistu ljubav?

Šri Činmoj: Ne samo da je moguće, već je i apsolutno neophodno da sprečimo sebe da dajemo nečistu vitalnu ljubav. U suprotnom, moraćemo neprestano da se rvemo sa divovskim silama neznanja. Čovek mora da voli, ne da bi vezao ili posedovao svet, već da bi oslobodio i proširio sopstvenu svest i svest sveta. Ali, čovek ne sme da pokušava da nečistu vitalnu ljubav zameni čistom ljubavlju srca. On mora da pokuša da unese pročišćujuću i preobražavajuću ljubav srca u nečisti vital. Vital sam po sebi uopšte nije loš. Kad se vital stavi pod kontrolu, pročisti i preobrazi, on postaje izuzetno važan Božiji instrument.

Ti bi hteo da znaš kako možeš da svesno daješ drugima čistu ljubav. Ti možeš svesno da daješ drugima čistu ljubav ako osećaš da im, dok razgovaraš sa njima ili misliš na njih, daješ deo svoga životnog daha. A taj tvoj životni dah daješ zato što osećaš da ste ti i ostatak sveta potpuno i nerazdvojno jedno. Gde je jedinstvo, tu je čista ljubav.

Prevazilaženje seksa

Ne pokušavajte da potisnete seks. Uz pomoć vaše unutrašnje mudrosti, unutrašnjeg iskustva i unutrašnje svetlosti, seks se može prevazići, i mora da se prevaziđe. Ali, on se ne može pobediti borbom, naporom i potiskivanjem. Najlakši način da se nešto prevaziđe je da se na to ne obraća pažnja, da se oseća da je to nepotrebno. Ako mislite da je nešto neophodno, to onda dolazi da vas iskušava, pa osećate da ste uhvaćeni u zamku.

Ako želite da pobedite svoje želje, potrebno je da uradite samo jednu stvar. Obratite više pažnje na svetlost, na pozitivan način. Ali, ne na silu! Ako pokušavate da potčinite svoje vitalne nagone na bilo koji represivan način, nikad nećete biti u stanju da pobedite tu fizičku potrebu. Morate da se otvorite svetlosti i dosegnete ili osetite svetlost koja je unutar vas. Ako neprekidno mislite na svoje želje, na vitalni, seksualni život, nikad nećete biti u stanju da ih pobedite. To je nemoguće. Čak i ako želite da mislite o njima da biste ih pobedili, grešite. Ali, zato mislite o drugim stvarima – svetlosti, radosti – koje su vam potrebne i koje zaista želite. Pomoću koncentracije i meditacije vi možete da steknete unutrašnju radost i unutrašnju svetlost. Pokušaćete da ih unesete u svoje grubo fizičko telo, pa će i vaše fizičko biće osetiti božansku radost i božansku svetlost. Tada će vas život razornog zadovoljstva napustiti, a zagrliće vas život ispunjujuće radosti.

Pitanje: Pročitao sam negde da kad čovek koristi seksualnu energiju, on istovremeno troši određenu količinu duhovne energije. Da li je to tačno? Ako je tako, šta čovek da učini ako želi da vodi duhovni život?

Šri Činmoj: To što si pročitao apsolutno je tačno. Životinjski ljudski život i božanski Božiji život ne idu i ne mogu da idu zajedno. Da bi dostigao najvišu Istinu, tragaocu je potrebno potpuno pročišćenje i preobražaj nižeg vitala. Ako čovek želi da ima pravu radost, večnu radost, on mora da prevaziđe potrebu za seksom. Ako tragalac želi da bude prožet bezgraničnim Mirom, Svetlošću i Blaženstvom, on na kraju mora da prevaziđe tu fizičku potrebu. U soprotnom, transcendentalni Mir, Svetlost i Blaženstvo za njega će ostati nedostižni.

Ali, Boga ne možemo ostvariti preko noći. To nije moguće! Niko ne stiče magistraturu za jedan dan, pa čak ni za godinu. Možda će čovek morati da uči dvadeset godina da bi je stekao. A ostvarenje Boga je daleko teži predmet. Potrebne su mnoge inkarnacije težnje i duhovne discipline da bi se ostvario Bog. U svakom životu, mogućnost ostvarenja Boga zavisi i od vaše sadašnje težnje i od vašeg prethodnog duhovnog života.

Ako kažete jednom početniku da mora da se smesta odrekne nižeg vitalnog života, svog seksualnog života, on će reći: «Nemoguće! Kako da to učinim?» Kad bi on morao da to učini smesta, nikad ne bi započeo duhovni život. Međutim, polako ali sigurno, on može da napreduje prema svom Cilju. Ako pokuša da trči previše brzo, a nije za to sposoban, naprosto će pasti. Izgubiće i ono malo težnje koju je imao.

Preobražaj seksualnog života je kao odvikavanje od neke loše navike, ali je za većinu ljudi to mnogo teže i zahteva više vremena. Pretpostavimo da neko puno pije. Ako pije šest ili sedam pića dnevno, neka najpre shvati da je to nešto što će nauditi njegovom ostvarenju Boga. Potom, neka smanji piće. Ako je pio šest pića dnevno, neka sada pije pet. Nakon izvesnog vremena, neka pije četiri pića. Potom, posle još nekog vremena, neka pije tri pića. Neka postepeno smanji svoju želju za alkoholom.

U našem običnom ljudskom životu mi imamo mnogo slabosti. Ako pokušamo da ih pobedimo sve odjednom, telo će se tome odupreti i slomiti. Telo će se pobuniti i mi ćemo se raspasti u parčiće. Da bismo polako ali sigurno pobedili svoje želje, moramo da imamo pravu unutrašnju volju, volju duše. Snagom svoje težnje, moramo da postepeno umanjimo našu potrebu za seksom. Tada će nastati borba između težnje i grube fizičke želje, pa će se naša priroda postepeno pročistiti. Mi moramo da trčimo prema Svetlosti pomoću našeg unutrašnjeg vapaja. Tada ćemo videti da je razlika između uživanja i radosti velika. Nakon uživanja, uvek sledi osujećenje, a za osujećenjem neizbežno sledi uništenje. Ali, nakon radosti dolazi još više radosti, obilje radosti, i u radosti stičemo istinsko ispunjenje.

Ako čovek stupi u duhovni život i kaže: «Danas ću pobediti sve moje niže sklonosti», on naprosto zaluđuje sam sebe. Sutra će ga njegov fizički um izmučiti sumnjama. Njegov nečisti i okrutni vital pokušaće da ga kazni na sve načine. Biće frustritan, a u toj frustraciji ustoličiće se njegovo sopstveno uništenje. Niži vitalni život mora se potpuno preobraziti da bi došlo do ostvarenja Boga, ali ja mojim učenicima savetujem da to učine postepeno i sa iskrenom rešenošću.

Pitanje: Kako da proširimo srce i steknemo više božanskih osobina u našim svakodnevnim aktivnostima i odnosima sa ljudima?

Šri Činmoj: Duhovni život nije život ravnodušnosti. Međutim, čovek mora da koristi rasuđivanja kad ima posla sa svetom. Ako od srca dajete svima, bez obzira o kome se radi, ljudi mogu da počnu da vas iskorišćavaju. Ako neki lopov želi da kupi alatku da bi njome obijao, pa ako mu neko sa velikodušnim srcem da novac ne pitajući kakav je to čovek ili zašto mu je potreban novac, ko će onda biti delimično odgovoran za dalje krađe ovog lopova? Čovek koji mu je dao novac. Jedna duhovna osoba može da ima zaista široko srce, ali joj je važnije da mudro koristi kvalitete svoga srca nego da vapi za njegovim proširenjem.

Bog je našem srcu već dao mnoge božanske osobine, ali ih mi ne koristimo i tako usporavamo naš duhovni rast. Veoma malo ljudi, moram da kažem, zna šta je zaista duhovno srce. Mi zapravo brkamo emocionalni vital sa srcem. Ovog trenutka želimo nekome da damo sve, ali narednog trenutka želimo da sve zadržimo za sebe. Ovog trenutka, bez ikakvog razloga, spreman sam da vam dam sve, a narednog trenutka, opet bez ikakvog razloga, spreman sam da vam oduzmem život. Takva vrsta osećanja uopšte ne dolazi iz srca. To je igra našeg zahtevnog i neprosvetljenog vitala.

Ako naš vital nastoji da igra ulogu srca, on će pokušavati da dominira drugima da bi ih naveo da osete da smo im očajnički potrebni zato što mi imamo mudrost ili svetlost, dok oni nemaju. Ali, samo postojanje srca je zasnovano na poistovećenju. Poistovećenje je svetlost. Duhovno srce može da se poistoveti jedino sa svetlošću i blaženstvom, jer ono stalno dobija svetlost i blaženstvo od duše. Mi se možemo poistovetiti sa nečijom tugom, ali se mi zapravo poistovećujemo sa svetlošću unutar te tuge. Unutar bola, unutar patnje, pa čak i unutar tame postoji svetlost. Na kraju, srce se poistovećuje sa tom unutrašnjom svetlošću. Ako svakog dana plačemo za našom unutrašnjom svetlošću, videćemo da će se srce sigurno proširiti. Ali, ako želimo da proširimo srce bez svetlosti, samo ćemo proširiti svoje neznanje. Jedino kad plačemo za Najvišim naše će se srce zaista proširiti.

Moramo da shvatimo da moramo da se okanemo vitala koji nas obmanjuje i iskorišćava. Vrlo često sile iz nečistog vitala, ispod pupka, ulaze u naše srce i donose nam patnju. Pročišćenje vitala je apsolutno neophodno ako hoćemo da vital deluje božanski, zajedno sa srcem. U suprotnom, srce će morati da samo igra svoju ulogu. Zato, molim vas, pazite da kad imate posla sa ljudima ne dajete lažnu svetlost zahtevnog i posesivnog vitala. U ime brižnosti, mi često nudimo brige, strepnje, nečistote i tako dalje.

Uopšte nije teško da na površinu iznesemo dobre osobine našeg srca, kao što su to saosećanje i brižnost. Te osobine možemo da izvedemo u prvi plan pomoću naše težnje. Mi težimo za Bogom, koji nesumnjivo ima više Brižnosti, Privrženosti i drugih osobina srca nego mi. Naša iskrena težnja može da nam odozgo od Boga donese te osobine.

Pitanje: Čim vidim neku lepu ženu, u umu mi se pojave misli o seksu. Pokušavam da ih uklonim, ali one istrajavaju.

Šri Činmoj: Postoji dva načina da se reši taj problem. Čim vidiš neku lepu ženu, jednostavno pokušaj da se koncentrišeš i pomoću svoje volje je podigneš da leti, poput zmaja. Drugi način, najlakši način, kad vidiš ženu, jeste da gledaš u njena stopala. Indijski sadui kažu da gledamo samo u stopala, ne u oči, ne u lice. Gledaj samo u stopala ako želiš trenutno oslobođenje od iskušenja. Gledaj u stopala, a potom čitavom svojom svešću pokušaj da uđeš duboko u sebe. Za to je potrebno samo nekoliko sekundi. Ili podigni tu ženu, ili gledaj njena stopala. Smesta će niže vitalne misli biti pod kontrolom. Mnogi su tako postupili sa velikim uspehom. Indija je imala jednog avatara koji se zvao Šri Čajtanja. On bi govorio svojim učenicima: „Čak i ako je u pitanju vaša majka, ne gledajte je u oči; gledajte samo stopala“.

Ali, ti metodi su samo za početnike. Doći će dan kada ćeš morati da gledaš žene otvorenim očima, a da svojim unutrašnjim iskustvima, tvojim unutrašnjim ostvarenjem, daleko prevaziđeš osećanja muškog i ženskog. Postoji samo jedna univerzalna Svest; nema muškog, nema ženskog. Postoji samo naša svest koja teče i različitim oblicima. Taj osećaj se može razviti jedino istovremeno sa našim sopstvenim unutrašnjim razvojem. To je veoma napredno stanje. U ovom trenutku mi možda ne osećamo jedinstvo čak ni sa sopstvenim udovima. Ako desnom rukom mogu da bacim kuglu dalje nego levom, ja pridajem veći značaj desnoj, a ne obraćam pažnju na moju levu ruku. Video sam mnoge atletičare koji su proklinjali svoju levu ruku zato što im je potrebna njena pomoć, a ona nije tako snažna kao desna. Ako nismo u stanju da osetimo jedinstvo čak ni sa sopstvenim rukama, kako možemo da budemo jedno sa nekom drugom osobom? Pomoću težnje i pomoću našeg unutrašnjeg duhovnog razvoja, čitava tvorevina postaje naša. Tada nema teškoća.

Pitanje: Kakva je svrha sjedinjenja između muškarca i žene?

Šri Činmoj: Kad dođe do sjedinjenje između muškarca i žene, svako tom činu pridaje ili ne pridaje neki značaj. Ali, u najvišem, najdubljem duhovnom životu, u kome na površinu izbija spoznaja jedinstva sa čitavim čovečanstvom, obično ljudsko sjedinjenje nema nikakve svrhe. Neko može da na stotine puta ima fizičke odnose sa nekim a da ne dođe do unutrašnjeg sjedinjenja, istinskog sjedinjenja. Ispunjenje doživljavamo jedino kad možemo da se sjedinimou duši sa nekom osobom. Kad smo u stanju da se oslobodimo mreža neznanja, i kad možemo da spoznamo da je cela zemlja naša, kad osećamo da je čitavo čovečanstvo naše – jedino tada je naše sjedinjenje ispravno. Fizičko sjedinjenje i nije sjedinjenje u poređenju sa duhovnim jedinstvom koje možemo da steknemo.

Sve ovo vam govorim iz strogo duhovne perspektive. Moramo da dostignemo određeni nivo pre nego što budemo u stanju da odbacimo taj uobičajeni ljudski odnos. Mnogo puta su učenici u Indiji dolazili svojim Učiteljima, govoreći im da u ljudskom sjedinjenju nema radosti. Upravo ti učenici bi tada ulazili u dublji duhovni život i zadobijali najvišu radost i najčistije blaženstvo od unutrašnjeg sjedinjenja sa njihovim Voljenim Svevišnjim. Blaženstvo i uživanje su dve različite stvari. Ako je nekom stalo do unutrašnjeg duhovnog života, on će steći blaženstvo. Posle uživanja neminovno sledi osujećenje, jer u uživanju nema trajnog ispunjenja. Blaženstvo je, međutim, samo po sebi sveispunjujuće. To blaženstvo stičemo jedino iz duhovnog sjedinjenja sa Božanskim, sa našim unutrašnjim bićem. Moramo da znamo šta hoćemo. Ako hoćemo uživanje, sjedinjenje između muškarca i žene je za neko vreme dovoljno. Ali, ako hoćemo ushićenje, koje predstavlja nektar Besmrtnosti, to besmrtno Blaženstvo, moramo da se otisnemo na duhovni put i uspostavimo nadzemaljsko jedinstvo između čoveka i Boga.

Pitanje: Da li bi, molim te, mogao da kažeš nešto o braku u odnosu na duhovni život?

Šri Činmoj: Pošto svaka duša predstavlja jedan božanski deo Boga, brak može da bude nešto veoma duhovno. Kad i muž i žena imaju istog Gurua i krajnju veru u tog Gurua, oni mogu veoma brzo da napreduju zajedno. Pošto veruju u Gurua, on odozgo donosi Vrhunsku Moć da im pomogne, vodi ih i oblikuje, a i oni pomažu jedno drugom. Ali, u mnogim brakovima mi vidimo da je muž duhovan a žena neduhovna, ili obrnuto. Kad se to desi, oboje su uhvaćeni u sukob. Jedno od njih ne može da na zadovoljavajući način napreduje duhovno, a drugo ne može da na zadovoljavajući način napreduje spolja.

U nekim slučajevima, brak nije neophodan. Oni koji su već vodili porodični život i zaključili da je to život jada i osujećenja ne bi trebalo da ponavljaju istu grešku. Ali, oni koji su mladi i neiskusni, koji bi hteli da imaju nekakav most između unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta, neće pogrešiti ako uđu u bračni život sa odgovarajućim duhovnim partnerom. Ako to bude zahtevala unutrašnja potreba, oni se u svakom trenutku mogu odreći te veze. Sve zavisi od toga da li Bog želi da određeni pojedinci stupe u brak, ili On želi da ostanu samci. Nijedna osoba koja nije u braku ne bi trebalo da se oseća nadmoćnom nad onima koji su u braku. Bog može da dovede ljude Sebi brzo, veoma vrzo, i pomoću bračnog života, kao i bez njega.

Pitanje: Šta je to vitalni zahtev?

Šri Činmoj: Obično je vitalni zahtev želja koja dolazi sa veoma niskog nivoa svesti. Taj nivo je neprosvetljen, nečist, zastrašujući i preteći. On nas dovodi u iskušenje da vodimo jedan veoma nebožanski i iskvaren život. Oni koji vode takav život trebalo bi da osete da njihov čas još nije kucnuo. Dalje, vitalni zahtev je uvek razoran. U njemu nema nikakve svetlosti, a u isto vreme, on ne mari za svetlost.

Pitanje: Ima li neke razlike između osećanja i vitala?

Šri Činmoj: Osećanje i vital su dve različite stvari. Moglo bi se reći da je vital kuća, a osećanje je stanar u toj kući. Osećanja koja najviše preovlađuju su vitalna osećanja. Ali, osećanja mogu takođe da budu i u telu, u umu i u srcu. Osećanje u telu obično srozava našu svest. Osećanje u nečistom srcu nas zaslepljuje i vezuje, dok nas osećanje u čistom srcu prosvetljuje i oslobađa. U umu postoje neka osećanja, ali je um po prirodi suv i u njemu nema preteranih ili nekontrolisanih detinjastih vitalnih osećanja. Kad za nekog kažemo: „On je emocionalan“, mi mislimo na ta nedisciplinovana i neprosvetljena vitalna osećanja. Ta osećanja obično potiču iz dva centra ispod pupčanog centra.

Neki od vas me razočaravaju vašim emocionalnim i vitalnim problemima.Molim vas pokušajte da pročistite vaš vitalni svet. Biću veoma ponosan kada vidim da ste pročistili vital. Biću preplavljen božanskim ponosom jer su moja duhovna deca zaista čista.

Ako ne ulažemo napor da preobrazimo vitalni emocionalni život u najčistiji duhovni život, sve naše duhovne aktivnosti biće neka vrsta samoobmane, a u samoobmani nema ostvarenja Boga. Mnogi takozvani aspiranti osećaju da mogu da obmanu svog duhovnog Učitelja. Ali, Bog je duhovnim Učiteljima dao potpuno otvoreno treće oko. Oni su uvek svesni aspirantovih nesavršenosti i nedostataka.

Ako ste u stanju da svoja vitalna osećanja preobrazite u božansku radost, to božansko osećanje nije loše. Kad svoja osećanja koristite za uživanje i popuštanje sebi, vi uništavate svoj duhovni život. Ali, ako osećanja koristite da steknete unutrašnju rešenost, da oslobodite sebe, onda su osećanja najveća moć koju imate u sebi. Molim vas da ih koristite na taj način, kao svog unutrašnjeg pomagača.

Pitanje: Kako mogu da izrazim i ispoljim ljubav u fizičkom svetu?

Šri Činmoj: Ako hoćeš da izraziš i ispoljiš božansku ljubav u fizičkom svetu, moraš da upotrebiš svoju duhovnu snagu volje. Ta snaga volje nije agresivna; ona je sva predanost. Zahvaljujući svom svesnom jedinstvu sa Voljom Svevišnjeg, moći ćeš da u prvi plan izneseš svoju duhovnu snagu volje. Kad to odobri Svevišnji, moći ćeš da na automatski i spontan način upotrebiš svoju božansku snagu volje da bi izrazio ljubav prema čovečantvu. Kad zaista budeš imao tu božansku snagu volje, tvoja čista ljubav zračiće čak i iz tvojih nesvesnih kretnji. Ljudi oko tebe će jasno osećati tu božansku ljubav i steći ogromnu korist od tvog božanskog prisustva.

Isto tako, možeš da izraziš i ispoljiš ljubav u fizičkom svetu pomoću svoje čiste meditacije. Dok si u najdubljoj meditaciji, pokušaj da osetiš svoju najčistiju ljubav. Potom pomisil na osobu koju voliš. Ako se koncentrišeš na nju, možeš da joj ubrizgaš svoju čistu božansku ljubav. Gledajući neku osobu očima svoje duše, možeš da ispoljiš ljubav u fizičkom svetu.

Još jednom dođi

Još jednom dođi i pojavi se preda mnom.
Oko mene sve je tama i bujica suza.
Još jednom dođi i pojavi se preda mnom.
Ovo srce moje sada je venac prednosti.
Još jednom dođi i pojavi se preda mnom.
Ovaj moj nemirni, divlji, neukrotivi, mračni vitalni dah miran biće.
Još jednom dođi i pojavi se preda mnom.
Podari mi pravo da obožavam Tebe, jedino Tebe.

Moraš poučiti

Samo jedno telo.
Poučiti ga moraš.

Samo jedan vital.
Voditi ga moraš.

Samo jedan um.
Usavršiti ga moraš.

Samo jedno srce.
Upotrebiti ga moraš.

Samo jedna duša.
Čuvati je moraš.

Samo jedan Cilj.
To postati moraš.

III — Um

Fizički um i duhovni um

Postoje dve vrste uma: ljudski ili fizički um i duhovni um. Fizički um je upetljan u grubu fizičku svest; zbog toga, on ne vidi i ne može da vidi pravu istinu u svom sopstvenom svetu. Duhovni um, koji je prosvetljeni ili prosvetljujući um, ima sposobnost da ostane u srcu koje teži; zbog toga on vidi višu istinu, istinu večno prevazilazećeg Onostranog, i teži da preraste u tu istinu.

Ljudskom umu se ne sviđa da ostane u ljudskoj svesti. Pa ipak se taj isti um plaši beskrajnog Prostranstva. Kad prostranstvo želi da se pojavi pred fizičkim umom, on je užasnut. Dalje, on gleda na sopstvenu nedovoljnost, svopstvenu nesposobnost i kaže: «Kako je to moguće? Ja sam tako slab; tako sam nemoćan; tako sam beznačajan. Kako me to prostranstvo može prihvatiti kao svoje?»

On se najpre plaši prostranstva, a zatim sumnja u samo postojanje prostranstva. Potom, Božijom beskonačnom Milošću, strah napušta um i sumnja napušta um. Avaj, sad u igru ulazi ljubomora. Um gleda oko sebe i vidi da u tom prostranstvu ima nekog ispunjenja, dok u njegovom sopstvenom postojanju nema ispunjenja, nema radosti. Zato počinje ljubomora. Strah, sumnja i ljubomora – te tri negativne sile – napadaju um i čine ga beznačajnim, bespomoćnim i beznadežnim na našem putovanju uvis. Kad um napadnu strah, sumnja i ljubomora, još nešto svesno i namerno ulazi i hrani um, a to je ego. Sa egom započinje naš duhovni kraj.

Ljudskom umu je stalo do estetske lepote, do spokoja i ravnoteže. Ljudski um traži Istinu, Svetlost, Stvarnost. Ali, na nesreću, on želi da vidi najvišu Istinu na svoj ograničeni način. On ne želi da prevaziđe sebe da bi dosegao najvišu Istinu. Štaviše, fizički um želi da ispita najvišu Istinu, što je besmisleno.

Ne može se poreći da je do sada ljudski um bio od vrhunske važnosti. Ljudski um nas je odvojio od životinjskog carstva kroz proces kosmičke evolucije. Da nije bilo buđenja ljudskog uma, svesni ljudski život ne bi mogao da procveta iz životinjskog carstva. Ali, sada je životinja u nama odigrala svoju ulogu. Ljudsko u nama, netežeće ljudsko u nama, uskoro će takođe dovršiti svoju ulogu. Božansko u nama je počelo, ili će uskoro započeti, da igra svoju ulogu.

Duhovni um dobija prosvetljenje od duše uz pomoć srca. A u procesu sopstvenog unutrašnjeg prosvetljenja, on želi da daleko, daleko prevaziđe razum kako bi video, osetio i izrastao u krajnju transcendentalnu Istinu

Moj um

O moj ume, nikakvi te zemaljski okovi ne mogu zarobiti. Večno si na krilima. Nijedna ljudska misao ne može da te kontroliše. Ti si večno u pokretu.

O, moj ume, tebi je teško da poveruješ u neprekidno ispunjenje moje duše. A i meni je teško da poverujem da si ti osuđen da budeš stalna žrtva otrovnih sumnji. Avaj! Zaboravio si. Zaboravio si zlatnu tajnu: ostati u sobi Sobi Tišine znači otvoriti Vrata Ispunjenja.

O moj ume, velike su tvoje odgovornosti. Moraš da udovoljiš svojim nadređenima: srcu i duši. Jedino ćeš svojim najtoplijim divljenjem uspeti da osvojiš srce. Jedino ćeš svojom najdubljom verom uspeti da osvojiš dušu. Ti moraš takođe da zadovoljiš svoje podređene: telo i vital. Jedino ćeš svojom čistom brižnošću moći da navedeš telo da se smeši. Jedino ćeš svojim istinskim ohrabrenjem moći da navedeš vital da nepogrešivo trči ka dobru, a ne ka uživanju.

O moj ume, očajnički si mi potreban, bilo da bih boravio u tebi, bilo da bih te prevazišao. Ti vidiš i zato štitiš fizičko u meni. Ti služiš, pa tako otkrivaš duhovno van mene.

O moj ume, odbaci svoj dugo gajeni suvoparni razum. Pozdravi večno devičansku veru. Naoružaj se isukanim mačem savesti. Daleko iznad oluja straha suđeno ti je da se uspneš. Ne ostaj više u samostvorenim, tamnim senkama smrti. Odeni se zlatnom odeždom jednostavnosti, iskrenosti i čistote. Ne daj olujama neverovanja da utrnu tvoj unutrašnji uspinjući plamen. Tvoja je strela koncentracije. Tvoje je tlo munjevite intuicije. Tvoj je bezgranični mir.

Gle Svevišnjeg! On te kruniše, o ume moj, lovorikama Svoje beskrajne Darežljivosti.

Pitanje: Kad pokušavam da mislim o nekom problemu i kad planiram šta da učinim, uviđam da nisam u stanju da se odlučim. Zašto je to tako?

Šri Činmoj: Kad koriste um, ljudi se stalno suočavaju sa jednom stvari: zbrkom. Oni nastavljaju da misle i misle, i u trenutku kad misle da su došli do istine, oni otkrivaju da to uopšte nije istina, nego još veća zbrka. Problem je u sledećem: kad razmišljamo o nekome ili nečemu, mi stvaramo jednu pouzdanu predstavu za koju mislimo da je apsolutno istinita. Ali, narednog trnutka se javlja sumnja i menja naše mišljenje. Ovog trenutka ćeš misliti da sam ja dobar čovek. Narednog trenutka ćeš misliti da sam loš čovek. A nakon toga ćeš misliti nešto drugo. Na kraju ćeš videti da tvojim pitanjima nema kraja i da nema rešenja.

Svaki put kad mislimo, mi smo izgubljeni. Mišljenje se odvija u umu, ali um još nije oslobođen. Jedino je duša oslobođena. Naš problem je što želimo da se oslobodimo pomoću mišljenja. Ali, sam um je još uvek u zatvoru tame, pometnje i vezanosti, pa kako onda možemo da očekujemo oslobođenje od uma?

Kad nešto planiramo, vrlo često smo osujećeni, zato što ne vidimo istinu od samog početka. Mi planiramo, jer osećamo da ćemo, ako tako činimo, stići do određenog cilja. Ali, između planiranja i izvršenja, razne ideje i ideali ulaze u nas i stvaraju pometnju u nama. Tako mi neprekidno planiramo i nikad ne ulazimo u svet delovanja, zato što naši planovi nikad nisu potpuni i izvesni. Postoji ogroman jaz između našeg mentalnog plana i samog dela.

Ali, ako imamo unutrašnju volju, volju duše, koja nam je došla od meditacije, onda se delo izvrši čim se zamisli. Tad nema razlike između naše unutrašnje volje i spoljašnjeg delovanja. Kad svojim mentalnim planovima uđemo u potpuno tamnu, mračnu, neprosvetljenu sobu delovanja, to je kao kada nosimo sveću. Ali, kad uđemo u tu sobu sa svetlošću naše duše, ta soba se preplavi prosvetljenjem.

U ovom trenutku mi radimo svojim umom. Um kaže: «Ja moram da postignem nešto. Moram da mislim kako da ostvarim moj plan». Ali, Bog ne čini tako. Bog vidi prošlost, sadašnjost i budućnost odjednom. Kada postanemo jedno sa Bogom, kada se – pomoću stalne težnje – poistovetimo sa Božijom Svešću, sve što činimo biće spontano. Nećemo koristiti um, već ćemo uvek delovati iz naše unutrašnje svesti, pomoću naše intuitivne sposobnosti. A kad razvijemo tu sposobnost intuicije, lako možemo da delujemo a da nemamo plan. U svakom momentu će se mogućnost potpunog ispoljavanja onoga što će se desiti materijalizovati pravo pred nama.

Mi sada mislimo da će se, recimo, za deset ili dvadeset dana možda meterijalizovati neka mogućnost koja se tiče naših nada i težnji. Ali, kada smo jedno sa Božijom Svešću, to je više od mogućnosti. To je neizbežnost, neposredno postignuće. Vizija i ispunjenje idu ruku pod ruku. U običnoj ljudskoj svesti, vizija je jedna star, a njeno ispunjenje nešto drugo. Ali, kada smo jedno sa Božijom Svešću, vizija se ne može razdvojiti od svog ispunjenja.

Pitanje: Što se tiče vizije i ispunjenja, kako da znamo da imamo pravu viziju?

Šri Činmoj: Govoriš li o sebi ili misliš uopšte? Ako se radi o tebi, lako ti mogu reći. Znam da u tvojoj meditaciji ima trenutaka kada ulaziš veoma duboko i tvoj ti unutrašnji glas u trenutku kaže da je nešto već učinjeno. Tvoj um se ne meša i ne nameće svoje ideje tom glasu, govoreći: „Ako uradiš to, pogrešićeš; ne čini ono, ili će se nešto desiti u budućnosti; ako uradiš ovo… a ako ne uradiš ono…“ itd. Um se ne meša. Možeš da budeš siguran, kada ti se javi takva vizija u dubokoj meditaciji, da je ona ispravna i da će spontano dovesti do sopstvenog ispunjenja. Svakog dana, kad započinjemo naš dan, mi gradimo sopstveni svet. Mislimo da stvari moraju da se urade na određeni način: «Ja moram da prema tom čoveku postupim na taj način. Ja moram da kažem ovo. Ja moram da učinim ovo. Ja moram da dam ovo». Sve je «ja, ja, ja». Ali, ako umesto svog tog planiranja budemo mogli da potpuno umirimo i utišamo svoje umove, moći ćemo da znamo Božiju Volju. Ta tišina nije tišina mrtvog tela; to je dinamička, napredna tišina prijemčivosti. Pomoću tišine i stalno rastuće prijemčivosti uma, može se znati Božija Volja. Kad ljudski um snažno radi, božanska Volja ne može da deluje. Božija Volja deluje samo kad ljudski um ne radi. Kad um postane čista posuda, Svevišnji može da u njega ulije Svoj beskrajni Mir, Svetlost i Blaženstvo.

Mi neprestano gradimo i rušimo naš mentalni dom. Ali, ako umesto da po svojoj volji pravimo i rušimo taj dom, mi ispraznimo, umirimo i utišamo svoj um, Bog će moći da izgradi Svoj Hram ili Svoju Palatu u nama na Svoj sopstveni Način. A kada On izgradi svoje boravište u nama, reći će; „Izgradio sam ovo za tebe i Mene, da tu zajedno boravimo. Ja sam to izgradio, ali to nije samo moje. To je i tvoje. Uđi“.

Zato je najlakši način da znamo Božiju Volju da postanemo instrumenti, a ne oni koji čine. Ako postanemo samo instrumenti za izvršavanje Božijih planova, Božija Volja će delovati u nama i pomoću nas. Bog deluje, a On je

Pitanje: Neki ljudi kažu da bi uvek trebalo da slušamo glas razuma. Da li bi mogao to da prokomentarišeš?

Šri Činmoj: U početku, mnoge stvari mogu da nam budu od pomoći, ali kasnije mogu da postanu prepreke. Želja je bila naš pomagač kada nas je izdigla iz sveta lenjosti. Ali, ona je postala prepreka kada smo zaželeli da uđemo u svet duhovnosti. Razvoj uma koji razmišlja neophodan je onima koji uopšte nemaju mozga, koji nisu u stanju da pojme nikakvu istinu, koji su, što se tiče svog razumevanja, malo bolji od životinja. Ali, kad jednom steknemo mentalnu sposobnost, moramo da počnemo da prevazilazimo naše služenje umu, tako što ćemo odozgo spustiti Milost, Mir i Svetlost da prosvetle um. Moramo da idemo dalje, dublje i više od sveta razuma – daleko s onu stranu razmišljajućeg ili intelektualnog uma. Razmišljajući um se mora preobraziti u posvećeni instrument Svevišnjeg.

Razmišljajući um je prepreka za jednog aspiranta. Korišćenje uma postaje ograničenje, jer um ne može da pojmi Beskonačno. Ako živimo u umu, neprekidno ćemo se truditi da opišemo Istinu; nikad nećemo biti u stanju da vidimo Istinu u njenom pravom obliku. Jedino ako živimo u duši, bićemo u stanju da obuhvatimo Istinu u celini. Istina je s onu stranu razuma. Istina, Stvarnost i Beskonačnost su s onu stranu rezonujućeg uma. Razum ima veoma ograničenu svetlost, a nama je potrebna i mi hoćemo beskrajnu Svetlost. Kad osvane beskrajna Svetlost, razum se raspada.

Pitanje: Da li je poželjno da dovodimo stvari iz naše podsvesti u naš svesni um?

Šri Činmoj: Ima mnogo stvari u našem podsvesnom umu koje ne bi trebalo i koje ne bi smele da izađu na površinu. U podsvesti je tama, nečistota, poricanje. Te stvari se moraju pročistiti, preobraziti i usavršiti iznutra, a da se ne unesu u fizički ili svesni um. Bolje je uopšte ne uznemiravati podsvesni um.

Pitanje; Ali, striktna psihologija tvrdi da podsvesno mora da se iznese na površinu i prosvetli.

Šri Činmoj: Tu grešiš. Ako odozgo spustiš svetlost ili ako izneseš u prvi plan svetlost svoje duše, podsvesno će automatski biti prosvetljeno. Tada će podsvesno na prirodan način ući na svesni nivo. Ali, ako pokušaš da izneseš podsvesno na površinu a da ga prethodno ne prosvetliš, samo ćeš sebi stvoriti još više problema.

Pitanje: Postoji li duhovni metod samoanalize?

Šri Činmoj: Ne, ne postoji. Psihološki metod samoanalize je pogrešan, gledano iz najviše perspektive. Prilikom samoanalize, mi koristimo fizički um da bismo pokušali da istražimo našu mračnu prošlost i našu podsvest. Prilikom samoanalize, mi kažemo; «Učinio sam pravu stvar», ili «Učinio sam pogrešnu stvar». Tu je uvek pozitivno i negativno. Ali, mi moramo da prevaziđemo pozitivno i negativno. U «Upanišadama» se kaže da moramo da prihvatimo i neznanje i znanje, a potom da oboje prevaziđemo i pođemo tamo gde je sve božanska mudrost. Kad počnemo da se služimo samoanalizom, jednog trenutka smo u znanju, a narednog u neznanju. Mi se neprekidno poistovećujemo sa znanjem ili neznanjem i sa svojim mentalnim sumnjama.Ali, kada uđemo u duboku duhovnu meditaciju, kada daleko zagazimo u duhovni život, mi smo i iznad neznanja i iznad znanja, Plačemo jedino za beskrajnim Mirom, beskrajnom Svetlošću i beskrajnim Blaženstvom.

Ako tragalac neprekidno preispituje sebe svojim umom, uvek će postojati snažno privlačenje od strane negativnih sila uma. One će nas privlačiti kao magnet, čak i ako se svojim umom trudimo da odbacimo sve što mislimo da je pogeršno. Problem je u tome što ne koristimo svetlost duše da ojačamo svoju snagu volje prilikom samoanalize. Kad neko namerava da uradi pravu stvar, to ne znači i da će biti u sanju da je uradi. Niže sklonosti i loše sile imaju stahovitu moć, a ta moć dolazi u obliku iskušenja. Ako popustimo tom iskušenju, potpuno smo izgubljeni.

Ako neka duhovna osobe želi da dosegne oblast najvišeg Mira i beskrajne Svetlosti, gde nema iskušenja, ona mora da prevaziđe mentalnu analizu. Ona mora da teži. Ali, ako neko nije prihvatio duhovni život, bolje mu je da koristi samoanalizu nego da se ponaša poput divlje životinje. Za njega je ona u izvesnoj meri dobra. Kad ne bi koristio moć samoanalize, za njega ne bi bilo nikakve razlike između svetlosti i tame. Ali, ako želiš najbrži i najubedljiviji način da preobraziš svoju prirodu u božansku prirodu, moraš da težiš. Težnja je jedino konačno rešenje problema ljudskih ograničenja.

Pitanje: Koji je najbolji način da sprečimo loše misli da nas napadaju?

Šri Činmoj: TMisli koje nisu produktivne, misli koje su štetne, misli koje su razorne, misli koje su budalaste, misli koje su negativne mi moramo da kontrolišemo. Te misli mogu da dođu spolja i uđu u nas; ili, možda su već u nama i naprosto izlaze na površinu. Lakše je kontrolisati misli koje dolaze spolja nego one koje su već u nama. Ako neka nebožanska misao dođe spolja, moramo da osetimo da, kao svoju zaštitu, imamo štit pravo pred sobom, posebno ispred čela. Ako osećamo da je naše čelo nešto ranjivo, tanano, izloženo, uvek ćemo podlegati lošim mislima. Ali, onog trenutka kad svesno navedemo sebe da osetimo da je to čelo štit, čvrsti zid, loše misli neće moči da uđu u nas. Moramo da navedemo sebe da svesno osećamo da smo zaštićeni čvrstim zidom ili tvrđavom sa mnogim vojnicima. Moramo da budemo svesno budni, pa kad naiđe neki napad loših sila, moramo da znamo da u sebi imamo vojnike koji su jači od njih. Najjači vojnici su naša čistota, naša iskrenost, naša težnja i naša žarka želja za Bogom. Ti božanski vojnici u nama biće na oprezu kad se pojavi neka loša misao i oni će biti naši čuvari.

Teže je izbaciti misli koje su već u nama i stvaraju nam probleme, ali mi to možemo da uradimo. Možemo da to uradimo produženjem naše svesti. Mi imamo telo, a unutar tog tela su loše sile koje su uzele oblik misli. Svesnim naporom svoje težnje trebalo bi da protegnemo našu fizičku svest, kao kad rastežemo neku elastičnu traku, sve dok ne osetimo da se čitavo naše telo proteglo u beskonačnost i postalo samo beli list beskrajno protegnute svesti. Ako možemo da to učinimo, videćemo da je naša svest sama čistota. Svaka čista misao, svaka čista kap svesti, za nečistotu ili loše misli u nama je kao otrov. Mi se plašimo nečistih misli, ali se nečiste misli još više plaše naše čistote. Nama se često dešava da se poistovetimo sa našim nečistim mislima, a ne sa našim čistim mislima. Ali, onog trenutka kad se naše fizičko biće poistoveti sa čistotom, kad možemo da kažemo: «Ova čista misao predstavlja mene», nečistota u nama smesta umire. Loše misli su u nama upravo zato što se poistovećujemo sa tim mislima. Ako se poistovetimo sa nečim drugim, one smesta moraju da nas napuste.

Samo jedna misao

Samo jedna misao prolazi mojim umom,
samo jedna misao:
Ko mi dade tako nečistu moć govorljivosti,
to besmisleno brbljanje?
Majko, znam da moj jedini pratilac beše tišina.
Ko mi oduze tu tišinu, Majko,
I ko mi odnese veselost moga srca?

Pitanje: Dok sam juče meditirala, dobila sam poruku iz tišine, koja je glasila: «Volite jedni druge». Kad u meditaciji dobijemo takvu vrstu poruke, da li bi trebalo da meditiramo na nju i unesemo je u sebe?

Šri Činmoj: Kad tokom meditacije dobijemo neku poruku u svom umu, moramo da znamo da li je ona u nižem umu, fizičkom umu – nemirnom, agresivnom, rušilačkom i sumnjičavom umu – ili je u mirnom umu, prostranom umu, tihom umu. Kad primimo neku poruku u mirnom umu, trebalo bi da je prihvatimo i osetimo da je ona kamen-temeljac na kojem ćemo izgraditi Palatu Istine, Ljubavi, Božanstvenosti i Stvarnosti. Ta poruka zapravo potiče iz duše ili iz srca, a potom ulazi u um. Kada je um apsolutno umiren, spokojan i pun mira, mi možemo da čujemo tu poruku.

Pretpostavimo da meditirate i da nakon nekoliko minuta u vaš um uđe misao ili ideja. Recimo da je to ideja o žrtvovanju, da ćete nešto žrtvovati za prijatelja ili rođaka ili nekog poznanika.U tom trenutku to nije samo ideja; već ideal. Kada prihvatite ideju kao svoju sopstvenu, ideja ne ostaje samo ideja, već postaje ideal.

Kakva god božanska misao da uđe u tvoj um, pokušaj da je proširiš. Kad u tvoj um uđe neka nebožanska misao, ili je odbaci, ili je preobrazi, ukoliko imaš dovoljno unutrašnje snage. To je ovako. Neko ti je pokucao na vrata. Ako znaš da imaš dovojno snage da ga prisiliš da se pristojno ponaša kad uđe, možeš da otvoriš vrata i pustiš ga unutra. Ali, ako nemaš snage da ga prisiliš da se pristojno ponaša, bilo bi mudro da ne otvaraš vrata. Neka ostanu zatvorena jedan dan, ili mesec dana, ili godinu dana. Kad stekneš više snage, tad prihvati izazov i otvori vrata. Jer, ako ne pobediš te loše misli, one će se stalno iznova vraćati da ti dosađuju. Najpre ih odbacuješ; potom ih prihvataš i preobražavaš; onda ih na kraju potpuno prevazilaziš.

Mi moramo da budemo božanski grnčari za prljavu glinu naših misli. Ako se grnčar plaši da dodirne glinu, ako odbija da je dodirne, glina će ostati glina, a grnčar neće moći ništa da ponudi svetu. Ali, grnčar se ne plaši. On uzima glinu i oblikuje je na svoj način u nešto lepo i korisno. Naša je neizostavna dužnost da preobrazimo nebožanske misli. Ali, kada? Kada smo u mogućnosti da to bezbedno učinimo. Ako nisam grnčar, šta mogu da uradim sa grudvom gline? Ako je dodirnem, samo ću se uprljati.

U duhovnom životu, jedan početnik ne bi trebalo da dopusti da u njegov um ulaze nikakve misli. On bi želeo da pusti svoje prijatelje da uđu, ali on ne zna ko su mu prijatelji. Pa čak i ako zna ko su mu prijatelji, kad im otvori vrata, možda će videti da pred njima stoje i njegovi neprijatelji, pa će, pre nego što prijatelji pređu prag, neprijatelji već ući duboko u sobu. Kad jednom neprijatelji uđu, veoma je teško izbaciti ih napolje. Za to nam je potrebna snaga čvrste duhovne discipline.

Doći će dan, kao i u tvom slučaju, kada ćeš moći da gradiš na svojim božanskim idejama. Izgradi svoj život ljubavi na toj misli koja ti je došla. Ljubav je apsolutno neophodna u duhovnom životu. To je ona ljubav koja nam dopušta da vidimo da su sva ljudska bića Bog. Ako zaista volimo Boga, mi takođe volimo i čitavo čovečanstvo. Mi ne možemo da odvojimo božansku Ljubav od čoveka i Boga. Čovek i Bog su kao drvo. Ako sa svojom božanskom Ljubavlju pođeš čoveku, podnožju drveta, veoma je lako da se popneš Bogu, vrhu tog drveta.

***

58

Održi svoj um usredsređenim na Boga. Tvoje jalove misli biće preobražene u plodne ideje, tvoje plodne ideje u blistave ideale, a tvoji blistavi ideali u sveispunjujuću Beskonačnost.

Svaka misao

Živahno dete
Svaka misao
U vitalnom svetu.

Bespomoćno siroče
Svaka misao
U fizičkom svetu.

Sumnjičavi mladić
Svaka misao
U mentalnom svetu.

Rastući Bog
Svaka misao
U psihičkom svetu.

60

Mir je savršenstvo čovekovog uma i obogotvorenje njegovih misli.

61

Lenja misao ukazuje da um štrajkuje. Ne oklevajte, pobedite um brzo i moćno.

62

Ne trudi se da priđeš Bogu svojim mislećim umom. To jedino može da podstakne tvoje intelektualne ideje, aktivnosti i verovanja. Potrudi se da priđeš Bogu svojim srcem koje plače. To će probuditi tvoju duševnu, duhovnu svest.

63

Kad živimo u umu, mi živimo u fabrici oblika. Kad živimo u duši, mi ulazimo u bezoblično i na kraju prevazilazimo i oblik i bezobličnost. Tada postajemo univerzalizovana individualna duša i individualizovana Univerzalna Duša.

Spoljašnji svet je sinonim za um. Unutrašnji svet je sinonim za srce. Svet večnog Onostranog je sinonim za dušu. Spoljašnji svet ima prošlost, sadašnjost i budućnost. Unutrašnji svet ima blistavu i ispunjujuću budućnost. Svet Onostranog ima samo večito Sada. Kad živimo u spoljašnjem svetu, neznalačko „ja“ nas uništava. Kad živimo u unutrašnjem svetu, prosvetljeno „ja“ nas zadovoljava. Kad živimo u svetu Onostranog, beskrajno „ja“ nas nežno grli i obesmrćuje.

64

Moja duša je odgovorna za moja blistava dela. Moje srce je odgovorno za moja uzvišena osećanja. Moj um je odgovoran za moje preobražavajuće misli. Moj vital je odgovoran za moju energiju koja teče. Moje telo je odgovorno za moj život koji stremi.

Ja zavisim

Kada sam u telu,
Zavisim od beznadežnosti i bespomoćnosti.
Kada sam u vitalu,
Zavisim od agresije i regresije.
Kada sam u umu
Zavisim od sumnje i straha.
Kada sam u srcu,
Zavisim od nesigurnosti i neizvesnosti.
Kada sam u duši,
Zavisim od ljubavi i radosti.
Kada sam u Bogu,
Zavisim od Oproštaja i Uverenja.

Moj život prevazilazi

Iz plavetnila neba
Moja je duša započela svoj let naniže.
U crnilu moga tela
Moj život spava i spava.
U zelenilu mog vitala,
Moj život se bori i bori.
U crvenilu moga uma
Moj život traži i traži.
U belilu moga srca,
Moj život postaje i postaje.
U zlatu moje duše
Moj život prevazilazi i prevazilazi.

On misli – on oseća – on zna

Njegov vital misli
Da je živati sa Bogom Vaspitačem
Smešno.

Njegov um misli
Da je živeti sa Bogom Priprostim
Smešno.

Njegovo telo misli
Da je živeti sa Bogom Neobazrivim
Smešno.

Njegovo srce misli
Da je živeti bez Boga Voljenog
Smešno.

Njegova duša zna
Da je živeti bez Boga koji Voli
Smešno.

68

Moje blago je u božanskim mislima moga uma, u čistom žrtvovanju moga srca i u svesnom jedinstvu moje duše sa Svevišnjim.

69. Moj Krišna nije crn

Moj Krišna nije crn,
On je čisto zlato.
On Sam je utkan
U sveopštu Lepotu, Svetlost i Sjaj.

On izgleda taman
Zato što sam prolila mastilo
Moga uma na Njega.
Inače, moj Voljeni je Sav Svetlost.

On je stvorio Svetlost i tamu,
On je unutar i van Kosmosa prostranog.

Uz to znanje,
Ponovo ću se upoznati
Sa celim svetom.

70

Kad preobrazim moj um u spremnost, Bog će preobraziti Svoje Srce u voljnost.

71

Nauči da voliš svoj uznemireni i uznemiravajući um svetlošću svoje duše.

Videćeš da će tvoj um slušati neophodne potrebe tvoga srca.

72. Srećan sam

Srećan sam
Jer je moj um
Zaboravio kako da kalkuliše.

Srećan sam
Jer je moje srce
Zaboravilo kako da okleva.

Srećan sam
Jer moj život
Uvek zna kako da toleriše.

Brod nade i brod života

Brod moje nade plovi
Između nesigurnosti i frustracije.
Brod mojih misli plovi
Između nesreće i uništenja.
Brod moje volje plovi
Između tišine i zvuka.
Brod moga života plovi
Između Obale lepote i cilja Dužnosti.

IV — SRCE

Moje srce

O, moje srce, božanski sam ponosan na tebe. Ti ne boluješ od sramotne i besramne bolesti, brige! Nikada ne ispijaš otrov smrtonosni, sumnju! Nema ničeg jednostavnijeg od tvojih čistih žudnji. Nema ničeg spontanijeg od tvojih blistavih osećanja. Nema ničeg što više ispunjuje nego što je to tvoja nesebična ljubav. Ništa ne može da Svevišnjem pristupi neposrednije nego tvoj najdublji vapaj.

O, moje srce, tvoj nebeski dan u zemaljskom danu je za ostvarenje Boga. Tvoj obesmrćujući minut unutar prolaznog minuta je za otelovljenje Boga. Tvoja otkrivajuća sekunda unutar sekunde koja nestaje je za ispoljavanje Boga.

O, moje srce, drugi članovi tvoje porodice se plaše Boga. Ti, nipošto! Njihov uporni strah lišen svetlosti je njihova beživotna, uporna paraliza. Na životnom putovanju, oni sami biraju. Za tebe bira Bog. Oni žele da spasu čovečanstvo najmračnijom noći svoga ega. Ti hoćeš da služiš čovečanstvu najsunčanijim danom svoje posvećenosti. Njihova pobeda je pobeda nad čovečanstvom. Tvoja pobeda je pobeda nas samim sobom.

O, moje srce, o srce moje, ti si brod moga života. Ti ploviš nepoznatim morima neznanja i dosežeš zlatnu obalu Onostranog.

Ja nisam sam, o, mje srce. Drug sam tvoje uzvišene težnje. Ti nisi samo. U tebi i za tebe je bezrezervni dah moga života.

Tvoja je nepokolebljiva volja i nepogrešiva vera u Svevišnjeg. Svaka latica sjajnog lotosa u tebi neprekidno se kupa u nektar-zracima transcendentalnog Blaženstva.

O slatko, slađe, najslađe srce moje, nisi samo ti Božije. Bog je takođe tvoj.

Osećanje

Osećanje je Božiji dar. Ono ispunjava naše dane mislima punim ljubavi i blistavim delima.

Osećanje nam kaže da životna energija koja stalno raste teče kroz nas, obnavljajući i revitalizujući naše unutrašnje biće. Osećanje ne samo da pojačava i čini slađim naš unutrašnji život, već i budi naš spoljašnji život, da bi mogao da doživi savršenstvo u svim oblastima ispoljavanja.

U osećanju postoji neprekidni kreativni podsticaj. Taj kreativni podsticaj na kraju mora da uđe u Božiji ideal, a to je otelovljena Besmrtnost i otkriveno Savršenstvo.

Osećanje ima unutrašnju percepciju božanskog jedinstva. Znanje intelekta potajno voli osećanje. Razumevanje uma tiho voli osećanje. Mudrost srca otvoreno i duševno voli osećanje.

Moramo da se damo na otkrivanje najdubljih dubina unutar sebe, kako bismo mogli postati najširi kanali za božansko ispoljavanje lepote, radosti, moći i istine.

Zbog našeg zbrkanog mišljenja, mi zloupotrebljavamo osećanje. Ali, osećanje nije zbrkano iskustvo. Ono je stvarnost koja izrasta u savršenstvo. Ono je dinamička punoća upotpunjenja. Osećanje ne podleže osujećenju. Osećanje nije hvalisanje. Ono je unutrašnja spontana radost pomoću koje izražavamo sebe u svetu u kome živimo.

Kad inspiraciju i težnju podržavaju naša psihička osećanja, mi dolazimo u svesni dodir sa Svevišnjim, a tada u našem spoljašnjem biću prevladava savršena Stvarnost.

Psihičko osećanje je izvor obilja. A pomoću tog izvora ulazimo u svet otkrivajuće misli, ispunjujućeg delovanja i preobražavajućeg ostvarenja.

Hoću samo jednog učenika: srce

Bio jednom jedan duhovni Učitelj koji je imao na stotine sledbenika i učenika. Taj Učitelj je često održavao predavanja na raznim mestima – u crkvama, sinagogama, hramovima, školama i univerzitatima. Gde god bi bio pozvan, gde god bi njegovi učenici to organizovali, on bi održao predavanje. Držao je predavanja za decu i odrasle. Držao je predavanja za studente i za domaćice. Ponekad bi držao predavanja za učene ljude i napredne tragaoce.

Tako je to išlo oko dvadeset godina. Najzad, dođe trenutak kad Učitelj odluči da prekine sa tim predavanjima. On reče svojim učenicima: „Dosta je bilo! Radio sam to godinama. Više neću održavati nikakva predavanja. Samo tišinu. Održavaću tišinu“.

Oko deset godina Učitelj nije držao predavanja. Ćutao je u svom ašramu. Ćutao je svuda. Ranije je odgovorio na hiljade pitanja, ali sada čak nije ni meditirao za javnost. Nakon deset godina, učenici počeše da ga mole da ponovo, kao i ranije, počne da drži predavanja, odgovara na pitanja i održava javne meditacije. Svi su ga molili, pa se on na kraju složio.

Učenici smesta organizovaše predavanja na mnogim mestima. Oglasili su u novinama i plakatirali svuda, da bi objavili da će njihov Učitelj ponovo držati predavanja i uzvišene meditacije za javnost. Učitelj pođe na ta mesta sa nekim svojim omiljenim učenicima, koji su bili najposvećeniji i najodaniji, na kojima su se okupile na stotine ljudi, da bi čuli Učitelja i dobili odgovore na svoja pitanja. Ali, na veliko iznenađenje svih, Učitelj uopšte nije hteo da govori. Od početka do kraja sastanka, dva sata, samo je ćutao.

Neki tragaoci u publici su se naljutili i ubrzo napustili predavanje. Drugi su ostali čitava dva sata, u nadi da će Učitelj možda na kraju progovoriti, ali on je završavao meditacije ne rekavši ni reči. Neki od prisutnih u publici su osetili unutrašnju radost. Neki su ostali samo zato što su se plašili da će, ukoliko odu ranije, drugi misliti da nisu duhovni i da nisu mogli da dobro meditiraju. Tako su neki otišli, neki ostali veoma nevoljno, treći su opet ostali da bi se pokazali pred sobom i pred drugima, a malo njih je ostalo sa krajnjom iskrenošću, posvećenošću i težnjom.

Tako je to išlo oko tri-četiri godine. Mnogi su nemilosrdno kritikovali Učitelja i blamirali učenike, govoreći: „Vaš Učitelj je lažov. Kako vi opravdavate to što ste u novinama najavili da će vaš Učitelj održati predavanje, odgovarati na pitanja i držati meditaciju? On samo meditira, a mi od toga ništa ne naučimo. Ko je u stanju da meditira dva ili tri sata? On nas obmanjuje, a obmanjuje i samog sebe“.

Neki bliski učenici su se veoma uznemirili. Osećali su se jadno što drugi vređaju i kritikuju njihovog Učitelja, pa su ga neprestano molili da održi makar kratko predavanje i odgovori na nekoliko pitanja kad završi meditaciju. Učitelj se na kraju složio.

Na narednom javnom sastanku, Učitelj zapravo nije zaboravio svoje obećanje da će govoriti, ali se predomislio. Nastavio je da meditira, pa je umesto dva sata, ovog puta meditirao četiri sata. Čak su i njegovi bliski učenici bili žalosni. Nisu mogli da se naljute na Učitelja, jer su znali da bi bila ozbiljna karmička greška ako bi se naljutili na njega. Ali, plašili su se da će neko iz publike istupiti i izvređati Učitelja. U mislima su se pripremili da zaštite Učitelja ako bi došlo do neke nevolje.

Kad su prošla četiri sata, a nije bilo znaka da će Učitelj bilo progovoriti, bilo završiti sastanak, jedan od veoma bliskih učenika ustade i reče: „Učitelju, molim te da ne zaboraviš svoje obećanje“. Učitelj smesta reče: „Moje obećanje. Da, obećao sam vam, pa sam sada obavezan da održim predavanje. Danas će moje predavanje biti veoma kratko. Hteo bih da kažem da sam održao na stotine predavanja, na hiljade predavanja. Ali, ko je slušao moja predavanja? Na hiljade ušiju i na hiljade očiju. Moji učenici su bili uši i oči publike – hiljade i hiljade ušiju i očiju. Ali, nisam uspeo da ih naučim ničemu. Sada želim drugačije učenike. Moji novi učenici biće srca.“

„Na hiljadama mesta ponudio sam svoje poruke. Te poruke su ušle na jedno, a izašle na drugo uvo, za tren oka. Ljudi su me videli kako držim predavanja i odgovaram na pitanja. Na trenutak bi njihove oči opazile nešto u meni, a potom bi se to potpuno izgubilo. Dok sam govorio o uzvišenoj Istini, Svetlosti i Blaženstvu, uši to nisu mogle da prime, zato što su već bile pune glasina, sumnje, ljubomore i nečistote koja se u njima godinama gomilala. Uši su bile potpuno zagađene i nisu primile moju poruku. A oči nisu primile moju Istinu, Mir, Svetlost i Blaženstvo, zato što oči sve vide na svoj način. Kad ljudske oči vide nešto lepo, one odmah počnu da porede. One kažu: "Kako to da je on lep, da je njegov govor lep, da su njegova pitanja i odgovori lepi? Kako to da i ja ne mogu da budem takav?" I odmah se pojavi ljubomora. Ako uvo čuje nešto dobro o nekom drugom, odmah se javi ljubomora. Ako oko vidi nekog ko je lep, ta osobe smesta postane ljubomorna".

„Uši i oči su odigrale svoju ulogu. One su se pokazale kao nebožanski učenici, pa nisam mogao da ih učim. Njihov napredak bio je krajnje nezadovoljavajući. Sada hoću nove učenike i imam nove učenike. Ti učenici su srca, u kojima će rasti jedinstvo – jedinstvo sa istinom, jedinstvo sa svetlošću, jedinstvo sa unutrašnjom lepotom, jedinstvo sa onim što Bog ima i onim što Bog jeste. Učenici-srca imaju sposobnost da se poistovete sa Učiteljevom mudrošću, svetlošću i blaženstvom. Srce je pravi slušalac; srce je pravi gledalac; srce je pravi učenik koji postaje jedno sa Učiteljevom svetlošću, vizijom i ostvarenjem. Odsad, moj jedini učenik biće srce“.

Mnogo puta sam te Video

Mnogo puta sam Te video
Duboko u svom srcu.
Razneo sam mračni dremež
Mojom neukrotivom unutrašnjom snagom.
Ti si sav moj; ta tajna
Stalno iznova sviće u mom umu.
Ipak, ne znam zašto mrak ružnoće
Još uvek prebiva u mom srcu.

U dubinama moga srca plava ptica se smeši

U dubinama moga srca plava ptica se smeši i plava ptica se igra.
Praznik blistavih oblika i nebeske svetlosti poziva sve.
Sunce, Mesec, planine i okean - svi su došli.
Danas ćemo slušati zov Beskraja.
Trčaćemo ka Beskraju.
Tik pred nama je lestvica Svetlosti.
Naša srca postaše cvetovi Božanske Svetlosti.
Mi smo nada našeg Gospoda Svevišnjeg.
Tvorac sveta nije niko drugi do naša ljubav.

Moj svet je za Tvoja Stopala

Moj svet je za Tvoja Stopala.
Moj život je za Tvoj San.
O, Tišino Beskraja,
O, Besmrtnosti Neba,
Dođi, dođi, dođi!
Ovo srce budno ostaje.

Samo jedna nada

Uništi sve moje nade.
Samo jednu nadu zadrži.
A ta nada je da ću naučiti
Jezik Tvoje unutrašnje Tišine
U mojoj krajnjoj predaji bezuslovnoj.
U Tvom jasnom i slobodnom Nebu
Miran ću biti i savršen.
Ptica moga srca danas pleše
U prazniku nadzemaljske Svetlosti.

Moje nestrpljivo srce Te doziva

Majko, kaži mi,
Kako više da podnosim bol?
Ako se ne probudiš
Unutar moga srca,
Znam da se noć moje patnje
Nikada okončati neće.
O Majko, dođi brzo,
Moje Te nestrpljivo srce doziva.

O Svetlosti Svevišnjeg

O Lepoto bez premca, o Voljena,
Vatru lepote i raskoši u mome srcu upali.
Tebe voleći, večito biću lep.
Nek Gospoda Šive ples razorni
Sve okove konačnoga uništi.
Neka me Svetlost Svevišnjeg prožme,
Moje srce, moje srce, moje sve.
Zavolevši Beskrajno
Srce tame plače za cvetom Svetlosti.
Večitu glad, vapaj težnje daj mi, Živote beskrajni.
Najmanja kap svoj razlog postojanja u srcu
Beskrajnog okeana gubi.
U vatri i u vazduhu život Duha vidim Ti,
O Lepoto, o Lepote Zlato,
O Svevišnjega Svetlosti!

Pitanje: Zašto govoriš ljudima da borave u srcu, a ne u umu?

Šri Činmoj: Postoje mnogi razlozi zbog kojih govorim ljudima da borave u srcu a ne u umu. Srce zna kako da se poistoveti sa Najvišim, sa najdaljim, sa najdubljim. Što se tiče uma, nije tako. Um nastoji da se poistoveti sa nekim objektom, sa nekom osobom, sa nečim ograničenim. Ali, to poistovećenje nije čisto ni potpuno. Kad um pokušava da se poistoveti, on gleda neki objekat okom oklevanja, ako ne i podozrenja. Ali, kada srce hoće da se poistoveti sa nečim ili nekim, ono koristi osećanje ljubavi i jedinstva. Kad srce hoće da nešto vidi, ono to vidi bezrezervno. Kad um želi da nešto vidi, on pokušava da odlaže i da odvaja. Srce pojednostavljuje; um komplikuje. Um i nesvesno uživa u stvarima koje su komplikovane i zbrkane, ali srce raduju stvari koje su jednostavne.

Ljudski, fizički, za zemaljsko vezani um nam je u ovom trenutku na raspolaganje. Ali, viši um, nadum, intuitivni um, superum, nisu nam na raspolaganju. U svom svakodnevnom životu mi koristimo naš zemaljski ograničen fizički um, koji neprekidno protivreči sam sebi. Na nesreću, mi retko koristimo naše srce, koje je svo ljubav, svo brižnost, svo čistota, svo sklad, svo jedinstvo.

Zašto govorim ljudima da više obraćaju pažnju na srce, a manje na um? Zato što se srce širi. Duša predstavlja naše prosvetljenje, a duša boravi upravo u srcu. U duhovnom životu, naše blago je duša. Jedino uz pomoć duše možemo da najbrže napredujemo u unutrašnjem životu, a kontakt sa dušom možemo da uspostavimo jedino ako meditiramo na naše srce. Svi putevi vode ka Cilju, ali postoji jedan poseban put koji je brži od drugih. Taj put je srce. On je brži, bezbedniji i sigurniji od bilo kog drugog puta.

Mi imamo dve sobe. Jedna soba je poznata kao soba srca; druga kao soba uma. U ovom trenutku, soba uma je mračna, neprosvetljena, nečista i nevoljna da se otvori ka svetlosti. Zato moramo da ostanemo u sobi našeg srca, u sobi svetlosti, koliko god možemo. Kad osetimo da se čitavo naše biće ispunilo svetlošću koja postoji u njoj, tad možemo da uđemo u sobu uma i prosvetlimo je. Ali, ako uđemo u sobu uma, koja je upotpunoj tami, bez dovoljno svetlosti, bićemo zarobljeni u njoj i podleći ćemo neznalačkim, nebožanskim i sumnjičavim silama uma. Zato mojim učenicima kažem da osnaže svoje unutrašnje biće meditirajući na srce.

Svetlost duše je dostupna u srcu. Ako se koncentrišemo na srce, pre ili kasnije svetlost duše mora izbiti na površinu. Tada ćemo znati da imamo unutrašnju svetlost i moći ćemo da je koristimo po volji. Tada možemo da uđemo u sobu uma da bismo je prosvetlili. Ali, veoma često mi pravimo ogromnu grešku tako što ulazimo u sobu uma samo zato što vidimo da je ona sva u haosu i tami. Mi moramo da znamo imamo li svetlost koja je neophodna da bi prosvetlila tu tamu. Ako nemamo neophodnu svetlost, moramo da uđemo u sobu našeg srca. Tu možemo da meditiramo i primamo unutrašnju svetlost duše, sve dok iznutra ne postanemo snažni. Zato, na samom početku našeg duhovnog života, ne bi trebalo da ulazimo u sobu našeg uma. Da bismo bezbedno mogli da uđemo u tu sobu, potrebno nam je unutrašnje pouzdanje, unutrašnja svetlost i unutrašnje uverenje od Svevišnjeg.

Pitanje: Kako možemo da udružimo um i srce?

Šri Činmoj: Postoje dva načina. Jedan način je da srce uđe u um. Drugi način je da um uđe u srce. Uzmimo da je srce majka, a um dete. Ili dete mora da pođe majci, koja je smirena, tiha i puna ljubavi, ili majka mora da pođe detetu, koje je u ovom trenutku nesigurno, sumnjičavo i nemirno.

Kad majka dođe detetu, tad dete – a to je um – mora da oseti da je majka – srce – došla sa dobrim namerama: da smiri um, da ga oslobodi, da ga ispuni na božanski način. Ako sumnjajući i uznemireni um oseća da je srce došlo da mu dosađuje, a da je njegov nemir nešto veoma dobro, što želi da zadrži, on je izgubljen. Ako je dete nemirno, puno sumnje, podozrenja, ako gaji sve te nebožanske osobine i oseća da su to njegove najbolje osobine, šta sirota majka može? Srce ima dobru nameru da preobrazi sumnje uma u veru i ostale njegove nebožanske osobine u božanske osobine. Ali, um mora da bude spreman; on mora da oseti da je srce došlo sa namerom da ga učini boljim.

Drugi način je da se detetu dopusti da prođe kroz sve negativno i destruktivno – strah, sumnju, podozrenje, ljubomoru, nečistotu. Na kraju dete dolazi do tačke kad oseća da mu je krajnje vreme da pođe nekom ko može da mu pruži nešto bolje. Ko je taj neko? Majka, srce. Majka je više nego voljna da prosvetli svoje dete. Ako um teži, on će smesta osetiti da je srce majka, prava majka. A srce će uvek osećati da je um dete kome je potrebna pouka.

Oba načina su efikasna. Ako je um spreman da uči od srca, srce je uvek više nego rado da ga pouči. Majka je spremna da pomogne detetu, da služi dete dvadeset i četiri časa dnevno. Dete se, međutim, ponekad iznervira, postane neposlušno ili tvrdoglavo, oseća da zna sve i da nema ništa da nauči ni od koga drugog. Ali, um mora da uči od nekog drugog. Čak i majka, srce, stiče znanje od nekog drugog – od duše, koja je sva svetlost. Recimo da je duša baka. Majka uči od bake, a dete uči od majke. Duša uči srce, a srce uči um. Najbolji način da udružimo um i srce je da njihov odnos vidimo kao odnos majke prema detetu.

U univerzalnom srcu sva srca su jedno

U univerzalnom srcu sva srca su jedno, nerazdvojna,
Znam.
I opet, znajući to, vređam srca drugih
dan i noć.
Svi smo robovi sudbine;
Ona pleše na našim čelima.
U uzvišenom miru je izumiranje sna sudbine.
Tu tajnu znam.
O Dragulju mog oka, ulij u moje srce Tvoju zlatnu
Tišinu.

Vizije smaragdnog Onostranog

Nisam više glupi kupac
Suvog, jalovog, intelektualnog povetarca.
Kupovaću samo
Tkane vizije smaragdnog Onostranog.
Tapiserija moga srca
Uhvatiće himalajske Osmehe
Mog Svevišnjeg Pilota.
U pogrebu mog potonulog uma
Vaskrsenje je mog uspinjućeg srca.
U pogrebu mog preminulog uma
Praznik je mog svegrlećeg života.

Pitanje: Kad govoriš da je srce središte ljubavi i mesto gde boravi duša, misliš li na fizičko srce, ili je "srce" samo izraz koji koristiš?

Šri Činmoj: Ja ne govorim o ljudskom srcu, fizičkom srcu, koje je samo jedan organ, a ni o emocionalnom srcu, koje je u stvari vital. Ja govorim o čistom srcu, duhovnom srcu. Neki duhovni Učitelji kažu da je duhovno srce u sredini grudi; neki kažu da je pomereno malo udesno; neki kažu ulevo. Jedan duhovni učitelj čak kaže da je srce malo iznad mesta između obrva, na mestu koje zovemo treće oko. Kako jedan duhovni Učitelj može da to kaže? Zato što je prosvetljeno treće oko svetlost, a prosvetljeno srce je takođe čista svetlost. Ali, prema mojoj spoznaji, duhovno srce je smešteno u sredini grudi, u središtu našeg bića.

Srce je nalik na vrhovnog zapovednika, dok je duša kralj. Kad duša stupi u postojanje, njena prva briga je da prosvetli srce. Kada se duša povuče iz tela, vrhovni zapovednik automatski gubi svu svoju moć. Srce želi da ostane sa svojim kraljem. Ono ne želi da se pridruži nekom drugom kralju ili nekoj drugoj vojsci. U spoljašnjem svetu naši prijatelji mogu da nas obmanu; ali, što se tiče srca i duše, njihova bliskost je izuzetna. Fizičko ponekad ne sluša dušu. Um i vital mogu da je prenebregnu. Ali, srce je uvek odano duši. Srce takođe zna kako da se poistoveti sa srcima drugih. Majka ne mora da pokazuje svoju ljubav detetu govoreći: «Ja te volim, ja te volim», zato što majčino poistovećenje sa detetom čini da dete oseća da je voljeno. Pravom srcu nije potrebno da ubeđuje; ono ima moć jedinstva.

Pitanje: Često osećam mnoga važna pitanja u sebi, ali ne mogu da ih uobličim. Kako da budemo dovoljno svesni u sebi da bismo znali koja pitanja imamo?

Šri Činmoj: Moramo da znamo izvor naših pitanja. Ako je izvor tih pitanja intelektualni um, komplikovani um, ili fizički um, ta pitanja nemaju suštinski značaj. Čak i ako se na njih krajnje primereno odgovori, ti odgovori nam neće koristiti u našem unutrašnjem životu. Kada se radi o tvome srcu, postoji samo jedno pitanje koje može da dođe iz srca, iz najvećih dubina srca, a to je: „Ko sam ja?“ To je jedino pitanje koje vredi postaviti i na koje vredi odgovoriti. To je pitanje na koje se mora odgovarati svakog dana, svake sekunde našeg života. Ako imaš na milione pitanja o Bogu i o samom sebi, moći ćeš da na najbolji način odgovoriš na njih ako ispravno odgovoriš na to jedno pitanje: „Ko sam ja?“ Sva druga pitanja okreću se oko tog pitanja. Kad znaš odgovor na to pitanje, problemi tvog života su rešeni. Tad ulaziš u oslobođenje, spasenje, Samoostvarenje. Postaješ potpuno i svesno jedno sa Bogom Svemogućim, Bogom Sveznajućim i Bogom Potpunim Savršenstvom.

Nemoj da se mučiš tražeći pitanja duboko u sebi. Najveći broj pitanja su poput mrava i buba. Ona nam ni na koji način ne pomažu da se približimo našem Cilju. Naprotiv, ona nam smetaju. Ima veoma malo prosvetljujućih pitanja, pitanja koja dolaze iz samih dubina našeg srca, a koja se tiču našeg unutrašnjeg napretka i unutrašnjeg dostignuća, naše samospoznaje i Bogospoznaje. Pored pitanja „Ko sam ja?“, možda ćeš hteti da znaš odgovor na pitanje „Zašto sam ovde?“ Možda ćeš takođe imati razna specifična pitanja u pogledu tvog duhovnog napretka, koja će ti sigurno doći spontano. Ali, jedino zaista važno pitanje je: „Ko sam ja?“

89

Čovek može da bude srećan i siguran jedino kad srce oseća brže nego što um misli.

90

Ljudska priroda se menja jedino kad je našem srcu potreban Bog, a ne kad naš um želi Boga, a naš vital zahteva Boga.

Sada ću pozvati sebe

Sada ću pozvati sebe,
Sada ću pozvati.
U šumi moga srca, ugledavši sebe,
Voleću i voleću sebe.
Biću moja sopstvena potraga,
Moje apsolutno blago.
Putovanje Svetlosti vrhunske započeće
U srcu slobode.

92

O tragaoče! Plač tvoga srca istinsko je blago. Ne dozvoli svom neprosvetljenom, mračnom, obeshrabrujućem i razornom vitalu da ga potceni. Plač tvoga srca leti poput orla, da dosegne najviši cilj tvoje najčistije duše.

V — Duša

Šta je potrebno vašoj duši?

Duša se rađa radi iskustva. A njeno iskustvo će biti potpuno kada odozgo spusti u materiju svo Savršenstvo Božanskog u Materiju.

Svakoj duši potrebna je involucija i evolucija. Kada duša silazi, to je involucija duše. Kada se duša uspinje, to je evolucija duše. Duša ulazi u najdublji ponor nesvesnosti. Potom ona ponovo evoluira u Sat-Chid-Ananda — Postojanje-Svest-Blaženstvo – trostruku Svest.

Duša ulazi u nesvesnost. Milionima godina ostaje tu, čvrsto spavajući. Iznenada, jednog dana njeno oko otvara iskra svesti iz večno prevazilazećeg Onostranog, a tada dolazi čas sa samoispitivanje. „Ko sam ja?“ pita ona. Odgovor je Tat twam asi, „Ti si To“. Duša je ushićena. Potom, iznova, pada u san. Iznova ulazi u samozaborav. Nakon nekog vremena, pojavljuje se još pitanja: „Odakle sam došla?“ Od Toga. „Kome se vraćam?“ Tome. „Radi koga sam ovde na zemlji?“ Radi Toga.

Tada je duša zadovoljna. Duša je sada potpuno spremna za svoje putovanje naviše – visoko, više, najviše. Sada evolucija duše počinje na ispravan način. Iz mineralnog života, duša ulazi u biljni život. Potom iz biljnog ide u životinjski život, iz životinjskog u ljudski život, a iz ljudskog života u božanski život. Dok je u ljudskom, duša odozgo spušta Mir, Svetlost i Blaženstvo. Ona najpre nudi te božanske osobine srcu, potom umu, potom vitalu, a potom grubom fizičkom. Kada dođe do prosvetljenja, mi ga vidimo u srcu, u umu, u vitalu i u fizičkom telu.

Šta je potrebno vašoj duši? Vašoj duši je potrebno apsolutno ispunjenje. Ona hoće da postigne apsolutno ispunjenje ne na Nebu, već ovde, na zemlji. Ako mislite da to nije moguće, možete da nastavite da spavate još nekoliko vekova. To nije strašno. Ali, ako osećate da je božanski život moguć, tada vam duša šapuće na uvo: «Ustani, probudi se!» A ako osećate da je to i moguće i izvodljivo, duša vam sa osmehom kaže: «Hodaj, stupaj, trči!». Na kraju, jedino ako osećate da je apsolutno ispunjenje božanskog života ne samo izvodljivo, već i neizbežno, Besmrtnost će vas pozvati. Vaš je Cilj, Vaše je Cartvo Istine i Blaženstva.

Na osnovu vašeg sadašnjeg znanja, vi mi kažete da duša ne postoji. Ako duša postoji, kako to da je čitavog života nikad niste ugledali ni na trnutak? Smerno vam kažem da vaše iskustvo nije dokaz da duša ne postoji. Možemo li da vidimo bakterije golim okom? Ne, nikako. Ukoliko nemamo mikroskop, postojanje bakterija je čista fantazija. Ali, mikroskop nas prisiljava da promenimo svoje oholo mišljenje. U tren oka on će poljuljati naše čvrsto ubeđenje i prosvetliti naše mračno neznanje. Slično tome, ukoliko nemamo prosvetljenu svest ili moć duhovnog vida, nama može da izgleda da je postojanje duše potpuna mentalna halucinacija.

Možda ćete se pitati da li je duša deo vašeg srca. Ne, nije. Deo vašeg uma? Smešno. Deo vaših čulnih organa? Besmisleno. Nevidljivi deo vašeg fizičkog tela? Nemoguće. Šta je ona onda? Šta je, na kraju, vaša duša?

Ona je samosijajući glasnik Boga u vama. Ona ne zna za rođenje, za raspadanja, za smrt. Ona je večna. Ona je besmrtna.

Vaša duša je jedinstvena. Bog želi da ispolji i ispuni sebe u vama na neuporediv način. Bog ima da ispuni posebnu božansku Misiju jedino pomoću vaše duše. A da bi ispunio tu Svoju posebnu Misiju, On će upotebiti vašu dušu, i nijednu drugu, kao Svoj odabrani instrument. Hoćete li da vaš život bude na službi Bogu da bi On mogao da ispuni Svoju Misiju? Ako je tako, onda sad i ovde vratite presto vašoj duši. Vi ste oterali dušu, a na presto vašeg života postavili ego. Srdačno pozdravite dušu i sjedinite se sa njom. Tada će vas napustiti strah, napustiće vas neznanje i najzad, napustiće vas smrt. Večnost će vas pozdraviti, Beskonačnost će vas pozdraviti i na kraju, pozdraviće vas Besmrtnost.

Kad sam u duši

Kad sam u duši

Kad sam u fizičkom, svet me privlači, a ja dovodim svet u iskušenje.

Kad sam u vitalu, grabim svet, a svet me mrzi.

Kad sam u umu, zanemarujem svet, a svet me ignoriše.

Kad sam u srcu, volim svet, a svet me grli.

Kad sam u duši, služim Bogu u svetu, a svet me radosno ispunjava.

Pitanje: Imate li neki stav o spasenju duše?

Šri Činmoj: U Zapadnom svetu, koristimo izraz „spasenje“, ali na Istoku koristimo reči „oslobođenje“, „prosvetljenje“ i „ostvarenje“. Sama duša je već postigla najviše moguće prosvetljenje. Njoj je sada potrebno da otkrije svoju božanstvenost – Svetlost, Mir, Blaženstvo i Moć – ovde na zemlji. Ona najpre otkriva sebe. Ali, otkrovenje nije dovoljno; duša oseća da je neophodno i ispoljavanje. Vi imate nešto dragoceno. Vi mi to možete pokazati, ali ako to zaista ne ispoljite, ukoliko mi to ne ponudite, ja to ne mogu da dobijem. Duša hoće da ispolji svoju božanstvenost ovde na zemlji, a to ispoljavanje predstavlja oslobođenje i ispunjenje čitavog našeg bića.

Ptica duše

O neznanje sveta,
Iako si mi
Okovalo stopala,
Ja sam slobodan.
Iako si mi
Vezalo ruke lancima,
Ja sam slobodan.
Iako si mi
Zarobilo telo,
Ja sam slobodan.
Slobodan sam, jer ja nisam telo.
Slobodan sam, jer ja sam ptica duše
Koja leti Nebom Beskraja,
Jer ja sam duša-dete koja sanja
U Krilu besmrtnog Svevišnjeg Kralja.

97

Svaki put kad duša uđe u oblast stvaranja i ispoljavanja, ona daje krajnje svečano obećanja Bogu, Svevišnjem Pilotu, da će dati sve od sebe da otkrije Boga ovde na zemlji. Ali, na nesreću, kad duša uđe u svet, more neznanja nastoji da obavije dušu. Tada telo, vital, um i srce svesno ili nesvesno uživaju da se poistovete sa tim morem neznanja. Ali, duša je svepraštajuća. Ona ne odbacuje telo, vital, um i srce. Ona ima beskrajno strpljenje.

Ako se telo, vital um i srce poistovete sa dušom i ako žele da vide Istinu očima duše – ako je to njihovo obećanje, njihovo jedino obećanje, njihovo unutrašnje obećanje – čas ostvarenja Boga, otkrovenja Boga i ispoljenja Boga na zemlji neće biti dalek.

98. Kad živim

Kad živim u fizičkom svetu,
Lakše mi je da spavam nego da radim.

Kad živim u vitalnom svetu,
Lakše mi je da rušim nego da gradim.

Kad živim u mentalnom svetu,
Lakše mi je da sumnjam i podozrevam
Nego da volim i grlim.

Kad živim u psihičkom svetu,
Lakše mi je da radim nego da spavam,
Lakše mi je da gradim nego da rušim,
Lakše mi je da volim i grlim
Nego da sumnjam i podozrevam.

Za razliku od drugih svetova,
U mom psihičkom svetu
Ja želim ono što mi treba,
Ja dobijam ono što želim.

Šest poverenika

Telo uzima konfor
Za poverenika.
Vital uzima nadmenost
Za poverenika.
Um uzima ponos
Za poverenika.
Srce uzima sreću
Za poverenika.
Duša uzima smirenost
Za poverenika.
Bog uzima Jedinstvo
Za Svog poverenika.

100

Ako živiš u telu, bićeš suviše slab da bi sprečio bilo šta. Ako živiš u vitalu, bićeš suviše autoritativan da bi dozvolio bilo šta. Ako živiš u umu, bićeš suviše ravnodušan da bi voleo bilo šta. Ako živiš u srcu, bićeš suviše popustljiv da bi kontrolisao bilo šta. Živi u duši; Bog će govoriti, činiti i postajati sve za tebe.

101

Um začinje svoje ideje u telu konačnog.
Srce otkriva svoje ideale u viziji
Beskonačnog.
Duša ispunjava svoj cilj u Svesti
Apsoluta.

Besmrtnost

Osećam udom svakim Tvoju Milost bez kraja
U srcu mome istina života sja belim sjajem.
Duša mi se sad uspinje na Božje visove tajne
Nikakav jad, bol mračni ni smrt moj vid ne poznaje.

Mir moj ne mogu da potresu smrtne noći i dani
Svetlost s visina dušu mi tajnu održava.
Sve sumnje i bolovi su iz dubina mojih prognani
Moje oko svetlosno Cilj moj voljeni uočava.

Iako u svetu, iznad njegovog sam jada.
U okeanu vrhunskog olakšanja plivam.
Moj um je jezgro Jednoga misli beskrajne
Prostrano nebo mir moga Duha obuima.

Moji su dani večni u vremenu što mine
Na Flauti Njegovog hvalospeva sviram.
Nemoguća se dela sada mogućim čine
Iz lanaca rođenja Besmrtnost sada sija.

Pitanje: Da li duša stiče nova iskustva u svom razvoju ili naprosto otkriva ono što je oduvek znala?

Šri Činmoj: U suštini, pošto je duša jedno sa Bogom, ona otkriva ono što je oduvek znala. Ali, istovremeno, ona raste i bogati se uzimajući u sebe božansku suštinu svojih zemaljskih iskustava. U međuvremenu, fizička svest postaje sve svesnija i svesnija neograničenih sposobnosti duše.

Pitanje: Kako duša komunicira sa nama? Kakav jezik ona koristi?

Šri Činmoj: Duša koristi jezik duše, a to je svetlost. Duša se izražava pomoću svetlosti. Kada se svetlost duše izrazi u fizičkom umu, fizički um tu poruku dobije na način na koji može da je shvati. Duša zapravo ne koristi reči. Duša nudi i seje unaokolo svetlost, a um je prima na način koji mu izgleda najubedljiviji. Um nije zadovoljan sve dok nije ubeđen. Zato, kada duša govori ljudskim jezikom, to zapravo um prima svetlost duše na način koji je uverljiv za njega.

Pitanje: Doživljava li duša usamljenost?

Šri Činmoy: Duša doživljava usamljenost jedino kad telo, vital, um i srce, koji bi trebalo da sarađuju sa njom u ispunjenju njene božanske misije na zemlji, odbiju da sarađuju. Ali, ona ne traći svoje vreme poput nekog ljudskog bića koje misli da će njegov osećaj usamljenosti nestati naprosto ako se bude družilo sa drugima. U svojoj usamljenosti, duša još snažnije teži da odozgo spusti Mir, Svetlost i Moć u fizičko, vital i um, kako bi čitavo biće moglo da sarađuje i ispuni Božansko. Sa Mirom, Svetlošću i Moći spušta se i jedna viša svest, pa čovek postaje svestan svog unutrašnjeg života. Uz pomoć te više svesti, čovek će prirodno odgovoriti na potrebe duše.

Pitanje: Šta se događa sa našom dušom dok spavamo? Šta san čini za našu dušu?

Šri Činmoy: Dok spavamo, duša može da prebira po svojim prethodnim dostignućima i nastoji da predvidi svoje buduće mogućnosti za ispoljavanje Boga. U dubokom unutrašnjem snu, duša stiče neku vrstu poverenja da spoljašnji metež života ne utiče na unutrašnje delove tragaočevog bića.

Pitanje: Jesu li sve duše dobre?

Šri Činmoy: Duša je uvek dobra; ona ne može da bude loša. Ali, razvijenije duše imaju više svetlosti i mudrosti. Mlade duše imaju mnogo manje da ispolje na zemlji. Duša je nalik na sunce. Neko vreme je pokrivena brojnim oblacima i njena svetlost ne može da se ispolji. Niži vital će nastojati da omete napredak ispoljavanja duše. Ali, dinamički vital, vital koji teži, daće dodatni podsticaj duši. Na početku duhovnog putovanja, mogućnosti svih duša su iste. Ali, u tom trenutku, zbog njihovog unutrašnjeg nagona, neke duše moćnije ispoljavaju svoje sposobnosti. One brže trče u duhovnoj trci. U Indiji se roditelji često mole da im Bog da dete koje ima moćnu dušu koja će vrlo brzo izaći iz neznanja i ispoljiti Božansko na zemlji.

Pitanje. Guru, jednom si nam pokazao čoveka čija je duša već napustila telo. Kako on može i dalje da živi na fizičkom nivou ako mu je duša napustila telo?

Šri Činmoy: Duša napušta telo mnogo, mnogo puta dok je čovek još u životu. Tvoja duša te je napustila mnogo puta dok si spavala i došla je k meni. Duša može da napusti telo na samo nekoliko sekundi, ali tih nekoliko sekundi zemaljskog vremena mogu da izgledaju kao više meseci ili čak godina. Maksimalno vreme koje duša može da provede van tela je oko jedanaest do dvanaest sati. Ako duša napusti telo i ne vrati se posle jedanaest, dvanaest, trinaest sati, ona obično više ne može da se vrati u telesni kavez. Za to vreme će se vrpca koja je povezuje sa telom prekinuti. Ali, duša može da lako napusti telo na pola sata ili sat, a telo može da funkcioniše automatski.Telo je kao mašina: mehaničar može da napusti mašinu dok ona radi. Nakon nekoliko sati, on može da se vrati, a mašina će i dalje raditi. Ponekad, tokom sna, naša duše može da otputuje u razne svetove ili u daleke krajeve ovog sveta, ali se posle pola sata ili četrdeset pet minuta vraća u telo. To se može desiti ne samo u snu, već i dok si budna. Dok duboko meditiram, moja duša kao ptica leti u moje duhovne Centre. Moji učenici me vide isto tako jasno kao što me ti vidiš sada. To se dešava na nekoliko minuta ili nekoliko sekundi.

Dok je van tela, duša može da u jednoj sekundi doživi iskustvo za koje bi bio potreban čitav sat da se ispriča. Ovde na zemlji ti gledaš tvojim običnim očima i poterbno ti je vreme da zapaziš neko iskustvo. Ali, ako gledaš svetlošću duše, moći ćeš da vidiš sve u trenutku. Kad bi htela da izraziš iskustvo tog trenutka pomoću svog uma, potrošila bi najmanje jedan sat objašnjavajući sve detalje. Zato, kad razgovaramo sa nekom drugom dušom, čak i ako je taj razgovor trajao samo nekoliko sekundi, za tih nekoliko sekundi smo stekli niz misli koje su apsolutno stvarne. Za minut duša može da obavi rad od deset ili jedanaest sati.

Ako duša trajno napusti telo, naravno da telo tada ne može da ostane na ovom svetu. Ako ptica izleti iz kaveza, kavez je beskoristan. Mi marimo za kavez jedino ako je u njemu ptica.

Pitanje: Da li duša od čoveka zahteva da se izmeni?

Šri Činmoy: Duša ne postavlja zahteve. Ona nije kao majka koja sve vreme nešto zahteva od svog deteta, govoreći: «Govorim ti to i to za tvoje dobro». Duša jedino šalje božansko nadahnuće. To nadahnuće povremeno može da bude tako živo i spontano da čovek može da ga oseti gotovo kao nalog koji njegovo unutrašnje sopstvo daje njegovom spoljašnjem biću. Ali, duša ne zahteva. Naprotiv, ona saoseća sa ljudskim neuspesima i nesavršenostima i nastoji da se poistoveti sa njima. A tada, pomoću svoje unutrašnje svetlosti, ona pokušava da pomogne čoveku da se izmeni.

Pitanje: Može li duša da odabere isksutva koja će pojedinac imati u ispoljenom svetu?

Šri Činmoy: Prirodno je da upravo duša određuje iskustva koja će pojedinac imati u ovom životu. Zapravo, ako se pojedinac svesno uključi u spontani tok iskustava koje njegova duša želi da mu pruži, on će na kraju izrasti u obilni mir, radost i ispunjenje. Na nesreću, pošto je čovek žrtva neznanja, on često nije svestan iskustava koja njegova duša bira, ili, uprkos tome što to zna, ne mari za izbor koji je načinila duša.

Pitanje: Otprilike, gde u fizičkom telu čovek ima osećaj duše?

Šri Činmoy: U duhovnom srcu. Po medicinskoj nauci, srce smešteno malo u levo u odnosu na centar grudnog koša. Po Ramani Maharšiju, velikom svecu Arunačale, duhovno srce nalazi se blago u desno od centra. Neke duhovne ličnosti kažu da je srce u sredini grudnog koša. Ali, po mišljenju jedne duhovne osobe, duhovno srce je smešteno između obrva!On, naravno, takođe ima razlog zbog čega to kaže.

Pravo duhovno srce, koje je široko otprilike četiri prsta, smešteno je oko dvanaest prstiju tačno iznad pupka, a šest prstiju ipod grlenog centra. Tu čovek ima ono što nazivamo „osećajem duše“.

Pitanje: Da li se duše razlikuju po svojim karakteristikama?

Šri Činmoy: Nema, zapravo, suštinske razlike među dušama, osim u stepenu njihovog ispoljavanja. Sve duše imaju iste mogućnosti, bilo da se nalaze u najnižem, bilo u najvišem obliku života.

Moramo, međutim, da imamo na umu da se Svevišnji ispoljava na bezbrojne načine kroz različite duše. Ona izražavaju razne aspekte Njegove Božanstvenosti. Na primer, jedna duša može da ispolji svetlost, druga moć, treća lepotu, i tako dalje.

Upravo su ispoljavanjem tih skrivenih mogućnosti kroz proces reinkarnacije neke duše postale veliki duhovni Učitelji. A sve će duše na kraju poći njihovim stopama.

Moje ime, uzrast, dom

Konačno ime svoje znam.
Moje ime je večna igra koju igra Bog sam.
Konačno ime svoje znam.

Konačno znam uzrast svoj.
Moj uzrast je Beskraja broj.
Konačno znam uzrast svoj.

Konačno znam svoj dom.
Moj dom je gde lutaju moji svetovi prožeti plamenom.
Konačno znam svoj dom.

Otkrovenje

Srce mi neće više da uzdiše i tuži
Dani i noći mi se u Božijoj Svetlosti rastapaju.
Iznad životne muke moja je duša
Vatrena Ptica što leti ka Beskraju.

Spoznao sam Jednog i Njegovu Igru Tajnu
I prešao more Sna Neznanja.
U sazvučju sa Njim igram se i pevam;
Zlatno Oko Svevišnjeg sada imam.

Duboko opijen Besmrtnošću,
Koren sam i grane prostranstva beskrajnog.
Moj Oblik sam spoznao i ostvario
Svevišnji i ja smo jedno – i sve prevladavamo.

Pobeda moje duše

Ranije su moje fantazije nejasne bile.
Polako su sada poprimile oblik.
Moja zlatna budućnost brzo sviće.
Neću više biti ljudski majmun.

Oteo sam Cilj svoj iz zagrljaja smrti.
Ekstaza neograničena puca kroz moj život.
Moj pogled je prikovao laž za zemlju.
Božji sopstveni Dah sada bije o moje lice.

Pitanje: Kako objašnjavate dušu detetu?

Šri Činmoj: Veoma sam srećan što mogu da odgovorim na ovo pitanje, jer jedino dete može da postavi spontano pitanje o duši. Duša je svesni deo Boga, ona ostaje u kontaktu sa Bogom i vratiće se nazad Bogu. Duša je svetlost koju nazivamo svest. Dete možda neće razumeti reč svest, pa možete da mu kažete da je duša nešto što nosi naše misli, naše ideje, naše poruke Bogu. Duša je glasnik koji odlazi Bogu i prenosi Mu naše poruke; ona razume naš jezik, a istovremeno razume i Božiji jezik.

Kad god dete kaže istinu, kad god učini nešto dobro, kad god učini nešto čime će vam udovoljiti, možete da kažete da njegova duša od njega traži da tako čini.

Isto tako, možete da kažete detetu da je duša stvarni posednik ili vlasnik tela. Kao što se dete igra sa igračkom, tako se i njegova duša igra sa njim. Dete zna da može da učini šta god hoće sa svojom igračkom, a da to ne utiče na njega. Ako hoće da se igra sa njom, može da se igra. Ako hoće da je razbije, može da je razbije, a ako se umori od igranja, može da igračku ostavi po strani. Slično tome, što se tiče duše, ako duša želi da ostane u telu i igra se sa telom, ona to može da učini. Ako se duša umori od igranja, ako duša želi da se vrati nazad svom Ocu, Bogu, ona to može da učini.

Pitanje: Da li su naše želje pod kontrolom duše?

Šri Činmoj: Šri Činmoj: U ovom trenutku, naše želje nisu pod kontrolom naše duše. U ovom trenutku, jedino je naša težnja pod kontrolom naše duše. Kad težimo, pa nam duša kaže da nešto učinimo, mi to činimo. Ail, kad podlegnemo mnoštvu želja, pa nam duša kaže da učinimo nešto, mi je ne slušamo. Ali, duša će na kraju steći prevlast.

Kad u kancelariju dođe novi šef, službenici mu se podsmevaju. Oni ga ne slušaju i ne rade ono što od njih traži. Ali, postepeno, postepeno, on uviđa situaciju i počinje da primenjuje svoj autoritet. Tada se službenici uplaše da će biti otpušteni, pa počinju da mu ukazuju dužno poštovanje. I u duhovnom životu, duša u početku sve toleriše. Fizičko, vital i um su nedisciplinovani članovi porodice i oni se podsmevaju, ne slušaju i sve rade pogrešno. Fizičko biće je kao nevaljalo dete koje neće da se okupa u bazenu. Ono misli da je voda u bazenu veoma hladna i neće da uđe. Ali, pored njega je još jedno dete, a to je srce, koje svojevoljno ulazi u bazen, okupa se i srećno je. Majka, a to je u ovom slučaju duša, posmatra situaciju i vidi da nevaljalo dete neće da skoči u bazen. Najzad, posle izvesnog vremena, ona ga gurne u vodu i prisili da se okupa.

Na sličan način, duša čeka svoj trenutak. Svet je pun neznanja, ali u duši je beskrajna Božija Svetlost i nepokolebljiva Volja. Dolazi trenutak kada se ta božanska Volja ispolji pomoću duše, iako je u početku duša samo svedok, poput Purushe. Duša samo posmatra koji su delovi čoveka dobri, a koji delovi loši. Kada oni dobri delovi žele da poslušaju dušu, ona ih pozdravlja. Ona kaže: «Sad, hajde da trčimo ka Cilju». O onim delovima bića koji još spavaju u neznanju i prave probleme, duša će izvestiti Svevišnjeg. Najzad, jednog dana će Svevišnji upotrebiti svoju svemoguću Moć i reći da je došlo vreme da im pokaže božansku Svetlost pomoću božanskog Autoriteta. U tom trenutku, u Božijem odabranom Času, kad duša poželi da određenu osobu oslobodi od mreža neznanja, milenijumska tama biće odagnana.

Pitanje: Da li je duša uvek uverena da će otkriti svoju pravu misiju tokom svakog novog života na zemlji?

Šri Činmoj: Pre nego što uzme ljudsku inkarnaciju, duša dobija unutrašnju poruku o svom božanskom cilju na zemlji. Ona je potpuno svesna svoje misije i dolazi ovamo sa direktnim odobrenjem ili potvrdom Svevišnjeg. Ali, tokom života, delovanje fizičkog uma ponekad može da zakloni božansko nadahnuće duše i pravi cilj duše. Tada misija duše ne može da izbije u prvi plan. Ali, ako počnemo da težimo svojim umom, srcem i dušom, moći ćemo da shvatimo svrhu našeg postojanja ovde na zemlji.

U svakom ljudskom biću se vodi neprekidna bitka između božanskog i nebožanskog. Neznanje sveta pokušava da proždere ljudsku težnju. Na današnjem nivou evolucije, najveći broj ljudskih bića živi u nebožanskom vitalu, u kome je sve želja, strepnja i uzbuđenje. Zato oni nisu svesni potreba duše.

Duša koja otkriva i Cilj koji ispunjava

Kad bi samo znao,
Oče, šta sam za Tebe učinio:
Visoko drvo posadio i odgajio
Da na njegovom vrhu plešeš smešeći se slobodno.

Kad bi samo znao,
Oče, šta sam za Tebe učinio:
Postao sveta najniži rob
Tvoj dah da služim što ga u sebi nosi čovek, taj grob.

Kad bi samo znalo,
Dete, šta sam o tebi uvek mislio:
Ti si Mog Života Duša koja otkriva.
Ti si Moje Vizije Cilj koji ispunjava.

Pitanje: Da li iskustva koja duša stiče dok je na zemlji predstavljaju neku vrstu širenja?

Šri Činmoj: Ta iskustva nas prirodno vode širenju. Kad govorimo o širenju duše, mi mislimo na ispoljavanje Božanstvenosti koja ja unutar duše. Potom, kad imamo iskustvo duše, mi širimo svoju svest i ona postepeno postaje sveprožimajuća. Tada mi ispoljavamo božanstvenost koja je u nama.

121

Čovek, u suštini, nije ružan. Ali, teško je čoveku da izgleda lepo, jer je izgubio kontakt sa svojom dušom, detetom Sve-Lepote.

Šta ja, na kraju, ono što detetu daje njegovu čar i lepotu? Zar to nije sjaj duše? Kad taj dodir izbledi i konačno se izgubi, dete postaje sumorni i podozrivi odrasli čovek.

Pitanje: Može li čovek da zna da li je uspostavio kontakt sa svojom dušom i da li deluje iz oblasti duše?

Šri Činmoj: IOn će to znati pomoću meditacije i težnje. Njegovo biće možemo da uporedimo sa trosobnim stanom, i recimo da on može da slobodno uđe u sve tri sobe. On ulazi u jednu sobu i vidi da je cela u mraku. U njoj je samo smeće i otpad; sve je neuredno, nebožansko, mračno i nečisto. On smesta mora da oseti da je to soba uma. Netežeći um, komplikovani um, sumnjajući um boravi u toj prljavoj, nebožanskoj sobi.

Potom ulazi u drugu sobu. Tu doživljava neku vrstu ublažujućeg osećanja, a osećaj nade se svuda širi. Sve je puno nade, sve je plodno, sve mu daje radost. Ako pogleda neki ugao, to ga raduje. Ako pogleda neki predmet, i to ga raduje. Sve ga ohrabruje, godi mu, nadahnjuje ga. On bi trebalo da oseti da je ta soba njegovo srce. Tu, u srcu, on stiče nadahnuće, težnju, ohrabrenje i osećaj postignuća.

Zatim ulazi u treću sobu. Tu vidi da je sve savršeno, sve je blistavo, sve je ispunjujuće. Pošto sve ostaje unutar te sobe i ne izlazi napolje, potrebno je i dalje ispoljavanje u spoljašnjem biću, ali soba je sama po sebi potpuno savršena. Čini da osećate da ste tu postigli sve. Zato osećate bezgraničnu radost. Kad isprva pogledate tu sobu duše, vi osećate da je ona vaša. Potom, nakon nekog vremena, osećate da ste zapravo vi ta soba. Ona nije vaše vlasništvo; već da ste vi zapravo postali sama ta soba. A ta soba je duša.

Pitanje: Da li lepa duša uvek bira lepo spoljašnje biće?

Šri Činmoj: Sve duše su izvorno lepe. Ali, ako je neka duša posebna duša, svakako ćemo u njenom spoljašnjem ispoljavanju takođe zapaziti slatkoću, lepotu, vedrinu, čistotu i sve druge božanske osobine. Međutim, neku ljudi imaju veoma lepe duše, predivne duše, pa opet po svom spoljašnjem ponašanju mogu da budu veoma grubi, neprosvetljeni i necivilizovani. Zašto je to tako? Zato što svetlost duše nije na odgovarajući način dodirnula um i vital. Ti pojedinci ne mare za celovito ispunjenje svetlosti duše; zato njihovim životima u određenoj meri nedostaje sklad. Zbog toga, u svom spoljašnjem ispoljavanju ono mogu da budu potpuno nesrećni i jadni.

Postoji još jedan razlog za nesklad između spoljašnjeg života i unutrašnjeg života. Ako posejemo seme mango drveta, svakako da ćemo dobiti mango. Ali, povremeno oko tog drveta postoji drugo drveće koje uništava njegovu lepotu. Slično tome, ako članovi nečije porodice ne mare za duhovni život, ako su apsolutno neprosvetljeni, netežeći, oni mogu da naprosto zdrobe finije osobine deteta. Kako je to sjajno dete dospelo u tako nebožansku porodicu? To je njegova sudbina. Ali, uopšte uzevši, ako neko ima divnu dušu, spoljašnji izraz te duše takođe će biti lep.

Hodočasnici Gospoda Svevišnjeg

Hodočasnici mi smo Gospoda Svevišnjeg
Na putu Beskraja
Sada smo srušili
Vrata prepreke.
Probili smo se kroz noć
Grobne tame, nesvesti,
I večnog, neobuzdanog straha od smrti.
Brod nebeskog svitanja Svetlosti doziva nas
I Pilot Sveta svete veze
Božanske Ljubavi doziva nas.
Ruke Oslobodioca vuku nas
U Okean Velikog Nespoznatog.
Osvojivši životni dah
Zemlje Besmrtnosti
I visoko vijoreći Barjak Gospoda Svevišnjeg
Vratićemo se – mi, kapi i plamenovi
Svetlosti Preobražaja.

I — Smrt i reinkarnacija

Da li je smrt kraj?

Smrt nije kraj. Smrt nipošto ne može biti kraj.

Smrt je put. Život je putnik. Duša je vodič.

Kad se putnik umori i iscrpi, vodič ga upućuje da se odmori na kraće ili duže vrem, a potom njegovo putovanje ponovo započinje.

U običnom životu, kada se čovek koji ne teži valja u blatu neznanja, to je prava pobeda smrti. U duhovnom životu, kad tragalac ne plače za višom svetlošću, blaženstvom i moći, to je rođenje njegove smrti.

Šta možemo da naučimo od unutrašnjeg života, života koji želi ukidanje smrti? Unutrašnji život nam kaže da je život duševno dragocen, da je vreme plodonosno dragoceno. Život bez težnje vremena je besmislen. Vreme bez težnje života je beskorisno.

Naš um misli na smrt. Naše srce misli na život. Naša duša misli na besmrtnost. Um i smrt se mogu prevazići. Srce i život se mogu proširiti. Duša i besmrtnost se mogu ispuniti.

Šta je, na kraju, smrt? Smrt je usnulo dete. A šta je život? Život je dete koje se svakog trenutka igra, peva i pleše pred Ocem. Smrt je usnulo dete u srcu Unutrašnjeg Pilota. Život je nadahnuće. Život je težnja. Život je ostvarenje. Život nije um koji razmišlja. Život nije intelektualni um. Život nije igra frustracije. Ne, život je poruka božanstvenosti na zemlji. Život je kanal za svesno ispunjenje Božanstvenosti u čovečanstvu na zemlji.

Doći će dan kad odmor uopšte neće biti potreban. Jedino će Život vrhunski vladati – Život Onostranog. Taj život nije i ne može biti monopol nekog pojedinca. Svako ljudsko biće mora se ispuniti tim Životom večno prevazilazećeg Onostranog, jer će se tu, u tom Životu Božanskom, Bog ispoljiti bezrezervno – ovde, ovde na zemlji.

Smrti, reci mi nešto, molim te

Smrti, reci mi
Nešto o sebi, molim te

“Reći ću ti
Najvažniju stvar o sebi:
Volim Boga zato što je On vrhunski veliki.
Volim čoveka zato što je beznadežno bespomoćan.”

Pitanje: Zašto je smrt neophodna? Zašto duša ne bi mogla da nastavi da napreduje i evoluira u istom telu?

Šri Činmoj: U ovom trenutku smrt je potrebna; smrt nam je neophodna. Mi ništa ne možemo da radimo dugo, bez ikakvog prekida. Igramo neku igru četrdeset pet minuta ili sat, a onda se umorimo i moramo da se odmaramo. Isto je i sa našom težnjom. Pretpostavimo da živimo šezdeset ili sedamdeset godina. Od tih šezdeset ili sedamdeset godina, mi možda meditiramo dvadeset ili trideset dana, a i tada samo po nekoliko sati. Običan čovek ne može da u svojoj meditaciji teži četiri sata, dva sata, pa čak ni jedan sat neprekidno. Kako on može da ima težnju ili stvarnost ili svest koja će ga smesta odvesti večnoj Istini ili besmrtnoj Svesti?

U ovom trenutku nam smrt u određenom smislu pomaže; ona nam dopušta da se delimično odmorimo. Potom, kada se vratimo, vraćamo se sa novom nadom, novom svetlošću, novom težnjom. Ali, ako budemo imali svesnu težnju, uspinjući plamen koji sve vreme bukti u nama, videćemo da se fizička smrt lako može pobediti. Osvanuće dan kad smrt neće biti neophodna. Ali, u ovom trenutku mi nemamo tu sposobnost; mi smo slabi. Duhovni Učitelji, oslobođene duše, jesu ovladali smrću, pa ipak oni napuštaju telo kada Božansko od njih to želi.

Jedan običan čovek, koji je godinama nosio teret čitave porodice - dvadeset, trideset ili četrdeset godina - reći će: “Umoran sam. Sada mi je potreban odmor”. Za njega smrt zaista ima smisla; duša odlazi u oblast duša i uživa u kratkom odmoru. Ali, za božanskog ratnika, za jednog tragaoca za Krajnjom Istinom, smrt nema smisla. On želi da neprekidno napreduje, bez zastoja. Zato će on nastojati da živi u stalno težnji, večnoj težnji. I pomoću te večne težnje pokušaće da pobedi smrt, kako bi mogao da u spoljašnjem svetu večno ispoljava Božansko koje je u njemu.

Pitanje: U jednoj od meditacija iz tvog dnevnika pomenuo si da je smrt prepreka. Uvek sam mislio da smatraš da je smrt samo jedan prelaz koji nam omogućava da se ponovo rodimo i da stalno napredujemo.

Šri Činmoj: Odlično. Da, rekao sam da je smrt prelaz. Rekao sam da su život i smrt kao dve sobe; život je moja dnevna soba, a smrt je moja spavaća soba. Kad kažem da je smrt prepreka, tu govorim o smrti iz jedne drugačije perspektive. Šta je prepreka? Prepreka je nešto što nas sprečava da idemo dalje. To je granica koju ne možemo da pređemo.

Ovaj život je zlatna prilika koju nam je dao Svevišnji. Ali, prilika je jedna stvar, a dostignuće druga. Naša duhovna evolucija, naš unutrašnji napredak, veoma je postojan, veoma spor, a istovremeno, krajnje značajan. Svakako da ima ljudi koji će stotinama ili hiljadama inkarnacija slediti normalni, prirodni ciklus rođenja i smrti. Tada će, jednog dana u Božijoj Večnosti, oni ostvariti Boga. Ali, postoje i iskreni, pravi tragaoci, koji su se duševno zakleli da će u ovoj inkarnaciji, sada i ovde, ostvariti Boga. Oni to kažu uprkos tome što znaju da ovo nije ni njihov prvi ni poslednji život. Oni osećaju da je beskorisno živeti bez ostvarenja Boga i hoće da ga postignu što je pre moguće. U takvim slučajevima, ako nastupi smrt, a oni još nisu postigli ostvarenje, smrt predstavlja prepreku. Ako neko kome je suđeno da umre u pedesetoj godini duševno teži, pa ako je, sa odobrenjem Svevišnjeg, u stanju da odloži smrt za još dvadeset ili trideset godina, šta će on da radi tokom tog perioda? Nastaviće da iskreno teži, da krajnje duboko meditira, da uzvišeno kontemplira. Biće kao trkač koji neometen trči ka Cilju. Za tih dvadeset ili trideset godina, on može stići do najdalje tačke, gde leži njegov Cilj.

Ali, ako ga smrt spreči, on neće ostvariti Boga u ovom životu. Veoma malo duša može da svoju narednu inkarnaciju smesta poveže sa prethodnom. Čim čovek stupi u svet, dolaze nebožanske kosmičke sile i napadaju ga, a neznanje, ograničenja i nesavršenosti sveta nastoje da prekriju dušu. U godinama detinjstva, dok se formira, čovek se ne seća ničega. Dete je nedužno, ne zna ništa i bespomoćno je. Potom, posle nekoliko godina, počinje da radi um. Između osme i dvanaeste godine, um komplikuje sve. Zato prvih jedanaest, dvanaest ili trinaest godina u narednoj inkarnaciji gotovo sve duše, iako su možda veoma velike i duhovne, zaboravljaju svoja prethodna dostignuća i svoj najdublji unutrašnji plač.Postoje duhovni Učitelji ili veliki tragaoci koji dožive po nekoliko visokih iskustava u detinjstvu, ili koji počinju da misle ili pevaju o Bogu u veoma ranom uzrastu, ali obično nema neke jake povezanosti između dostignuća duše na zemlji u njenoj prethodnoj inkarnaciji i godina detinjstva u sadašnjoj inkarnaciji. Postoji veza, veoma tanana veza, ali ona nema značajnijeg uticaja prvih dvanaest ili trinaest godina.

Neke duše ne povrate težnju svojih prethodnih inkarnacija do pedesete ili šezdesete godina. Iz duhovne perspektive, tih pedeset ili šezdeset godina u njihovoj narednoj inkarnaciji su potpuno protraćeno vreme. Zato, ako u ovoj inkarnaciji čovek izgubi pedeset godina, a u narednoj izgubi dvadeset ili trideset, izgubljeno je osamdeset godina. U tom slučaju kažem da je smrt prava prepreka. Tu prepreku moramo da uklonimo našom težnjom, našom neprekinutom težnjom. Težnja mora da bude kao metak. Ona mora da probije zid smrti.

Ali, iako će za to možda biti potrebno neko vreme, na kraju će unutrašnje biće spontano izbiti na površinu i čovek će u svojoj novoj inkarnaciji početi da se krajnje moćno i iskreno moli Bogu i meditira na Boga. Tada će videti da ništa iz njegove prošlosti zapravo nije izgubljeno. Sve je bilo sačuvano u svesti Majke Zemlje, koja je zajednički trezor za sve. Duša će uvideti koliko je postigla na zemlji; i sve je to bezbedno sačuvano n banci zemljine svesti. Vi ovde ostavite novac u banci. Onda možete da otputujete u Englesku, pa da se posle šest ili više godina vratite i podignete svoj novac. Duša čini istu stvar, pošto je bila napustila zemlju na deset ili dvadeset godina. Sva dostignuća duše se nedirnuta čuvaju u svesti Majke Zemlje. Majka Zemlja ih ponovo vraća kada se duša vrati da radi za Boga na zemlji.

Ništa se ne gubi, osim vremena. Ali, bolje je ostvariti Boga što je pre moguće, kako ne bismo izgubili našu svesnu težnju u tom prelaznom periodu. Ako možemo da poživimo na ovom svetu pedeset ili sto godina sa ogromnom iskrenom težnjom, možemo da postignemo mnogo toga. Ako nam pomogne neki duhovni Učitelj, moguće je ostvariti Boga u jednoj, ili u dve ili tri inkarnacije. Ako nemamo pravog Učitelja, ili ako nemamo iskrenu težnju, za to će nam biti potrebne na stotine i hiljade inkarnacija.

Pitanje: Da li bi mogao da kažeš nešto o Večnosti i večnom Životu?

Šri Činmoj: Pošto sam duhovan čovek, na osnovu moje sopstvene spoznaje mogu da kažem da duša ne umire. Mi znamo da smo večni. Došli smo od Boga, živimo u Bogu i ispunićemo Boga. Život i smrt su kao dve sobe: prelazak iz života u smrt je kao prelazak iz jedne sobe u drugu. Ja sam sada u mojoj dnevnoj sobi. Tu razgovaram sa vama, meditiram sa vama, gledam vas. Ovde moram da pokažem moje fizičko telo; moram da radim i budem aktivan. Potom, tu je jedna druga soba, moja spavaća soba. Tu se odmaram; spavam. Ne moram da nikom pokazujem moje biće; ja sam samo za sebe.

Naš zemaljski život dolazi od Beskrajnog Života, Života Božanskog. Taj Beskrajni Život ostaje na zemlji kratak vremenski period, recimo pedeset ili šeydeset godina. U tom periodu u nama je zemaljski ograničen život. Ali, unutar tog zemaljski ograničenog života je bezgranični Život. Nakon određenog vremena, mi ulazimo u hodnik smrti na deset ili dvanaest godina. Kad uđemo u taj hodnik, duša napušta telo radi kraćeg ili dužeg odmora i vraća se u oblast duša. Ako je čovek bio duhovan, tu će ona povratiti svoj večni Život, Život božanski, koji je postojao pre rođenja, koji postoji između smrti i rođenja, koji postoji u smrti, a istovremeno i prevazilazi smrt.

Tokom života na zemlji, mi možemo da se nastanimo u oblast Večnog Života pomoću svoje težnje i meditacije. Ali, samo time što ćemo ući u beskrajni Život, nećemo i zadobiti taj Život; mi moramo da svesno i stalno izrastamo u njega. Kad se upustimo u život meditacije, meditacija na kraju mora da postane neodvojivi deo svakog našeg trenutka. Ako smo u stanju da meditiramo dvadeset i četiri sata dnevno, mi stalno udišemo taj beskrajni Život. U našoj unutrašnjoj svesti, postali smo jedno sa dušom. Kad živimo u duši, tako nešto kao što je smrt ne postoji. Postoji jedino stalni razvoj naše svesti, našeg života težnje. Ali, kad živimo u telu, smrt je sve vreme tu. Čim u naš um uđe strah, mi smesta umiremo. Čim naiđu negativne sile, mi umiremo. Koliko samo puta umiremo svakog dana! Strah, sumnja i strepnja neprekidno ubijaju naše unutrašnje biće.

Smrt i duša

Ja imam dve sobe: dnevnu i spavaću sobu. U mojoj dnevnoj sobi, radim i razgovaram sa ljudima. Tu je ljudima potrebno da se sreću sa mnom, a ja moram da se družim sa njima. Tu sobu nazivam životom. U drugoj sobi, u kojoj spavam, ne moram da radim, niti da pričam sa bilo kim, jer tu idem da se odmorim, na kraći ili na duži period. Nije neophodno da se tu pokazuje život, u uobičajenom značenju te reči. Zato tu sobu nazivam smrt. Suvišno je i reći da je i ta soba moja.

Vi se plašite smrti, jer osećate da smrt nije vaša, dok život jeste. Mislite da je život dom, da je poznat, dok je smrt strana zemlja, potpuno nepoznata. Ali, to nije istina. I život i smrt su u vama.

U našem duhovnom životu, mi nazivamo “mrtvima” one duše koje ne teže i uopšte ne napreduju. Šta je potrebno ako čovek želi da teži ili da napreduje? Svest. Čovek mora da bude svestan, potpuno svestan, uma, vitala i fizičkog i da se okrene unutra da bi osetio, video i prerastao u večno okrepljujuće i večno preobražavajuće blaženstvo duše.

Smrt je neizbežna, zato što je naše sadašnje telo nesavršeno. Ono odbija da božanski i neprekidno raste. Ono se ne otvara prema Životu večnom. Ali, nećemo uvek patiti od tog ograničenja. Telo će postati svesnije; samo telo će težiti da odozgo spusti sve više i više Svetlosti, Blaženstva, mira i Moći u svoje unutrašnje i spoljašnje postojanje, pa će na kraju prerasti u savršenstvo. Tada smrt neće biti neizbežna. Zapravo, sama smrt će umreti.

Zasad telo umire, a duša se odmara. Ali, duša ne propušta da ponese sa sobom suštinu iskustava koja je stekla dok je bila u zemlji živih. Dok se odmara, ona usvaja suštinu prošlosti. Kad se to usvajanje završi, ona počinje da se priprema za novo putovanje. Potom ona počinje da bira svoje novo rođenje, novo okruženje, nove okolnosti, novu ličnost i novu misiju. Nakon toga, duša polazi Svevišnjem na razgovor i sa božanskim odobrenjem Svevišnjeg silazi u fizički svet.

Rođenje i smrt su nerazdvojni. Rođenje prethodi smrti; smrt dolazi posle rođenja. Da bismo povezali rođenje i smrt, potreban nam je Život. Za divno čudo, taj život je postojao pre našeg rođenja, on postoji između rođenja i smrti, a postojaće i posle smrti, šireći svoje duge ruke u Večnost, Beskonačnost i Besmrtnost.

Napredan tragalac u svakom trenutku oseća da se ponovo rađa i umire, sa svakim prelaskom duše sa iskustva jednog trenutka na iskustvo nekog drugog trenutka. Jedino kad telo, vital i um žive u duši i doživljavaju, štaviše, kad postaju neprolazno iskustvo Svevišnjeg, Večni Božiji Život može da prožme naše ljudsko postojanje.

Smrti, koliko često razgovaraš sa Satanom?

Smrti, koliko često razgovaraš sa Satanom?
„Nikad ne razgovaram sa Satanom.
Mrzim ga!
Mrzim njegovu brutalnost;
Mrzim stvarnost neznanja njegovog postojanja.
On je naprosto nemoguć!“

Zašto, Smrti, zašto?
„Ti znaš zašto.
Ja volim i Nebo i zemlju.
Volim cvet lepote Neba.
Volim plod dužnosti zemlje.“

Pitanje: Da li će duša moći da ima nekakva iskustva u svetovima u koje odlazi nakon što napusti telo?

Šri Činmoj: Čim duša napusti fizičko telo, to fizičko telo ulazi u fizički omotač, vital ulazi u vitalni omotač, a um ulazi na čisto mentalni plan. Duša će proći kroz suptilnu fizičku, vitalnu, mentalnu, psihičku oblast i na kraju će ući u svoju sopstvenu oblast. Dok prolazi kroz sve te nivoe, duša sa sobom nosi suštinu svih iskustava koje je imala na zemlji.

U tim raznim omotačima, duša doživljava razna suptilna iskustva, ali se ta iskustva neće ispoljiti. Ako duša stekne neko iskustvo ovde, na zemlji, to iskustvo će se obavezno ispoljiti, bilo danas, bilo sutra. Duša može da teži u bilo kom svetu. U višim svetovima ona će imati jedino težnju i ta težnja će konačno uzeti oblik iskustva. Sama težnja je jedno iskustvo. Ali, iskustva koja tu duša stiče na zemlji, kroz sve delova bića stalno je vode ka potpunijem ispoljavanju Božanskog.

Pitanje: Da li je pakao zaista neko mesto u vitalnim svetovima, ili je samo stanje svesti?

Šri Činmoy: Na fizičko-mentalnom nivou, pakao je mesto. On postoji radi iskustva vitala. Ako ste vodili loš život, neizbežno dospevate tamo. Tu postoji pravo mučenje, nezamislivo mučenje. Posebno je za one koji su počinili samoubistvo to mučenje beskrajno gore nego da ih žive peku na ulju. Patnja koju samoubice doživljavaju u suptilnom fizičkom i suptilnom vitalu je nezamisliva, nepodnošljiva. Oni dugo neće moći da se ponovo inkarniraju. Potom, pošto su u vitalnom svetu patili mnogo godina, kad najzad dobiju inkarnaciju, biće defektni: slepi, paralizovani, mentalno ili fizički poremećeni i svašta drugo. I to ne samo tokom samo jedne inkarnacije. Ako im ne oprosti neki duhovni Učitelj ili Božija Milost, tako će proći u nizu inkarnacija. I ne samo to, od samog početka će stvoriti nevolje za porodicu u kojoj su rođeni. Na primer, ako se neki bivši samoubica inkarnira kao ludak, on će stvoriti ozbiljne probleme čitavoj porodici. Takođe, te duše često još pogoršavaju svoju ionako lošu karmu, jer postupaju na isti način i ne menjaju se. Ali, ako se umeša Božija Milost ili ako interveniše neki duhovni Učitelj, toj duši će se pomoći.

Zato, kad živimo u gruboj fizičkoj svesti, u telesnoj svesti, pakao je zaista jedno mesto. Ali, na najvišem duhovnom nivou, moramo da znamo da je pakao, isto kao i Raj, samo nivo svesti. I Raj i pakao počinju u umu. Onog trenutka kad pomislimo nešto dobro, onog trenutka kad se molimo i meditiramo i pokušamo da ponudimo unutrašnju svetlost koju smo stekli našom meditacijom i molitvom, mi počinjemo da živimo u Raju. Onog trenutka kad pomislimo nešto loše o nekome, kad nekog kritikujemo i gajimo loše misli o njemu, mi ulazimo u pakao. Raj stvaramo mi; pakao stvaramo mi. Našim božanskim mislima mi stvaramo Raj. Našim lošim, negativnim, nebožanskim mislima mi u sebi stvaramo pakao. I Raj i pakao su stanja svesti duboko u nama. Kad zaronimo duboko unutra, mi vidimo da je čitav univerzum u nama. Unutar fizičkog tela je suptilno telo, a unutar suptilnog tela, u srcu, mi otkrivamo postojanje duše. Potom, ako tu zaronimo duboko unutra, mi vidimo čitav univerzum.

Smrti, o čemu ti i Bog razgovarate?

Smrti, koliko često razgovaraš sa Bogom?
„Stalno razgovaram sa Bogom“.

Možeš li da mi kažeš
O čemu vas dvoje razgovarate?

„Razgovaramo o našim dostignućima
I
Našim razočaranjima.
Ja pričam Bogu o mojim dostignućima
Na zemlji
I mojim razočaranjima na Nebu.
Bog mi priča o Njegovim dostignućima na
Na Nebu
I o Njegovim razočaranjima na zemlji.“

Shvatam
Hvala ti, Smrti.

Pitanje: Koja je svrha reinkarnacije?

Šri Činmoj: U jednom životu na zemlji mi ne možemo da učinimo sve. Ako ostanemo u svetu želja, nikad nećemo biti u stanju da ispunimo sebe. Dok smo deca, mi imamo na milione želja, pa i kad napunimo sedamdesetu, mi vidimo da nam se neka želja nije ispunila i osećamo se jadno. Što više želja ispunimo, to više želja nam se javlja. Mi želimo jednu kuću, pa dve kuće; jedan automobil, pa dva automobila i tako dalje. Tome nema kraja. Kad nam se želje ispune, mi vidimo da smo i dalje nezadovoljni. Tada podležemo drugim željama, ili još većim željama.

Ali, naš najdraži je Bog. Mislite li da će nam Bog dopustiti da ostanemo neispunjeni? Ne! Božiji cilj je upravo da ispuni svakog pojedinca, i Sebe kroz nas, On će nas stalno iznova vraćati, da bismo ispunili svoje želje. Ako neko gori od želje da postane milioner u ovoj inkarnaciji, a na kraju svog puta vidi da nije postao milioner, ako je njegova želja zaista jaka, on će nastaviti da se vraća sve dok ne postane milioner. Ali, pošto postane milioner, videće da je u jednom pogledu i dalje ostao prosjak, jer neće imati duševni mir. Međutim, ako ta osoba uđe u svet težnje, ona možda neće imati novca, ali će imati duševni mir, a to je istinsko blago.

Ako se krećemo pomoću želja, videćemo da je niz želja beskrajan. Ali, ako se krećemo pomoću težnje, mi vidimo celinu i na kraju postajemo ta celina. Mi znamo da ćemo, ukoliko ostvarimo Boga, u Bogu naći sve, jer sve postoji u Bogu. Zato na kraju napuštamo svet želja i ulazimo u svet težnje. U njemu smanjujemo svoje želje, a više mislimo o Miru, Blaženstvu, božanskoj Ljubavi. Možda će nam biti potrebne godine i godine da bismo stekli malo Mira, kap nektara. Ali, jedna duhovna osoba je spremna da čeka koliko god je potrebno na Božiji Čas, kako bi ispunila svoje težnje. A njena težnja da postigne Mir, Svetlost i Blaženstvo neće biti uzaludna.

Sad, ako je naš cilj da uđemo u Najviše, Beskonačno, Večno, Besmrtno, naravno da nam jedan kratak život nije dovoljan. A opet, Bog neće dozvoliti da ostanemo neispunjeni. U našoj narednoj inkarnaciji nastavićemo naše putovanje. Mi smo večni putnici. Mi moramo da nastavimo, da nastavimo dok ne stignemo do svog Cilja. Savršenstvo je cilj svakog tragaoca. A to savršeno savršenstvo mi nikako ne možemo da postignemo u jednom životu.

Pomoću težnje i evolucije duša razvija svoju punu sposobnost da ostvari Najviše i da ispuni Božansko. Najpre fizičko, ljudsko u nama, mora da teži da se sjedini sa Božanskim u nama – sa dušom. U ovom trenutku, telo ne sluša naloge duše; to će reći, fizički um se buni. Delovanje fizičkog uma zaklanja božanski cilj duše i duša ne može da izađe na površinu. Na ovom nivou evolucije, većina ljudi su nesvesni i ne znaju šta duša želi ili šta joj je potrebno. Oni imaju želje, žudnju za uspehom, intenzitet i uzbuđenje. Sve te stvari izbijaju iz vitala ili ega, dok je, sa druge, strane, sve što se čini sa svešću duše uvek puno radosti. Mi ponekad možda i čujemo naloge duše, ili poruke naše savesti, ali ipak ne činimo i ne govorimo ispravne stvari. Ne - fizički um je slab; mi smo slabi. Međutim, ako počnemo da težimo svojim umom, a potom prevaziđemo um i pođemo duši, lako ćemo moći da čujemo i da poslušamo naloge duše.

Doći će dan kada će duša biti u prilici da primeni svoje božanske osobine i navede telo, um i srce da osete da im je potrebno samootkriće. Fizičko i vitalno će tada svesno želeti da slušaju dušu, da ih duša pouči i vodi. Potom ćemo, ovde u fizičkom, steći obesmrćenu prirodu, jedan besmrtni život, pošto će naša duša postati potpuno i nerazdvojno jedno sa Božanskim na zemlji. Tada bi trebalo da naše unutrašnje blago ponudimo čitavom svetu i ispoljimo mogućnosti naše duše. Veoma se često dešava da se ostvarenje dogodi u jednoj inkarnaciji, ali da duša mora da se stalno iznova vraća na zemlju da bi to ispoljila. Sve dok ne otkrijemo i ne ispoljimo najvišu Božanstvenost koja je u nama, igra nije završena. Mi nismo odigrali svoju ulogu u kosmičkoj Drami, pa moramo da se stalno iznova vraćamo u svet. Ali, u napredovanju evolucije, u jednoj od svojih inkarnacija, duša će potpuno ostvariti i potpuno ispoljiti Božansko u fizičkom i pomoću fizičkog.

Pitanje: Dokle ćemo morati da se inkarniramo?

Šri Činmoj: Kad čovek teži, on ubrzava svoje ostvarenje. Inače, običnom ljudskom biću su potrebne stotine i hiljade inkarnacija dok ne dođe do pravog ostvarenja. Nesumnjivo je da će aspiranti koji svesno stupe na put duhovnosti i pokušavaju da disciplinuju sebe pomoću svog unutrašnjeg vapaja, ranije postići ostvarenje nego oni koji još uvek spavaju i nisu još svesni svog unutrašnjeg života.

Sad, nakon što neko ostvari Boga, ako je to Božija Volja, on ne mora da se više inkarnira. Ako je on umoran, možda će reći: «Ne, neću više da uopšte pomažem čovečanstvu. Jedino želim da ostvarim Boga. Nakon ostvarenja, radije ću ostati na nekom drugom nivou svesti». Ali, neke ostvarene duše će hteti da se vrate u zemaljsku svest i služe čovečanstvu koje teži. Sve zavisi od pojedinačne duše i od Božije Volje.

Pitanje: Da li bi, molim te, mogao da objasniš kako zakon karme utiče na nas u ovom životu i u našem narednom životu?

Šri Činmoj: Mi nosimo prošlost u sebi. To je jedan neprekidni tok. «Što si posejao, to ćeš i požnjeti». Ako učinimo nešto pogrešno, moramo da znamo da ćemo bilo danas, bilo sutra, bilo u fizičkom svetu ili u unutrašnjem svetu, snositi posledice. Ako stalno kradem, uhvatiće me i strpati u zatvor ili ću patiti na neki drugi način. A ako učinim nešto dobro, ako se molim, ako meditiram, ako činim božanske stvari, moje će biti i posledice toga. Ponekad vidimo da neko ko je učinio nešto loše uživa u svetu. Ali, možda je on učinio nešto izuzetno, nešto sjajno u svojoj prošloj inkarnaciji, a sada uživa posledice svoga dobrog dela, dok rezultati njegovih loših dela nisu još počeli da donose plodove. U veče njegovog života, ili u njegovom budućem životu, on će sigurno biti kažnjen.

U slučaju običnog čoveka, čoveka koji ne teži, karmička raspodela je nezaobilazna, neizbežna. Zakon karme neprekidno vezuje; poput zmije se obavija oko njega. On mora da plati danak, taksu; zakon karme je nemilosrdan. A opet, postoji nešto što se zove Božija Milost. Živeo sam u neznanju i učinio nekoliko loših stvari. Ali, ako gorko plačem i vapim za oproštajem, svakako će se Božija Samilost spustiti na mene. Kad neka osoba stupi u duhovni život, njena karma se lako može poništiti, ako Božija Volja deluje kroz nekog duhovnog Učitelja. Postepeno, beskrajna Božija Milost može da poništi posledice njegove loše karme, a da ubrza posledice njegove dobre karme. Ako neki tragalac ne samo da želi duhovni život, već i iskreno upražnjava duhovni život svakog dana, on može da se uzdigne iznad zakona karme, jer će Bog sigurno obasuti Svojom bezgraničnom Milošću glavu i srce tog tragaoca. Naravno, ne možemo stalno iznova raditi neke nebožanske stvari i osećati da će nam Bog uvek oprostiti. Ne. Ali, ako Bog vidi da duboko u meni preovlađuje duševni plač, ako vidi da sam iskren i da težim i da hoću da se oslobodim od mreža neznanja, On će mi ne samo oprostiti, već će mi i dati neophodnu snagu da ne ponavljam opet istu grešku.

Kad se ponovo vratimo u našoj narednoj inkarnaciji, naravno da ćemo morati da započnemo svoje putovanje u skladu sa posledicama naše prošle karme. Ako smo učinili mnogo pogrešnih stvari, ne možemo da očekujemo da ćemo ostvariti najvišu Istinu u našoj sledećoj inkarnaciji. Ali, ako je tu Božija Milost, mi lako možemo da poništimo pogrešne stvari koje smo već učinili tokom ovog života.

Brza predaja, hrabra borba

Star čovek bespomoćno
I mirno
Ulazi u Dvoranu Smrti.

Smrt ponosno, namerno
I pobedonosno
Ulazi u odaje života
Mladog čoveka.

O Smrti, ja volim brzu predaju
Starog čoveka
I
Volim, divim se i obožavam
Hrabru borbu
Mladog čoveka.

I — Životni problemi

Neznanje

Svi mi znamo šta je neznanje, a šta je svetlost. Neznanje ili tama dolazi i staje pred nas u obliku iskušenja. Ali, svetlost ne čini tako. Svetlost dolazi i staje pred nas u obliku apsolutnog jedinstva. Svetlost kaže: „Ti i ja smo jedno“; dok tama kaže: „Ne, mi smo dve osobe“.

Tama nas iskušava, govoreći: „Ovo što imam je veoma slatko, lepo i krajnje opčinjujuće. Došla sam da ti to ponudim“. Onda mi tražimo da to probamo, da ga vidimo, osetimo i okusimo. Tada smo ulovljeni i osuđeni na propast.

Kad svetlost stane pred nas, ona kaže: „Mi smo jedno. Ti i ja smo jedno. Ono što ja imam u sebi, imaš i ti“. Svetlost kaže da ona ima mir, ushićenje, blaženstvo i moć i kaže nam da ćemo, ako potražimo u sebi, naći isti taj mir, ushićenje, blaženstvo i moć.

Ali naš um, koji živi u ograničenoj svesti, više voli da poseduje nešto što je van njega. On oseća: „Kakva je korist od toga da imam nešto što već posedujem?“ Zato, kad mu tama ponudi nešto što je van njega u obliku iskušenja, on nastoji da to zgrabi. Njemu nije bitno da li je to dobro ili loše. Um to hoće samo zato što ga nema. Zato nam je neznanje uvek drago.

Zašto gajimo neznanje? Pre svega, zato što osećamo da je to svojina nekog drugog; zato ga hoćemo. Kad vidimo da je neko veoma bogat, mi odmah želimo da i mi postanemo bogati. Kad vidimo da je neko srećan, odmah i mi hoćemo da budemo srećni. Mi se stalno osvrćemo oko sebe da bismo videli šta drugi rade, a onda pokušavamo da ih imitiramo. Osećamo da smo budale ako nemamo stvari koje drugi imaju. Svi imaju neznanje. I mi imamo neznanje, ali mislimo da smo lošiji od njih ako nemamo dovoljno veliku količinu neznanja.

Dete ima balon. Ono oseća da je njegov balon najbolja stvar na svetu. Ono neće da misli da je balon veoma kratkotrajan i da će uskoro pući. Njemu je jedino stalo da zna da je on njegov i da neće da se rastane sa njim. Neznanje je kao balon. Mi osećamo da ćemo biti potpuno izgubljeni i da nećemo imati ništa ako nam oduzmu tu malu igračku. Ali, kad svesno stupimo u duhovni život, mi osećamo da nas neznanje stalno dovodi u iskušenje, a da nas nikad ne ispunjava. Osećamo da ćemo, što se više igramo sa tim balonom, biti sve osujećeniji i razoreniji. Moramo da znamo šta hoćemo: iskušenje ili ispunjenje. Ako je naš izbor ispunjenje, tada se iskušenje mora odbaciti.

U našem uobičajenom svakodnevnom životu, neznanje je kao kamila: dok kamila jede trnje, usta joj krvare, ali ona nastavlja da ga jede, jer je na to navikla. Kad duša uđe u telo, jednu, dve, tri, četiri, pet ili šest godina ona preovlađuje. Pošto um još nije snažan, duša je u stanju da ostane na površini. Ali, dete postepeno uči mnoge pogrešne stvari od svojih roditelja, suseda, prijatelja i sveta u celini. Kad dete odraste, ono vidi mnoge mane u svojim roditeljima, ali ne zna da su to mane. Ono misli da su to stvari koje su mu neophodne da bi živelo na ovom svetu. Zato ono počinje da u svom umu, vitalu ili fizičkom biću gaji te ideje koje dolaze iz fizičkog sveta kroz fizička čula. Kad počne da koristi fizička čula, a da nije dobilo inspiraciju iz srca, tama ulazi u njegove oči i zaslepljuje ih, a laž ulazi u njegove uši i truje ih. Sve nebožanske osobine sveta koji ga okružuje ulaze u njega i ono ih svesno ili nesvesno gaji.

Kako da prevaziđemo neznanje? U ovom svetu mi znamo samo dve stvari: hoću ili neću. Mi ili prihvatamo ili odbacujemo. U Božijoj kosmičkoj Igri postoje samo dve stvari: neznanje i mudrost. Svaka misao se sastoji ili od neznanja ili od mudrosti, ili od tame ili od svetlosti. Nema ničeg između. Posudu ili ispunjava tama, ili je ispunjava svetlost. Zato moramo da ohrabrimo svetlost da uđe u posudu. Kao što tami nema kraja, tako nema kraja ni svetlosti. Izbor je naš. Mi možemo da živimo u tami i neznanju, ili možemo da živimo u svetlosti. Danas je čoveku teško da živi u svetlosti. Lakše mu je da živi u tami, jer je na nju navikao. Ali, kad iskreno počne da teži da živi u svetlosti, videće da će mu biti veoma teško da živi u neznanju i tami.

Pitanje: Da li je bol neophodan?

Šri Činmoj: Opšte je uverenje da ćemo se pročistiti ako prođemo kroz patnju, muku i fizički bol. Ta predstava nije zasnovana na stvarnosti. Ima mnogo ljudi koji pate zbog svoje prošle karme ili zato što ih napadaju nebožanske sile, ali se ne bi moglo reći da se primiču svom cilju. Ne! Da bi stigli do svog cilja, oni moraju da iskreno teže. Mi nećemo pozdravljati bol; ako se bol pojavi, pokušaćemo da ga pobedimo, jer vrlo često bol, bilo da je fizički, mentalni ili emocionalni, samo ometa našu težnju.

Fizički bol, vitalni bol i mentalni bol moraju se ili pobediti ili preobraziti u radost pomoću našeg stalnog unutrašnjeg plača za nečim što će nam pružiti istinsko i trajno zadovoljenje. U duhovnom životu, najbolje je da se neizbežni bol shvati kao jedno iskustvo koje bi trebalo preobraziti u iskustvo radosti. Radost je jedina večna stvarnost, jedina trajna i neprolazna stvarnost. Potpuno je pogrešno da se kaže da se, svaki put kad patimo, za korak primičemo našem cilju.

Nije neophodno da se trpi patnja pre nego što uđemo u Carstvo Blaženstva. Mnogi ljudi su ostvarili Boga pomoću ljubavi. Otac voli dete, a dete voli Oca. Ta ljubav nas vodi našem cilju. Naša filozofija naglašava pozitivan način da se pristupi Istini. Mi imamo ograničenu količinu svetlosti. Hajde da je uvećamo. A potom, hajde da napredujemo od još više svetlosti ka beskrajnoj Svetlosti.

Najviše otkriće je ovo: „Iz Blaženstva smo došli, u Blaženstvu rastemo i na kraju našeg životnog puta, u Blaženstvo se povlačimo“. Blaženstvo je sada u unutrašnjem svetu, dok je spoljašnji svet sama patnja. Mi ljudi se svađamo i borimo. Muče nas strah, sumnja, gnev, ljubomora i drugi nebožanski elementi. Ali, kad zaronimo duboko unutra, zahvaljujući našoj najvišoj meditaciji, mi otkrivamo da smo potekli od Blaženstva, da je ono bilo naš Izvor. Vidimo da u Blaženstvu igramo našu kosmičku Igru i da ćemo se na kraju te kosmičke Igre opet povući u Blaženstvo.

Pitanje: Zašto moramo da doživljavamo žalosna iskustva, kao što su patnja i tuga?

Šri Činmoj: Zašto doživljavamo patnju? U ovom svetu, mi neprekidno, svesno ili nesvesno, pravimo greške. Kad svesno pogrešimo, mi to prilično dobro znamo. Ali, na nesreću, mi ne uviđamo koliko stvari nesvesno činimo pogrešno. Te nesvesne greške se ispoljavaju u fizičkom svetu, a njihove posledice nam dolaze u obliku patnje. Kad su u pitanju obična ljudska bića, koja ne teže, nakon ogromne patnje, rađa se iskrenost i duša ih vodi znanju i mudrosti. Ako ljudi koji stalno ponavljaju greške iskreno teže i hoće da znaju zašto pate, svetlost duše izbije na površinu i kaže im to. Ako smo duhovni ljudi, mi se svesno trudimo da ne uradimo ništa loše, ali nesvesno mnoge stvari činimo pogrešno. Nesvesne greške možemo da sprečimo jedino našom težnjom, molitvom i meditacijom. Ako težimo, Božija Milost i Saosećanje nas štite.

Ima još nešto što bi trebalo da znamo o onome što nazivamo patnjom. Mi često mislimo na Boga, molimo se Bogu i meditiramo na Boga, a potom vidimo kako nam se u životu pojavljuju svakakvi problemi. Neki učenici su mi rekli: «Bio sam veoma srećan dok nisam stupio na duhovnu stazu. Sad imam više problema nego ranije». Ali, ako smo zaista iskreni, uvidećemo da smo iste teškoće imali i pre nego što smo prihvatili duhovnost, ali ih ranije nismo bili svesni. Duhovnost je put svesnosti. Ranije su nam se događale mnoge stvari, ali smo mi bili kao zid i nismo ih bili svesni. Ali sada, pošto smo tragaoci, na nas utiče svaka dobra ili loša misao koja uđe u naš um. Ako se radi o božanskoj misli, mi smo srećni. Ako se radi o lošoj misli, frustrirani smo i razočarani. To je posledica naše duhovne svesti. Ako smo iskreni prema sebi, uvidećemo da smo oduvek imali iste teškoće, iste patnje, ali ih ranije nismo bili svesni.

A opet, moramo da znamo da nas, kad stupimo u duhovni život, napadaju neprijateljske sile. Ranije, dok smo živeli u neznanju i bili robovi neznanja, ono nas je puštalo da spavamo. Sve dok nas je imalo u svojoj vlasti, sve dok smo se valjali u njemu, ono nas nije uznemiravalo. Ali, kad pokušamo da umaknemo neznanju, neznanje pokušava da nas zadrži. Zato će ponekad tragalac videti da na početku duhovnog života ima neke teškoće kojih nije imao ranije, ali kako bude napredovao, te teškoće će nestati.

Bog ne želi da ljudska bića pate. On je Otac Ljubavi. Kad idemo našem Ocu, ne moramo da odsečemo sebi ruke ili prerežemo vrat. Poći ćemo Mu sa svom našom ljubavlju, jer nas On čeka sa Svojom Ljubavlju. Ako kažemo da moramo da patimo da bismo pošli našem Ocu, to je glupost. Bog, naš Otac, ne želi da patimo.

Ali, kad patnja dođe, moramo da osetimo da čak i u toj patnji postoji božanska svrha. Ako zaista težimo, sama patnja će nam pružiti jedno istinsko iskustvo koje će nas navesti da osetimo da se približavamo našem cilju. Ali, nikad ne bi trebalo da zameramo Bogu zbog naše patnje. Mi sami smo prizvali patnju našim svesnim i nesvesnim greškama. Kad nam patnja dođe, moramo da se molimo Bogu da nas oslobodi te patnje. Moramo da znamo da patnja nije naš cilj; naš cilj je Blaženstvo. Kad prodremo u patnju, kad prevaziđemo patnju, vidimo da ona postaje Blaženstvo. A tada možemo da ostanemo u Blaženstvu koje je unutar patnje.

142

Problemi ne znače da je neko nesposoban. Problemi ne znače da je neko nepodoban. Problemi ne znače da nekom nešto fali. Problemi ukazuju na čovekovu svesnu potrebu za prevazilaženjem sebe u unutrašnjem svetu i njegovu svesnu potrebu za samousavršavanjem u spoljašnjem svetu.

Ti imaš problem. On ima problem. Ona ima problem Tvoj problem je što ti se svet ne klanja. Njegov problem je što ga svet ne voli. Njen problem je u tome što oseća da ne pomaže Bogu u svetu na odgovarajući način. Da bi rešio tvoj problem, moraš da pobediš svoj ponos. Da bi rešio svoj problem, on mora da pobedi svoju pohlepu. Da bi rešila svoj problem, ona mora da pobedi svoj samovoljni i samoveličajući ego pun želja.

Svaki problem je jedna sila. Ali, kad uvidimo u čemu je problem, mi duboko u sebi osećamo jednu još veću silu. A kada se suočimo sa problemom, mi dokazujemo problemu da ne samo da imamo veću silu, već i da mi sami jesmo najveća sila na svetu.

Problem se uvećava kad srce okleva, a um kalkuliše. Problem se smanjuje kad se srce suoči sa njim, a um podrži srce. Problem se topi kad um upotrebi svoju svetlost traganja, a srce svoju svetlost prosvetljenja.

Ako je strah naš problem, tad moramo da osetimo da smo odabrani vojnici Gospoda Svemogućeg. Ako je sumnja naš problem, moramo da osetimo da duboko u sebi imamo More Božije Svetlosti. Ako je ljubomora naš problem, moramo da osetimo da smo mi jedinstvo Božije Svetlosti i Istine. Ako je nesigurnost naš problem, moramo da osetimo da Bog nije ništa drugo i da ne može biti ništa drugo do stalno i neprekidno jemstvo da će nas smatrati potpuno Svojim.

Ako je telo naš problem, naša stalna budnost i pažnja mogu da reše taj problem. Ako je taj problem vital, naša uzvišena imaginacija može da reši taj problem. Ako je problem um, naše prosvetljujuće nadahnuće može da reši taj problem. Ako je problem srce, naša usavršavajuća težnja može da reši taj problem. Ako je problem život, naše ispunjujuće samootkroće može da reši taj problem.

Individualni problem se javlja kad konačno ljudsko biće hoće da poseduje beskonačno čovečanstvo. Univerzalni problem se javlja kad beskonačno hoće da vaja, vodi, oblikuje, preobrazi i božanski i vrhunski ispuni konačno, a konačno neće da sluša naloge Beskonačnog.

Problem nije glasnik poraza ili neuspeha. Problem se može preobraziti u dozivajuće Ruke Svevišnjeg koje nas mogu odneti našem suđenom Cilju, Cilju večno prevazilazećeg i večno ispunjujućeg Onostranog.

Pitanje: U svom predavanju si rekao da sko vidimo problem i suočimo se sa problemom, mi imamo veći snagu od problema. Da li time hoćeš da kažeš da problem nije problem ako znamo kako da gledmo na njega?

Šri Činmoj: Ako znamo kako da gledamo na problem, pola njegove snage nestaje. Ali, mi obično nastojimo da izbegnemo problem; pokušavamo da pobegnemo od njega. Nije zločin imati problem, pa zašto bismo se onda plašili da se suočimo sa njim? Naš problem je u tome što, kad se u našem životu desi nešto nezgodno, mi smesta osećamo da je to naša greška, da smo učinili nešto pogrešno. Moramo da znamo da oko nas postoje i loše sile, negativne sile, nebožanske sile, neprijateljske sile, Mi verujemo u zakon karme – da ako učinimo nešto pogrešno, kasnije patimo. Ali, čak i ako ne učinimo ništa pogrešno, neznanje sveta će doći da nas maltretira. Pomislite na Hrista. On je bio veliki duhovni Učitelj. Nije imao nikakvu lošu karmu. Nije učinio ništa pogrešno. Ali, neznanje sveta ga je razapelo. Naravno, mi se ne možemo porediti sa Hristom, ali moramo da osetimo da ne znači obavezno da smo na našem nivou nešto pogrešili.

Time što krivimo sebe, a potom pokušavamo da se sakrijemo, ne rešavamo svoj problem. Moramo da se suočimo sa problemom i vidimo da li smo zaista krivi. Ako nam problem stvara neko drugi, moramo da stojimo kao zid i da ne dopustimo da taj problem prodre u nas. Ako je to moja kuća, moj zid, naću dopustiti nikom da ga provali. Ali, ako sam ja sam problem, taj problem je beskrajno teže rešiti. Da bih rešio moj problem, moram da upražnjavam duhovni život i da razvijem unutrašnju snagu, težnju i unutrašnju nevezanost. Polako, postepeno, postaću iznutra snažan, a onda ću biti u stanju da rešim probleme koje sam sam izazvao, mojim sopstvenim unutrašnjim slabostima.

144

Čim pobedite neku teškoću, videćete da se ona ponavlja na višem i suptilnijem nivou. To je ista suštinska slabost u vama, sa kojom morate da se suočite u prefinjenijem obliku.

145

Neki problem postoji jedino u našoj sopstvenoj svesti. Spoljašnja situacija koja za mene postaje problem, nije problem za tebe. Zašto? Zato što ona ometa neki element mog unutrašnjeg sklada, dok tvoj sklad ostaje nedirnut.

146

Nema drugog načina da se duhovno uspe, osim da se sedne do nogu Strpljenja, poveravajući se njegovim gospodarima, Vremenu i Napretku.

147

Nedaća vas čini dinamičnim. Nedaća vas prisiljava da oči držite širom otvorene. Nedaća vas uči značenju strpljenja. Nedaća vas daruje verom u samog sebe.

148

Depresija je samonametnuta zlovolja.

149

Kako da pobedimo očajanje? Nikad ne plačite za spoljašnjom utehom. Uvek plačite za unutrašnjom samilošću. Unutrašnja samilost je bujica svetlosti. Ona je takođe bujica ostvarenja savršenstva.

150

Šta je jad? Emocionalni jad je posledica želje u umu. Postoji i fizički jad. Njega izazivaju nervi, kada su napeti. Ako čovek ne veruje u sebe, to je početak njegovog jada. Ako čovek izgubi veru u svog Učitelja, on u sebi oseća razorni dah jada.

151

Ljudsko iskustvo je frustracija za frustracijom. Božansko iskustvo je prosvetljenje za prosvetljenjem.

Pitanje: Postoji li neka neizlečiva duhovna bolest?

Šri Činmoj: Postoji jedna gotovo neizlečiva bolest u duhovnom životu, a ta bolest je popuštanje sebi. To popuštanje sebi je zaista jedna vrsta nečistote i traje dugo, dugo vremena. Kad nestane neiskrenost, kad ode strah i kad iščezne sumnja, videćete da popuštanje sebi ostaje i dalje, bilo u fizičkom svetu, bilo u mentalnom svetu misli i ideja.

U poređenju sa drugim preprekama, popuštanje sebi je neizlečivo. A svakako je neizlečivo ako tragalac nije dovoljno snažan da se bori protiv njega. Ali, to se dešava samo kod običnog tragaoca. Ako je neki tragalac na pragu ostvarenja, on se može osloboditi od popuštanja sebi. Inače, popuštanje sebi traje veoma dugo. Milošću Svevišnjeg, jednog dana ćete morati da se izlečite od popuštanja sebi; ali, za to vam je potrebna ogromna i stalna težnja.

Nama je veoma lako da kažemo: «Božijom Milošću, sve je moguće». To smo čuli od svojih predaka, od svojih roditelja, od svih duhovnih Učitelja. To je istina, ali ta Milost ne dolazi bilo kome. Ta Milost dolazi jedino onima koji stvarno teže. Kad kažete da je Milošću Božijom sve moguće i da ništa nije neizlečivo, morate da budete veoma pažljivi da se postarate da to nije samo igranje rečima.

Popuštanje sebi je neizlečiva bolest baš zato što je nivo ljudske težnje toliko nizak. Na današnjem nivou razvoja, nivo ljudske težnje je užasno nizak, neoprostivo nizak. Bog, koji radi sa Beskrajnom Samilošću, oprostiće nam bez obzira šta činimo, ali mi nećemo oprostiti sebi! Kad naša iskrenost izbije na površinu, kad naša božanska pravednost izbije na površinu, mi nećemo oprostiti sebi. Kako možemo da primimo istinu kad znamo da smo toliko nesavršeni i popustljivi u našoj fizičkoj i vitalnoj prirodi? Svaki tragalac mora da oseti da je popuštanje sebi gotovo neizlečiva bolest, osim ako je spreman da najbrže trči i ako je spreman da u svakom trenutku žrtvuje ono što ima i ono što jeste. Ako je spreman da se odrekne svega radi Boga, ništa nije neizlečivo.

Ja ne pokušavam da vas obeshrabrim; svim srcem bih želeo da vas ohrabrim. Ali, sa svom iskrenošću, moram da kažem da je popuštanje sebi nešto što je najteže izlečiti. To je najteži deo puta za jednog duhovnog aspiranta. Jednog dana će, međutim, ono nesumnjivo biti pobeđeno, naprosto zato što Bog neće dopustiti nikome da nastavi da popušta sebi. Bog želi savršenstvo za svakog pojedinca na svetu. To je samo pitanje vremena.

153

Blagostanje i nedaće su dva oka koja svi imamo. Nedaće nas iznutra vode da ispravimo i usavršimo pohod svog života. Blagostanje nas vodi spolja da prosvetlimo i obesmrtimo naše ljudsko rođenje.

154

U blagostanju, naša unutrašnja snaga ostaje statična. U nedaćama, naša unutrašnja snaga postaje dinamična.

Niko ne može da porekne činjenicu da je svaki korak napretka koji je svet načinio potekao i od osmeha blagostanja i od suza nedaća.

Nedaće, kao ni siromaštvo, nisu greh. Jednu zaslugu nedaća niko ne može da porekne: one nam pomažu da postanemo iznutra snažniji. Što smo snažniji iznutra, to smo blistaviji spolja.

„Bez patnje nema spasenja“, tako kaže učitelj-nadaća svom učeniku, čoveku.

„Bez blaženstva duše nema spasenja“, tako kaže učitelj-blagostanje svom učeniku, čoveku.

Onaj ko se plaši da uči u školi nedaća, nikako se ne može nadati da će dobiti savršeno obrazovanje u životu.

Loša sreća ugrožava blagostanje; nada ignoriše nedaće.

Koliko je samo puta naša težnja ušla u igru samo zahvaljujući nedaći! Ali, u veličanstvenom blagostanju, ona se retko pomalja.

Bez pada nema uzdizanja. Baš kao što rvač često dobije medalju tek pošto je bezbroj puta bio oboren, pre nego što se zadobije Raj, mora se okusiti pakao. Šta je neuspeh, ako ne jedan neprepoznat važan element u strukturi našeg celokušnog plodnog uspeha?

Za neuspeh postoji ublažujući lek koji ga oslobađa njegovih bolova, a taj lek je uteha. Za neuspeh postoji okrepljujući lek koji ga oslobađa od njegovih bolova, a taj lek je snaga volje.

Ovaj svet je posut teškoćama. U određenom smislu, on je pun trnja. Ali, ako obujete cipele, možete da hodate po tom trnju. Od čega su napravljene te cipele? One su napravljene od Božije Milosti.

155

Depresija je najdelotvorniji osmeh loših sila. Kad joj dopustimo da uđe u nas, depresija nastoji da zdrobi snagu i radost naše životne sile.

156

Bolest veoma često ima malo toga sa božanskom Voljom. Ona je pre prihvatanje najezde nesavršenstva.

157

Telesni bol je često podnošljiv. Nije tako sa bolom srca.

158

Tuga je strela koja probada snagu. Radost je hrana koja obilato hrani snagu.

159

Tuga vlada svetom. Ali, samo postojanje vremena lišava je njene žaoke.

160

Vreme je najbolji lekar za patnju. Potom dolazi strpljenje. A potom dolazi trpeljivost.

161

Razočaranje je moćna negativna sila, kao što je očekivanje pozitivna.

162

Briga nesvesno priziva nevolje. Nevolje neizbežno prizivaju bespomoćnost. Bespomoćnost plačljivo priziva očajanje.

Pitanje: Kakav stav bi trebalo da imamo prema lošim stvarima koje smo učinili ranije? Kakav je tvoj pogled na osećaj krivice?

Šri Činmoj: Trebalo bi da osetite da je prošlost pokopana u tami zaborava. Ako stalno gajite osećaj krivice kad uradite nešto loše, vi ste iskreni, ali tu puka iskrenost ne pomaže. Da, učinili ste nešto loše, ali time što mislite o svojoj grešci i osećate se krivim ne stičete ni svetlost ni mudrost. Ako ste učinili nešto što nije ispravno, od ovog trenutka ćete postati rešeni da učinite ispravnu stvar, božansku stvar. Ovaj minut ste iskoristili u loše svrhe. Sada naredni minut upotrebite u dobre svrhe. Ako to učinite, ne misleći o prethodnom minutu kada ste učinili nešto loše, šta će se desiti? Vaša pozitivna snaga, ta snaga volje koju ste upotrebili da učinite pravu stvar, imaće punu moć. Ali, ako mislite o prethodnom minutu sa osećajem kriice dok u ovom trenutku činite ispravnu stvar, pola vaše snage će se opet izgubiti u tami, a samo će druga polovina biti upotrebljena za ispravno delovanje.

Ako zadržavate ili stalno razmišljate o svojim nedelima, vi nesvesno pojačavate svoj osećaj krivice. Trebalo bi da osetite: «Ako sam učinio nešto pogrešno, spreman sam da se sa tim suočim. Ja jesam učinio nešto pogrešno, ali sam u stanju da učinim ispravnu stvar». Usmeravanjem sve svoje pažnje na ispravnu stvar, vi uvećavate svoju pozitivnu snagu.

Osećaj krivice, stalno osećanje prebacivanja sebi, na nesreću, preovladava svuda na Zapadu. Ako je moj izvor Bog, Apsolutna Beskrajna Svetlost, onda se jednog dana moram vratiti mom Izvoru. Tokom mog boravka na zemlji, na nesreću, stekao sam neka nezdrava, netežeća i razorna iskustva. Sada hoću da ta nesrećna iskustva izbrišem iz svog života. Da bih to učinio, moram da se koncentrišem jedino na ispravne stvari, na božanske stvari, stvari koje će me ispuniti, a ne na stvari koje su mi stajale na putu.

Pitanje: Kad imam problema, izgleda mi da u stvari ne mogu da ih rešim. Čak ni moji prijatelji i roditelji ne znaju uvek šta je najbolje.

Šri Činmoj: Postoji neko ko zna šta je najbolje za tebe, a to je Svevišnji. Svevišnji nije mentalna halucinacija. Ti ćeš moći da Ga vidiš, moći ćeš da razgovaraš sa Njim, moći ćeš da obeduješ sa Njim. On nije samo tvoj Otac, već i tvoj večni Drug. Moraš da Njemu prepustiš odgovornost za sebe. Ako osećaš da te tvoja porodica ili prijatelji ne usmeravaju pravilno, onda je prvo što bi trebalo da uradiš da i njih položiš pred Stopala Svevišnjeg. Svaki put kada te napadne neki problem, umesto da pokušavaš da ga rešiš sam svojom ograničenom sposobnošću ili mudrošću, molim te da ga ponudiš Svevišnjem.

Njegove Oči vide bolje od naših. Njegove Uši čuju brže od naših ljudskih ušiju. Mi govorimo ljudskim bićima koja nemaju vremena da nas saslušaju; ona imaju tako mnogo stvari da učine u spoljašnjem svetu. Ali, mi veoma često zaboravljamo da postoji neko drugi ko gori od želje da sluša. Svevišnji uvek gori od želje da nas sasluša, ali Mu se mi ne obraćamo. Ponekad mi govorimo našem sopstvenom umu, našem sopstvenom nezadovoljnom vitalu, ali retko pokušavamo da govorimo našem unutrašnjem biću. Ako otkrijemo tajnu kako da govorimo našem unutrašnjem biću, rešićemo sve naše probleme i otkriti pravi smisao ljudskog postojanja. To ljudsko postojanje je zlatna prilika koju nam je podario Svevišnji. Mi kažemo da nemamo prilika, ali to je obična laž. Svevišnji nam je dao priliku, ali mi tu priliku ne koristimo.

Sreća

Sreća hrani naše srce, nadahnjuje naš um, okrepljuje naš vital i prosvetljuje naše telo.

Kada je srce srećno, ono grli čitav svet. Kad je um srećan, on prihvata svet kao sasvim svoj. Kad je vital srećan, on nudi svetu i samo svoje biće. A kad je telo srećno, ono služi svetu na način na koji svet želi da mu se služi.

Mesec naše sreće se smeje slatko, očaravajuće i duševno kad zmaj naše nade leti visoko u visinama Božanstvenosti. Sunce naše sreće sija blistavo kad Brod naših Snova dodirne Obalu Stvarnosti.

Posedovanje rađa ljudsku sreću. Odricanje rađa božansku sreću. Prihvatanje Božije Volje na Božiji sopstveni način rađa vrhunski božansku sreću.

U oblasti beživotne nade, sreća je teorijska i jalova. U moru nesebične ljubavi, sreća je praktična i plodonosna. U svetu obilnih strahova, sreća gorko jeca. U moru preteće sumnje, sreća smesta umire.

Čovek koji teži širi sreću kud god da pođe. Čovek koji ne teži guši sreću kud god tumara.

Život sreće je težnja.
Duša sreće je ostvarenje.
Cilj sreće je savršenstvo.

Svaki čovek ima dušu. Svaki čovek ima cilj. Njegova duša mu iznutra kaže da je njegov večiti Izvor sav sreća. Njegov cilj mu sa ljubavlju kaže da je njegovo stalno ispoljavanje Boga njegova sopstvena sreća.

Sreća je u Bogu. Sreća je od Boga. Sreća je za Boga. Život posvećenosti zna da je sreća Bog. Život preobražaja zna da je sreća od Boga. Život oslobođenja zna da je sreća za Boga.

Sreća je Božiji pronalazak. Sreća je čovekovo otkriće. Čovekovo dostignuće je sreća. Čovek ima sva prava da dobije Božije vlasništvo, jer je upravo to ono što Bog želi da čovek učini. Šta je Božije vlasništvo? Mir. Šta je Božiji vrhunski pronalazak? Ljubav.

Čovek koji voli mir je četvrt-Bog. Čovek koji je postigao mir je polu-Bog. Čovek koji otkriva mir i širi mir je potpuni Bog.

Čovek koji voli mir je Bog koji služi. Čovek koji je postigao mir je Bog koji sija. Čovek koji otkriva mir i širi mir je Bog koji ispunjava, u okviru zemaljskog vremena.

Božiji vrhunski pronalazak je Ljubav. Onaj ko svesno voli Boga ispoljava svoju najvišu božanstvenost. Onaj ko duševno voli Boga ispoljava svoju najdublju božanstvenost. Onaj ko bezuslovno voli Boga živi u večno bilstavoj, večno ispoljavajućoj i večno prevazilazećoj božanstvenosti Onostranog.

Ljudski zaljubljanik u Boga postiže stalnu Božiju sreću. Božanski zaljubljenik u Boga otelovljuje Boga-Sreću. Ljudski zaljubljenik u Boga još uvek ima osećaj odvojenosti, pa on postiže Božiju sreću u skladu sa svojom sposobnošću i u skladu sa svojom prijemčivošću. Ali, božanski zaljubljenik u Boga, zahvaljujući svom nerazdvojnom i stalnom jedinstvu sa Bogom, otelovljuje Boga, beskrajnu Sreću.

Budi srećan

Budi srećan.
Izrašćeš u Božiji najveći blagoslov, Njegov najviši poziv.

Budi srećan.
Jučerašnji svet želi da uživaš u njegovom dahu koji se predaje.
Današnji svet želi da uživaš u njegovom predanom dahu.
Sutrašnji svet želi da uživaš u njegovom ispunjujućem dahu.

Budi srećan.
Ujutro budi srećan sa onim što imaš.
Uveče budi srećan sa onim što jesi.

Budi srećan.
Ne žali se. Ko se žali? Slepi prosjak u tebi.
Kad se žališ, plešeš u blatu okolnosti neznanja.
Kad se ne žališ, sve okolnosti ovog sveta ti se duboko klanjaju, a Bog ti daje novo ime: težnja.
Težnja je vrhunsko blago u svetu svetlosti i blaženstva.

Budi srećan.
Želiš li da nikad ne budeš siromašan? Tad budi srećan. Želiš li da uvek budeš velik? Tad budi srećan.

Budi srećan.
Dobićeš ono što ti se najviše sviđa. Bićeš ono što ti se najviše sviđa.

Budi srećan.
Kad si srećan, ti i Bog zapovedate jedan drugom.
Bog ti zapoveda sa ljubavlju. Ti Bogu zapovedaš plaho.
Kad si nesrećan, neprijateljske sile ti zapovedaju nemilosrdno, sumnja ti zapoveda otvoreno, vezanost ti zapoveda pobedonosno, a strah ti zapoveda bezuslovno.

Budi srećan.
Bog u tebi vidi Svoju tvorevinu koja teži, Svoje ostvarenje koje preobražava, Svoje otkrovenje koje prosvetljava i Svoje ispoljavanje koje ispunjava.

Budi srećan.
Bog u tebi vidi drugog Boga. Bog te vidi kao drugog Boga. Bog tebe i Sebe vidi kao jedno.

II — Strah

167. Plašim se

Plašim se da pričam, plašim se da pričam.
Jezik mi je ubijen, srce mi je slabo.

Plašim se da mislim, plašim se da mislim.
Um mi je divlji i sklon da tone.

Plašim se da gledam, plašim se da gledam.
Jedem plodove drveta neznanja.

Plašim se da volim, plašim se da volim.
Voz sumnje kruži okolo, u visini.

Plašim se da budem, plašim se da budem.
Davno je umrla nada mog života u mene.

Strah

Koga se plašim?
Boga, Jednoga?
Nije tačno. Ja sam
Sin Oca Moga.

Čega se plašim?
Mog neznanja ogromnog –
Prašine slepe
Izdanka neumornog.

Zašto se plašim?
Jer moje oči
Ne vide Osmeh
Zlatnih nebesa.

Pitanje: Kažeš da bismo, ako nam je strah problem, trebalo da osetimo da smo Božija odabrana deca. Da li hoćeš da kažeš da nas je Bog odabrao da iskusimo strah?

Šri Činmoj: Strah je negativna sila, razorna sila, a mi smo Božiji vojnici koji će se boriti protiv straha. Strah potiče od tame, od neznanja. Ako uđemo u neku sobu koja je u potpunom mraku, prestrašićemo se. Ali, čim upalimo svetlo, tama se osvetljava i naš strah nestaje. Mi vidimo da u tami nema ničeg čega bismo se plašili, a nema ničeg čega bismo se plašili ni u svetlosti.

170

Kako da pobedite strah? Sedite pred stopala svoje prosvetljujuće svetlosti svesti. Ta svetlost ima nepokolebljivu snagu volje da nas zaštiti, oslobodi i usavrši.

Pitanje:Kako pobediti strah?

Šri Činmoj: Pitanje:Kako pobediti strah? Strah može da postoji u fizičkom telu, vitalnom, mentalnom, pa čak i u srcu. Pre svega, gde je strah veoma prisutan. Ako strah postoji u grubom fizičkom, onda ta osoba treba da se koncentriše na pupčanu čakru. Ako neko može da se koncentriše na pupčani centar i bude jedno sa životnom snagom, životnom energijom u fizičkom, on tu može da pobedi strah.

Ako neko želi da pobedi strah u vitalu, onda treba da se koncentriše na sopstveno unutrašnje biće. Ali ovo je teško za početnike. Zato im kažem ako žele da savladaju strah u vitalu, treba da pokušaju da prošite pravi vital u sebi. Imao dve vrste vitala. Jedan vital je agresivan, a drugi dinamičan. Dinamički vital želi da stvori nešto na brzinu na božanski način, na prosvetljeni način. Dakle, ako možemo da se koncentišemo na taj vital, ili fokusiramo našu pažnju na taj vital, onda širimo svoju svest u vitalu. Tada ne može biti straha.

Da bi se pobedio strah u umu, čovek mora svakodnevno da praznit um. Um je pun sumnje, nejasnoće, neznanja, podozrenja i tako dalje. Rano ujutru možete pokušati, recimo deset minuta, da nemate misli - dobre, loše, božanske ili nebožanske. Ako misao dođe, pokušajte da je ubijete. Zatim, posle izvesnog vremena, dozvolite samo božanske misli koje su vam prijatelji. U početku ne znate ko vam je prijatelj, a ko neprijatelj. Morate da budete veoma oprezni. Kasnije možete dozvoliti samo svojim prijateljima da uđu, to jest božanskim mislima, progresivnim mislima, prosvetljenim mislima. Ove misli će nesumnjivo pobediti strah u umu u vaše ime. Osetite da je vaš um kao posuda. Prvo ga ispraznite, a zatim čekajte da se spusti Mir, Svetlost i Blaženstvo. Ako prvo ne ispraznite posudu, Mir, Svetlost i Blaženstvo neće moći da uđu.

Zašto postoji strah u fizičkom, u vitalnom, u umu? Upravo zato što ne želimo da proširimo svoju svest. Ja sam odvojen od tebe. Ti si odvojen od mene. Zato se ja bojim tebe, a ti mene. Ali kada spoznamo Najviše, odmah osećamo dužinu i širinu univerzuma kao svoj sopstveni. Samo u ekspanziji možemo izbaciti strah. Ako proširimo svoju svest, onda postajemo deo drugih. Mi pripadamo drugima, drugi pripadaju nama. Kako se možemo plašiti bilo koga drugog kada mi predstavljamo božansko u čovečanstvu, a drugi predstavljaju isto to božansko u čovečanstvu? Dakle, straha ne može biti.

Sada, strah u srcu. Srce koje teži nema straha, ali srce bez stremljenja ima strah. Srce koje teži ima plamen - gorući plamen koji se penje prema najvišem. Gde je svetlost, ne može biti straha. Sada, kako pobediti strah u netežećem srcu. Ovde morate uzeti pomoć direktno iz duše. Kada meditirate na srčani centar, svaki put kada udahnete, pokušajte da osetite da kopate unutra. Ovo nije nasilno kopanje. Ne. To je samo božanski pojačan osećaj koji imate u svom srcu da idete duboko, duboko, duboko u sebe. Svaki put kada udahnete, osetite da ulazite duboko u sebe. A onda, nekoliko dana ili nekoliko meseci kasnije, sigurno ćete osetiti peckanje ili čuti vrlo tanani zvuk. Kada čujete zvuk, pokušajte da vidite da li je zvuk uzrokovan nečim ili je spontan. Trebaju nam dve ruke da pljesnemo. Ali ovde, u srcu, zvuk ne proizvode dve stvari koje se sudaraju; on je automatski, spontan. Dakle, kada osetite taj zvuk iznutra, poput nebeskog gonga, onda ćete sigurno pobediti strah u svom netežećem srcu.

Kako pobediti strah

Naše telo je ograničeno; zato se telo plaši. Naš vital je nesvestan; zato se vital plaši. Naš um je mračan; zato se um plaši. Naše srce ne teži; zato se srce plaši.

Da bismo telo oslobodili straha, potrebno nam je veličanstveno iskustvo naše duše. Da bismo naš vital oslobodili straha, potrebno nam je dinamično i svesno širenje naše duše. Da bismo oslobodili naš um od straha, potrebno nam je preobražavajuće prosvetljenje naše duše. Najzad, da bismo oslobodili svoje srce od straha, potrebno nam je ispunjujuće savršenstvo naše duše.

Čovekov strah mu ne dozvoljava da vidi lice krajnje Stvarnosti. Čovekov strah mu ne dozvoljava da dosegne Zlatne Obale Onostranog. Čovekov strah mu ne dozvoljava da ispuni Boga zarad Boga samog.

Ali Bog, Tvorac svega dobroga, ima bezgraničnu Samilost, Brižnost i Ljubav prema čovečanstvu.

Božija Samilost spasava čoveka.
Božija Brižnost oslobađa čoveka.
Božija Ljubav ispunjava čoveka.

Kad nesvesno razmišljamo o strahu ili gajimo strah, strah nam sa osmehom pruža ruku. Kad svesno mislimo o strahu ili gajimo strah, strah nas pobedonosno grli. Ali, kad mislimo na našu unutrašnju hrabrost, Bog plače Svojim božanskim Plačem, jer oseća da je tu našao Svoj odabrani instrument.

Zemlja se plaši transcedentalne Svetlosti Neba, a Nebo se plaši bezdanog neznanja zemlje. Bog kaže zemlji: „Dete moje, ne ponašaj se budalasto. Transcendentalna Svetlost Neba neće te oslepeti. Nebeska svetlost neće te raskrinkati. Naprotiv, Svetlost Neba će te prosvetliti. Svetlost Neba će te preobraziti“.

Bog kaže Nebu: „Ne budi ludo. Bezdano neznanje zemlje ne može te zarobiti. Ono te ne može uništiti. Naprotiv, neznanje zemlje će ti se ponuditi. Ti ćeš preobraziti lice zemlje“.

Bog kaže: „Potrebni ste mi oboje, i zemlja i Nebo“.

„Nebo, ti ćeš morati da preneseš zemlji poruku ostvarenja.

Zemljo, poruku ispoljavanja, Mog božanskog ispoljavanja, ti ćeš morati da ponudiš Nebu“.

Strah potiče od našeg duboko ukorenjenog neznanja. Mi ne vidimo svetlost našim unutrašnjim vidom. Mi vidimo svetlost našim spoljašnjim, ljudskim, zemaljski ograničenim razumevanjem.

Dozvolite da vam ispričam jednu kratku priču. Jedan starac, koji je jedne večeri išao ulicom, nagazio je na konopac. Nije bilo osvetljenja, pa je on pomislio da je konopac u stvari zmija. Prestrašen, vrisnuo je i pobegao što je brže mogao. Usput se sapleo i slomio nogu.Neki ljudi koji su bili u blizini čuli su viku i vrisak, pa su dotrčali sa štapovima. Starac je sve vreme vikao da je tamo zmija. U tami su i drugi pomislili da je to zmija. Zato su počeli da udaraju konopac i slučajno počeli da udaraju jedan drugog.

Vika i mlaćenje su se nastavili sve dok nije došla druga grupa sa svetiljkom i otkrila da je to samo konopac, a ne zmija.Dakle, kada se pojavila svetlost, otkrivena je prava stvarnost.

Slično tome, u našem ljudskom životu, kad svetlost uđe u našu fizičku svest, svakako će nestati sve vrste straha. Ali, nama nedostaje svetlost. Zato se strah svesno i namerno širi u svakom trenutku našeg života.

Ali, ako smo dovoljno iskreni da zaronimo duboko unutra i da osetimo da je unutrašnja hrabrost naša svojina, ta unutrašnja hrabrost može da osvane u svakom trenutku. Ona je više nego voljna da izađe na površinu. Iznošenje te unutrašnje hrabrosti na površinu predstavlja svesno buđenje našeg unutrašnjeg bića. Svi imamo to unutrašnje biće, ali, na nesreću, veoma malo nas želi da ga hrani. Mi hranimo naše telo kako bismo se okrepili. Proučavamo knjige da bismo nahranili naš um. Mi činimo mnoge stvari da bismo okrepili naše spoljašnje biće, ali ne činimo praktično ništa da nahranimo naše unutrašnje biće.

U našem unutrašnjem biću mi možemo da izrastemo u nepokolebljivu volju. Kad koristimo našu nepokolebljivu volju, koja nam lako može biti na raspolaganju, možemo da pobedimo i sam dah straha. Ovde, na zemlji, naša nepokolebljiva i neukrotiva volja može da vrhunski zavlada. Potrebna nam je samo jedna stvar: svesna svesnost o božanskoj Svetlosti, koja je naša. Naše je pravo po rođenju da ostvarimo i otelovimo tu unutrašnju Svetlost.

Ne može biti straha, ne može biti ni mrvice straha kad živimo u sjaju duše. Da bismo stalno živeli u božanskom sjaju naše duše, potrebna je samo jedna stvar: svesni unutrašnji plač. Taj unutrašnji plač se zove težnja, uspinjući plamen u nama. Kad taj plamen počne da se uzdiže ka najvišem, on prosvetljuje sve oko sebe. Tama se preobražava u svetlost, strah u snagu, sumnja u pouzdanje, neznanje u mudrost, a smrt u Besmrtnost.

173

Razlika između straha i sumnje je u sledećem; strah gaji sam sebe, sumnja hrani samu sebe.

Nema malog neprijatelja

Nema malog neprijatelja.
Slabašan strah
Muči čitavo naše biće.
Sićušna sumnja
Proždire čitavo naše biće.
Majušna ljubomora
Uništava naše sveopšte jedinstvo.

Pitanje. Kako da prevaziđem strah od neuspeha?

Šri Činmoj: Moraš da znaš šta je neuspeh i šta neuspeh može da učini. Strah će sigurno nestati kad shvatiš da neuspeh nije nešto sramno, štetno, razorno ili bolno. Oseti da je neuspeh nešto prirodno. Kad dete uči da hoda, ono se često sapliće i pada. Ali, ono ne oseća da je pad neuspeh. Ono misli da je prirodan proces da na trenutak ustane, a potom ponovo padne.

Ako razmišljaš o neuspehu iz te perspektive, ne kao o nečemu što je suprotstavljeno ili potpuno udaljeno od stvarnosti, već kao o nečemu što sačinjava, oblikuje i postaje stvarnost, tu ne može biti nikakvog straha. Mi smatramo neuspeh nečim suprotnim našem očekivanju i našem ostvarenju Boga. Ali, neuspeh se ne protivi našem ostvarenju, Neuspeh je nešto što nas gura ka tom ostvarenju. Ono što mi zovemo neuspehom, u Božijim Očima samo je jedno iskustvo.

Uvek shvati neuspeh kao jedno iskustvo. Ne smatraj ga nečim dovršenim, ni vrhuncem nekog iskustva, već pre procesom jednog iskustva. Ako misliš da je taj neuspeh kraj tvog iskustva, onda se varaš. U jednoj dugoj trci čovek može da počne veoma polako, pa da onda postepeno povećava brzinu, i konačno stigne do cilja. Ali, ako misli da neće stići do cilja zato što mu je start bio spor, on se grdno vara. Kad ne bi bilo neuspeha, svakako bi trčao najbrže. Ali, ako se dogodi neuspeh, smatraj ga jednim iskustvom koje tek počinje. Kraj će biti uspeh. A ko tada može reći da nisi uspeo? Ko prosuđuje? Ako ti sam prosuđuješ, bez obzira šta činiš i šta si postigao, ti ćeš uvek osećati da nisi uspeo. Ali, ako prosuđuje neko drugi, on će znati da li je tvoj takozvani neuspeh stvaran. On će tvoje iskustvo nazvati neuspehom jedino ako ti ne želiš da prevaziđeš ono što oseđaš da je pogrešno u tebi. Kad odustaneš od duhovnog života, to je neuspeh. Osim toga, u mojoj terminologiji ne postoji takva stvar kao što je neuspeh.

Hrabrost

Hrabrost je najposvećeniji sluga čovekove sopstvene vere u sebe i u Boga.

Bojažljivost kaže: „Bog je zauvek nespoznatljiv“. Hrabrost kaže: „Zasad je Bog nepoznat, ali samo još na neko vreme“.”

Kukavičluk je dodatni težak teret koji moramo da nosimo u hodu našeg svakodnevnog života.

Hrabrost je uvek voljni nosač koji nosi naše blago, spoljašnje i unutrašnje, u skladu sa htenjem naše duše.

Hrabrost je savršenstvo jedino kad niče iz našeg jedinstva sa Božijom Vizijom.

Nema drugog načina da zadovoljimo naše unutrašnje biće, osim da budemo savršena slika hrabrosti.

Entuzijazam u svom najčistijem izrazu je hrabrost.

Bez hrabrosti, život je put bez napretka.

Sama smrt se bezuspešno bori protiv čovekove unutrašnje hrabrosti.

Hrabrost je uspešno Božije nadahnuće u čovekovom telu, umu, srcu i duši.

177

Ono što nam je potrebno da bismo se pobedonosno izdigli iz svake nevolje jeste unutrašnja hrabrost. Šta je unutrašnja hrabrost? Unutrašnja hrabrost je stalno prihvatanje i ispunjenje Božije Volje.

178

IUnutrašnjoj hrabrosti potrebno je naše spoljašnje biće. Spoljašnjem strahu potrebno je naše unutrašnje biće.

179

Hrabrost je apsolutno neophodna u našem duhovnom životu. Već i da bi se prihvatio duhovni život, potrebna je ogromna hrabrost. Jedino božanski hrabra duša, jedino božanski nadahnuta duša može da brzo stigne do najvišeg Cilja.

Ta hrabrost nije hrabrost neke nadmene, grube osobe koja udara druge da bi pokazala svoju nadmoćnost; ona je potpuno drugačija. Ta hrabrost je naša stalna svesnost o tome u šta se upuštamo, šta ćemo postati ili šta čemo otkriti. Mi moramo da se hrabro bacimo u okean duhovnosti, ali moramo da znamo da ne skačemo u more nesigurnosti. Nesigurnost i duhovnost nikad ne idu zajedno. Kad govorimo o hrabrosti, moramo da znamo da hrabrost znači sigurnost.

Ostvarenje Boga nećemo postići na silu, već stalnim davanjem sebe. Davanje sebe je najmoćnije oružje, jer u davanju sebe leži istinska hrabrost. Kad znamo, osećamo i uviđamo da je Bog naš, a da smo mi Božiji, vidimo kako iz nas izvire spontana hrabrost.

180

Teškoće ukazuju na snagu neželjenih sila. Istrajnost ukazuje na neizbežnu pobedu večno ispunjujuće, večno blistave Svetlosti Duše.

181

Samopouzdanje znači Božije unutrašnje vođstvo.

Obraćaj se i ne obraćaj

U svom životu težnje
Obraćaj se veri.
Vera će osnažiti tvoj uspeh.

U svom životu težnje
Obraćaj se hrabrosti.
Hrabrost će proširiti tvoje vidike.

U svom životu težnje
Ne obraćaj se sumnji.
Sumnja će oslabiti tvoju budnost.

U svom životu težnje
Ne obraćaj se strahu.
Strah će oslabiti tvoj napredak.

III — Sumnja

Zašto je lakše da se ne veruje nego da se veruje?

Zašto je lakše da se ne veruje nego da se veruje? Lakše je da se ne veruje nego da se veruje zato što je sumnja čin silaska, dok je verovanje čin uspona. Silazak je lakši od uspona.

Lakše da se ne veruje nego da se veruje zato što je neverovanje čin rušenja, a verovanje čin građenja. Graditi je teže nego rušiti.

Lakše je da se ne veruje nego da se veruje zato što je neverovanje čin našeg sebičnog uma, dok je verovanje čin našeg požrtvovanog srca.

Neverovanje počinje svoje putovanje u umu koji sumnja, a završava ga u destruktivnom vitalu. Verovanje počinje svoje putovanje u prosvetljujućoj duši i nastavlja da stupa u prostranom kraljevstvu srca koje teži.

Čovek neverovanja nam sa čvrsto zatvorenim očima govori šta su drugi, šta je svet i šta on sam može da učini za svet, ako hoće. Čovek verovanja, sa široko otvorenim vratima svog srca, kaže nam šta je Bog učinio za njega, šta Bog čini za njega i šta će Bog učiniti za njega.

Neverovanje ima svoje savršenstvo. Neverovanje svoje savršenstvo nalazi u ciklonu odvojenosti. Verovanje ima sopstveno savršenstvo. Verovanje nalazi svoje savršenstvo u muzici sveopšteg jedinstva.

Neverovanje kaže svetu: „Pazi se, pazi se. Ako se ne budeš pazio, ja ću te proždrati“. Verovanje kaže svetu: „Uđi, molim te, željno sam te čekalo“.

Neverovanje mrzi svet. Zašto? Ono oseća da svet nipošto nije od njega i nikad ne može biti za njega. Čovek neverovanja uvek oseća da mu svet ne pripada i da nikako ne može da gazduje svetom. Upravo zato se čovek neverovanja usuđuje da mrzi svet.

Čovek verovanja voli svet. Zašto? On veruje da je ovaj naš svet uistinu težeće Telo Boga, blistavi San Boga i Ispunjujuća Stvarnost Boga.

Ako u duhovnom životu neko gaji neverovanje, on naprosto produžava put ka krajnjem Cilju. Ali, ako tragalac ima obilatu veru u svoj duhovni život, u svoju potragu za krajnjom Istinom, on nesumnjivo skraćuje to rastojanje. Najzad, ako je njegovo unutrašnje biće ispunjeno bezgraničnom verom, on oseća da sam Cilj, Cilj Onostranog, trči ka njemu, a ne da se on trudi da dostigne Cilj.

Dođe trenutak kad čovek neverovanja, pošto je potpuno frustriran, iz očajanja hoće da ubije svet oko sebe. Ali, na svoje veliko iznenađenje, on vidi da ga je divlje neznanje sveta već probolo. Sa svojim oholim znanjem želeo je da ubije svet; ali, pre nego što je mogao da ubije svet, svet sa svojim neznanjem je ubio njega.

Čovek verovanja želi da voli svet. Na svoje veliko iznenađenje, on vidi da je čitavo njegovo postojanje u samom srcu sveta. Svet je već, u najvećim dubinama svog srca, postavio presto da čovek verovanja sedne na njega.

U našem duhovnom životu, neverovanje je pravi zločin. Kad ne verujemo, mi sipamo spori otrov u naš sklop; mi ubijamo naše mogućnosti i sposobnosti i svesno i namerno se valjamo u zadovoljstvima neznanja.

Zašto ne verujemo? Ne verujemo jer se plašimo jedinstva, plašimo se prostranstva. Mi osećamo da gubimo svoj identitet, gubimo samo svoje biće kad uđemo u ogromno prostranstvo. Ali, mi zaboravljamo neporecivu istinu da prostranstvo nije ništa drugo do uvećanje naše obogotvorene svesti.

Jednom običnom čoveku, ljudskom biću koje ne teži, krajnje je teško da ne bude neverni Toma. Osoba koja teži, tragalac koji teži, zna da unutar nas ima nešto što ga gura prema svetlosti, prema Stvarnosti, jer njegov život je život svesne svesnosti. Osoba koja ne teži oseća da je nešto spolja vuče unazad, vuče ga ka nečemu nepoznatom, nečemu što će je zarobiti.

Kad svesno nekome ne verujemo, mi ne shvatamo činjenicu da naš unutrašnji magnet privlači negativne osobine te osobe u nas. Šta se događa ako je neko postigao nešto, a mi mu ne verujemo? Ta osoba i njena dostignuća ostaju isti, verovali mi u njih ili ne. Ali, ta osoba takođe ima nesavršenosti, ograničenu sposobnost, nečistotu, a naše neverovanje predstavlja magnet koji privlači samo te nesavršenosti. Ako imamo vere i ako punudimo tu veru, tada bi trebalo da osetimo da imamo jedan magnet koji privlači dobre osobine, božanske osobine, prosvetljujuće osobine te druge osobe.

Kad ne verujemo u Boga, kad ne verujemo u Stvarnost, Bog ostaje isti. Ali, tada neznanje, ogromno prostranstvo neznanja, dobija priliku da nas još snažnije i potpunije obavije. A kad verujemo u Boga, Božija Samilost dobija najveću priliku da krajnje moćno deluje u nama i kroz nas.

Što dublje ulazimo u duhovni život, to svesniji postajemo sposobnosti neverovanja i verovanja. Neverovanje nije ništa drugo do uništenje. Verovanje nije ništa drugo do jedno novo stvaranje. Svaki put kad verujemo u nešto, mi u sebi i oko sebe vidimo lice jedne nove tvorevine. A kad pođemo još jedan korak dalje, kad u nama zavlada unutrašnja vera, tad u sebi vidimo savršenog čoveka i oslobođenu dušu.

184

U unutrašnjem životu, mi vidimo ulogu straha i sumnje, hrabrosti i sigurnosti.

Strah. Šta je to? Kada vodimo duhovni život, mi smesta dolazimo do zaključka da je strah pravi neprijatelj. Šta on čini? On nam kupuje kovčeg davno pre nego što nam je suđeno da umremo.

Sumnja. Šta ona čini? Ona počinje da nam kopa grob dok smo još u životu, dok još obavljamo svoje zemaljske dužnosti.

Hrabrost. Hrabrost je spoljašnji izraz ili ispoljavanje naše unutrašnje neukrotive volje. U svakom trenutku mi možemo da stanemo pred stvarnost, vidimo stvarnost i rastemo u stvarnost, ukoliko je naše biće prožeto unutrašnjom voljom i spoljašnjom hrabrošću.

Pouzdanje. Pouzdanje nam kaže da je Bog naš. Bog nije isključivi monopol nijednog pojedinca. Čak ni ostvarene duše ne mogu da se usude da tvrde da Bog pripada jedino njima. Ne, daleko od toga. Svaki pojedinac ima pravo da izjavi da je Bog njegov i da on pripada Bogu. Pouzdanje čini da oseti da su Bog i on večno jedno i da je ostvarenje Boga njegovo pravo po rođenju.

Živi univerzum i univerzum koji se razvija, umirući univerzumi univerzum koji iščezava. Kad težimo, kad svesno, duševno i spontano nastojimo da prevaziđemo granice konačnog, mi živimo u tom živom univerzumu koji se razvija. Kad svesno ili nesvesno gajimo sumnju, ljubomoru, strah, nesavršenstvo, vezanost, ograničenje i smrt, mi živimo u tom univerzumu koji umire i iščezava.

185

Sumnja će nas napustiti jedino kad osetimo da nam je suđeno da učinimo nešto za Boga. Od reči „suđeno“ mi dobijamo ogromnu moć. Ta reč na površinu iznosi bezgraničnu hrabrost. Čak i ako je čovek po prirodi slab, ukoliko neko može da ga ubedi da mu je suđeno da radi za Boga, njegova unutrašnja hrabrost smesta izbija na površinu. On će se boriti protiv svih prepreka sa snagom i unutrašnjom odlučnošću koja će ga iznenaditi. Mogu mu se javiti prepreke u obliku nečistote, tame, ljubomore, straha i sumnje, ali će reč „suđeno“ skršiti ponos svih negativnih sila. Sve što nije božansko moraće da se preda toj reči. Zato, ako imamo tu vrstu unutrašnjeg i spoljašnjeg ubeđenja koje nam kaže da nam je suđeno da služimo Bogu, nesumnjivo možemo postići cilj.

186

Sumnja je najgora moguća nečistota u ljudskom umu.

187

Sumnja je sila koja vuče naniže na niske i netežeće stupnjeve tragaočeve evolucije.

Dolazi li verovanje spontano ili pomoću napora?

Verovanje dolazi spontano. Verovanje dolazi pomoću napora. U duhovnom životu, jedan iskren, napredan i predan tragalac može da ima i imaće spontanu vetu. Vera koja se stekne ličnim naporom, bez božanske Milosti i Božije bezuslovne zaštite ne može da bude tako delotvorna kao spontana vera.

Spontana vera je dar od Boga koji dopušta ljudskom u nama da vidi, oseti i raste u samu sliku Božiju. Verovanje pomoću ličnog napora je ljudsko zemaljsko otkriće, iako je u izvesnoj meri i ono takođe neophodno.

Kad verujemo, vidimo. Kad vidimo, verujemo. Ako vidi kad veruje, tragalac postaje jedan savršeni insrument da ga Svevišnji koristi na Njegov sopstveni Način. Ako veruje kad vidi, tragalac se svečano zaklinje i Bogu i samom sebi da će ostvariti i ispuniti Boga na zemlji. Ali, nema izvesnosti, nema garancije. On će možda ispuniti svoje božansko obećanje, a možda neće, jer ga u svakom trenutku njegovog putovanja mogu napasti brojne sumnje, strahovi, ljubomore, strepnje i noć neznanja.

Verovanje pomoću napora je prihvatanje, puko prihvatanje, Istine i Svetlosti. To verovanje je obično mentalno i intelektualno. Ali, spontano verovanje je svesno i stalno jedinstvo sa Istinom i Svetlošću. To ne znači da je verovanje koje se stekne ličnim naporom beskorisno; lični napor ima svoju vrednost, ali on nije tako snažan i pouzdan kao spontano verovanje.

Nisu samo obična ljudska bića, već i mnogi duhovni divovi, patili od sumnji i drugih nebožanskih osobina u svojoj ljudskoj prirodi pre nego što su se posvećeno i od sveg srca otisnuli u duhovni život. Verovanje koje dolazi iznutra predvodi božansku duhovnu vojsku, a ta vojska uništava naše sumnje, tačnije, recimo da ona prosvetljuje naše sumnje, usavršava naše nesavršenosti i preobražava naše vezanosti i ograničenja u božansku punoću.

Mi imamo dva glavna organa: oko i uho. Naše oči često, ako ne i uvek, veruju same sebi. Naše uši veoma često veruju drugima. To su naše ljudske oči i ljudske uši. Ali, božansko oko, treće oko, verovaće jedino u viziju Božanstvenosti, a božanske uši verovaće jedino u istinu Stvarnosti. Kad slušamo unutrašnju zapovest, kad imamo sposobnost da rastemo u stalnu poslušnost našem Unutrašnjem Pilotu, mi iznutra i spolja osećamo prisustvo spontanog verovanja. Verovanje je stvarnost naše unutrašnje poslušnosti. To je božansko verovanje, spontano verovanje. Verovanje pomoću napora je ograničeno, disciplinovano ljudsko razumevanje.

Verovanje je moć. Pravi tragalac za beskrajnom Istinom to zna. Jedan neiskren i netežeći tragalac je svestan istine da je verovanje moć, ali ne može da prevaziđe razumevanje ili znanje: dok iskren, istinski i posvećeni tragalac zna da je ta vera dinamička moć i poseduje je kao potpuno svoju.

Mi vidimo drvo. Drvo donosi cvetove, a ubrzo zatim vidimo plodove. Cvet je glasnik ploda. U duhovnom životu, verovanje je cvet. Verovanje je božanski anđeo koji ulazi u nas kao glasnik Gospoda Svevišnjeg.

Mi možemo da odgajimo verovanje. Ako nemamo verovanje, mi možemo da ga razvijemo. Kako? To možemo da uradimo tako što ćemo se družiti sa iskrenim duhovnim ljudima kojima je više stalo do Boga nego do zadovoljstva. Ima takođe ljudi kojima je stalo jedino do Boga u ljudskim bićima, pa ako se družimo sa takvim ljudima, možemo da razvijemo verovanje. Kad imamo verovanje, možemo da šetamo sa Bogom u Njegovom Vrtu Svetlosti i Blaženstva.

Ali, u duhovnom životu spontano verovanje nije i ne može da bude poslednja reč. Postoji nešto beskrajno više i dublje od verovanja, a to je vera. Kad imamo verovanje, mi možemo da u ogromnoj meri napredujemo na jedan dan ili mesec ili godinu. Ali, ako potom svesno ili nesvesno podlegnemo nebožanskim silama, naše verovanje će izgubiti svoju snagu. Tada ne možemo da brzo napredujemo u duhovnom životu uprkos tome što imamo verovanje.

Snaga verovanja, čak i spontanog verovanja, nije dovoljna da nas odnese krajnjem Cilju. Verovanje je poput instrumenta za decu na kome možete da svirate ograničen broj godina. Ali, kad imate veru, vi dolazite do uvida da ste vi večni svirač, a istovremeno ste i večni instrument. A kad odete još dalje i dublje, bi uviđate da je svirač neko drugi, Gospod Svevišnji, a da ste vi Njegov instrument. On je večni Svirač, a vi ste Njegov odabrani instrument za večnost.

Spontano verovanje će učiniti da osetite šta vi večno jeste: Božije odabrnao dete. Ali, ako nemate vere, nećete imati osećaj punog zadovoljstva i osećaj da ste večno jedno sa Njim, da predstavljate Jednog i da je samo vaše prisustvo na zemlji ispoljavanje Jednog Apsolutnog Svevišnjeg. Jedino kad se vaše spoljašnje i unutrašnje biće ispune verom, vi možete da ispoljite Boga ovde, na zemlji. Vera u sebe i vera u Boga moraju da idu ruku pod ruku.

Ako kažete da nemate vere u sebe, ali da potpuno verujere u Boga, moram da vam kažem da ne možete daleko da stignete. Morate da imate veru, stalnu i obilnu veru ne samo u Boga, već i u sebe, jer vi ste Božiji sin ili Božija ćerka. Kad istinski osećate da ste Božije dete, uvidećete da vam je ispod časti da sklapate prijateljstvo sa neznanjem. Stvarnost, Večnost, Besmrtnost i Beskonačnost nisu maglovite predstave; oni vam pripadaju po rođenju. Kad imate takvu veru, Bog će izliti Svoje odabrane Blagoslove na vašu posvećenu glavu i predano srce.

Ali, vera u sebe ne sme da pređe svoju granicu. Malopre sam rekao da morate da imate veru, stalnu veru u izobilju. Ali, morate isto tako da imate na umu izvor svoje vere; ne smete da zaboravite odakle ona dolazi. Ponekad ćete možda pomisliti: „O, toliko se trudim da ostvarim apsolutnu Istinu, da postignem savršenstvo. Sve je to moj napor, moj napor. Jedan posto posla će obaviti Milost Svevišnjeg, a devedeset devet posto moj sopstveni napor“. Ali, kad osvane taj najslavniji dan i vi ostvarite Apsolut, videćete da je stvar potpuno obrnuta: vaša vera vam je omogućila da uložite taj jedan posto ličnog napora radi svog ostvarenja, a Bog vam je obezbedio ostalih devedeset devet posto kao Svoju božansku Milost, bezuslovnu Milost. A kad budete na pragu ispoljavanja svog ostvarenja, spoznaćete jednu još višu i dublji istinu. Uvidećete da vam je taj jedan posto vere koji ste imali, i koji vam je bio apsolutno neophodan, takođe darovao Bog.

Vi ste izabrani od bezbrojnih ljudi da trčite prema Svetlosti. Drugi još čvrsto spavaju. To što vas je nadahnulo da izađete iz neznanja i uperite pogled u Svetlost bila je čista Milost, Božija bezuslovna Milost. Pošto je takođe On bio taj koji vas je inspirisao i pozvao da se svesno pridružite Njegovoj kosmičkoj Igri, morate da osetite da je i taj jedan posto vere koji ste imali na početku takođe došao direktno od Boga, Apsolutnog Svevišnjeg.

Neki ljudi ne veruju; oni žele da idu negativnim putem. Bez obzira koliko daleko odu, njihov um im govori da Boga nema. Ali, na osnovu mog jedinstva sa Bogom i čovečanstvom, hteo bih da vam kažem da na ovom svetu oni neće steći ni privremeno zadovoljenje, a da i ne govorimo o obilatom zadovoljstvu. Doći će dan kada će uvideti da im njihov nedostatak vere, njihovo poricanje Boga, ne daje ono što bi hteli. Biće prisiljeni da potraže neko ispunjujuće verovanje.

Mi, koji smo krenuli duhovnim putem, predstavljamo prethodnicu. Svi će na kraju trčati prema istom tom transcendentalnom Cilju. Većina čovečanstva neće uvek zaostajati. Sva Božija deca, bez obzira koliko su nesvesna i netežeća, jednog će dana trčati prema zajedničkom Cilju. Taj Cilj je vrhunsko otkriće čovekove Božanstvenosti i stalno i savršeno ispoljavanje njegove neprolazne Stvarnosti.

189

Mi sumnjamo u Boga kad god hoćemo. Mi sumnjamo u Boga zato što mislimo da se On ne može videti. Mi sumnjamo u Boga zato što mislimo da se On ne može čuti. Mi sumnjamo u Boga zato što mislimo da se On ne može razumeti.

Ali, šta smo učinili da bismo Ga videli? Da bismo Ga čuli, šta smo uradili? Da bismo Ga razumeli, šta smo uradili?

Jesmo li se duševno molili svakog dana da bismo Ga videli? Odgovor je - ne. Da bismo Ga čuli, jesmo li odano voleli čovečanstvo? Ne! Da bismo Ga razumeli, jesmo li služili božanskom u čovečanstvu? Ne! Nismo se molili Bogu. Nismo voleli čovečanstvo. Nismo služili božanskom u čovečanstvu. Pa ipak, želimo da se sretnemo sa Bogom oči u oči.To nije moguće.

Bog se može videti uz pomoć našeg unutrašnjeg plača, tog uspinjućeg plamena u nama koji nazivamo težnjom. U svakom trenutku, taj plamen se uspinje prema najvišem. Ako znamo kako da iznutra plačemo, taj plamen će se penjati visoko, više, najviše; a dok se uspinje, on će prosvetljavati svet oko sebe.

190

Sumnja se može pobediti. Ona se mora pobediti. Kako? Jedini odgovor je stalna i duševna koncentracija na um, meditacija na srce i kontemplacija na čitavo biće.

191

Svako ljudsko biće može da istovremeno bude i borac i osoba koja prašta. Kada ga muče sumnje u sebe, ono mora da igra ulogu borca. A kada ga ponižava njegovo sopstveno neznanje, ono mora da igra ulogu osobe koja prašta.

192

Kako da pobedite sumnju? Držite se zaveta unutrašnje tišine; maditirajte iznutra i nesebično služite. Vaša sumnja neće imati snage da viče na vas. Ona će morati da umre – i umreće, zauvek.

Kazna

Sumnja je samokažnjavanje.Vera je samorazvoj.

Strah je samokažnjavanje.Hrabrost je samookrepljenje.

Podela je samokažnjavanje.Jedinstvo je samoprosvetljenje.

Mržnja je samokažnjavanje.Ljubav je samoispunjenje.

Nosioci

Sumnjo, ne dolazi k meni!
Ako dođeš,
Odneću te Veri.
Vera i ja ćemo te ubiti.

Strahu, ne dolazi k meni!
Ako dođeš,
Odneću te Volji.
Volja i ja ćemo te ubiti.

Vero, dođi mi!
Nosi me do prave polazne tačke.

Voljo, dođi mi!
Nosi me do krajnjeg Cilja.

Svi su nesebični

Sumnja svoju sposobnost deli
Sa umom.
Zato je sumnja nesebična.

Nadmenost svoju sposobnost deli
Sa vitalom.
Zato je nadmenost nesebična.

Lenjost svoju sposobnost deli
Sa telom.
Zato je lenjost nesebična.

Nesigurnost svoju sposobnost deli
Sa srcem.
Zato je nesigurnost nesebična.

Neizvesnost svoju sposobnost deli
Sa dušom.
Zato je neizvesnost nesebična.

Čovek svoju sposobnost za neznanje deli
Sa Bogom.
Zato je čovek nesebičan.

Pitanje: Kad bi mi rekao da možeš da preplivaš okean, ja bih rekao: „Dobro, da vidimo“. Ne bih prihvatio tvrdnju da možeš dok ne bih video da si to uradio, a onda, kad bih video da si to uradio, rekao bih: „Dobro, sad možeš da me učiš“.

Šri Činmoj: Šri Činmoj: Dobro. Ali, ako bi od mene tražio da ti dokažem da sam u stanju da plivam, morao bi da me pustiš da to uradim na moj način. Ako bi mi tražio da dokažem moju sposobnost sa rukama vezanim na leđima i sa vezanim nogama, ne mislim da bih bio u stanju da ti bilo šta dokažem. Ili. kad me ne bi pustio da uđem u vodu, ili kad bi zatvorio oči i odbio da gledaš šta radim, mislim da ništa ne bih mogao da ti dokažem.

Postoji način da jedan duhovni Učitelj dokaže istinitost svoje filozofije ili svog ostvarenja, ali mu moraš dopustiti da to učini na njegov način. Zamolio bih te da se na nekoliko meseci okaneš svojih sumnji, svojih nečistota, svojih želja, i da iskreno, posvećeno i duševno meditiraš sa mnom. Kad bi mi dopustio da se dokažem na taj način, vrlo brzo bi video i osetio istinu. Ali, ako kažeš: «Ne, ja neću da se ti dokažeš na taj način; hoću da mi smesta pokažeš Boga, Istinu i Svetlost ovde, preda mnom», šta bih ja mogao? Tada bih bio bespomoćan. Kad bih doneo Boga, Istinu i Svetlost pred tebe, tvoje unutrašnje oči bi bile čvrsto zatvorene i ti ne bi video ništa; zato bi i dalje sumnjao u moju sposobnost i moju istinu.

U spoljašnjem svetu su ti potrebne oči da bi video da neko nešto čini. Slično tome, u unutrašnjem svetu ti je potrebno treće oko da bi video da neko nešto čini iznutra. Da bi video autentičnost duhovnog Učitelja, čovek mora da upotrebi svoj unutrašnji vid. Spoljašnje oči, koje služe um, beskorisne su kad je potrebno da se gledaju unutrašnje stvari. Ako hoćeš da proveriš autentičnost jednog duhovnog Učitelja, meditiraj i zaroni duboko unutra, umiri svoj um i pokušaj da uđeš u univerzalnu Svest. Jedino ćeš tada videti da li ti taj duhovni čovek govori istinu ili ne. Jedino ćeš tada moći da budeš kompetentan sudija.

Ali, ne možeš da očekuješ da ćeš postati kvalifikovan sudija preko noći. Ako hoćeš da postaneš električar, ti godinu ili dve učiš kod nekog kvalifikovanog električara i pažljivo slediš njegova uputstva. Kad se taj period završi, ako te nije dobro učio, možeš da kažeš: „Ti nisi kvalifikovan“, ili „Ti ne znaš svoj posao“. Ostvarenje Boga je jedan beskrajno teži predmet. Ako ti neki duhovan čovek kaže: „Ja te mogu odvesti Cilju“, moraš doslovno da izvršavaš njegova uputstva minimum godinu ili dve, čak i da bi stekao samo pripremna iskustva koja će ti pokazati da si na pravom putu. Ako od samog početka sumnjaš u njega, ti ni sebi ni njemu ne pružaš šansu. Ako tvoj Učitelj kaže: „Ja sam video Svetlost i odvešću te toj Svetlosti“, moraš da mu pružiš priliku da te odvede toj Svetlosti. Moraš da budeš strpljiv i moraš da mu budeš potpuno poslušan. Ja koristim reč „predanost“, ali, da bi makar i počeo, potrebna je potpuna poslušnost. U tom cilju, moraš da potpuno odbaciš sumnjajući um. Uz pomoć strahovite samodiscipline, moraš da se prisiliš da prestaneš da sumnjaš, čak i ako moraš da kažeš sebi da je to samo privremeno. Reci: „Prestaću da sumnjam na dve godine i pružiću tom čoveku priliku da mi pokaže Svetlost“. Ali, ako sumnjaš u njegova učenja dok pokušavaš da učiš od njega, ti naprosto uništavaš svoje šanse.

Ako hoćeš da vidiš nešto u spoljašnjem svetu, moraš da odeš na mesto gde se to može videti. Isto je i u unutrašnjem svetu. Kad neka duhovna osoba kaže da čini ovo ili ono, moraš da se uzdigeš do njenog nivoa, na njenu ravan, da bi to video. Sve mora da se vidi ili oseti u svom svetu. Ja ne sudim o nauci, jer nikad nisam ušao u taj svet; nisam kvalifikovan da prosuđujem o njoj na njenom nivou. Fizička istina mora da se vidi u fizičkom svetu, a duhovna istina mora da se vidi u duhovnom svetu.

Zapadnjaci imaju poseban problem sa svojim razvijenim umom. U duhovnom životu je zaista prepreka imati viokorazvijen intelektualni um. Ali, ako ga preobraziš i transmutiraš, on može da postane veoma koristan insrument. Hteo bih da ti ispričam jednu indijsku narodnu priču o tome.

Jedan tragalac, koji je proučio na hiljade i hiljade duhovnih knjiga, pođe jednom Učitelju i reče: „Učitelju, proučio sam sve čemu knjige mogu da nauče, a sada bih hteo da učim od tebe“.

Učitelj reče: „Ti nisi podoban za mog učenika“.

Tragalac upita: „Kako to da nisam podoban za tvog učenika? Ovde si za učenike primio svakakve neznalice, a ja sam proučio mnoge knjige i sve svete spise“.

Učitelj odgovori: „Zbog toga što si naučio, ti sada moraš da se odučiš, dok oni ne moraju ni od čega da se odučavaju. Ti na svojim plećima nosiš ogroman teret. Dok se ne rasteretiš, nećeš ništa naučiti od mene.Ali, ovi moji nedužni učenici nisu opterećeni informacijama iz knjiga; oni su neiskusni“.

Potom je Učitelj zamolio tog tragaoca da mu donese jedan godišnjak i otvorio ga je na određenoj stranici. „Ovde piše da će tog i tog sata pljuštati kiša. Sad, iscedi papir. Pada li kiša? Iscedi čitavu knjigu. Pada li kiša? Iscedio si knjigu koliko si mogao, ali kiše nema. Knjiško znanje je teorijsko znanje. Jedino je iskustvo praktično znanje. Naprosto se oduči od svega čemu si se učio tolikih godina, a onda ćeš biti podoban da postaneš moj učenik“.

Indijski Učitelji su ponekad veoma, veoma strogi, a možda bismo mogli da kažemo i veoma grubi, prema svojim učenicima kad ovi dođu sa intelektualnim pitanjima. Ponekad nemilosrdno grde svoje učenike. Oni hoće da im pokažu da nepotrebno intelektualizovanje samo ometa njihov duhovni razvoj.

Nema malog prijatelja

Nema malog prijatelja.
Mrvica vere
   Okrepljuje čitavo biće.

Delić ljubavi
Uzdiže čitavo moje postojanje
Na nebo.

Neznatni delić predanosti
Čini me jednim,
Nerazdvojno jednim,
Sa Beskrajem.

IV — Čistota

198. Jednostavnost, iskrenost i čistota

Jednostanost, iskrenost i čistota. To su tri stvari koje su nam potrebne u našem unutrašnjem životu. Jednostavnost, iskrenost i čistota.

Jednostavnost nam je potrebna u svakom trenutku. Ako nam um nije jednostavan, ako je komplikovan i složen, u njemu ne može biti mira. Dete je jednostavno. Ono je sama radost. U našem svakodnevnom životu mi, nažalost, ne obraćamo pažnju na jednostavnost. Ako zaronimo duboko unutra, a imamo jednostavan um, jednostavno biće, mi ćemo osetiti koliko smo srećni i koliko smo povlašćeni.

Iskrenost je život našeg srca. Ako imamo iskrenosti, tad moramo da znamo da već stupamo ka našem suđenom Cilju. Iskrenost je naš čuvar. Iskren tragalac u svakom trenutku trči prema svom suđenom Clju, bilo svesno, bilo nesvesno. Ako hoćemo da ovde, na zemlji, stalno napredujemo, onda nam je potrebno iskreno srce.

Čistota. Čistota ne znači da moramo da se kupamo deset puta dnevno. Ne! Potrebna nam je unutrašnja čistota, a ne spoljašnja čistoća. Kad smo čisti, mi možemo da u izobilju primimo Mir, Svetlost, Blaženstvo i Moć. A ako smo u stanju da održimo našu čistotu, tad Mir, Radost, Svetlost, Blaženstvo i Moć mogu da osvanu na zemlji. Uloga čistote je vrhunski važna u našem duhovnom životu.

Čistota i moć

Najpre imajte čistotu; onda nikad nećete biti lišeni moći.

Pogledajte čudo kapi zlobe i kapi čistote. Zloba truje krv u vašim venama. Čistota pročišćuje ljudsku dušu u vašem telu.

Moć nije obavezno i čistota, ali je čistota čista moć.

Niko ne može da leti tako visoko kao onaj ko božanski deli čistotu. Niko ne može da brže uništi svoje srce nego onaj ko zloupotrebljava moć.

Doživljavati iskustva bez snage pročišćenja je kao živeti u najopasnijem delu šume. To ne znači da iskustva uvek moraju da čekaju na potpuno pročišćenje. Zapravo, ono što je potrebno jeste potpuno razumevanje i istinski odnos između rastućeg iskustva i rastućeg pročišćenja.

Znanje je tajna moć. Kad steknete znanje, čistota će obavezno doći za njim.

Čistota je neprekidno izlivanje Božije svemoguće Milosti na ljudske duše koje teže.

Čistota se smesta daruje iz sveopšte Riznice Božijoj deci koja obećavaju.

Uloga čistote u duhovnom životu

Čistoto! Čistoto! Čistoto! Mi te želimo. Potrebna si nam. Ostani u našim mislima! Ostani u našim delima! Ostani u dahu našeg života!

Kako da budemo čisti? Možemo da budemo čisti pomoću samokontrole. Mi možemo da kontrolišemo naša čula. To je neverovatno teško, ali nije nemoguće.

„Ja ću kontrolisati moja čula. Pobediću moje strasti.“ Taj pristup nam ne može doneti ono što zaista hoćemo. Gladni lav koji živi u našim čulima i gladni tigar koji živi u našim strastima neće nas napustiti samo zato što ponavljamo misao: „Ja ću kontrolisati moja čula i pobediti moje strasti“. Od takvog pristupa nema koristi.

A nije preporučljivo ni da mislimo o našoj nečistoti i udubljujemo se u nju. Ako meditiramo na pozitivno – to jest, na svetlost – onda će se svetlost spustiti u nas. Ali, ako stalno mislimo o noći i plašimo se noći, mi nesvesno ulazimo u carstvo noći. Kad god mislimo o noći, o tami u nama, mi ulazimo u carstvo te noći. Ali, ako uvek mislimo o svetlosti, koja je, na kraju krajeva, naša istinska radost i spasenje, onda trčimo ka našem suđenom Cilju.

Ono što moramo da uradimo jeste da usredsredimo svoj um na Boga. Na naše krajnje zaprepašćenje, lav i tigar nečistote, sada ukroćeni, napustiće nas sami od sebe kad vide da smo postali i suviše siromašni da bismo ih hranili. Ali, zapravo, mi uopšte nismo osiromašili. Naprotiv, postali smo beskrajno jači i bogatiji, jer Božija Volja okrepljuje naše telo, um i srce. Ispravan pristup je da usredsredimo svoje telo, um i srce na Božansko. Što smo bliži Svetlosti, to smo dalje od tame.

Čistota ne dolazi odjednom. Za to je potrebno vreme. Moramo da zaronimo duboko unutra i sa nepokolebljivom verom se izgubimo u kontemplaciji na Boga. Tada neće biti potrebno da idemo čistoti; čistota će doći nama. A čistota ne dolazi sama. Ona sa sobom donosi trajnu radost. Ta božanska radost jedina je svrha života. Bog u potpunosti otkriva Sebe i ispoljava Sebe jedino kad imamo tu unutrašnju radost.

Svet nam daje želje. Bog nam daje molitve. Svet nam daje okove. Bog nam daje slobodu: slobodu od ograničenja, slobodu od neznanja.

Mi smo igrači. Možemo da igramo ili fudbal ili kriket; možemo slobodno da izaberemo. Slično tome, mi takođe možemo da izaberemo ili čistotu ili nečistotu da se igramo sa njom. Igrač vlada igrom, a ne obrnuto.

Neka nas ništa ne uznemiri. Neka nas nečistota našeg tela podseti na spontanu čistotu našeg srca. Neka nas naše spoljašnje ograničene misli podsete na našu beskonačnu unutrašnju volju. Neka nas bezbrojne nesavršenosti našeg uma podsećaju na neograničeno savršenstvo naše duše.

Današnji svet je pun nečistote. Izgleda kao da je čistota moneta sa drugog sveta. Teško je steći tu čistotu, ali kad je jednom steknemo, mir je naš, uspeh je naš. Tada možemo da se hrabro suočimo sa svetom. Naš Unutrašnji Pilot neprekidno bdi. Kad jednom steknemo čistotu, tokovi našeg unutrašnjeg i duhovnog života uvek će neometano teći ispod površine.

Pitanje: Koja je najviša vrsta čistote koju mogu da postignem?

Šri Činmoj: Čistota u fizičkom. Uvek bi trebalo da se trudiš da prizoveš čistotu u svoje netežeće telo. Niže fizičko i emocionalni vital ispod pupka moraju se potpuno pročistiti. Ljudska bića u izvesnoj meri imaju čistotu u srcu. U umu je ima veoma malo. U vitalu je čistota potpuno izmešana sa nečistotom. Tu se zajedno igraju agresija i dinamizam, ali je agresija nečistota, a dinamizam čistota. Ispod vitala je fizičko. Zbog lenjosti i tromosti, tu caruje tama. A gde je tama, možemo biti sigurni da je nečistota gazda.

Moraš da težiš za čistotom u grubom fizičkom. Fizičkom u tebi je potreban korenit preobražaj, a za to ti je potrebna fizička čistota. Čistota u fizičkom se može uspostaviti samo ako odozgo unosimo svetlost u fizičku i nižu vitalnu svest, posebno ispod pupčanog centra. Kako da to uradiš? Pomoću stalne molitve koja uzdiže i stalnog unutrašnjeg vapaja za svetlošću. Svetlost i tama ne mogu da opstanu zajedno; to je nemoguće. Kada se moliš za čistotu, moraš da osetiš da ti je zapravo potrebna svetlost. I ne smeš da naprosto ponavljaš reč „čistota“ kao papagaj. Trebalo bi da meditiraš na transcendentalnu Svetlost. Kad se svetlost spusti u tvoj emocionalni vital i fizičko telo, ta svetlost će automatski, spontano pročistiti nesvesne ili niže svetove u tebi. Ona će najpre pročistiti, a potom prosvetliti tvoju svest, koja u ovom trenutku nesvesno izražava fizičku istinu: svet iskušenja, osujećenja i uništenja.

Pitanje: Da li je moguće da se čovek i nenamerno uplete u nečije nečiste vibracije?

Šri Činmoj: Šri Činmoj: Da, sasvim je moguće. Uprkos tome što je sam apsolutno čist, čovek može da podlegne nečistotama drugih. Zapravo, osoba koja je čista nema dovoljno unutrašnje snage da spreči da nečistote drugih uđu u njen sistem. Zato duhovni učitelji često govore aspirantima da se ne druže sa spoljašnjim svetom, sa ljudima koji nisu čisti. Aspiranti mogu da sami budu potpuno čisti; ali, ako pored toga nisu i veoma snažni, oni su bespomoćni. Njihova čistota može biti iskidana na parčiće, kao ruža. Ruža je lepa za gledanje, jer je otelovljenje čistote. Ali, ako neko hoće, može da je iskida na parčiće.

U našem svakodnevnom životu mi često nailazimo na ljude i mesta koji su veoma nečisti. Dok hoda ulicom, neka duhovna osoba može da oseti ogromnu nečistotu na određenom mestu na kome običan čovek neće ništa primetiti. Za običnog čoveka, sva mesta su praktično ista. Ali, jedna duhovna osoba zna da količina čistote i nečistote strahovito varira od mesta do mesta i od čoveka do čoveka. Zato je to što kažeš potpuno tačno. Jedini način da se to spreči je da upotrebimo moć naše duše da bismo ojačali. Moć duše uvek bdi i lako nam može priteći u pomoć.

Moć čistote

Čistota je svetlost duše koja svoju moć izražava kroe telo, vital i um. Kad smo čisti, mi stičemo sve. Ako smo u stanju da zadržimo čistotu, nikad nećemo izgubiti ništa što je vredno da se zadrži. Danas možemo da imamo velike misli ili veliku unutrašnju moć, ali ćemo ih sutra sigurno izgubiti ako nismo čisti. Čistota je Dah Svevišnjeg. Kad nas čistota napusti, napušta nas i Dah Svevišnjeg i mi ostajemo sa našim ljudskim dahom.

Čistota znači da izvršavamo naloge našeg Unutrašnjeg Pilota ne dopuštajući negativnim silama da uđu u nas. Gde god nedostaje čistota, tu je tama, koja je glasnik smrti. Ono što danas nazivamo tamom, sutra je za nas smrt. Ako nema čistote, nema izvesnosti. Ako nema čistote, nema stalnog toka božanstvenosti u nama.

Čistota je kao jedan božanski magnet. Ona privlači u nas sve božanske osobine. Kad imamo čistotu, svet je pun ponosa na nas. Ako Majka Zemlja nosi na sebi i jednu čistu dušu, njena radost nema granica. Ona kaže: „Evo, najzad, duše na koju se mogu osloniti“.

Kad se jednom uspostavi čistota, posebno u vitalu, postignuto je mnogo toga u čovekovom unutrašnjem i spoljašnjem životu. U ljudskoj čistoti obitava Božija najviša Božanstvenost. Čovekova čistota je Božiji Dah. Čistota je strahovita moć. Sa čistotom, možemo da postignemo sve. Ali, ako izgubimo našu čistotu, iako možda imamo moć, bogatstvo ili uticaj, lako možemo da padnemo, lako možemo da se srušimo.

Svi duhovni aspiranti, bez razlike, videli su i osetili neophodnost čistote. Danas se penju na unutrašnji Mont Everest zahvaljujući svojoj najvišoj čisoti, ali će sutra pasti u najdublju provaliju. Izgubljena čistota, izgubljeno je sve. Zadobijena čistota, zadobijen je svet; zadobijen je čitav univerzum.

The first and the last

Prva žena
Dovela je prvog čoveka
U iskušenje
Da jede.

Poslednja žena
Nadahnuće
Poslednjeg čoveka
Da bude božanski,
Da bude savršen,
Da bude vrhunski.

Čoveče, čuvaj se žene

Šri Ramakrišna reče:
Čoveče, čuvaj se žene.

Majka Kali reče:
Sine, tvom savetu je potrebno objašnjenje.

Majko, hteo sam da kažem ovo:
Čoveče, čuvaj se ljudskog u ženi.

Sine, još uvek mi nije potpuno jasno.

Majko, pojednostaviću ti.
Hteo sam da kažem ovo:
Čoveče, ne koristi svoje ljudske oči da vidiš
i pokvariš
Božansko u ženi.

Sine, sad razumem tvoju filozofiju.
Ona je naprosto očaravajuća.
Ona je božanski prosvetljujuća.
Ona je vrhunski ispunjujuća.

206

Iskrenost naš život
štiti.
Čistota naš život
usavršava.

Jedan čovek i jedna žena mogu da spasu svet

Jedan čovek može da spase svet.
Ko je taj čovek?
Taj čovek je čovek Samilosti.

Jedna žena može da spase svet.
Ko je ta žena?
Ta žena je žena Savršenstva.

Gde
Čovek Samilosti živi?
On živi u boravištu
Božijeg transcendentalnog Ponosa.

Gde
Žena Savršenstva živi?
Ona živi u boravištu
Božije večne Zahvalnosti.

208

Težnja je prvi korak ka Bogu.
Predaja je poslednji korak ka Bogu.
Između su samo tri koraka:
Iskrenost uma
Čistota srca
I
Poniznost života.

Zašto je ona odabrana, zašto je on odabran?

Zašto je ona odabrana?
Odabrana je
Zato što
Plače i plače
U svom srcu.

Zašto je on odabran?
Odabran je
Zato što se
Smelo usuđuje i usuđuje
U svom umu.

Zašto je ona odabrana?
Odabrana je
Zato što
Ona zna šta je predaja.

Zašto je on odabran?
Odabran je
Zato što
On zna šta je služenje.

210

Istina, jedino moje srce čistote može da vidi Božije Lice. A isto je tako istina da Bog ne prenebregava moje srce nečistote. Naprotiv, Božija stalna Samilost dobro vodi brigu o mom srcu nečistote.

V — Neke unutrašnje osobine

Poslušnost, unutrašnja i spoljašnja

Unutrašnja poslušnost, unutrašnja poslušnost:
Šta je ona
Ako ne božanska prilika?

Spoljašnja poslušnost, spoljašnja poslušnost:
Šta je ona,
Ako ne blistava lepota?

Moja unutrašnja poslušnost
Nosi me mom Gospodu Svevišnjem
Brže od najbržeg.

Moja spoljašnja poslušnost
Donosi mog Gospoda Svevišnjeg meni
Polako, postojano i sigurno.

Strpljenje

Šta je strpljenje? To je jedna božanska vrlina. Nama, na nesreću, ta božanska vrlina ne samo da nedostaje, nego je i na krajnje glup način zanemarujemo.

Šta je strpljenje? Ono je unutrašnje uverenje u Božiju bezrezervnu Ljubav i bezuslovno Vođstvo. Strpljenje je Božija Moć skrivena u nama, da nam omogući da prebrodimo bezbrojne oluje života.

Ako neuspeh ima moć da vam život pretvori u čisto ogorčenje, strpljenje ima moć da vaš život pretvori u najslađu radost. Ne predajite se sudbini nakon samo jednog neuspeha. Neuspeh u najvećem broju slučajeva prethodi uspehu. A uspeh, kad ga jednom postignete, menja vaše ime u pouzdanje.

Imajte strpljenja u telu; bićete u stanju da prihvatite čitav svet. Imajte strpljenja u vitalu; bićete u stanju da držite čitav svet. Imajte strpljenja u umu; moći ćete i da ne zaboravite i da ne izgubite svet. Imajte strpljenja u srcu; osetićete da svet ne samo da je sa vama i u vama, već isto tako i za vas.

Vreme je ptica koja leti. Da li biste hteli da uhvatite tu pticu i zatvorite je u kavez? Tad vam je potebno strpljenje. Vaši najmiliji snovi preobraziće se u plodne stvarnosti, ako samo znate tajnu kako da odgajite drvo strpljenja u svom srcu.

Strpljenje je naša iskrena predaja Božijoj Volji. Ta predaja nipošto ne znači brisanje konačnog ja koje vi sada predstavljate, već potpuni preobražaj vašeg konačnog bića u Beskrajno Sopstvo. U tišini vam strpljenje govori: „Pokušaj da živiš unutrašnji život. Ne samo da ćeš videti svoj cilj i dostići ga, već ćeš i postati sam Cilj“.

Strpljenje vam nikad ne može biti nametnuto spolja. Ono je vaše sopstveno unutrašnje blago, mudrost, mir i pobeda.

Pitanje: Kako možemo da razvijemo strpljenje?

Šri Činmoj: Šri Činmoj: Da bismo razvili strpljenje, moramo da osetimo da smo započeli duhovno putovanje, jedno unutrašnje putovanje, koje ima cilj, a taj cilj nas želi i potrebni smo mu isto toliko koliko mi želimo njega i koliko nam je on potreban. Taj cilj je spreman da nas prihvati, da nam da ono što ima, ali će on to učiniti na svoj način, u Božijem odabranom Času. Moramo da znamo da će nam Bog dati Svoje Blago kad za to dođe vreme.

Strpljenje nam nikad neće reći da je to nemoguć zadatak. Strpljenje će nam jedino reći ili da mi nismo spremni ili da još nije došlo vreme. Mi možda imamo osećaj da smo spremni, ali moramo da znamo da naše celovito biće, naše potpuno biće, nije spremno. Naša duša može da bude spremna, naše srce može da bude spremno, naš um može da bude spreman, ali možda naš vital i fiziško nisu spremni da dosegnu taj cilj, odnosno Svetlost i Istinu. Kad čitavo naše biće bude spremno, sam cilj će osvanuti u našoj težećoj svesti. Kad kucne čas, cilj će nas privući sebi kao magnet.

Kad živimo duhovni život, moramo da osetimo da strpljenje nije nešto pasivno. Naprotiv, ono je dinamično. Strpljenjem mi razvijamo našu unutrašnju snagu, našu unutrašnju snagu volje. Istina je da lako možemo da steknemo strpljenje ako imamo snagu volje. Ali, isto je tako istina da će se, ako imamo strpljenja, naša unutrašnja volja razviti na jedan poseban način.

Pitanje: Osećam da se u mojoj meditaciji i u mom duhovnom životu borim sa vremenom, jer gorim od želje da dosegnem cilj. Da li je to pogrešan pristup?

Šri Činmoj: Ako osećaš da se boriš sa vremenom, hteo bih da kažem da grdno grešiš. Ova tvoja inkarnacija nije ti ni prva ni poslednja. Ti si meditirao, recimo, u svojim prethodnim inkarnacijama; a i u ovoj inkarnaciji si meditirao određen broj godina. Ako osećaš da te svaki trenutak vodi ka tvom odredištu, onda je sam tvoj napredak neka vrsta delimičnog cilja. Božanski napredak, pravi napredak, ne može se odvojiti od našeg cilja. Umesto da se borimo sa vremenom, trebalo bi da damo sve od sebe da u svakom trenutku postignemo duhovnu dobrobit, duhovni napredak. Svaki put kad uznapredujemo, trebalo bi da osetimo da smo dodirnuli nešto što pripada samom Cilju, jedan njegov delić. Na taj način, osećamo da uvek napredujemo.

Ako hoćemo da vidimo ili postignemo čitav taj Cilj, onda moramo da se predamo večnom Vremenu, Božijem vremenu. Šta to znači? Mi sada osećamo da je naša odgovornost da ostvarimo Boga u ovom trenutku, u tren oka. Takvo je naše osećanje nužnosti. Ali, ako osećamo da je Bogu naše ostvarenje beskrajno potrebnije nego što je potebno nama, uvidećemo da naše ostvarenje postaje Njegova odgovornost. Bog tu odgovornost preuzima krajnje iskreno. Na kraju krajeva, On je taj koji želi da se ispolji u nama i pomoću nas. A ako ostanemo neostvareni, kako će se onda On ispuniti Sebe u nama i pomoću nas? Zato je Božija neizostavna dužnost da učini da Ga mi ostvarimo. Ali, moramo da znamo da On ima svoje odabrano vreme. Mi ne možemo da poguramo to vreme. Ne možemo da ga dobijemo po svaku cenu. Ostvarenje je Njegov Dar; On mora da nam ga pokloni u Njegovom odabranom Času. Sa svoje strane, mi jedino moramo da budemo ozbiljni, iskreni, odani, posvećeni i predani Njegovoj Volji. To je ono što On očekuje od nas – iskrenu težnju i predanost.

Poniznost

Moja poniznost ne znači da bih hteo da me ceo svet ignoriše. To nije poniznost. Moja poniznost kaže da ne bi trebalo ni da sakrivam svoje neznanje, ni da se hvališem svojim znanjem. Ako je neko žestoko nezadovoljan sobom i proklinje svoju sudbinu, to nije znak poniznosti. Pravi znak poniznosti je ako čovek stalno teži i ako iznutra plače za više Mira, Svetlosti i Blaženstva.

Seme poniznosti je izuzetno plodno. Iz njega možda neće proklijati biljke moći i snage, ali ono rađa plodove slatkoće, milosti, skromnosti i svetlosti.

Ljubav prema Božanskom je u svojoj suštini spontana duhovna poniznost.

Poniznost nema potrebu da sedi na kraljevskom prestolu. Ali, sam Kralj ne može a da ne ustupi presto poniznosti. A ko je taj Kralj? Božija Samilost.

Najjednostavnija i najdelotvornije definicija molitve je: molitva je poniznost koja se uspinje na nebo sveispunjujućeg Blaženstva.

Jedino nas istinski osećaj za poniznost može uzdići iz položaja u kome klečimo na kolenima do visina kojima težimo.

Moramo da shvatimo da postoji samo jedan način da steknemo beskrajne buduće mogućnosti. Taj način je ova velika moć: poniznost.

Moja poniznost

Bog je moj Pretpostavljeni, moj jedini Pretpostavljeni. Prema Njemu sam ponizan. To je moja vrhunska dužnost. Božja deca su mi ravna. Prema njima sam ponizan. To mi je u najvećoj meri neophodno. Ponos mi je podređen. Prema njemu sam ponizan. To je moja najveća sigurnost.

Moja poniznost nije poricanje sebe. Moja poniznost u tišini potvrđuje ono što istinski imam u mom spoljašnjem svetu i ono što nesumnjivo jesam u mom unutrašnjem svetu.

Moja poniznost nije uzdržavanje od ljubavi prema sebi. Ja zaista volim sebe. Volim sebe jer u meni ponosno diše najviša Božanstvenost.

Moja uobraženost mi kaže da lako mogu da uništim svet. Ona mi kaže da je svet pred mojim nogama. Ali, moja poniznost mi kaže da nemam ni sposobnost ni želju da uništim svet. Moja poniznost mi kaže da svet i ja imamo pravu sposobnost i iskrenu želju da plačemo za savršenim Savršenstvom. Moja poniznost mi još kaže da svet nije pred mojim nogama: daleko od toga. Ja posvećeno nosim svet prema njegovom samoostvarenju. Svet me sa ljubavlju i otvoreno nosi ka mom samoispoljavanju.

Kad sam čista poniznost, ja niti potcenjujem, niti precenjujem moj život. Prosuđujem svoj život tačno onako kako ga prosuđuje moj Gospod Svevišnji. Poniznost nije samonametnuta, usiljena vrlina. Ona je jedno unutrašnje stanje svesti koje oseća čistu radost kada se izražava.

Divljenje

Divljenje nije znak inferiornosti. Ono je pre znak uzajamnog prepoznavanja dve duše.

Familijarnost i divljenje retko mogu da budu dugotrajni prijatelji, osim ukoliko jedinstvenost jednog od njih ne nađe odjeka u drugome.

Lako je našem divljenju da zadobije ljubav drugih. Ali, našoj ljubavi je često veoma teško da osvoji divljenje drugih.

Možemo li odvojiti naše divljenje od naše iskrenosti? Odlučno ne. Jer, za divljenje je neophodna iskrena nesebičnost.

Samoljublje mora da zna da će njegovo uništenje započeti kada se javi divljenje.

Divljenje počinje da pokazuje svoju psihičku dimenziju kada se okrene prema onim večnim kvalitetima koje poseduju proroci, sveci i mudraci.

Ambicija

Ambicija je čvrsti zagrljaj posedovanja i izražavanja.

Ljubav je stvarnost koja večno napreduje. To je čvrsto uverenje ambicije.

Ambicija je pokušaj čoveka da izrazi sebe i uveća sebe. Kada se zasniva na uvećanju ega, mi je nazivamo samoveličanjem. Kada je zasnovana na prosvetljenju duše, ona prestaje da bude ambicija i postaje božanska misija.

Ako odbacite svoju ambiciju dok ste još u netežećem životu, postajete princ lenjosti.

Ako prigrlite ambiciju u svom životu težnje, gle, postajete osuđeni sužanj. Nikako ne možete da izađete iz konačnog.

Ambicija je najviša visina u vašem spoljašnjem životu. Ambicija je najmračnija noć u vašem unutrašnjem životu.

Što bliže priđete zemlji ispunjujuće ambicije u vašem spoljašnjem životu, to je snažnija vaša sigurnost ispunjena nadom. Što se dalje odmaknite od obale ambicije u vašem unutrašnjem životu,, to će veća biti moć kojom vas Bog štiti.

Pre nego što postanete aspirant, ambicija je vaš najviši cilj. Pošto postanete aspirant, ambicija ne samo da je nedostojan cilj, već i ozbiljan pad.

Budite sigurni da ambicija nije težnja. Ambicija hoće da komanduje svetu. Težnja plače za tim da služi Tvorca u Njegovoj tvorevini.

Ambicija je ljudska strast, koja se nikad ne može zadovoljiti. Težnja je proslavljanje božanskog koje se uvek može zadovoljiti.

Ambicija je kraj ljudske spoznaje. Težnja je početak božanske spoznaje.

Ambicija je izabrano dete čovekovo. Težnja je izabrano dete Božije.

219

Kako pobediti nadmenost? Rano ujutro pomislite nekoliko puta na one koji su po ljubavi i moći beskrajno nadmoćniji od vas. Uveče pokušajte da osetite da spavate u Krilu vrhunske Ljubavi Svevišnjeg.

220

Kako pobediti nadmenost? Pokušajte da osetite da će vašoj nadmenosti biti vraćeno istom merom. Štaviše, to što ste vi upotrebili bila je ručna bomba, a ono sa čime ćete morati da se suočite biće atomska bomba.

Moj ljudski ponos i moj ponos božanski

Moj ljudski ponos oseća da mogu da uradim sve. Moj božanski ponos, ponos koji se predao Volji Božijoj, zna da mogu da uradim sve jedino kada me nadahnjuje, vodi i oblikuje Svevišnji.

Moj ljudski ponos hoće da me svet razume – moju ljubav, moju pomoć, moju žrtvu. Moj božanski ponos, koji predstavlja osećanje jedinstva sa svime u Bogu, ne želi da svet razume moje nesebične aktivnosti. On oseća da, ako me Bog razume i zna moje motive, od toga ne može biti veće nagrade.

Moj ljudski ponos pije vrelu vodu života – patnje, napore i sumnje – bez kašike. Zato mi je jezik jako opečen. Moj božanski ponos pije istu vrelu vodu, štaviše, još mnogo veću količinu, ali on koristi kašiku da je pije. Zato ne patim. A ta kašika je kašika Oslobođenja, slobodna od okova neznanja.

Moj ljudski ponos se plaši da kaže i stidi da učini mnoge stvari. Moj božanski ponos se ne plaši da kaže ili učini bilo šta, jer on zna da je Bog istovremeno i Onaj koji čini i samo Delo. On pita: „Koga da se plašim? Čega da se stidim?“

Moj ljudski ponos pritiska čovečanstvo ljudski stečenom moći. Moj božanski ponos oslobađa čovečanstvo od Boga datom Moći.

Kad kažem da je Bog moj i da mogu da ga koristim po slobodnoj volji, ja gajim moj ljudski ponos. Ali, kad kažem da sam Božiji, a samo moje biće je Njemu na raspolaganju i pred Njegovim Stopalima, ja gajim božanski ponos.

Mom ljudskom ponosu materijalni svet kaže: «Ili ćemo uspeti ili ćemo promašiti i propasti». Mom božanskom ponosu, duhovni svet kaže: „Zajedno ćemo nastojati, zajedno ćemo uspeti“.

Dve ubice

Gospode, kad me ubijaš
Tvojom Ljubavlju Vrhunskom,
Ja ubijam Tebe mojom neuništivom nezahvalnošću.

Gospode, kada me ubijaš
Svojom Moći vrhunskom,
Ja ubijam Tebe mojom bespomoćnom beznadežnošću.

Gospode, kada me ubijaš
Svojom Ravnodušnošću vrhunskom,
Ja ubijam Tebe mojom krvarećom nesigurnošću.

223

Naše divlje nestrpljenje uništava naš duhovni rast. Za razliku od ostalog drveća, drvo našeg strpljenja rađa tri vrste plodova: nadahnuće, težnju i ostvarenje.

224

Kada si ogorčen i razdražljiv, samo ubaci svoju ogorčenost i razdražljivost u njihov izvor: neznanje, a ti se potom baci u svoj Izvor: Svetlost.

225

Kako pobediti bes? Osetite da je neophodno da usavršite sebe. Kad bes bude hteo da uđe u vas, recite: „Jako mi je žao. Ja jedem samo jednu vrstu hrane. Ime moje hrane je Mir. Neću moći da te svarim. Ako te ikad pojedem, biću uništen iznutra i spolja. Neću da budem uništen. Imam da uradim tako mnogo za božansko u meni i čovečanstvo oko mene. O, besu, kucaš na pogrešna vrata“.

226

Kako pobediti brigu? Namerno je ignorišite. Budite sigurni da i briga ima svoj ponos. Ona će potpuno ignorisati vas. Osetiće da joj je ispod časti da vam dolazi i nudi vam sve svoje probleme i odgovornosti..

Briga

Briga! Briga!
Zašto brineš?
Samo se moli ujutro.
Koncentriši se u podne.
Meditiraj uveče.
Kontempliraj noću.
To je sve!
Gle, tvoje brige su pokopane
U tišini zaborava.


Briga! Briga!
Zašto brineš?
Osvrni se;
Gle, Bog gleda u tebe.
Uđi u svoj um;
Gle, Bog posvećeno misli o tebi.
Uđi u svoje srce;
Gle, Bog je sav za tebe.
Uđi u svoju dušu;
Gle, Bog je već učinio
Sve za tebe.

Radoznalost

Radoznao čovek ne želi istinu. Istina mu nije potrebna. On samo želi da čuje od drugih kakva je istina. U vrlo retkim prilikama, on bi možda hteo da izdaleka vidi istinu. Ali, on se plaši da lično priđe istini. On oseća da će ga, onog trenutka kad se približi istini, vulkanska moć istine uništiti, uništiti njegovo zemaljsko biće, koje nije ništa drugo do neznanje.

Radoznalost čini dva neoprostiva greha. Ona ubija našu spontanu ljubav prema svetlosti, onoj prosvetljujućoj svetlosti koja preobražava naš život i omogućava nam da ostvarimo najvišu Istinu. Ona takođe gasi naš unutrašnji plamen, koji je jedna normalna i prirodna vatra. Taj unutrašnji plamen zovemo težnjom. Što se više taj plamen težnje penje, to ranije stižemo do Obale Zlatnog Onostranog.

Radoznalost se plaši dve stvari: najviše stvarnosti i božanstvenosti. Kad stvarnost – to jest, transcendentalna stvarnost – pogleda radoznalost, radoznalost smesta beži, tražeći utočište, skriveno mesto, jer oseća da će smesta biti otkrivena. Kad božanstvenost pogleda radoznalost, usled užasnog straha, radoznalost proklinje božanstvenost. Ona oseća da jedan savršeni stranac ulazi u sam njen dah.

Radoznalost, međutim, ima dva bliska prijatelja: sumnju i ljubomoru. Sumnja hrani radoznalost baš onda kad božanski Mir, Ljubav, Blaženstvo i Moć duhovnog Učitelja želi da bezuslovno pomogne čovečanstvu. Sumnja hrani radoznalost baš u tom trenutku. Ljubomora navodi radoznalost da oseti da je ona daleko ispod istinskih tragalaca za beskrajnom Svetlošću. Zato ljubomora ne dopušta radoznalosti da se sprijatelji sa duhovnim tragaocima ili da primi duhovnu pomoć od njih. Ljubomora kaže: «Ako je taj duhovni tragalac ili Učitelj tako veliki, šta s tim? Ostaću u mrežama neznanja. Nije važno». Ovde ljubomora navodi radoznalost da ostane tu gde već jeste.

Radoznalost nije duhovnost. Ali, mi ne možemo da postanemo iskreni preko noći. Ako nisam iskren, ne mogu da postanem iskren u tren oka. To nije moguće. Ali, ako iz radoznalosti želim da vidim šta se događa u duhovnim tragaocima koji osećaju da im je neophodan jedino Bog, možda ću i sam pokušati da se ponašam iskreno, zato što vidim nešto božansko i ispunjujuće u njima.

Zato, kad neko pođe nekom iskrenom duhovnom tragaocu ili duhovnom Učitelju iz radoznalosti, on ipak može da vidi nešto što ranije nije video. Imam nekoliko učenika koji su mi došli sa radoznalošću i veoma ograničenom težnjom. Takođe moram da kažem da takođe imam i krajnje iskrene učenike. Ali, ja ne obeshrabrujem one koji u ovom trenutku nisu dovoljno srećni da imaju istinsku težnju. Kažem im: „Ne brinite. Ako ste mi došli iz puke radoznalosti, nije bitno. Družite se sa iskrenim tragaocima. Vidite šta oni dobijaju od svog istinskog duhovnog života. Pa ako osetite da je njihov duhovni život izmenio njihovu prirodu ili da im daje novu svetlost i mir, da im daje novi smisao života, pokušajte da oponašate njihov primer. Poistovetite se sa njima“.

Susreo sam se sa nekoliko potpuno i izuzetno radoznalih ljudskih bića koja su se pretvorila u ozbiljne, iskrene tragaoce. Istina se mora ostvariti, bilo danas, bilo sutra, pa ako u ovom trenutku niste potpuno iskreni, nije važno. Iskrenost raste, kao i sve drugo. Iskrenost se može razviti poput mišića. Ako u ovom trenutku nemamo snažnu težnju, nije važno. Mi možemo da razvijemo težnju, naš unutrašnji plač.

Mnogim, mnogim iskrenim tragaocima kažem: trčite brzo, brže, najbrže prema svom suđenom Cilju. A radoznalim tragaocima kažem: ne zaustavljajte se na dostignuću koje predstavlja vaša radoznalost. Molim vas, pokušajte da pođete korak dalje. Tada ćete videti kako će se današnja radoznalost pretvoriti u sutrašnju iskrenost, a u vašoj iskrenosti videćete unutrašnji vapaj, taj uspinjući plamen koji zovemo težnjom.

Današnja težnja je sutrašnje ostvarenje. To je jedina istina, to je jedina spoznaja koju vam nudim, najdraže sestre i braćo, tragaoci za beskrajnom Istinom. Počnite sada i ovde.

229

Kad sam bio životinja, evoluirao sam pomoću sebičnosti. Sada, kada sam čovek, mogu da evoluiram jedino pomoću požrtvovanja.

I — Unutrašnji glas

230

Savest je unutrašnji glas koji nam nudi svoju najvažniju poruku: Ljubav gradi palatu Istine.

231

Da li je čoveku ostavljen bilo koji način da bude slobodan? Svakako da jeste. Onog trenutka kad oseti da je njegov um jedna Božija misao, on može da bude slobodan kao ptica na nebu; njegov život, ma koliko da je prolazan, dah je njegovog Unutrašnjeg Pilota.

Pitanje: Vrlo često ne mogu da prepoznam moje unutrašnje ja. Ne znam da li je glas koji čujem unutrašnji glas ili spoljašnji glas, a to je krajnje zbunjujuće.

Šri Činmoy: Potpuno te razumem. Ali, ako nađeš učitelja koji je ostvarena duša, možeš da pođeš k njemu da ti pomogne i tako saznaš da li je ono što radiš ispravno. A ako ne nađeš duhovnog učitelja, molim te da zaroniš duboko, duboko unutra i vidiš da li dolaziš do nekog glasa, ili misli, ili ideje. Tad uđi duboko u taj glas, odnosno misao ili ideju i vidi da li ti oni daju jedno osećanje unutrašnje radosti ili mira, u kome nema ni pitanja ni problema ni sumnji. Kad stekneš tu vrstu mira i unutrašnje radosti, možeš da osetiš da je glas koji si čuo ispravan, da je to pravi unutrašnji glas koji će ti pomoći u tvom duhovnom životu.

Da bismo bili pravi, čisti, snažni i hrabri, potreban nam je unutrašnji glas. Naš unutrašnji glas je unutrašnja moć istine: naš spoljašnji glas je spoljašnja moć novca. Čovek nije dovoljno čist da bi video kako moć istine deluje u njegovom spoljašnjem svetu želje i zahteva. Čovek nije dovoljno srećan da bi video kako moć novca deluje u njegovom unutrašnjem svetu težnje i potrebe. Moć istine upotrebljena za čovečanstvo i moć novca upotrebljena za božanstvo mogu da izmene i izmeniće lice sveta. Moć istine probudiće i prosvetliti dremljivo i neprosvetljeno čovečanstvo. Moć novca će služiti i ispuniti još uvek neispunjenu božanstvenost na zemlji.

Unutrašnji glas je bogatstvo srca. Kad jedan aspirant koristi to bogatstvo, ono se duševno smeši. Kad neko ko ne veruje i sumnja u Boga pokuša da upotebi to bogatstvo, ono je nemilosrdno ugušeno.

Unutrašnji glas nam kaže da pomažemo svetu jedino u skladu sa izričitom Božijom Voljom. Ako se pomaže na drugačiji način, kasnije će se ta pomoć sigurno pretvoriti u užasnu nesreću. Ne samo da je božanski liberalan, već je i vrhunski blagosoven onaj čiju je pomoć drugima nadahnuo i naredio Bog.

Dati nešto što se traži sa predomišljanjem znači dati jednom. Dati nešto spontano znači dati dvaput. Dati nešto što nije traženo znači dati triput. Dati nešto što Bog želi da bude dato znači dati to zauvek, zajedno sa sopstvenim telom i dušom.

Mi nikad nećemo čuti pesmu unutrašnjeg glasa ako se svesno ili nesvesno družimo sa strepnjom. Šta je strepnja? Strepnja je razorni dah životne bede. Ne može biti boljeg izbora ni veće nagrade nego da se sluša unutrašnji glas. Ako tvrdoglavo odbijamo da slušamo unutrašnji glas, naši lažni dobici dovešće nas do neizbežnog gubitka. Ali, ako duševno slušamo unutrašnji glas, naši istinski dobici ne samo da će nas zaštititi od pretećeg uništenja, več će i iznenađujuće ubrzati našu spoznaju transcendentalne Istine.

Aspirant mora da shvati da unutrašnji glas nije dar, već dostignuće. Što više duševno teži za njim, to će ga pre bez greške dobiti.

Iskrenost kaže čoveku da bi trebalo da bude istinski ponosan što ima unutrašnji glas koji sve poima. Poniznost kaže čoveku da bi trebalo da bude vrhunski ponosan što unutrašnji glas, koji izbegava zlo, deluje ispravno i ispunjava dobro, ima njega.

Unutrašnji glas je istovremeno čovekov neumorni vodič i pravi prijatelj. Ako čovek zaroni duboko u sebe, unutrašnji glas će mu reći šta da čini. Ako zađe još dublje, unutrašnji glas će mu dati sposobnost. Ako zaroni još dublje, unutrašnji glas će ga uveriti da čini pravu stvar na pravi način.

Postoji jedna reč koja je veoma slatka, čista i poznata. Ta reč je savest. Savest je drugo ime za unutrašnji glas.

Savest može da živi na dva mesta: u srcu istine i u ždrelu laži. Kad nas savest pogodi jednom, moramo da pomislimo da nam ona pokazuje svoju bezuslovnu ljubav. Kad nas pogodi dvaput, moramo da osetimo da nam pokazuje svoju bezrezervnu brižnost. Kad nas pogodi triput, moramo da spoznamo da nam daje svoju bezgraničnu samilost da bi nas sprečila da zaronimo duboko u more neznanja.

Savest i strast ne moraju da jedna drugoj protivreče ako čovek teži da ponudi svetlost svoga srca svojoj strasti, a predaju svoga srca svojoj savesti.

Unutrašnji glas je hram u nama. Unutrašnji glas je božanstvo u nama. Unutrašnji glas je božanska dužnost u nama. Unutrašnji glas je vrhunska neophodnost u nama.

Bog je zapovedio unutrašnjem glasu da bude prijatelj dušama koje teže i sudija dušama koje ne teže.

Unutrašnji glas ne samo da je postojana postojanost, već i savršeno Savršenstvo.

Pitanje: Možemo li da odgovorimo na naša pitanja tokom naše svakodnevne meditacije?

Šri Činmoj: Tokom meditacije, ili nakon meditacije, može se odgovoriti na bilo koje pitanje. Ako zaroniš duboko unutra, sigurno ćeš dobiti odgovor. Ali, kad dobiješ odgovor, molim te da pokušaš da odrediš da li on dolazi iz duše, iz srca ili iz uma. Ako dolazi iz srca ili iz duše, steći ćeš osećaj olakšanja, osećaj mira. Videćeš da nikakva protivrečna misao ne sledi taj odgovor. Ali, ako odgovor ne dolazi iz srca ili duše, um će izbiti na površinu i suprotstaviti se ideji koju si dobio.

Moj Unutrašnji Pilot me obeshrabruje

Ujutru me
Moj Unutrašnji Pilot
Obeshrabruje da se ogorčeno žalim.

Posle podne me
Moj Unutrašnji Pilot
Obeshrabruje da se stalno takmičim.

Uveče me
Moj Unutrašnji Pilot
Obeshrabruje da mislim beskorisne sumorne misli.

Noću me
Moj Unutrašnji Pilot
Obeshrabruje da jalovo sanjam.

235

Savest i intuicija su unutrašnja iskustva duše koja nastoje da zaštite i usavrše naš spoljašnji život.

Potpuna promena-preobražaj

Postoji samo jedna ozbiljna opasnost,
A ta opasnost je sumnja.
Moj Unutrašnji Pilot me je upozorio na tu opasnost.

Postoji samo jedno ozbiljno iskušenje,
A to iskušenje je nadmoć.
Moj Unutrašnji Pilot me je upozorio na tu opasnost.

Postoji samo jedna mračna smrt,
A ta smrt je strah.
Postoji samo jedan istinski život,
A taj život je ljubav:
Ljubav duše prema
Potpunom preobražaju-promeni tela.

Ja činim nemoguće, kako?

Rešio sam šta hoću.
Slušaću glas iznutra.
Verujem
Da je on svevoleći, sveispunjujući.
Znam
Da je svevoleći, sveispunjujući.
I upravo je tako.
Moje verovanje je moja moć;
Moje znanje je moja moć.
Ja činim nemoguće, jer me je
Moj život stalne predanosti
Volji Svevišnjeg
Naučio kako.

II — Volja

Volja i snaga volje

Volja sam ja sam. Volja je moje Ja. Moja volja je apsolutno Božija i jedino Božija.

Kakva je moja unutrašnja volja u svetu ostvarenja, takva je i moja spoljašnja volja u svetu ispoljavanja.

Za sumnju moga uma, ništa nije stvarno. Za volju moga srca, sve je stvarno. Pobeda nad mojom sumnjom za mene znači rast u dah moje volje.

Ne plašim se mojih osećanja i frustracija. Moja osećanja i frustracije žive u mojoj volji predanoj Bogu i uvek će se radovati u Božijoj nepokolebljivoj Volji.

Kad moja unutrašnja volja okrepi moje spoljašnje postojanje, sve moje neodređene nevolje i okrutni bolovi nestaće u dim.

Sumnja želi da zaslepi moj um.
Strah želi da ubije moje srce.
Neznanje želi da zakloni moju dušu.

Težnja želi da prosvetli moj život.
Predaja želi da ispuni moj život.
Volja želi da obesmrti moj život.

239

Moja zemaljska volja uvek ima početak i kraj. Moja nebeska volja nema početka ni kraja. Ona je uvek bila i uvek će biti ista. Moja volja je prebivalište istine Večnosti, sagrađena na steni Božije Vizije u Stvarnosti i Božije Stvarnosti u Viziji.

240

Šta može da učini snaga volje? Snaga volje može da ukloni svu našu pometnju – pometnju u fizičkom, vitalu, umu i srcu. Kako to da svi još uvek nisu ostvarili Boga? Zašto je na svetu bilo veoma malo duhovnih Učitelja i ostvarenih duša? Za to postoji samo jedan razlog; pometnja u umu, ili u vitalu, ili u fizičkom, ili u našem unutrašnjem biću. Onog trenutka kada se ukloni veo pometnje, mi u sebi vidimo zlatno Lice Svevišnjeg.

Šta još može da učini snaga volje? Ta snaga volje, koja je svetlost duše, može da izuzetno brzo uđe u stvarnost. Mi kucamo na vrata stvarnosti našom iskrenošću, našom čistotom, našom težnjom, našom odanošću i našom posvećenošću. Mi kucamo na vrata stvarnosti, ali će možda biti potrebno nekoliko dana ili meseci pre nego što nam se ta vrata zaista otvore. Ali, kad božanska rešenost, božanska snaga volje pokuca na vrata stvarnosti, ta vrata se smesta širom otvaraju. Zašto? Plaši li se stvarnost čovekove rešenosti? Ne! Stvarnost smesta otvara svoja vrata snazi volje, jer istovremeno vidi dve stvari. Ona vidi da snaga volje ima sposobnost da otelovi stvarnost, dok druge osobine možda nemaju neophodno snagu da smesta otelove stvarnost kada im se poveri. Stvarnost takođe vidi da se upravo ljudska volja peobražena u božansku volju prihvata da joj pomogne kada želi da se ispolji na zemlji. Mnoge druge ljudske osobine oklevaju; kad stvarnost želi da se ispolji kroz njih, one osećaju da još nije došlo vreme. One kažu: «Mi se pripremamo. Molim te, daj nam još malo vremena». Ali, kad stvarnost pođe snazi volje, ona oseća strahovitu radost i ushićenje, jer vidi da je ljudska snaga volje spremna da je ponese na svojim ramenima i nosi je svuda unaokolo.

Ako Bog dođe i stane tik pred nas, sa svojom čistotom mi ćemo reći: „O, Bože, krajnje sam Ti zahvalan što si mi dao čistotu“. Sa svojom poniznošću, reći ćemo: „O, Bože, krajnje sam Ti zahvalan što si mi dao poniznost“. Sa svojim mirom, reći ćemo: „O, Bože, krajnje sam Ti zahvalan što si mi dao mir“. Ponudićemo zahvalnost, ali ćemo i dalje oklevati da upotrebimo te osobine. Osećaćemo da možda nismo dovoljno ponizni, da možda nemamo dovoljno mira. Umesto toga, trebalo bi da kažemo: „O, Bože, ja imam ovu osobinu; sada me upotrebi“. Ali, kad imamo snagu volje, mi smesta kažemo: „O Bože, Ti si mi dao čistotu, mir i druge božanske osobine, Sada sam spreman da Ti služim. Molim Te, recim mi šta mogu da učinim“.

Bez obzira koliko je slaba naša volja u poređenju sa Božijom nepokolebljivom Snagom Volje, ljudska snaga volje će reći: „Bože, ja sam spreman da Te ispunim. Molim Te, reci mi šta bi trebalo da učinim. Hoću da budem Tvoj instrument. Hoću da budem Tvoj dinamični junak i ratnik, Moja je moć možda ograničena, ali sam spreman da upotrebim tu ograničenu osobinu. Hoćeš li da Te ponesem na mojim plećima? Popni se na njih. Hoćeš li da trčim za Tebe? Tada ću trčati. Ako hoćeš da mi daš da nešto uradim, uradiću to. Usput mogu da polomim noge, ali ću dati sve od sebe da učinim nešto za Tebe“. Ta rešenost, ta snaga volje, nikad se, nikad ne plaši da učini ili kaže bilo šta. Ona zna da njena snaga dolazi iz duše, a duša poseduje Boga kao sasvim svog.

Odlučnost i volja

Ako hoćemo da razvijemo odlučnost, ne smemo da mislimo na niži, emocionalni vital, već na dinamički, energični vital. Moramo da o sebi mislio ne kao o agresivnom vitalu, koji veoma rado uživa u depresiji i frustraciji, već kao o vitalu koji je pun odlučnosti. Ako vital hoće da nešto postigne po svaku cenu, onda je to nebožanski vital. Ali, nebožanski vital samo uništava naše mogućnosti i potencijale. Ako postupimo na nizak način, ako zloupotrebimo svoju rešenost, ne možemo da postignemo ništa. Ali, ako vital želi da radi posvećeno i sa ogromnom iskrenošću, to jest, ako mu je potrebna istina i ako se neće smiriti dok ne postigne istinu, onda je to božanski vital. Božanski vital čezne za svim što je pozitivno. Njemu je potrebna Svetlost. Bez svetlosti, on neće biti ispunjen. Potrebna mu je božanska Moć, Moć koja gradi, a ne moć koja ruši. Potrebna mu je božanska Ljubav; ljubav koja širi, a ne ljudska ljubav koja se okončava frustracijom.

Recimo da je jedno dete počelo da uči u osnovnoj školi. Ono kaže: «Rešen sam da magistriram; dok to ne uradim, neću prestati da učim». Ako je njegova sasvim iskreno, ono će jednog dana postići svoji cilj. Slično tome, ako u duhovnom životu vital obeća da će odozgo doneti Mir, Svetlost i Blaženstvo u beskrajnoj meri, na kraju će sigurno to i učiniti.

Ali, odlučnost vitala nije dovoljna. Odlučnost, na kraju krajeva, dolazi iz duše. Kad koristimo tu moć na fizičkom, vitalnom ili mentalnom planu – to jest, na spoljašnjem planu – mi je nazivamo odlučnošću. Ali, kada je koristimo na psihičkom nivou, mi je nazivamo snagom volje, svetlošću duše. «Snaga volje» je duhovni izraz koji koristimo za odlučnost. Kada svetlost duše uđe u vital, mi možemo da imamo usredsređenu odlučnost. Usredsređena odlučnost je božanska odlučnost, istinska snaga volje.

Kada smo u običnom ljudskom životu odlučni da nešto učinimo, mi tu odlučnost zadrđžimo pet minuta, a potom naša odlučnost nestane. Ako pokušavamo da steknemo odlučnost svojom snagom, ona neće potrajati. Ali, kad budemo znali šta je snaga volje duše, videćemo da ona traje mnogo godina, čak i celog života.

Božanska odlučnost se javlja automatski ako meditiramo na srce, na svetlost srca. Svaki tragalac može da razvije sposobnost da iznese svetlost na površinu. Ako radije meditiramo na nešto drugo nego na srce, naša odlučnost će se možda kolebati. Pretpostavimo da smo rešeni da narednog jutra ustanemo u pet. Sutra ćemo možda uz veliku muku zaista ustati u pet. Ali, prekosutra ćemo naprosto zaboraviti da uopšte ustanemo. Nismo dali odlučno obećanje, pa ćemo ustati u osam ili deset sati. Zašto? Zato što nismo napunili našu bateriju. Ako tokom meditacije dobijemo božansku svetlost od duše i ako se iskreno molimo duši da nas probudi u pet, duša će biti zadovoljna. Čak i ako odemo na spavanje u dva ujutro, bićemo u stanju da ustanemo u pet. Duša će nas probuditi. Duša je ta koja može da preuzme odgovornost da za nas učini ono što je neophodno. Tragaoci za Istinom i Svetlošću će se uvek truditi da imaju slobodan pristup volji duše. Jedino ako se svesno potrudimo da se poistovetimo sa voljom naše duše i sa odlučnošću našeg unutrašnjeg bića, naši napori će imati moć.

Božija Volja i moja volja

Kad je Božija Volja i moja volja, ne moram da se odričem ničega, jer On je za sve i u svemu. Kada postupam suprotno Božijoj Volji, ja povrđujem moje telo, mučim moj život i zatvaram u kavez pticu moje duše. Kada potpuno robujem otrovnim sumnjama, u mojoj volji nema Božije Volje. Kada sam potpuno poslušan neizbežnosti Istine, ja rastem u nepokolebljivu Volju Božiju. Kad živim život vere, Božija Volja prepbražava moje zemaljske snove u nebeske vizije. Kad živim život oholog samodokazivanja, Božija Volja me zaboravlja, zemlja me mrzi, a Nebo me se odriče.

Ja obuimam Svevišnjeg rukama moje krajnje bespomoćnosti. On me grli rukama Svoje svezaklanjujuće Zaštite. Ja traćim Njegove Blagoslove i Samilost. On gaji Svoju Nadu u meni i hrani Svoje Obećanje meni.

Moja volja je otvaranje mog srca koje teži Svevišnjem. Meditiram na Njega, ne zato što hoću da On zna da meditiram, več zato što hoću da Ga primim u beskrajnoj meri. Kad tokom moje meditacije plivam u moru ljubavi i posvećenosti, On silazi k meni. Kad tokom moje meditacije sunce mudrosti i mira osvane u meni, On me uzdiže k Sebi.

Molim se u sebi. On potajno sluša. Uspinjući plamen mog srca se uzdiže i dodiruje Presto Njegove Samilosti.

Svevišnji nikad ne traži da verujem u Njega pre nego što mi da dokaze, beskrajno više nego što je neophodno, na kojima mogu da zasnujem moju nepokolebivu veru. Ako hoću da sumnjam u Njega, On mi je pružio obilje prilika za to. Uistinu, u tome leži veličina Svetlosti Njegove Samilosti prema meni.

Moja volja i Božija Volja. Kada Božija Volja odobri moju volju, moje čisto srce ne dobija obilato unutrašnje blaženstvo. Ali, kada moje srce bezrezervno i duševno posluša Božiju Volju i prihvati je kao moju sopstvenu volju, beskrajna radost raste u mom srcu, a večna radost protiče kroz moje srce.

Tvoja Mudrost

Tvoja Mudrost srce mi ispunjava.
Sve, svuda,
Sadašnjost, budućnost, prošlost,
Moje Ja jeste – i sve održava.

Mom ushićenju kraja nema;
Moja mračna slepa ograničenja
Sasvim su nepojmljiva.
Onaj koji svoj Cilj gradi sam ja.

Mog života san neznanja
Ka Tvojoj Volji usmeravam.
Sada menjam tok
Mojih dubina besciljnog potoka.

244

Pravi aspirant je onaj ko je svesno učinio svoj život posvećenim kanalom da u njega utiče i iz njega teče Božija Volja.

245

Poslušati Božiju Volju znači pobeći iz zatvora koji smo sami sebi stvorili.

246

Kada želim, nemogućnost se mršti na mene. Kada težim, mogućnost me doziva. Kada hoću, ja slamam ponos nemogućnosti i preobražavam mogućnost u neizbežnost.

247

Razlika između misli i volje je u sledećem: misao sa oklevanjem razmatra; volja se smesta usuđuje.

248

Postoji samo jedan način da stavite svoja osećanja pod kontrolu, a to je da postanete svesni izraz svoje izričite snage volje.

249

Ljudski um i Volja Svevišnjeg su savršeni međusobni stranci.

III — Sloboda

Pobegao sam

Pobegao sam
Iz Božijeg Zagrljaja.

Pobegao sam
Iz mora neznanja.

Pobegao sam
Od prokletstva očajanja.

Pobegao sam
Iz jazbine uništenja.

Ne znam zašto.
Ne znam kako.

A sada vidim
Ne mogu pobeći, ne mogu pobeći,
Uhvaćen sam mojim sopstvenim
Izborom slobode.

Spoljašnja sloboda i unutrašnja sloboda

Majka slobode je svetlost. Otac slobode je istina. Žena slobode je mir. Sin slobode je hrabrost. Ćerka slobode je vera.

Sloboda zvoni tamo gde svetlost blista. Sloboda zvoni samo kad istina peva. Sloboda zvoni ako se mir širi. Sloboda zvoni jer hrabrost tako traži. Sloboda zvoni: otuda vera cveta.

Ljudska sloboda je iskustvo tela, iskustvo u vitalu i iskustvo za um. Božanska sloboda je iskustvo duše, iskustvo u srcu i iskustvo za um, vital i telo. Praktično nema razlike između životinjske slobode i ljudskog ropstva. U carstvu rušilačkog vitala, naša životonjska sloboda riče. U provaliji zaspalog, nesvesnog tela, naše ljudsko ropstvo hrče.

Božija Sloboda leži u Njegovom stalnom služenju čovečanstvu, u Njegovom bezuslovnom davanju Sebe. Čovekova sloboda leži u njegovom dostignuću Boga, usavršavanju života i ispunjenju života.

Nesumnjivo je da je sloboda sumnjajućeg uma stvarna. Ali, ta stvarnost je prolazna, krhka. Sloboda srca koje voli i teži je večna stvarnost i vrhunska uzvišenost.

Sloboda zemaljske misli je dobra, ali se ona vrlo često otvara lažnoj slobodi. Sloboda koja dolazi od toga što slušamo Nebesku Volju priziva Božije Prisustvo u nas. Ona priziva Božansko Obećanje u nama i kroz nas i Božije vrhunsko Potvrđivanje Sebe i Ispoljavanje Sebe u nama i kroz nas.

Šta je to lažna sloboda? Lažna sloboda je naše stalno i namerno prihvatanje neznanja i naše svesno postojanje u neznanju. Šta je prava sloboda? Prava sloboda je svesna svesnost naše unutrašnje božanstvenosti i stalno nerazdvojno jedinstvo sa našim Unutrašnjim Pilotom.

Šta lažna sloboda može da učini? Lažna sloboda može da učini mnogo. Ona može da nas potpuno uništi. Ona može da uništi naše unutrašnje mogućnosti i potencijale. Ona može da uništi naše unutrašnje bogatstvo. Šta prava sloboda može da učini? I prava sloboda može da učini mnogo. Prava sloboda čini da izrastemo u samu sliku našeg Svevišnjeg Pilota. Zaboravnost nam oduzima slobodu, ali nam je Božije Opraštanje opet vraća. Bezbrojne želje nam oduzimaju slobodu, ali nam je Božija Samilost opet vraća. Uobraženost i samoisticanje nam oduzimaju slobodu, ali nam je Božija Svetlost vraća.

Naša svest o sebi je ono što zadržava našu slobodu, a Božiji božanski Ponos u nama je ono što usavršava našu slobodu. U savršenstvu naše zemaljske prirode mi rastemo, mi sejemo Nebesko seme u sebi. A u ispunjenju naše unutrašnje slobode mi vidimo Nebo i zemlju kao dve duše koje se dopunjuju, jer zemlja nudi svoje blago i sposobnost - prijemčivost - dok Nebo nudi svoje blago i sposobnost - Božanstvenost i Besmrtnost.

Nije istinska sloboda u tome da se loše govori o svetu, ili da se loše govori o nekom pojedincu ili pojedincima. A opet, istinska sloboda ne leži ni u pukom uvažavanju i divljenju svetu ili čovečanstvu u celini. Istinska sloboda leži jedino u našem nerazdvojnom jedintvu sa unutrašnjim plačem sveta i njegovim spoljašnjim osmehom. Unutrašnji plač sveta je Bog-Ostvarenje. Spoljašnji osmeh sveta je Bog-Ispoljavanje.

Sloboda je izražajna. To mi kaže telo. Sloboda je eksplozivna. To mi kaže vital. Sloboda je skupa. To mi kaže um. Sloboda je prosvetljujuća. To mi kaže srce. Sloboda je ispunjujuća. To mi kaže duša.

Mi imamo dve vrste slobode: spoljašnju slobodu i unutrašnju slobodu. Spoljašnja sloboda stalno nastoji da dokaže svoju sposobnost. Ona želi da dokaže svoju suverenost. Unutrašnja sloboda želi da dokaže da pripada Bogu i samo Bogu.

Spoljašnja sloboda svakog dana ima nov cilj. Ona svoj cilj želi da otkrije u uživanju. Ali, unutrašnja sloboda ima samo jedan večni Cilj, a taj Cilj je postizanje svesne svesnosti o Bogu i svesnog ispoljavanja Boga u sebi i pomoću sebe.

Spoljašnja sloboda je zadovoljna jedino kada je u prilici da kaže: „Ja nemam nadređenih. Ja sam jedini gospodar“. Unutrašnja sloboda je zadovoljna jedino kada može da duševno kaže: „Neću da budem nadređena nikome, ali hoću da Bog bude moj pretpostavljeni, moj jedini pretpostavljeni“.

Unutrašnja sloboda znači videti ono što bi trebalo da vidimo. Unutrašnja sloboda znači da budemo ono što moramo da budemo. Ono što bi trebalo da vidimo je zlatno lice Istine. Ono što moramo da budemo je život Božije Vizije koji teče i Dah Božije Stvarnoti koji blista.

Mi se borimo za spoljašnju slobodu. Mi plačemo za unutrašnjom slobodom. Sa spoljašnjom slobodom, mi vidimo čitav svet i vladamo njime. Sa unutrašnjom slobodom, mi vidimo dušu i postajemo Cilj čitavog univerzuma.

Moja spoljašnja sloboda je moja samonametnuta i samuoveličana obaveza. Moja unutrašnja sloboda je neotuđivo pravo moje večne težnje i mog beskrajnog ostvarenja.

Vrhunsko pitanje je: mogu li moja unutrašnja sloboda i moja spoljašnja sloboda ići uporedo? Sigurno da mogu. Sigurno da moraju. Moja unutrašnja sloboda zna šta ima i šta jeste: ostvarenje. Moja spoljašnja sloboda mora da zna šta hoće i šta joj je potebno: preobražaj.

Kada se sloboda mog spoljašnjeg života duševno i bezrezervno preobrazi, ona smesta ostaje najmoćnija moć i najviši ponos slobode mog unutrašnjeg života. Moja spoljašnja sloboda je moj životni brod. Moja unutrašnja sloboda je more mog života. Moj Bog je Svevišnji Kormilar. Danas sam duša mog putovanja koja traga i plače. Sutra ću biti prosvetljujući i ispunjujući cilj mog putovanja.

Moja duša slobode je samilosna i stalna potreba mog Boga. Moj cilj slobode je večno ispunjeno transcendentalno jemstvo Mog Boga koje se smeši i pleše.

Idi i pitaj

Oče, šta je to greh?
„Kćeri, zaista ne znam.
Idi i pitaj hrišćanski um.“

Oče, šta je spasenje?
„Kćeri, zaista ne znam.
Idi i pitaj hrišćansku dušu.“

Oče, šta je ropstvo?
„Kćeri, zaista ne znam.
Idi i pitaj induski um.“

Oče, šta je oslobođenje?
„Kćeri, zaista ne znam.
Idi i pitaj indusku dušu.“

Bog je još uvek moj gazda

Tamo, ti bi htela
Da ti pomognem.
Zato si
Došla k meni.
Avaj,
Ti imaš više slobode
Od mene:
Ja nemam nikakvu slobodu.
Bog je još uvek moj gazda.

Neznanje, ti bi htelo
Da ti služim.
Zato si
Došlo k meni.
Avaj,
Kažem ti moju jedinu tajnu:
Ja nemam nikakvu slobodu.
Bog je još uvek moj gazda.

Pitanje: Ima li bilo kakvog duhovnog značaja u energetskim krizama, ratovima i drugim problemima koje svet sada ima?

Šri Činmoj: Božanske slie nastoje da unesu Svetlost u svet, ali u ovom trenutku svet pokreću nebožanske sile. Postoji velika razlika između odobrenja Svevišnjeg, dopuštenja Svevišnjeg i tolerancije Svevišnjeg. Svevišnji nas je stvorio i dao nam veoma ograničenu slobodu. U ovom trenutku mi tu slobodu koristimo na veoma nebožanski način. Mi se svi ponašamo kao pobesneli slonovi, a On nas naprosto toleriše. Svevišnji ne želi da se mi tako ponašamo; On ne želi neprijateljstva, konflikte, bitke i svađe među narodima, ali On nam je dao ograničenu slobodu i mi te stvari činimo. Ali, doći će dan kada to Svevišnji neće tolerisati.

Nema nekog duhovnog značaja u svetskim komešanjima, u smislu da će iz njih proizići nešto veoma duhovno, božansko ili veličanstveno. Mi smo ti koji stvaramo takvu patnju. U retkim prilikama, patnja nam pomaže da pročistimo naš život. Ali, današnje probleme su stvorili nerazvijeni, mračni, nečisti ljudi. Mi patimo i patićemo još više zbog našeg sopstvenog neznanja.

I — Duhovni život

255

Šta je duhovnost? Ona je zajednički jezik čoveka i Boga. Ovde na zemlji imamo stotine i hiljade jezika koji omogućuju da ljudi razumeju jedni druge; ali, kada se radi o Bogu i čoveku, postoji samo jedan jezik, a to je duhovnost. Ako čovek sledi put duhovnosti, lako može da razgovara sa Bogom oči u oči.

Pitanje: Da li bi mogao da objasniš šta je to unutrašnja glad?

Šri Činmoj: Ako ste nezadovoljni ili frustrirani, ako osećate da niste postigli ono što ste hteli da postignete, to još uvek ne znači da imate unutrašnju glad. Ali, pretpostavimo da osećate da u vama postoji nešto ogromno, nešto svetlo, nešto ispunjujuće, nešto pozitivno što u ovom trenutku ne posedujete. Mislite da je unutar vas mir, ali ne možete da mu priđete. Ako mislite da u sebi imate nešto što je božansko i da vam je potrebno upravo to, to znači da postoji težnja. Glad dolazi od vaše duhovne potrebe. Ako vam je nešto potrebno, a znate gde ga ima, pokušaćete da ga dobijete. Kad imate takvu glad, sledeća stvar je da je zadovoljite.

Ako stupite u duhovni život zbog frustracije, nezadovoljstva ili očajanja, možda se nećete zadržati u njemu. Danas ste nezadovoljni nekim ili nečim, a sutra ćete reći: „Ne, hajde da opet probam. Možda ću ovog puta biti zadovoljan“. Niste uspeli i zato ste nezadovoljni, ali ćete sutra možda opet probati na ljudski način. Ali, nakon nekog vremena, videćete da iz želje mogu da proisteknu jedino nezadovoljstvo i frustracija. Ako ne ispunite svoju želju, vi ste nezadovoljni. Pa čak i ako dobijete ono što ste hteli, opet nećete biti zadovoljni. U životu želja nema zadovoljenja.

Onda ćete, na kraju, reći: „Ne, neću da želim ništa na ljudski način. Potekao sam od Prostranstva i jednostavno hoću da uđem u beskrajno Prostranstvo“. To je težnja. Kad težite, vi nastojite da uđete u prostrani okean Mira, Svetlosti i Blaženstva. Ali, kad želite, vi jedino hoćete da posedujete objekt vaše želje. Kad težite, vi se naprosto bacate u stvarnost i osećate da je stvarnost vaša. Kad se od Boga zatraži neki materijalni predmet, samo Bog zna da li će ga dati ili ne, jer samo Bog zna da li je to nešto što je onom ko traži zaista potrebno. Ako neko dobije stvar za kojom vapi, to će možda samo uvećati njegovu želju. A opet, ako je ne dobije, biće nezadovoljan i ljut na Boga. Ali, Bog mora da odluči da li je za nekog najbolje da dobije nešto ili ne. Što se tebe tiče, pošto si iskren tragalac, ako se moliš Bogu i meditiraš na Boga radi Mira, Svetlosti i Blaženstva, čak i ako ti On ne da ono što bi hteo, ipak ćeš biti zadovoljan, jer ćeš imati unutrašnju radost i unutrašnji mir. Naprosto ćeš reći: „On zna najbolje, Možda nisam spreman. Zato mi ne daje ono što sam tražio. Ali, On će mi to dati kada budem spreman“. U životu težnje, zadovoljenje ti zapravo ne pruža ono što postižeš. Sama težnja je tvoje zadovoljenje.

U duhovnom životu, mi ne napredujemo na silu. Duhovnost se ne može postići guranjem i cimanjem; ona je nešto spontano. Ja ti ne mogu nametnuti duhovni život, a ne mogu ti ni oduzeti tvoj duhovni život ili unutrašnji vapaj. Ali, ako u sebi imaš nešto duhovno, ja te mogu nadahnuti. Ako imaš jedan duhovni novčić, onda pomoću moje inspiracije možeš da zaradiš milione duhovnih dolara. Ali, da bi započeo, moraš da imaš bar mali plamen.

Mnogi ljudi čvrsto spavaju. Za njih duhovnost ne dolazi u obzir. Ma koliko iskreno da se trudimo, mi ih ne možemo probuditi. Ti si na duhovnom putu; to znači da si već ustao i da si budan. Ali, ako pokušavaš da povučeš duhovnu Svetlost odozgo, grešiš. Ti možeš da je primiš jedino kada ta Svetlost dođe sama od sebe, kada je zahvaljujući svojoj težnji dovedeš. U suprotnom, kad se Svetlost spusti, ako nemaš dovoljno prijemčivosti, posuda će naprosto pući.

Kako da primiš tu svetlost Odozgo? Za to ti je neophodna stalna vežba. Ako vežbaš svakodnevno, nesumnjivo ćeš proširiti svoju svest. Osoba koje ne teži ima svest koja je zemaljski ograničena; ona se uopšte ne širi. Ali, kad težiš, tvoja svest se širi i tvoja prijemčivost raste. Zato, ako se moliš i meditiraš, lako možeš da primiš Svetlost i Mir koji se spuštaju.

Pitanje: Tražim više radosti u životu, ali ne osećam dovoljno pouzdanja da se upustim u meditaciju i dobijem je.

Šri Činmoj: Ako ti život ne donosi radost, ali osećaš da hoćeš radost, to znači da si gladan. U duhovnom životu, kad si gladan, jedeš duhovnu hranu. Kad nisi gladan, ne jedeš. Petnaest ili dvadeset godina nisi iskreno ni mnogo mario za duhovni život. Pošto nisi snažno meditirao tako mnogo godina, ako odjednom uskočiš u more duhovnosti, nećeš biti u stanju da plivaš. Ne možeš da promeniš svoju prirodu preko noći. To mora da se učini polako, uporno i postepeno. Najpre se malo kreći u toj vodi; potom ćeš postepeno naučiti kako da plivaš. Ali, pošto imaš unutrašnju glad, to znači da si spreman da počneš da plivaš.

Pitanje: Kad si govorio o potrebi da se prevaziđe prošlost, rekao si da svet stalno evoluira. Da li bi mogao da kažeš nešto više o tome?

Šri Činmoj: Svaka osoba mora da zna i oseti koliko je napredovala. Kad prihvati duhovni život i počne da ide duhovnim putem, svakako će videti unutrašnji napredak. U unutrašnjem svetu ona dobija Mir, Svetlost i Blaženstvo; ali, u spoljašnjem svetu njena priroda je još uvek nesavršena. Potrebno je vreme da se te osobine ispolje u čovekovom spoljašnjem ponašanju. Ako gledamo samo spoljašnje aktivnosti, bićemo razočarani. Ali, ako zaronimo duboko unutra, videćemo koliko je Mira, Svetlosti i Blaženstva ta osoba već postigla. Tokom vremena, ona će biti u stanju da ispolji ono što ima u sebi. Ono što imamo u sebi, neizostavno ćemo ispoljiti, bilo sutra, bilo prekosutra.

Pitanje: Šta se dešava ako neko, pošto je neko vreme vodio duhovni život, odluči da se odmori a potom svoje putovanje nastavi kasnije?

Šri Činmoj: U svetovnom životu, pošto pređete jedan kilometar, možete tu da ostanete neko vreme i odmorite se pre nego što nastavite putovanje. Ali, u duhovnom životu nije tako. Kad u duhovnom životu stanete, u vas će ući sumnja, u vas će ući strah, u vas će ući podozrivost. Svakakve negativne sile će ući u vas i uništiti vaše mogućnosti. Vaš potencijal ostaje isti; na kraju ćete ostvariti Boga. Ali, mogućnosti koje ste jednom imali, zlatne prilike, biće izgubljene. Ako prestanete da meditirate i napustite duhovni život, napredak koji ste načinili biće uništen. Ljudi neće dobijati dobre vibracije od vas; nikoga nećete inspirisati; nećete biti u stanju da date osmeh svoje duše. Vratićete se na staro i izgubiti se u neznanju.

Ali, suština napretka koji ste načinili ostaće u duši. Suština se nikad ne gubi, čak i ako je ne možete upotrebiti u svom spoljašnjem životu. Suština napretka koji ste postigli ostaće u vašem srcu i posle pet ili deset godina, kad opet budete hteli da meditirate, ili će u vašoj sledećoj inkarnaciji ta suština izbiti na površinu. Ako se krajnje iskreno molite Bogu da opet stupite u duhovni život, vaš prethodni napredak zavladaće u vašem životu.

Zato uvek budite na oprezu i trčite koliko god možete brzo prema svom Cilju. Ne zaustavljajte se dok ne završite trku; u suprotnom, sila neznanja će vas povući nazad do mesta sa koga ste krenuli.

Pitanje: Ponekad ljudi kažu da je san uvek bolji od stvarnosti i nisu zadovoljni time da stvarno postignu nešto, jer kad se jednom postigne cilj, nema više kuda da se ide. Da li to važi i za duhovni život?

Šri Činmoj: U duhovnom životu, moramo da znamo da našem putovanju nema kraja, jer Bog nije i ne može biti zadovoljan nijednim pojedinačnim nivoom. Današnji san će se preobraziti u sutrašnju stvarnost. A opet, sutrašnja stvarnost biće beznačajna u odnosu na stvarnost koja će biti naš cilj prekosutra. Nema kraja našoj stvarnosti, zato što u sebi stalno imamo beskrajnu Božanstvenost. Naš cilj je da promenimo lice stvarnosti, od svetlog preko svetlijeg do najsvetlijeg, od visokog preko višeg do najvišeg. Čak i u najvišem, stvarnost mora da stalno prevazilazi, prevazilazi, prevazilazi, jer Bog ne prihvata, ne može da prihvati i nikad neće prihvatiti nikakav kraj Svog stvaranja. Stvaranje je Njegov napredak, Njegovo sopstveno kretanje, a Bog želi beskrajan napredak na bezbrojne načine.

Pitanje: Često vidim da u duhovnom životu idem gore-dole. Uvek se nadam da neću opet pasti, ali se to stalno događa.

Šri Činmoj: U početku, svi u duhovnom životu doživljavaju uspone i padove. Kada dete uči da hoda, ono se u početku sapliće i stalno pada. Ali, nakon izvesnog vremena, ono nauči da pravilno hoda, a najzad i da trči. Na kraju će moći da trči koliko god mu to njegove sposobnosti omogućavaju. Ali, malo dete ne može da očekuje da će trčati brzo kao njegov otac, jer je otac za to mnogo sposobniji.

Ti doživljavaš uspone i padove. Kad se uspinješ, moraš da osetiš da je to samo iskra tvojih krajnjih sposobnosti. A kad padaš, trebalo bi da jednostavno osetiš da je to samo privremena nesposobnost. Ne smeš se obeshrabriti samo zato što vidiš kako oni koji su napredniji od tebe u duhovnom životu trče. Nekad su se i oni saplitali.

U ovom trenutku, nebo je možda puno oblaka, ali će doći dan kada će sunce ponovo zablistati u svom punom sjaju. Kad doživljavaš trenutke straha, sumnje, nedostatka težnje, trebalo bi da osetiš da to neće trajati večno. Kao dete koje je palo, moraš da pokušaš da ponovo ustaneš. Jednog dana bićeš u stanju da hodaš, potom trčiš, a na kraju i da najbrže trčiš a da ne padaš.

Pitanje: Sad kad sam stupio u duhovni život, imam više problema sa željama. Da li mi Svevišnji daje te dodatne želje da bi me ojačao?

Sri Chinmoy: Kad uđemo u život težnje i duhovnosti, Svevišnji neće unositi dodatne želje i nečistote u naš um ili naš život. On je taj koji nam je dao težnju, pa zašto bi nam davao želje, koje su direktno suprotne težnji? Izgleda kao da su se te želje iznenada pojavile, ali one nam zapravo nisu nepoznate. One su postojale i ranije u našem životu, ali ih mi nismo u toj meri primećivali, jer je naš život bio potpuno prekriven milionima želja.

Pre nego što smo ušli u duhovni život, bili smo potpuno nesvesni; tigar u nama je spavao. Ali, kada tigar vidi da pokušavamo da izađemo izvan njegovog delokruga, on kaže: «Kuda si pošao? Kakva prava imaš da me napustiš? Prožderaću te pre nego što me napustiš». Sve dok se tigar želje pouzdaje da ćemo ostati sa njim sve vreme, on ne oseća da je neophodno da nam preti ili da nas plaši. Ali, kad počnemo da izlazimo iz njegovog kaveza-ropstva, tigar neznanja pokušava da nas spreči. Čim oseti da mu pretimo da ćemo ga napustiti, on nas još snažnije napada sumnjama i drugim nebožanskim silama.

Dok živimo običan život, u njemu nema intenziteta. Danas imamo jednu želju, sutra četiri, a prekosutra deset ili dvadeset. Ali, mi retko snažno nastojimo da ostvarimo i ispunimo naše želje. Mi nemamo sposobnost ili nismo voljni da radimo da bismo ih ispunili. Želimo da postanemo poznati, ili briljantni u nekoj oblasti, ili lepi, ali se čak ni ne molimo iskreno za ispunjenje tih želja, a da i ne govorimo o tome da nešto činimo da ih ostvarimo.

Kad jedan tragalac stupi na duhovnu stazu, ako je nije od sveg srca prihvatio ili ako nije baš uznapredovao, te iste želje mogu da izbiju na površinu dok meditira. On će početi da misli: «Ovaj je veoma bogat, onaj je veoma lap, a onaj treći ima neke dobre osobine koje ja nemam». Dok se moli za Mir, Svetlost i Blaženstvo, jedan deo njegovog bića će svesno i namerno gajiti želju da postane multimilioner. U tom trenutku se intenzitet tragaočeve meditacije susreće sa tim svetovnim željama. I šta se onda dešava? Intenzitet ulazi u te želje i čini ih mnogo snažnijim nego što su prethodno bile.

Želje nastoje da nam priđu pomoću neprosvetljenog uma čak i pošto uđemo u život težnje. Najbolje što možemo da učinimo je da nikad ne dopustimo da bilo kakva nečistota u obliku želje, sumnje, strepnje, ljubomore ili bilo koje druge netežeće misli uđe u naš um tokom meditacije. Ako nam želja dođe dok ne meditiramo, nije dobro da je gajimo; ali, beskrajno je gore gajiti je tokom meditacije. Ako tokom meditacije gajimo želju ili bilo koju drugu nečistu misao, onda naprosto uvećavamo snagu negativnih sila i otežavamo svoje duhovno putovanje.

Kada želje uđu u naš život težnje, ne smemo da ih se plašimo. Moramo ih smatrati preprekama. Istina je da bismo trčali brže da nema prepreka na našem putu. Ali, ako ima prepreka, svaki put kad pređemo neku prepreku, stičemo dodatnu snagu i ohrabrenje da pokušamo da pređemo i sledeću. Ako nema prepreka, imamo sreće. Ali, ako ima prepreka zato što smo se dugo družili sa neznanjem, trebalo bi da imamo pouzdanja da ćemo biti u stanju da ih prevazuđemo zato što imamo težnju, unutrašnji nagon da prevaziđemo sve prepreke i dosegnemo Cilj.

Ako zaronimo duboko u sebe, mi možemo da vidmo svaku prepreku kao dar. Ranije smo bili sami sa svojim teškoćama. Sada smo postali svesni aspiranti, pa je Božija Milost ušla u naš život. Božija Milost neprestano pomaže tragaocu. Ona se postavlja između teškoća i tragaoca. Ako neko ko se iskreno upustio u duhovni život vidi milione prepreka, on ih takođe može videti i kao milione blagoslova, zato što je u njima Božija Milost koja ih prosvetljuje. Što se pre te prepreke pojave pred nama, to bolje, jer tada možemo da ih odmah prevaziđemo. Ne bi trebalo da budemo nazahvalni Bogu niti bi trebalo da proklinjemo sudbinu kad se pojavi neka prepreka. Trebalo bi da budemo zahvalni što je Bog izneo napolje sve naše nečistote da bi bile prosvetljene i prevaziđene što je pre moguće. Bilo danas, bilo sutra, mi moramo da se suočimo sa našim neprijateljima i pobedimo ih. Ako učinimo sebe dostojnim Božijeg Saosećanja i Milosti, lako ćemo moći da prevaziđemo naše teškoće.

Pitanje: Kako da dobijem bitku koja se u meni vodi između svetlosti i tame?

Šri Činmoj: U našem unutrašnjem biću, mi se stalno borimo sa istinom i neistinom. Često, uprkos tome što znamo istinu, mi je ne sledimo, jer osećamo da bi to bilo krajnje teško, dok našim trenutnim potrebama možda više odgovara nešto što nije istinito. Tada činimo najveću grešku.

Ako prisvojimo neistinu kao sasvim našu, šta se dešava? Istina ćuti. Ali, ako tad poželimo da sledimo istinu, neistina dolazi i udara nas, vređa nas, obeshrabruje nas. A istovremeno, istina baš ne gori od želje da nas prisvoji, zato što je videla koliko smo puta dodirnuli njena stopala i obećali da ćemo je slušati, ali se to stalno iznova pokazivalo kao puka priča. Mi kažemo da ćemo slediti put istine, ali narednog trenutka počinjemo da slušamo neistinu, jer u tome više uživamo. Istina je stotine i hiljade puta čula naša lažna obećanja.

Kada se zaista trudimo da ispunimo obećanje koje smo dali istini, možda ćemo osetiti pritisak neistine u svom umu: „Kuda si pošao?“, kaže ona. „Obećao si da ćeš uvek ostati sa mnom“. Ali, doći će dan kada će istina videti da smo apsolutno iskreni i tada će se krajnje moćno boriti protiv neistine. A kada postanemo potpuno jedno sa istinom, videćemo da sve mračne sile u nama i oko nas nemaju drugog izbora osim da se predaju.

A sa druge strane, neki ljudi iskreno vape za svetlošću, ali bez zadovoljavajućeg rezultata, naprosto zato što Božiji suđeni čas još nije kucnuo. Ako seljak oseća da će istog dana kad počne da obrađuje svoju zemlju požnjeti obilnu žetvu, smučiće mu se i napustiće polje kad posle nekoliko nedelje iskrenog napora ne vidi rezultat. Iako je iskrenost važna, vreme je ipak značajan faktor. Polje može da donese zadovoljavajuće plodove samo u vreme koje Bog odabere. Naš tempo i Božiji tempo ne moraju da budu, a veoma često i nisu isti. Ako smo sto posto predani, osećaćemo da ćemo, ako ne postižemo zadovoljavajuće rezultate, večno čekati na Božiji Čas. Ali, ako nismo predani, mi nećemo prihvatiti Božiju Volju. Postaćemo potišteni i razočarani i odustati od bitke, pa ćemo nesumnjivo biti gubitnici.

Ono što nam je potrebno je svetlost. Ali, ako svetlost ne dolazi, moramo da budemo spremni da čekamo čitavu Večnost da beskrajna Svetlost ispuni naše unutrašnje i spoljašnje biće. Neistina će tada smesta osetiti da smo spremni da čekamo milione godina da bismo zaronili u more svetlosti i izgubiće interesovanje za nas. Ako Bog hoće, On može da nam da ono što mi želimo odmah, ali ako On oseća da nije trenutak, mi moramo da čekamo. Potom, ako imamo strpljenja, koje samo po sebi predstavlja širenje svetlosti ili svesti, moći ćemo da osetimo da uvećavamo svetlost koju imamo i svetlost koja ulazi u nas.

Pitanje: Nisam onoliko prijemčiv koliko bih hteo da budem. Zašto je tako?

Šri Činmoj: Našu prijemčivost umanjuju neprijateljske sile koje nas napadaju. One mogu da nas napadnu upravo zato što naša posvećenost Svevišnjem još nije potpuna. Ponekad se buni aspirantov um, ponekad se buni vital, a ponekad fizičko, ili čak suptilno fizičko. Ako se na bilo koji od tih načina otvorimo neprijateljskim silama, one mogu da nas napadnu.

Postoji još jedan razlog što nismo prijemčivi. Dok nismo stvarno sigurni šta zaista hoćemo, život želje ili život težnje, onda će neprijateljske sile stajati između naše želje i naše težnje. Težnja nas vodi cilju, stvarnosti, ali se želja smesta udružuje sa našim neprijateljima. Neprijateljske sile su uvek budne; one nastoje da nas podele. One hoće da nas odvoje od naše težnje. A šta onda čine? One dovode želju i pokušavaju da ubiju težnju. Vrlo često u tome i uspevaju. Ali, jedna duhovno budna osoba će ući u želju da bi je preobrazila pomoću težnje. Ako želja uđe u težnju, težnja će biti uništena. Ako težnja uđe u želju, želja će biti preobražena.

Što se tebe tiče, ako doživljavaš neprijateljske napade, za to postoje prevashodno dva razloga. Prvi razlog je što se tvoje fizičko nemilosrdno buni protiv psihičke težnje srca. Ne možeš trajno da se otarasiš svih svojih nebožanskih i negativnih osobina zato što nesvesno gajiš nebožanske misli. Ti još uvek osećaš da te osobine donose ispunjenje tvom s poljašnjem životu, tvom vitalnom životu. Tvoja unutrašnja težnja trči mnogo brže od tvoje fizičke sposobnosti ili potrebe. Fizičko stalno igra ulogu pljačkaša. Duša zadobija nešto za tebe, a fizičko te pljačka i traći to što je zadobijeno. Dobijaš svetlost duše, pa je onda razbacuješ unaokolo. Fizičko dobija svetlost, ali je ne koristi za svoje prosvetljenje.

Drugi razlog za te napade u tvom slučaju je nesigurnost. Sa jedne strane, ti želiš da zaroniš u more Beskraja. Sa druge strane, imaš osećaj nesigurnosti. Pitaš se šta ćeš dobiti od mora Beskraja. Moraš da znaš da ćeš dobiti beskrajno blago besmrtne Svesti koja prožima čitav univerzum. Tvoja duša je želi, ali se tvoj fizički um plaši. Sve dok u tebi postoji strah, makar i mrvica straha, neprijateljske sile imaju moć da te nemilosrdno napadaju. Ako čovek ne prihvata potpuno svoj pravi cilj ili ako ga nije svestan, neprijateljske sile će ga neizostavno mučiti. Ali, ako se ne plašiš i ako si siguran u svoj cilj, neprijateljske sile te nikad ne mogu napasti. Ako možeš da prihvatiš Beskonačnost kao nešto što je potpuno tvoje, ali zaboravljeno, ako možeš da vidiš da si oduvek bio ta Beskonačnost, strah se ne može pojaviti.

Njegova ispravka i njegovo ispoljavanje

On ispravlja
Svoje bezbrojne mane
Misleći na Božije Savršenstvo.

   On ispoljava
Božije Transcendentalno Savršenstvo
Postajući Duša Božije Težnje.


II — Joga

Pitanje: Šta se zapravo podrazumeva pod Jogom?

Šri Činmoj: Joga znači jedinstvo, jedinstvo sa Bogom. Joga nam kaže da u sebi imamo jednu božansku osobinu koja se zove težnja, a da Bog ima drugu božansku osobinu koja se zove Samilost. Joga je karika koja povezuje našu težnju sa Božijom Samilošću.

Pitanje: Može li svako da se bavi Jogom?

Šri Činmoj: Da, svako može da se bavi Jogom i to nezavisno od toga koliko godina ima. Ali, moramo da razumemo šta Joga zaista podrazumeva. Na nesreću, na Zapadu mnogi misle da Joga predstavlja fizičke položaje i vežbe disanja. To je žalosna greška. Ti položaji i vežbe su uvodne i pripremne faze koje vode ka koncentraciji i meditaciji, koje nas jedino mogu dovesti do dubljeg, višeg i punijeg života.

Joga nije nešto neprirodno, nenormalno ili nezemaljsko. Ona je nešto praktično, prirodno i spontano. U ovom trenutku, mi ne znamo gde je Bog i kako Bog izgleda. Ali, ako upražnjavamo Jogu, možemo da Ga vidimo iz prve ruke. Baš kao što u materijalnom svetu neprekidnim vežbanjem postižemo uspeh u aktivnosti koju smo izabrali, tako i u duhovnom svetu, vebžanjem Joge, mi postižemo cilj nad ciljevima - ostvarenje Boga.

Pitanje: Može li nam Joga pomoći u našem svakodnevnom životu?

Šri Činmoj: Joga nam pomaže u našem svakodnevnom životu. Zapravo, upravo nam Joga može biti vrhunska pomoć u svakodnevnici. Naš ljudski život je pun sumnji, strahova i frustracija. Joga nam pomaže da zamenimo strah neustrašivom hrabrošću, sumnju potpunim pouzdanjem, a frustraciju zlatnim dostignućima.

Pitanje: Da li Joga i meditacija zahtevaju da se čovek odrekne svih religija?

Šri Činmoj: Meditacija ne smeta nijednoj religiji. Religije nemaju ništa da kažu protiv meditacije, zato što je prava religija ostvarenje Boga. Među mojim učenicima ima katolika, protestanata i Jevreja. Pravom aspirantu, koji se upustio u duhovnost i Jogu, neće biti teško da ostane u svojoj religiji. Ja ne govorim mojim učenicima da se odreknu svoje religije. Istinska Joga ne zahteva odricanje ni od jedne religije. Ako ti učenici ostanu u svojoj religiji i upražnjavaju duhovni život, oni će moći da trče ka Cilju. Njihova sopstvena religija daće im stalno pouzdanje u ono što rade.

U pogledu fizičkog ispoljavanja, svaka religija je poput kuće. Vi živite u jednoj kući; ne možete da živite na ulici, jer možda nećete biti potrebni ili dobrodošli ljudima. Ali, doći će dan kada će se vaša svest proširiti i kada će čitav svet postati vaša kuća. Tada neće moći da vas zarobe ograničenja nijedne posebne kuće. Vi prihvatate sve religije, a istovremeno, prevazilazite domet religije i postižete svesno jedinstvo sa Bogom. Svaka religija je kao reka, ali kad se reka ulije u okean, ona je odigrala svoju ulogu. Tada reka oseća da je postala sam okean; postala je jedno sa izvorom. Zato su religije kao reke, a ostvarenje Boga je okean.

Ako se držite neke religije, kažem vam da ste na putu ka svom cilju. Ali, ako hoćete da dosegnete najvišu, krajnju Istinu, tad morate da se koncentrišete, meditirate i kontemplirate. To ne znači da više nećete ići u crkvu ili sinagogu. Ne! Ali, morate da osetite da ste dobili jedan unutrašnji zov duboko iz svog srca da trčite brzo, brže, najbrže ka svom Cilju. A to znači da morate da upražnjavate unutrašnji život, život samodiscipline i meditacije.

Sada, kada upražnjavate Jogu, ako želite da odustanete od svoje religije, to nije bitno. Jer, vaš cilj je da ostvarite Boga, koji otelovljuje sve religije a istovremeno je daleko iznad njih. Joga obuhvata sve religije i prevazilazi ih. Joga cilja na svesno jedinstvo sa Bogom. Kad ste jedno sa Bogom, jedno ste sa svime. Zato tragaoci za beskrajnom Svetlošću i Istinom mogu, ako hoće, da prevaziđu prepreke religija. Ako žele da steknu bleskove svetlosti, istine, mira i blaženstva, tad mogu da ostanu u svojoj religiji. Ali, ako hoće najvišu Istinu, ostvarenje Boga, tad moraju da svesno prevaziđu religiju.

270

U Jogi diše Samoostvarenje. Samoostvarenje otelovljuje čovekovo savršenstvo. Za čovekovim savršenstvom sledi apsolutno ispoljavanje Boga.

271

Istinska Joga i život idu zajedno. Ako hoćete da ih odvojite, nećete uspeti. Joga i život su nerazdvojni, baš kao i Tvorac i Njegova tvorevina.

272

Joga vodi život da doživi iskustvo postojanja. Možete to nazvati teorijskim iskustvom. Joga vodi život ka ispunjenju postojanja. To morate nazvati praktičnim iskustvom.

III — Težnja

Plamen težnje

Bog ima blistavi san. Ime tog sna je težnja. Čovek ima vapaj koji se uspinje. Ime tog vapaja je takođe težnja. U početku je Bog bio jedno. Pomoću Svoje Težnje, poželeo je da postane mnoštvo. Poželeo je da božanski uživa i vrhunski ispuni Sebe u i kroz bezbrojne oblike.

Čovek je mnoštvo. Pomoću svoje težnje, čovek, ta razdvajajuća i podeljena svest, čovek, taj mračni um, čovek, to neispunjeno biće, hoće da se sjedini sa svešću sveta, životom sveta i dušom sveta. On nepogrešivo i duševno oseća da je to tajni i sveti način da oseti najdublju dubinu Stvarnosti i najvišu visinu Istine.

Težnja je unutrašnji plamen. Za razliku od drugih plamenova, ovaj plamen ništa ne spaljuje. On pročišćuje, prosvetljuje i preobražava naš život. Kad se u našoj nižoj prirodi odigra pročišćenje, mi se nadamo da ćemo ugledati Božije Lice. Kad prosvetljenje osvane u našoj spoljašnjoj prirodi, mi osećamo da je Bog blizak i drag, da je On sveprožimajući i svevoleći. Kad naša priroda, i niža i viša, preraste u Plamen Preobražaja, shvatićemo istinu da je Sam Bog najdublji Pilot, najsjajnije putovanje i najviši Cilj.

Neki ljudi imaju utisak da su želja i težnja ista stvar. Na nesreću, tačnije na sreću, to nije istina. To su dve potpuno različite stvari. Razlika između želje i težnje je veoma jednostavna i jasna. Želja hoće da zarobi i proždere svet. Težnja hoće da oslobodi i nahrani svet. Želja je energija koja se izliva. Težnja je svetlost koja se uliva. Želja kaže čoveku: «Poseduj sve. Bićeš srećan». Jadni čovek, kad poželi da poseduje makar i jednu stvar, vidi da ga je već nemilosrdno uhvatilo i prisvojilo sve što je Bog stvorio. Težnja kaže čoveku: «Ostvari samo jednu stvar, a ta stvar je Bog. Bićeš srećan». Srećni i blagosloveni čovek; na svom putu naviše i unutra, pre nego što vidi Boga, on oseća uzvišeni mir u svom unutrašnjem životu i blistavu radost u svom spoljašnjem životu. Tada on oseća da ostvarenje vrhunskog Onostranog ne može dugo ostati nedostižno.

Težnja ima ne jednog, već tri istinska prijatelja: juče, danas i sutra. Juče je težnji ponudilo svoj let nadahnuća. Danas težnji nudi svoju moć posvećenosti. Sutra će težnji ponuditi svoje blaženstvo ostvarenja.

Težnja je naš unutrašnji nagon da prevaziđemo i iskustvo i ostvarenje koje smo već postigli. To je apsolutno neophodno, jer Bog Beskonačni neprekidno prevazilazi Svoju sopstvenu Beskonačnost, Bog Večni stalno prevazilazi Svoju sopstvenu Večnost, a Bog Besmrtni stalno prevazilazi Svoju sopstvenu Besmrtnost.

Detinjstvo težnje želi da ostvari Svevišnjeg na zemaljski i individualan način. Pubertet težnje želi da ostvari Svevišnjeg na božanski i slavan način. Zrelost težnje želi da ostvari Svevišnjeg na način samog Svevišnjeg.

Težnja je ostvarenje. Težnja je otkrovenje. Težnja je ispoljavanje. Težnja je ostvarenje ako i kada je aspirantu potrebno ostvarenje Boga i jedino ostvarenje Boga. Težnja je otkrovenje ako i kada aspirant oseća da je otkrovenje Boga samo zarad samog Boga. Težnja je ispoljavanje ako i kada aspirant oseća da je ispoljavanje Boga njegovo pravo po rođenju.

Težnja se može razviti. To je kao kada prelazite ulicu, korak po korak. Svaki put kada težimo, mi u najvećim dubinama naše svesti činimo čudo – dočekujemo Onostrano.

Život ima unutrašnja vrata. Težnja ih otvara. Želja ih zatvara. Težnja otvara vrata iznutra. Želja ih zatvara spolja.

Život ima unutrašnju svetiljku. Ta unutrašnja svetiljka se zove težnja. A kad održavamo plamen naše težnje, ona će, bez greške, preneti čitavoj Božijoj tvorevini svoj blistavi sjaj.

Pitanje: Šta si podrazumevao kad si rekao da je Večnost čoveka koji ne teži neizvesna?

Šri Činmoj: Čovek koji ne teži nije siguran ni u šta. On je u vlasti svih svojih ćudi. U ovom trenutku, nešto može da ga navede da oseća da je apsolutno beskoristan i beznadežan. U narednom trenutku, njegov ego će izbiti na površinu i on će osetiti da je sve, da je on Gospod univerzuma. Ništa nije sigurno za čoveka koji ne teži, čak ni njegov sopstveni život. On živi u stalnom strahu. On možda oseća da će, dok spava, neko doći i ubiti ga. Čovek koji ne teži nikad neće biti siguran da postoji sutra, jer on ne oseća tok Večnosti. Za njega, sutra ne postoji, a da i ne govorimo o Večnosti.

Ali, za čoveka koji teži, Večnost je izvesna, jer on zna i oseća da je unutar toka Večnosti. On je reka koja ulazi u okean. Za čoveka koji teži ništa nije nesigurno. On zna da u sebi on poseduje sve. U ovom trenutku je kao dete. Njegov Otac mu ne može dati milione dolara jer će ih, pošto je samo dete, protraćiti. On zna da u ovom trenutku može da iskoristi jedino deset centi ili četvrt dolara. Ali, on je siguran da će mu, kad poraste, njegov Otac dati svo Svoje Blago: beskrajni Mir, Svetlost i Blaženstvo. On je siguran da će dobiti sve to.

275

Desire is a wild fire that burns and burns and finally consumes us. Aspiration is a glowing fire that secretly and sacredly uplifts our consciousness and finally liberates us.

Thirst for the Highest is aspiration. Thirst for the lowest is annihilation.

Desire is expectation. No expectation, no frustration. Desire killed, true happiness built. Aspiration is surrender, and surrender is man’s conscious oneness with God’s Will.

276

Želja je očekivanje. Bez očekivanja nema osujećenja. Želja uništena - istinska sreća izgrađena. Težnja je predaja, a predaja je čovekovo svesno jedinstvo sa Božijom Voljom.

Želja znači strepnju. Ta strepnja je zadovoljna jedino kad može da ispuni sebe pomoću čvrste vezanosti. Težnja znači mirnoću. Ta mirnoća je zadovoljna jedino kad je u stanju da se izrazi pomoću svevideće i svevoleće nevezanosti.

U želji i nigde drugde boravi ljudska strast. Ljudska strast ima žestokog neprijatelja koji se naziva sudom, sudom božanske raspodele.

U težnji i nigde drugde boravi čovekovo spasenje. Čovekovo spasenje ima jednog večnog prijatelja zvanog Milost, Božija sveispunjujuća Milost.

Želja je iskušenje. Iskušenje nahranjeno - istinska sreća izgladnela. Težnja je buđenje duše. Buđenje duše je rođenje nadzemaljskog blaženstva.

Pitanje: Kako da se odvojim od moje fizičke želje?

Šri Činmoj: Pre svega, pošto si prihvatio duhovni život, moraš da se zapitaš da li te želje zadovoljavaju i ispunjuju ili ne. Pre nego što zaista nešto poželiš, ti imaš na umu objekt ili plod tvoje želje i misliš da ćeš biti srećan kad dosegneš taj objekt. Na nesreću, ono što na kraju dobijaš je frustracija. Kada svojim umom uđeš u fizičku ili nižu vitalnu želju, uhvaćen si. Ulaziš u samu čeljust proždrljivog tigra. Kada si u stanju da se koncentrišeš na želju, možeš da iznutra osetiš da na njenom početku nema svetlosti, na kraju nema svetlosti i u sredini nema svetlosti. Od početka do kraja tu je samo tama, a tama znači odsustvo božanskog zadovoljstva. Ako taj rezultat možeš da osetiš pre nego što zaista nešto poželiš, lako možeš da svoj život odvratiš od želje.

Moraš da osetiš da je ono što želiš težnja, a ne želja. Onog trenutka kad počne da teži, čovek oseća istinsko zadovoljstvo. To istinsko zaovoljsto dolazi zato što je težnja sposobna da se svesno i duševno poistoveti sa najdaljim mestima na svetu, sa najdubljim i najskrovitijim bićem i sa najvišim transcendetalnim Sopstvom. Ako osećaš da ti je istinski neophodno da težiš, videćeš da će fizičke, vitalne i mentalne želje prestati da kucaju na vrata tvog srca.

U svakom ternutku moraš da budeš usmeren na svoj cilj. Ako hoćeš da se koncentrišeš i meditiraš na Sunce dok izlazi rano ujutro, moraš da se okreneš prema istoku, a ne u nekom drugom pravcu. Ako gledaš ka zapadu a trčiš ka istoku, saplešćeš se. Ako hoćeš da budeš siguran u svoj cilj ostvarenja Boga, nećeš gledati iza sebe ili oko sebe, već jedino ka svetlosti. Ti možeš da pobediš svoje fizičke želje jedino ako budeš trčao ka svetlosti. Ne misli na svoje fizičke želje, već misli na svoju težnju. Ako možeš da trčiš napred sa usredsređenom rešenošću, ograničenja i želje će iščiliti iz tvog života. Težnja je jedino rešenje. Za spoljašnjim stvarima plačeš; možeš takođe da plačeš i za unutrašnjim stvarima. Ako možeš da iskreno plačeš, možeš da duhovno letiš.

Kada mislim, tonem.
Kada biram, gubim.
Kada plačem, letim.

Mi moramo da imamo unutrašnji plač, a taj unutrašnji plač mora da bude plač deteta. To dete plače za svojom majkom. Majka trčeći dolazi detetu, bez obzira gde je ono. Dete je možda u dnevnoj sobi ili u kuhinji, ali majka trčeći dolazi da nahrani dete. Slično tome, kada iznutra plačemo, spontano plačemo za Svetlošću i Istinom, iz Svoje beskrajne Darežljivosti, Bog će nam pokazati Svetlost i u tu Svetlost ćemo izrasti.

Plač težnje

Težnja je jedan plač u našem srcu. Kao što dete plače, tako ćete i vi u svom srcu osetiti plač. U vama je dete koje lije suze. Ono lije suze jer želi da prevaziđe sebe. Taj uspinjući plač, taj plač koji se uzdiže unutar našeg srca nazivamo težnjom. Kada težimo suzama našeg srca, vidimo da nam Bog dolazi odozgo. Srce plače i žudi nalik na plamen koji bukti i uzdiže se naviše. Taj plamen srca hoće da se uspne s onu stranu uma, pa se stalno uzdiže. A Bog neprestano silazi sa Svojom Milošću, nalik na reku koja teče naniže. Nama pripada plamen koji se stalno upinje; Božija Milost, nalik na reku, silazi dole iz Izvora. To je kao kada se susretnu dve osobe; jedna je na prvom spratu, a druga na trećem. I šta se dešava? Mi se penjemo na drugi sprat, a Bog silazi na drugi sprat. Tu se srećemo i međusobno ispunjavamo. Kad se težnja i Milost sretnu, mi ćemo doživeti božansko ispunjenje sjedinjenja sa Bogom.

Sa težnjom mi počinjemo naše putovanje, i sta težnjom ga nastavljamo. Pošto našem putovanju nema kraja i pošto je Bog beskonačan, večan i besmrtan, naša težnja će večito teći ka Božijoj Beskonačnost, Večnosti i Besmrtnosti. Težnja je beskrajni put koji večno vodi ka večno prevazilazećem Onostranom.

279

Kad čovek koji ne teži pogleda naviše, on oseća da je njegov život mračan. Kad pogleda napred, oseća da je njegov život nezreo. Kad pogleda unazad, on oseća da je njegov život prenagljen. I na kraju, kad pogleda unutra, on vidi da je njegov život ogromni neuspeh.

Kad čovek koji teži pogleda naviše, on oseća da je njegov život zaštita i spasenje. Kad pogleda napred, on oseća da je njegov život rešenost i ostvarenje. Kad pogleda nazad, on oseća da je njegov život nesavršenost i osujećenje. Kad pogleda unutra, oseća da je njegov život prosvetljenje i savršenstvo.

Želja i težnja

Neki ljudi napreduju veoma, veoma sporo u svom duhovnom životu zato što nemaju težnju. Ali, postoje ljudi koji ne samo da nemaju težnju, već nemaju ni želja za sebe, za čovečanstvo ili za Boga. Ti ljudi su u krajnje žalosnoj situaciji. Bog im kaže: „Bolje išta nego ništa. Bolje vam je da imate neke želje i steknete privremeno zadovoljenje od života želja nego da živite u svesti kamena, uživajući u lenjosti i ne napredujući uopšte. Potom, kad vidite da od ispunjenja želje dobijate jedino frustraciju, počećete da težite“.

Ima starijih ljudi koji su upravo takvi – oni nemaju želja, a istovremeno, nemaju ni težnju. Oni znaju da im se smrt primiče, ali ih to ne inspiriše ni da plaču za ispunjenjem svojih želja, ni da se mole ili meditiraju na Boga. Oni čak nemaju ni neke posebne želje da žive.

Ali, ima takođe i veoma duhovnih ljudi koji nemaju nikakvih želja, zato što su ih prevazišli. Oni služe Boga u čovečanstvu sa krajnjom posvećenošću i bezuslovnom ljubavlju. Taj oblik lišenosti želja je jedini koji je zadovoljavajući.

Ako neko ima želju, a nema težnju, to je bolje nego da nema ni želju ni težnju. On će imati mnoga neophodna iskustva i na kraju će videti da u želji nema ispunjenja. Onda će se baciti u more težnje. Ali, ako čovek ponovo uđe u oblast želje pošto je već bio ušao u svet težnje, to je prava katastrofa. Ako čovek ne teži, možemo da kažemo da je on naprosto neznalica; on ne zna da postoji nešto što nazivamo unutrašnjim mirom, unutrašnjim blaženstvom, unutrašnjom svetlošću. Ako neko nije video tu svetlost i boravi u tamnoj sobi, Bog ga neće kriviti, jer on nije svestan da postoji soba koja je puna svetlosti. Ali, ako neko, nakon što je imao unutrašnja iskustva, hoće da se vrati u obični svet, on će podleći frustraciji i unutrašnjem razaranju. Nakon što je jednom video blistavu svetlost u osvetljenoj sobi, ako ga njegov vital ponovo povuče nazad u mračnu sobu, njegov unutrašnji psihički bol biće krajnje okrutan. Kad je video svetlost, radost koju je primio bila je snažna. U mračnoj sobi takođe posotji intenzitet, ali je taj intenzitet poput oštrog noža i on će naprosto probosti sam sebe.

Kad jednom stupite u duhovni život, nikad, nikad se ne vraćajte u običan život. Ako se vratite u običan život, postaćete predmet podsmeha u spoljašnjem svetu, a izgubićete poverenje u unutrašnjem svetu. Ljudi će reći: „Ovaj prijan je omanuo; zato je odustao i vratio nam se“. Božanske sile u kosmosu će reći: „O, on ne mari za nas. Više mu je stalo do života neznanja“, i više neće pokušavati da vam pomognu. Isto tako, vi ćete uvek svesno ili nesvesno porediti božanski život koji ste napustili i život kome ste se vratili. To poređenje će uvek biti nepovoljno po običan život. Vaša duša, božanska iskra u vama, navešće vas da osećate da ste odustali od nečeg veoma dragocenog. Tada će u vašem spoljašnjem životu carovati frustracija.

281

U životu težnje, kad birate između straha i sumnje, nemojte da izaberete nijedno; kad birate između vere i predaje, izaberite oboje.

282

Sumnja je fatalna bolest, ali nije konačni kraj. Nedostatak težnje označava kraj našeg istinskog života.

283

Čovek misli da je savršenstvo evolucije njegova pretpostavka i imaginacija. Bog zna da je savršenstvo evolucije blistava pesma Njegove ispunjujuće Težnje.

284

Čovek znači evoluciju težnje. Bog znači težnju evolucije.

285

Težnja je Bog koji živi ljubav. Želja je čovek koji umire za ljubavlju.

IV — Duhovna disciplina

Duhovna praksa

Svaki metod duhovne discipline neizbežno će imati dva nerazdvojne krila: apsolutno strpljenje i čvrstu rešenost.

Davenje sebe koje stalno raste i apsolutno poverenje u Boga mogu se lako suprotstaviti snazi nemogućnosti na čovekovom duhovnom putovanju.

Krenite napred samo tri koraka i Bog je zadobijen. Sad, koja su to tri koraka? Prvi korak je težnja. Drugi korak je davanje sebe. Treći korak je oslanjanje na Božansko u sebi.

U ranim fazama duhovne prakse, ostaviti sve Božanskom i misliti da lični napor nije neophodan znači da čovek pokušava da igra pre nego što nauči da hoda.

Tapasja (intenzivna ili aksetska disciplina) kaže aspirantu: „Učiniću da vidiš Boga“. Predaja kaže aspirantu: „Učiniću da Bog vidi tebe“.

Vernost je jedini ključ koji i tapasja i predaja imaju da bi otvorili Božija Vrata.

U krajnjoj analizi, ne može se razlikovati tapasja i predaja. Kada je potpuna i delotvorna, predaja je rezultat tapasje i nije ništa drugo do najteža tapasja.

Što je potpunija aspirantova predaja, to je sjajniji osmeh njegovog psihičkog bića.

Na predaju nežno utiče psihičko biće. Na znanje smelo utiče volja.

Predaja je najpogodnija mreža da se zarobi Božansko. Ona je istovremeno mudrost i znanje na delu.

Spontana poslušnost je ljuska pirinča. Svesna predaja je zrno pirinča.

Zahtevna predaja kaže Bogu: „Oče, ja Te gledam. Udostoji se da pogledaš na mene. Hajde da gledamo jedan drugog“. Posvećena predaja kaže Bogu: „Oče, nije mi potrebno da gledam u Tebe. Samo Ti pogledaj mene. To će biti dovoljno“.

Postoje tri načina da se ispuni potreba duše: ili aspirant stupa napred da vidi Božansko; ili Božansko stupa napred da vidi aspiranta; ili i aspirant i Božansko istkovremeno kreću jedno drugom u susret.

Kad aspirant žestoko izgladnjuje svoj preispitujući um, a obilno hrani svoju predaju, Bog kaže: „Kucnuo je čas. Ja dolazim“.

Predaja nikad ne može biti nešto što se postiže za jedan dan. A kao i ostvarenje, kad se jednom postigne, ona nije čudo za jedan dan.

Iako redovnost u duhovnoj praksi može da izgleda mehanička, ona predstavlja stalni blagoslov odozgo i pokazuje da se razvila određena unutrašnja snaga.

Videti Boga jedino tokom vaše predaje u meditaciji znači objaviti da je Bog više odsutan nego što je prisutan u vama.

Prava meditacija ima slobodan pristup unutrašnjem biću.

Prava posvećenost ima slobodan pristup ispravnoj svesti i stavu.

Kad um i vital zatvore svoje oči zauvek, predaja, ta unutrašnja snaga, otvara svoje oči zauvek.

Disciplina tela je kontrola seksa.
Disciplina vitala je dinamička kontrola agresije.
Disciplina uma je kontrola misli.
Disciplina srca je kontrola emocija.
Čovekova disciplina i božanski ponos njegove duše idu zajedno.

287. Pitanje: Kako možemo da vodimo disciplinovan život?

Šri Činmoj: Disciplinovan život dolazi samo od jedne stvari, a to je težnja, unutrašnji plač. Kad plačemo za spoljašnjim stvarima, mi ih ponekad dobijemo, a ponekad ne. Ali, ako je naš unutrašnji plač iskren, mi vidimo da ispunjenje uvek dolazi. Dete plače za mlekom. Ono plače u svojoj kolevci u dnevnoj sobi. Majka je možda u kuhinji, ali ma gde da je, ona trčeći dolazi da nahrani dete mlekom. Zašto? Majka oseća da je detetov plač istinski i iskren. Slično time, u duhovnom životu mi imamo jedan unutrašnji plač. Ako imamo taj unutrašnji plač, tad nije važno kada plačemo. To može biti u podne, ujutro ili uveče. U bilo kom trenutku, taj unutrašnji plač stiže do Boga i Bog će sigurno odgovoriti na njega. Ako neko želi da disciplinuje sebe, ako je nezadovoljan svojim neurednim životom i ako oseća da mu disciplinovan život može doneti pravo ispunjenje, savršenstvo i zadovoljstvo, onda će Bog neizostavno pomoći tom tragaocu. Ako postoji unutrašnji plač, ništa na ovom svetu se ne može odbiti. Nijedan plod se ne može odbiti osobi koja ima taj unutrašnji plač.

Mi, kao ljudska bića, plačemo za imenom i slavom, za mnogim stvarima. Ali, ne plačemo za onim što je od vrhunskog značaja, a to je Božije unutrašnje Blago. Šta je Njegovo unutrašnje Blago? Njegovo unutrašnje Blago je božansko ispunjenje, božansko svršenstvo. Nijedno ljudsko biće nije savršeno. Ali, naš cilj je da budemo savršeno savršeni. To savršeno Savršenstvo može doći jedino od samodiscipline. Samodisciplina je prethodnik samootkrića. Samootkriće je glasnik ispoljenja Boga.

Bog je potpuno spreman. On je više nego rad da ponudi svoje savršeno Savršenstvo. Ali, da bismo dobili to savršeno Savršenstvo, mi moramo da izrastemo u uspinjući plamen koji nazivamo težnjom, stalnom težnjom. Dok se taj plamen težnje uzdiže ka Najvišem, on prosvetljuje sve što je mračno oko njega. Što se više uspinje, to je veće i više ispunjujuće naše ispoljavanje.

288

Svaki aspirant je božanski vojnik. On mora svesno i stalno da koristi svoju božansku energiju da bi sebe naučio da bude oslobođena duša.

289

Iskušenje divlja sve dok ga samokontrola ne uhvati. Tamo gde samokontrola vrhunski vlada, frustracija vidi lice ostvarenja.

V — Nevezanost i odricanje

290

Jedan duhovni tragalac mora da zna da je askeza nenormalna u onoj meri u kojoj predstavlja poremećaj prirodne ravnoteže sila u različitim delovima naše svesti. Askeza ne dovodi do vladanja sobom. U istinskoj nevezanosti leži pravo vladanje sobom. Baš kao što zemlja ima iskušenja za jednog običnog čoveka, tako i Nebo ima iskušenja za naprednog tragaoca.

291. Vezanost i nevezanost

Od tela dobijamo poruku vezanosti. Od duše dobijamo poruku nevezanosti. Telo je ograničeno; otud telo želi da nas veže i ograniči. Ono želi da da veže i ograniči našu spoljašnju sposobnost i naš unutrašnji potencijal.

Duša, po svom potencijalu i sposobnosti, neograničena je i beskonačna. Zato duša želi da nas izbavi iz mreža neznanja i oslobodi nas od noći vezanosti.

Šta je vezanost? Vezanost je ples našeg spoljašnjeg zadovoljstva.

Šta je nevezanost? Nevezanost je pesma naše unutrašnje radosti.

Vezanost se završava u zatvorskoj ćeliji frustracije i uništenja.

Nevezanost ispunjava sebe u palati Božanstvenosti i Besmrtnosti.

Ja sam budala ako svesno živim u fizičkom. Još veća sam budala ako se stalno divim mo fizičkom telu i obožavam ga. Najveća sam budala ako živim jedino da bih zadovoljio potrebe mog fizičkog bića. Ja sam mudar čovek ako znam da postoji nešto što se zove duša. Još mudriji sam ako mi je stalo da vidim i osetim moju dušu. Najmudriji sam ako živim u mojoj duši i za moju dušu i stalno i duševno, bezrezervno i bezuslovno.

Kad smo vezani za telo, smesta postajemo impulsivni. Kad smo vezani za vital, vrlo brzo postajemo eksplozivni. Kad smo vezani za fizički um, na kraju postajemo destruktivni.

Ali, kada smo u telu, nevezani, mi svesno osećamo našu svest koja teži. Kad smo u vitalu, nevezani, mi protežemo i širimo svoju svest koja teži. Kada smo u umu, nevezani, mi vrhunski ispunjavamo našu neograničenu svest ovde na zemlji.

Mnogi ljudi, na nesreću, pogrešno osećaju da su vezanost i posvećenost jedna te ista stvar. Ali, vezanost znači da smo u konačnom i vezani za konačno, a posvećenost znači da smo se posvetili Beskonačnom i da nas je oslobodilo Beskonačno.

Nevezanost se često pogrešno razume. Duhovni tragaoci ponekad misle da biti nevezan za nekoga znači pokazivati mu krajnju ravnodušnost, gotovo do potpunog zanemarivanja. Ali, to nije prava nevezanost. Kad smo ravnodušni prema nekome, mi ne činimo ništa za njega. Mi nemamo ništa sa njegovom radošću ili tugom, njegovim dostignućima ili neuspesima. Ali, kada smo istinski nevezani, mi radimo za njega posvećeno i nesebično, a rezultate našeg delovanja polažemo preds Stopala našeg Gospoda Svevišnjeg, našeg Unutrašnjeg Pilota.

Nije važno da li je rezultat uspeh ili neuspeh. Ako uopšte nismo vezani za rezultat, naša svest se smesta širi. Ako ne marimo za plod našeg dela, Svevišnji nas nagrađuje na Njegov sopstveni način. Ako radimo posvećeno i nesebično, delo nas ne vezuje. Ako radimo, a da ne marimo za rezultat, neće nam biti teško da radimo za Boga. Kad smo u stanju da se odreknemo neprosvetljenog, netežećeg delovanja, možemo da uđemo u božansko delovanje, koje je naš pravi život; a u njemu je uvek ispunjenje.

Nevezanost i odgovornost

Što više svetlosti dobijamo iznutra, to brži postaju naš napredak i dostignuća. Svako dostignuće baca po jednu iskru nevezanosti. Ali, potpuna nevezanost je nešto što ne dobijamo praktično do samog kraja našeg putovanja, nakon dugog perioda duhovne prakse. Niko ne može da kaže da je započeo svoje duhovno putovanje sa nevezanošću. Čovek ne može da stekne nevezanost odjednom. On mora da se godinama, pa čak i tokom nekoliko inkarnacija, koncentriše, meditira i nesebično služi; tek onda može da stekne nevezanost. Nevezanost je nešto što je krajnje teško postići, ali je i nešto što svi moramo da imamo.

U jednoj porodici, svaki član ima odgovornost prema drugim članovima. Fizičke, moralne i druge vrste obaveza imamo dok god smo živi. Majka mora da brine o svom sinu, jer ga je majka donela na svet. Sin mora da brine o majci, jer u izvesnoj meri sin oseća obavezu da ispuni majčine želje ili udovolji majci. Ali, često majci nije istinski stalo do sina, ni sinu do majke. Kad među članovima porodice nedostaje ljubav ili istinsko razumevanje, odmah možemo da znamo da je to nedostatak brige, a ne nevezanost. Za nedostatak brige svi znamo; vidimo ga u našem svakodnevnom životu. Nedostatk brige se često pogrešno smatra za nevezanost. Ali, nevezanost je nešto daleko superiornije od nedostatka brige. Nevezanost, a ne nebriga, jeste ono što je potrebno duhovnom tragaocu.

Nevezanost ne znači da nećemo brinuti o drugima. Nevezanost znači da ćemo obavljati svoje dužnosti što je bolje moguće, ali nećemo mariti za rezultat. Kad smo nevezani, mi činimo pravu stvar na pravi način i u pravom ternutku. Sve činimo upravo zato što nam je Unutrašnji Pilot to zapovedio. Potom, ako zađemo još dublje, osećamo da je Unutrašnji Pilot sve. On je taj koji dela, On je samo Delo i On je taj koji u tome uživa.

Pretpostavimo da se radi o jednom atletičaru, trkaču koji je dugo trenirao. Najzad on trči na Olimpijadi i stiže poslednji. On će reći sebi: «Trenirao sam toliko godina. Kako to da sam poslednji?» Ali, tada on mora da bude nevezan. Za šta? Za plodove svojih dela. Jedan trkač bi trebalo da trenira u nadi da će pobediti. On mora da ustaje rano ujutro, radi razne vežbe i čini sve drugo što je neophodno da popravi svoj rezultat. Ali, rezultat svojih dela on mora da položi preda Stopala Boga, koji je Jedini koji čini.

Vrhunska filozofija je: «Bog je Onaj koji čini i Onaj koji uživa», i to je apsolutno tačno. Ali, ovde na zemlji, na fizičkom nivou, mi svakako moramo da učinimo ono za šta osećamo da je najbolje. Moramo da vežbamo i učinimo ono što je neophodno. Na svaki način, moramo da obavimo našu dužnost najbolje što možemo da bismo stigli do cilja. Mi ponekad pokušamo da vidimo rezultat našim mentalnim okom, a naše mentalno oko nam pokaže da će rezultat biti poraz. Ako znamo da nas rezultat neće zadovoljiti, nama je veoma teško da radimo dobro i sa entuzijazmom. Ako je uspeh jedino do čega nam je stalo, naravno da ćemo se obeshrabriti. Ali, tu grešimo; mi ne znamo pravi smisao nevezanosti. Moramo da delujemo sa nadom, entuzijazmom i rešenošću, a ono što će nam se desiti nije naša stvar. Kada je delo dovršeno, ono ne ostaje u našim rukama. Kad se rezultat postigne, bićemo potpuno nevezani, bilo da smo prvi ili poslednji. Ako smo prvi, bićemo srećni. A opet, ako budemo poslednji, opet ćemo biti srećni, jer smo rezultat našeg delovanja predali Bogu.

Prava radost se javlja ako možemo da u trenutku kad počnemo da radimo osetimo da je sam rad rezultat. Tada ne moramo da čekamo na rezultat dvadeset minuta ili dva meseca ili dve godine. Ono što hoćemo je zadovoljenje koje će doći tek nakon nekoliko meseci ili godina, kad požanjemo plodove našeg dela. Ali, ako smo dovoljno mudri, mi počinjemo da radimo i vidimo da je rad sam po sebi radost. Pre svega, moramo da znamo da smo od miliona ljudi mi odabrani da obavimo baš taj posao. Potom, onog trenutka kad počnemo da radimo, trebalo bi da osetimo da nam sam taj rad daje ono što želimo. Ako želimo da budemo zadovoljni, radosni i ispunjeni zahvaljujući bilo kakvom radu, tad onog trenutka kad se bacimo na posao moramo da osetimo da je sam rad, a ne budući rezultat, čista radost.

Kako da budemo nevezani za ono što radimo? Ima dva načina. Jedan način je da osetimo da na zemlji ništa nije trajno. Bez obzira koliko je neko velik u ljudskom svetu, ništa ne ostaje zauvek – ništa. Ime i slava biće pokopani. Mi ne možemo ništa da smatramo svojim, čak ni sebe same. Danas koristim izraz «ja, moje». Ali, sutra to «ja» odlazi na neki drugi svet. Kakva je korist od toga da se vežem za nekoga ili nešto što sada zovem mojim ako ne mogu da to ponesem sa sobom nakon šezdeset ili sedamdeset godina? To je naprosto glupo!

Isto važi i za vezanost za druge ljude. Iako znam da se vezujem za nekog koga ne mogu smatrati svojim, ja kažem da je ta osoba moja. Ne mogu da joj to pokažem, ne mogu da joj to dokažem. Kako da pokažem moje srce? Ja ne mogu da pokažem moja unutrašnja osećanja. Ako je u pitanju neko dobro osećanje, ja nastojim da ga ponudim. Ako je to loše osećanje, pokušavam da ga sakrijem. Često, ako nešto radimo dobro, mi gorimo od želje da to pokažemo. Ako radimo loše, mi nismo voljni da to pokažemo. Ali, bilo da je to što radimo dobro ili loše, bilo da imamo dobra ili loša osećanja, predmet naše vezanosti nije trajan. Na kraju dolazimo do uvida da ništa što nazivamo svojim ne može da večno traje. To je jedan način da budemo nevezani.

Drugi način da postignemo nevezanost je da znamo da pored ograničene svetlosti postoji viša Svetlost, jedna beskrajna Svetlost. Ta Svetlost nam donosi istinsku radost. Ako to znamo, kako možemo biti vezani za ljude i stvari koje nas neprestano dovode u iskušenje? Što se više odvezujemo od iskušenja konačnog, to se više vezujemo za Beskonačno. U toj božanskoj vezanosti je naše pravo zadovoljenje. Ako nam je zaista stalo do duhovnog života, tada je naš zadatak da svu svoju pažnju usredsredimo jedino na Svevišnjeg. Ako smo duboko vezani za Svevišnjeg, za unutrašnji život, naravno da ćemo ostati nevezani za druge ljude i stvari, za svet koji ne teži. Ono što nazivamo našom vezanošću za Svevišnjeg, u budućnosti ćemo videti kao Svetlost Mudrosti, jer mi možemo da rastemo jedino u Njemu i nigde drugde. Jedino u Njemu i nigde drugde doživljavamo ispunjenje.

Neki indijski tragaoci koji slede stazu posvećenosti idu čak dotle da kažu da posvećenost nije ništa drugo do vezanost za Boga. Kao što je ljudska želja vezanost za neko ljudsko biće, tako je i duhovna posvećenost jedan oblik vezanosti za Boga. Mi ne možemo da budemo vezani za dve stvari ili dve osobe istovremeno. Kad zaronimo duboko unutra, vidimo da možemo da budemo vezani samo za jednu osobu ili jednu stvar. Vezanost i posvećenost su kao koncentracija. Mi ne možemo da se dobro koncentrišemo na dva prsta istovremeno. Vidimo dva prsta, ali pažnju možemo da usredsredimo ili na jedan ili na drugi. Slično tome, kad zaista ponudimo Svevišnjem našu čistu vezanost, a to je posvećenost, ona može da ode jedino Njemu. A u Njemu se može naći ostatak čovečanstva. U početku mi imamo običnu porodicu sa nekoliko članova. Ali, dolazi dan kad moramo da proširimo svoju porodicu. Samo čovečanstvo postaje naša porodica. Što više rastemo iznutra, to šira postaje naša porodica. A Svevišnji uvek boravi u čovečanstvu.

Mi možemo da se poistovetimo sa patnjama neke druge osobe, a da ipak ostanemo nevezani ako u tu osobu uđemo Svetlošću naše duše. Svetlost naše duše se uvek širi. Ona ne vezuje, a isto tako se i ne može vezati. Pomoću Svetlosti duše mi možemo da se poistovetimo sa bilo kim na zemlji a da nam to ne naudi. Ako uđemo u tu osobu sa Svetlošću duše, koja je čista sloboda i savršenstvo i ako tu unutrašnju Svetlost proširimo na tog paćenika, to je najbolja pomoć koju može da dobije od nas. Nakon toga, možemo da odletimo kao ptica a da nas ta osoba ne dodirne i da se ne vežemo za nju.

Brod Svevišnjeg nas nosi na Zlatnu Obalu. Taj brod je u vodi, ali nije od vode. Taj brod u ovom trenutku plovi morem neznanja, ali mu to ne škodi. On nas nosi na Zlatnu Obalu, gde nema neznanja, nema sumnje, nema vezanosti – gde je sve savršenstvo i punoća. I u našem ljudskom životu, takođe moramo da osetimo da, ukoliko u sebi imamo Svetlost duše, možemo da boravimo u bilo kome. To može da bude i najnesavršenija osoba ili najveći paćenik. Pa ipak, iako mu pomažemo krajnje iskreno i efikasno, nećemo biti vezani za njega niti će nas on srozati. Zato prvo moramo da otkrijemo našu nutrašnju Svetlost, Svetlost naše duše. Jedino ćemo onda biti istinski sposobni da pomognemo drugima a da se ne vežemo za njih ili njihove patnje. Jedino tada možemo da najistinskije i najčistije pomognemo čovečanstvu koje pati.

Pitanje: Dok težimo za nevezanošću, kako da se sačuvamo od ravnodušnosti?

Šri Činmoy: Velika je razlika između nevezanosti i ravnodušnosti. Kada ste ravnodušni prema nečemu ili nekome, tada ste gotovo gotovo neprijateljski prema njegovom napretku. Tu je jedna vrsta zlonamerne unutrašnje nade da on neće položiti ispit, da neće uraditi pravu stvar, da mu se niko neće diviti ili ga obožavati. Vi možete da kažete da ste ravnodušni da biste ubedili svoj um. Ali, vi ćete gledati da li će taj uspeti, pa ako uspe, to će vas pogoditi. A ako ne uspe, veoma zlonamerno ćete se radovati. Takva je ravnoduđnost. Ona u potaji posmatra i stiče ogromnu radost kad opazi neuspeh, a užasno je ljubomorna kad opazi uspeh. Mi kažemo da smo ravnodušni, ali ako druga osoba postane velika, naša ljubomora nas ubija, a ako ne uspe, igramo od radosti.

Ali, nevezanost je duhovna osobina. Kad smo nevezani, naše fizičko je nevezano, naš um je nevezan, naš vital je nevezan i tako dalje. Ono u meni što hoće da veže vas i ono u vama što hoće da veže mene iznutra upozoravaju jedno drugo. „Ja nisam prava osoba koja bi trebalo da te veže, a ti nisi prava osoba da veže mene. Postoji neko drugi, Božanski, Svevišnji, koji je Onaj Jedini. On je taj koji ima beskrajnu Svetlost, Mir i Blaženstvo, pa trči ka Njemu kao što i ja trčim. Ja ću ti pomoći mojom unutrašnjom sposobnošću, a to je moja molitva, meditacija i koncentracija. Ali, ako te zgrabim i prisvojim mojim vitalnim, fizičkim i mentalnim čežnjama, to nije nikakva pomoć. Hajde da ti umesto toga ponudim moju molitvu, meditaciju i koncentraciju, a i ti bi trebalo da mi ponudiš isto. Na taj način ojačavamo jedan drugog“.

U nevezanosti dve osobe rastu zajedno pomoću Svetlosti duše. Osobine njihovih duša stvaraju most kojim mogu da idu do zajedničkog cilja. Taj most nije cilj, ali obe koriste most. Oni kažu: «Hajde da zajedno idemo putem koji nas vodi našem zajedničkom odredištu». Zato, kada smo nevezani, mi sve vreme navodimo sebe da osećamo da ljudsko u nekom drugom ili ljudsko u nama nije cilj, već da oboje imamo zajednički cilj do koga moramo da stignemo zajedno pomoću težnje našeg srca i Svetlosti duše. Mi smo nevezani kad koristimo unutrašnju svetlost i unutrašnju stvarnost umesto naše fizičke stvarnosti.

294

Budalast je onaj ko misli da bi ljubav trebalo da pretvori u ravnodušnost da bi Bog mogao da dođe k njemu. Avaj, on tek treba da nauči da je Bog sav ljubav.

Ljubav i vezanost ne moraju uvek da idu zajedno. Odbacivanje svih odnosa nikad nije dobar znak napredovanja ka ostvarenju.

Kontrolisana želja je dobra. Još bolja je nevezanost. Najbolje je da osetimo da smo se izvukli iz zamki prirode. Potiskivanje je isto tako neprijateljsko i bezvredno kao i vezanost. Jedino je naša nevezanost gospodar prirode.

Želja i glad imaju jednog zajedničkog neprijatelja: nevezanost.

Nevezanost i neposedovanje bi trebalo da budu duhovni most između vas i objekta koji volite.

Duhovna nevezanost intenzivira traganje našeg srca, pročišćuje vibraciju naših tela i preobražava neznanje naše svesti u znanje.

Istina, usamljenost je jedna vrsta duhovne bolesti. Ali, ljudske veze nikad je ne mogu trajno izlečiti. Jedini trajni lek za nju je unutrašnje iskustvo.

Odricanje

Iz strogo duhovne perspektive, takozvano zemaljsko odricanje nije neophodno za jednog aspiranta. Ako odricanje znači da ostavimo porodicu po strani, ako odricanje znači da ne marimo za društvo ili čovečanstvo, onda bih hteo da kažem da će se, bez obzira čega se danas odreknemo, sutra naći nešto drugo da nam smeta. Danas nam je prepreka porodica; sutra će to biti naši prijatelji; prekosutra, biće to naša zamlja, a narednog dana, svet. Takvoj vrsti odricanja nema kraja.

U duhovnom životu, mi svakako moramo da se odričemo. Čega ćemo se odreći? Odreći ćemo se straha, sumnje, nesavršenosti, neznanja i smrti. Nećemo se odricati pojedinaca; odricaćemo se osobina koje stoje na putu našem sjedinjenu sa Božanskim. Kad stupimo u duhovni život, mi dobijamo priliku da se odreknemo, tačnije da preobrazimo te osobine. Kad govorimo o odricanju ili preobražavanju nečega, mi smesta mislimo na neznanje. Uistinu je to jedina stvar koju moramo da preobrazimo u našem duhovnom životu.

Ako neko kaže da će se odreći sveta da bi ostvario Boga, hteo bih da kažem da se vara. Danas će se odreći sveta, a sutra će uvideti da Boga ne može da traži ni na jednom drugom mestu; On je u samom svetu. Dakle, šta ga sprečava da vidi Boga u svetu? Njegov stav. Da bi video Boga u čovečanstvu, on mora da ukloni veo neznanja koji stoji između njega i ostalog sveta. Kad se taj veo razdere, kada se, zapravo, ukloni, nema čega da se odriče. On vidi Boga, on oseća Boga, on je jedno sa Bogom, ovde i u onostranom.

296

Savršeno odricanje i potpuna predaja sebe su lice i naličje istog ambrozijskog novčića.

297

Nikakvo odricanje se ne može zapovediti. Nikakvo odricanje se ne može tražiti. Odricanje mora da raste iznutra. Odricanje mora da teče spolja. Čovek se odriče jalovosti svoje noći neznanja. Bog najavljuje čoveka, Svetlost Beskraja.

298

Istinski preobražaj ljudske prirode ne dolazi pomoću isposničkog, asketskog života ili potpunog povlačenja od sveta, već pomoću postepenog i potpunog preobražaja života.

I — Napraviti most između unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta

Da li je duhovni život bekstvo od stvarnosti?

Čovek koji ne teži misli da je neumorno uživanje jedina stvarnost. Čovek koji teži oseća da je božansko iskustvo jedina stvarnost. Bogoostvareni čovek zna da Bog, vrhunski Voljeni, jedini ima Stvarnost i da Bog, vrhunski Voljeni, jedini jeste Stvarnost. Stvarnost je takođe Bog - ispunjujuća svetlost i čovek - ispunjeni život.

Prebivalište transcendentalnog ispunjenja ima troja vrata: ljubav, slobodu i blaženstvo. Vrata ljubavi se otvaraju samo onom ko služi plačuće čovečanstvo. Vrata slobode se otvaraju samo onome ko služi čovečanstvo koje se bori. Vrata blaženstva se otvaraju samo onom ko služi čovečanstvo koje se budi.

Duhovni život nipošto nije bekstvo od stvarnosti. Naprotiv, duhovni život je svesno i spontano prihvatanje stvarnosti u njenoj celovitosti. Za duhovnog tragaoca, ideja bekstva od stvarnosti je besmislena i nemoguća, jer su duhovnost i stvarnost potrebne jedna drugoj da bi bile vrhunski ispunjene. Bez duše stvarnosti, duhovnost je više nego beskorisna. Bez daha duhovnosti, stvarnost je više nego besmislena. Duhovnost sa stvarnošću znači čovekov unutrašnji vapaj za savršenim Savršenstvom. Stvarnost sa duhovnošću znači Božiju svemoguću Volju za potpuno i apsolutno ispoljavanje.

Prihvatanje života sa božanskim stavom nije samo uzvišena ideja, već sam ideal života. Taj ideal života se ostvaruje, otkriva i ispoljava pomoću Božijeg nadahnuća koje uzdiže dušu i čovekove težnje koja gradi život. Prihvatanje života je božanski ponos istinske duhovnosti. Naša jedina odgovornost je da živimo duhovni život.

Bekstvo je niska pomisao. Ona se ponaša kao kradljivac, najgori mogući kradljivac. U srce mrkle tame bekstvo stiče lak i slobodan pristup. Onaj ko se prepusti ideji o trenutnom bekstvu, bez sumnje počinjava odloženo samoubistvo.

Ne, mi nikako ne smemo kukavički pobeći. Moramo uvek biti hrabri. Božanska hrabrost je naše pravo po rođenju. Mi smo junaci-ratnici vrhunske Stvarnosti, odabrani da se borimo protiv ogromne, tišteće i preteće noći neznanja.

Pitanje: Kakva je duhovna vrednost Zemlje?

Šri Činmoj: Oni koji prihvate život, oni koji prihvate Majku Zemlju kao nešto stvarno, osećaju da ovde imaju da obave nezaobilaznu dužnost. Ta dužnost nije ništa drugo do svesno ostvarenje Boga. Nesvesno znanje o Bogu svi imamo. Ali, tragalac postaje svesno svestan Božijeg prisustva. On meditira na Boga i postepeno se njegova svest razvija do te mere da svuda i stalno oseća Božije prisustvo. On oseća da je njegova nezaobilazna dužnost da objavi Božije Prisustvo, koje oseća i koje vidi sopstvenim srcem i sopstvenim očima. Na kraju, on oseća da mora da ispolji svoje ostvarenje najviše Istine. To ostvarenje mora da se odigra na zemlji i nigde drugde. Ostvarenje najviše Istine mora da se odigra ovde, a i ispoljavanje Istine, najviše Istine, krajnje iIstine, takođe mora da se odigra ovde na Zemlji.

Pravi tragalac, iskren tragalac, božanski je junak. On mora da se bori protiv obilnog neznanja i mora da ispuni Božiju Volju ovde na Zemlji, U suprotnom, Zemlja će ostati Zemlja, a Nebo će ostati Nebo. Uvek će između Zemlje i Neba postojati provalija. Ova naša Zemlja se mora preobraziti u Nebo, u mesto Radosti, Mira i Blaženstva.

Ne smemo da negiramo telo. Indijski duhovni učitelji koji uopšte nisu marili za telo rekli su: „Meditiraj, ostani u drugom svetu, ostvari Boga, a potom napusti telo“. Ali, ako volite Boga i ako zaista želite da služite Bogu, onda ovde, na Zemlji, imate zlatnu priliku da Ga ispoljite i ispunite. Ako postignete ostvarenje i kažete Bogu: „Neću da radim za Tebe. Umoran sam, iscrpljen, potpuno iscrpljen; sad hoću da se odmorim“, Bog će vam možda dopustiti da se odmorite. Ali, pravi božanski junak će reći: „Naporno sam radio, ali bih sada hteo da plodove mog ostvarenje podelim sa čitavim svetom“. Tada će Bog reći: „Radi na Zemlji. Učini to“.

Naš put je put prihvatanja. Prihvatanja čega? Prihvatanja ovog materijalnog sveta. Dok deluje u materiji, duh mora da peva pesmu Besmrtnosti. Materijalni život i duhovni život moraju da idu uporedo. Materijalni život se može usavršiti jedino ako slušamo unutrašnje zapovesti duše. Mi moramo da prihvatimo svet takav kakav jeste, ali ne smemo da mislimo da je svet ispunio svoj zadatak. Ne, daleko od toga. Moramo da radimo i radimo za zemaljsku svest. Moramo da je oslobodimo od ograničenja, nesavršenosti, robovanja i neznanja.

Pitanje: Kad kažeš da se Zemlja lako može pretvoriti u Raj, da li misliš da je to i fizički moguće?

Šri Činmoj: Moraš da znaš šta je zapravo Raj. Raj nije mesto sa velikim kućama, velikim palatama ili imanjima. Ne! Raj je u našem umu. Kad uživamo u božanskim mislima, mi smo na Raju. Kad gajimo ljubomoru, niže vitalne misli ili druge nebožanske misli, mi smo u paklu. Raj i pakao su stanja svesti.

Šta svako ljudsko biće ima? Svest. Pomoću svesti mi vidimo stvarnost. Kad se molimo, kad težimo, naša konačna svest postaje beskonačna; naša takozvana netežeća svest postaje težeća. To je Raj. Ako kažemo da ćemo svi mi postati božanski, to je svakako tačno. Imaćemo božanski život, ali to ne mora da znači da će to biti život fizičke besmrtnosti. Kad mislimo o Raju, mi osećamo da je on besmrtan. Svest Raja jeste besmrtna. Ali, mi veoma često osećamo da će fizičko postati besmrtno onako kako je Raj besmrtan. Međutim, fizičko telo živi šezdeset, osamdeset, sto, možda čak i dvesta godina, a potom odlazi.

Sama ideja o Raju je nešto svetlo, blistavo, blaženo, a istovremeno besmrtno. Ali, moramo da znamo šta je u nama besmrtno. To je svest, svest koja teži u nama. Kad kažemo da će se zemlja preobraziti u Raj, to znači da će sve u nama ili na ovom svetu što je danas nesavršeno, mračno ili netežeće biti preobraženo u savršenstvo.

Pitanje: Da li bi, molim te, objasnio kako to da duša evoluira samo na planeti Zemlji?

Šri Činmoj: Duša se ispoljava jedino na ovoj planeti zato što je ova planeta u evoluciji. Evolucija znači stalni napredak, stalna dostignuća. Ako neko hoće da napreduje, ako hoće da prevazilazi, ovo je mesto za to. U drugim svetovima, bića su zadovoljna onim što su već postigla. Ona neće ni za mrvu da prevaziđu svoja dostignuća. Ali, ovde na Zemlji ti nisi zadovoljan, ja nisam zadovoljan – niko nije zadovoljan onim što je postigao. Nezadovoljstvo ne znači da smo ljuti na nekoga ili ljuti na svet. Ne! Nezadovoljstvo znači da imamo stalnu težnju da prevazilazimo i prevazilazimo. Ako imamo samo mrvicu svetlosti, hteli bismo da imamo više svetlosti. Uvek hoćemo da se širimo.

Ova planeta ima taj unutrašnji nagon. Sa jedne strane, ona je mračna, ona je neznalačka, ona ne mari za božanski život. Ali, sa druge strane, ona ima taj strahoviti unutrašnji nagon kojeg većina ljudskih bića još uvek nisu svesna. Kad taj unutrašnji nagon stupi u dejstvo, nema kraja našim mogućnostima, nema kraj našim dostignućima. A kad dostignemo Beskonačno, naravno da ćemo nadmašiti dostignuća drugih svetova.

Pitanje: Postoji li karika ili most između unutrašnjeg sveta i spoljašnjeg sveta?

Šri Činmoj: Da, postoji karika između unutrašnjeg sveta i spoljašnjeg sveta. Zapravo, mi ne obraćamo nikakvu pažnju na unutrašnji svet. Uglavnom smo na površini. Dvadeset četiri časa dnevno se krećemo, pričamo, vičemo i živimo u buci i metežu spoljašnjeg sveta. Nemamo ni pet minuta da meditiramo ili da se koncentrišemo na naš unutrašnji, stvarni svet.

Pravi duhovni tragalac oseća da spoljašnji svet može da ima pravi smisao jedino ako hranimo naš unutrašnji svet. Telo je spoljašnji svet. Mi bez greške hranimo telo triput dnevno; radili smo to i nastavićemo da to radimo do svog poslednjeg daha. A opet, duboko u nama postoji jedno božansko dete koje zovemo dušom. Mi ne nalazimo vremena da nahranimo to dete. Ukoliko i sve dok duša, koja je svesni predstavnik Boga u nama, nije ispunjena, mi nikako ne možemo da budemo ispunjeni u našem spoljašnjem životu.

Kako stvaramo tu kariku koja povezuje? Ako znamo božansku umetnost koncentracije, ako znamo božansku umetnost meditacije, ako znamo božansku umetnost kontemplacije, lako i svesno možemo da sjedinimo ta dva sveta. I na naše najveće iznenađenje, videćemo da će spoljašnji svet, koji je sada pun komplikacija, nesklada i tako dalje, neizbežno postati skladan, jednostavan, čestit i pravi. Unutrašnji život ima sposobnost da pojednostavi složenosti spoljašnjeg života. Unutrašnji i spoljašnji svet moraju ići ruku pod ruku. U suprotnom, šta će se desiti? Unutrašnji život će morati dax čeka milenijumima da ponudi Božiju Istinu čitavom svetu, a spoljašnji život će milenijumima ostati jalova pustoš.

Svakako da postoji karika koja povezuje ova dva sveta. Mi moramo da svesno osetimo tu kariku i na kraju, moramo da dodirnemo i ojačamo tu kariku odlučnošću naše duše i posvećenim služenjem i voljnošću našeg tela. Sada telo sluša um. Kad um kaže: «Idi tuda», telo ide. Ali, čim um kaže: «Ne, ne, ne! To je pogrešan put. Idi u nekom drugom pravcu», telo to čini. Na taj način, telo je uhvaćeno ograničenjima. Ali, daleko van domašaja uma je duša. Duša je preplavljena svetlošću. Ako se svesno trudimo da slobodno pristupimo unutrašnjem biću, duši, naravno da će svetlost duše izaći na površinu i u svakom trenutku nam pomagati da se izborimo sa dubokom tamom u nama i oko nas. Najzad ćemo videti da smo ili tu tamu preobrazili u svetlost, ili da smo se milione i milione kilometara udaljili od tame i da se kupamo u moru beskrajne Svetlosti.

Zato, ako fizičko telo sluša dušu, a ne sumnjičavi, podozrivi, komplikovani, rušilački i netežeći um, karika između ta dva sveta će ojačati i oni će upotpuniti jedan drugi. To jest, spoljašnji svet će postati vozilo unutrašnjeg sveta, a unutrašnji svet će postati kočijaš spoljašnjeg sveta. Kočija bez kočijaša je beskorisna, jer bez kočijaša ne može da ide. A opet, kočijaš bez kočije je takođe beskoristan. Zato su neophodni i kočija i kočijaš. Oni su podjednako važni. Slično tome, spoljašnji život i unutrašnji život su podjednako važni.

304

Ratnik u spoljašnjem svetu sija u svom oklopu. Ratnik u unutrašnjem svetu sija u svojoj meditaciji.

305

Unutrašnji svet pripada prosvetljenju duše. Spoljašnji svet pripada odlučnosti života.

II — Služenje

Rad i služenje

Zašto radimo? Radimo da bismo izdržavali sebe, da bismo izdržavali svoje drage. Možda takođe radimo da bismo održali svoje telo u savršenom stanju. Ali, pravi aspirant drugačije gleda na rad. On vidi rad kao istinski blagoslov. Za njega, svaki težak i naizgled bolan posao predstavlja prerušeni blagoslov. Za njega je rad posvećeno služenje. On je otkrio istinu da će nuđenjem rezultata onoga što kaže, čini i misli biti u stanju da ostvari Boga. On radi zarad Boga. On živi radi Boga. On ostvaruje Božanstvenost radi Boga.

Sudbina je naša zgrada. Mi imamo moć da je izgradimo; mi imamo i moć da je srušimo. Vrhunski važno pitanje glasi: da li da srušimo tu zgradu, ili da izgradimo novu, ili da prepravimo postojeću? Ali, da bismo uradili bilo šta od ove tri stvari, moraćemo da radimo fizički, vitalno, mentalno, psihički i duhovno. Nije nam Bog bez razloga milostivo podario telo, vital, um, srce i dušu.

Svako ljudsko biće mora da nađe svoj posao, posao koji mu pomaže da raste u svojoj duši. Ništa u većoj meri ne ohrabruje, nadahnjuje i ispunjuje čoveka nago otkriće njegovog istinskog unutrašnjeg posla, a to je rad na samospoznaji. Karlajl je dodirnuo duboku istinu kada je rekao: „Blagosloven je onaj ko je našao svoj posao; neka ne traži druge blagoslove“.

Svaka duša je odabrani instrument Boga. Svaka duša ima da ispuni posebnu misiju ovde, na Zemlji. Svaka osoba mora da spozna i ispuni sebe, ne na svoj način, već na Božiji način. Bog, iz Svoje beskrajne Ljubavi i zbog Svoje samonametnute božanske Dužnosti daje svakom aspirantu ono što mu je potrebno. Istovremeno, Bog od aspiranta ne očekuje ni mrvicu više nego što ovaj može da ponudi. Veliki je bio ljudski glas koji je rekao: „Od svakoga prema njegovim sposobnostima, svakome prema njegovim potrebama“.

Ima jedna žalba zajednička za sva ljudske bića bez obzira na godine, kastu ili veru. Koja? „Nemam vremena“.Sa poetičnim uzdahom, oni govore svetu: „Tako mnogo toga ima da se učini, tako je malo učinjeno“. Ovde vreme deluje kao naš najveći neprijatelj. Vreme može da u nama izazove brigu, strah i frustraciju, jer radimo pomoću našeg ega i za taj ego. Uvek se odvija neprekidna bitka između neprimerenog intenziteta ega i nedokučivog i nemilosrdnog toka vremena. Ali, ako radimo pomoću naše duše i za tu dušu, vreme ne samo da nam pomaže, već se u svakom trenutku pojavljuje pred nama kao zlatna prilika; jer, naša duša nepogrešivo zna kako da zaroni u kosmički ritam večnog Vremena.

Istina, svako ljudsko biće je jedan instrument Boga, odabran da uradi određeni posao, da ispuni jednu božansku misiju ovde, na zemlji. Ali, niko ne bi trebalo da zamišlja, čak ni u svojim najsmelijim snovima, da je nezamenljiv. U svakom poslu, Bog nam daje neuporedivu priliku da uđemo u apsolutnu Beskonačnost Njegovog Srca. Ako ne iskoristimo tu stalnu priliku, Bog, Samilosni Otac, ne može a da ne kaže: „Spavaj, dete moje, spavaj. Ti si dete Mog večnog Strpljenja. Hteo sam da budeš Moja svepreobražavajuća Svetlost. Pošto to nećeš, Ja ću morati da boravim u tvojoj slepoj noći“.

Vrhunska dužnost

Pesnik je ispevao:
"Zaspao sam i sanjao da je život Lepota.
  Probudio sam se i otkrio da je život Dužnost."

Dužnost i lepota su kao Severni i Južni pol.

Šta je lepota? Lepota je jedinstvo konačnog i Beskonačnog. Lepota je izraz Beskrajne misli čoveka, konačnog. Lepota je čovekovo otelovljenje Boga, Beskonačnog. U materijalnom svetu, u fizičkom svetu, Bog otkriva Sebe pomoću lepote.

Lepota duše je neuporediva lepota u fizičkom svetu. Ta lepota nadahnjuje spoljašnji svet i ispunjava unutrašnji svet. Ta lepota nas sjedinjuje sa Bogom-Dušom, Svetlošću beskrajnom. Ta lepota nas sjedinjuje sa Božijim Telom, svemirom. Kad živimo u svetu težnje, dolazimo do uvida da su transcendentalna Dužnost i univerzalna Lepota savršeni izrazi jedne te iste stvarnosti.

Bog misli na Svoju Dužnost. Bog meditira na Svoju Dužnost. Čovek voli svoju platu. Čovek plače za svojom platom.

Dužnost obavljena bezuslovno čini Boga srećnim i to je ono što On čini u svakom trenutku. Plata koja se stalno zarađuje bez napora čini čovka srećnim i to je ono što on uvek očekuje i za šta živi.

U našoj ljudskoj dužnosti mi mislimo na čoveka u čoveku. U našoj ljudskoj dužnosti mi vidimo čoveka u čoveku. To će reći, mi volimo okove u neznanju.

Naša božanska dužnost je da meditiramo na Boga u čoveku. Naša božanska dužnost je da vidimo Boga u čoveku. To će reći, da volimo Božanstvenost u Besmrtnosti.

Ljudska dužnost započinje prinudom i veoma često se završava frustracijom i odbojnošću. Božanska dužnost počinje unutrašnjom neophodnošću, a završava se plimom ekstaze.

U našem svakodnevnom životu, dužnost je nešto neprijatno, zahtevno i obeshrabrujuće. Kad nas podsete na našu dužnost, mi gubimo svu svoju spontanu unutrašnju radost. Osećamo se jadno. Osećamo da smo mogli da svoju životnu energiju upotrebimo za nešto bolje.Dužnost je bolna, mučna i dosadna zato što je obavljamo našim egom, ponosom i taštinom. Dužnost je prijatna, ohrabrujuća i nadahnjujuća kad je obavljamo radi Boga. Potrebno nam je da promenimo svoj stav prema dužnosti. Ako radimo zarad Boga, dužnost ne postoji. To je sve radost, sve lepota. Svako delo bi trebalo da se izvrši i položi pred Božija Stopala. Dužnost radi Boga je vrhunska dužnost.

U našem netežećem životu mi obavljamo razne dužnosti i osećamo da je dužnost drugo ime za rintanje. Mi takođe osećamo da je dužnost nešto nametnuto, dok je plata najdragocenije zaovoljstvo. U našem životu težnje, dužnost je dobrovoljna. Ne, ona nikad nije obavezna. A plata je okrepljujuća radost nesebičnog služenja. U našem životu ostvarenja, dužnost je naš božanski ponos, a plata je naša veličanstvena, transcendentalna visina.

Mi nemamo prava da prihvatimo bilo koju drugu dužnost pre nego što se izborimo za sopstveno duhovno spasenje. Zar nam Bog nije poverio taj čudesni zadatak u samom trenutku našeg rođenja? Vrhunska dužnost je da neprekidno stremimo ostvarenju Boga. Vreme je kratko, ali je misija naše duše na zemlji uzvišena. Kako možemo da traćimo vreme?

Volite svoju porodicu mnogo. To je vaša velika dužnost. Volite čovečanstvo više. To je vaša još veća dužnost. Volite Boga najviše. To je vaša najveća dužnost, vrhunska dužnost.

Postoje dve stvari: jedna je pamćenje, druga je zaborav. Svi mi znamo da nam je dužnost da primimo svoju platu. Uistinu, to je naša dužnost. I mi je uvek pamtimo. Ali, postoji još jedna dužnost. Moramo da radimo. Tu dužnost zaboravljamo. Da bismo zaradili našu platu, moramo da radimo. To nekako uspevamo da zaboravimo. I u duhovnom životu postoji dužnost. Ta dužnost je da uživamo u plodovima ostvarenja Boga. Svi to znamo i gorimo od želje da obavimo tu dužnost. Ali, na nesreću, mi zaboravljamo onu drugu dužnost: meditaciju. Jedna dužnost je da uživamo u plodovima; druga dužnost je da steknemo te plodove. Ali, mi smo dovoljno lukavi da plačemo za plodovima ostvarenja daleko pre nego što smo se upustili u meditaciju. Bez meditacije nema ostvarenja. Bez meditacije, ostvarenje Boga nije ništa drugo do samoobmana.

Dužnost i plata, duhovno gledano, idu zajedno. One su kao glava i pismo istog duhovnog novčića. Dužnost je čovek-težnja, a nagrada je Bog Ostvarenje i Bog Oslobođenje. A opet, u toj plati je čovekovo večno putovanje, njegovo večno prevazilazeće putovanje: a u toj dužnosti je Bog, večno preobražavajuća, većno ispoljavajuća, večno ispunjujuća Stvarnost ovde na zemlji i tamo na Nebu.

U našem netežećem životu, pa čak i u našem životu težnje, mi vidimo da dužnost dolazi pre plate. Dužnost dolazi prva: potom sledi plata. U životu ostvarenja je obrnuto: najpre nagrada, potom dužnost. Kako? Kad Bog nekom ponudi Svoju transcendentalnu Visinu, Svoje najviše Prosvetljenje, to znači da mu je Bog već podario potpuno ostvarenje. Bog ga je prihvatio kao Svoj odabrani instrument. Sama činjenica da ga je Bog prihvatio kao Svoj odabrani instrument pokazuje da je taj već primio najvišu platu od Boga. Kasnije mu Bog kaže za dužnost: da voli čovečanstvo, da pomaže čovečanstvu, da služi božanstvenosti u čovečanstvu, da pokaže Boga večnu Samilost i ispolji Boga večnu Brižnost na zemlji, ovde i sada.

Duhovnost: izvor svetskog mira

Duhovnost je težnja. Duhovnost je Joga. Kad uvidimo šta možemo da očekujemo od težnje i šta možemo da očekujemo od Joge, svetski mir neće više ostati nedostižan. Težnja je svesna čežnja jednog aspiranta za dubljom stvarnošću. Joga je tragaočevo svesno jedinstvo sa Bogom.

Težnja vodi čoveka Bogu-Svesti. Joga nudi Boga-Svest čoveku. Joga prožima čovekovu svest Svetlošću, Mirom, Blaženstvom i Moći Onostranog.

Zašto težimo? Težimo zato što volimo Boga i hoćemo da Bog voli nas. Zašto vežbamo Jogu? Vežbamo Jogu zato što osećamo da možemo biti ispunjeni na ovom svetu jedino ako smo ovde, na zemlji, pokazali i ispoljili Božiju Božanstvenost i Stvarnost.

Kad težimo, mi daleko prevazilazimo oblast fizičkog uma i sedamo do Stopala Boga-Svetlosti. Kad praktikujemo Jogu, mi ronimo duboko unutra, a tu vidimo Boga i razgovaramo sa Njim u četiri oka.

Onaj ko nema težnje, nikada se ne može osloboditi od teškog neznanja, a onaj ko ne praktikuje Jogu, nikad ne može primiti ni dostići bezgraničnu Svetlost.

Ovde na zemlji mi imamo dva glavna instrumenta: jedan je um, drugi je srce. Veoma često je um koji koristimo sumnjičavi um, a srce koje koristimo je strašljivo srce. Ali, na nesreću, sumnjičavi um nikako ne može da teži, a strašljivo srce nikako ne može da praktikuje Jogu.

Težnja i bezbrojna ljudska ograničenja nikako ne idu zajedno. Istinska Joga i život neprosvetljenog uživanja ne mogu da idu zajedno. Stalna težnja i sveispunjujuća božanstvenost mogu i moraju da idu zajedno. Najviša vrsta Joge, koja predstavlja svesnu predanost Božijoj Volji, uvek ide zajedno sa Božijim Životom.

Težnja kaže čoveku da će moći da vidi istinu Onostranog. Joga ide korak dalje. Joga kaže čoveku da je istina Onostranog unutar njega. Na kraju, Bog dolazi i kaže čoveku: „Dete moje, ti si istina Onostranog. Ti si Moje Onostrano“.

Duhovnost je izvor mira. Duhovnost je ispunjenje svih odgovornosti. To je zato što je božanstvenost nasleđeno pravo duhovnosti. Kad pojedinac dotakne podnožje drveta, njegova svest ulazi u drvo: u grane, u listove, u plodove i u cvetove. U duhovnom smislu, Bog je drvo i lišće, a plodovi, grane i cvetovi su ljudska bića. Kad dotaknete Božija Stopala, sama vaša svest ulazi u Njegovu univerzalnu Svest i bezbrojna bića Njegovog ispoljavanja.

Svaki pojedinac ima svoj način da definiše mir. Dete nalazi mir u buci i aktivnosti. To je njegovo ispunjenje i ispunjenje njegovog mira. Odrastao čovek nalazi mir negde drugde. On nalazi mir kad uvidi da može da gazduje svetom. A u predvečerje svog života, starac misli da če steći mir ako svet prepozna njegovu veličinu, ili ako mu Majka Zemlja ukaže zahvalnost. On oseća da je učinio mnogo za čovečanstvo i Majku Zemlju i očekuje nešto za uzvrat. On će steći mir jedino ako se njegovo očekivanje ispuni.

Ali, mir nikad ne može doći nijednom pojedincu ako se ne traži na pravi način. Dete ne može da stekne mir jurcajući po ulici. Ono u takozvanom ispunjenju ubrzo nalazi frustraciju. Doći će dan kada će se moliti Bogu za smiren i tih život. Tada će imati mir.

Ako odrastao čovek hoće da ima mir, pravi mir, on mora da shvati da ga neće steći posedovanjem sveta ili vladanjem svetom. Jedino ako svesno i bezrezervno ponudi čitavom svetu ono što ima i ono što jeste, steći će mir.

Starac koji će uskoro otići iza zavese Večnosti može da ima mir jedino ako gaji misao da on nije prosjak, već kralj. Bio je kralj i još uvek je kralj. On je čovečanstvu i Majci Zemlji ponudio svoje unutrašnje i spoljašnje blago. Ako u suton svog života on ne očekuje ništa od sveta, njegova unutrašnja svest i spoljašnje postojanje biće preplavljeni mirom.

Svetski mir će početi kada se takozvano ljudsko očekivanje okonča. Svetski mir može da osvane jedino kada svaki pojedinac shvati vrhunsku Istinu:

"Ljubav je otkrovenje života i
  Život je ispoljenje ljubavi."

Mir na svetu će nastati kad svaki narod pojedinačno oseti da druga ljudska bića, drugi narodi, ne moraju da zavise od njega. Nijedan narod nije nezamenljiv; ali, ako jedan narod pomogne drugom posvećeno i bezuslovno, svet će biti prožet ispunjujućim mirom.

Duhovnost je ispunjenje svih odgovornosti. Mi znamo svoje bezbrojne odgovornosti, ali kad mislimo o svetu, na nesreću, mi ne mislimo o njemu na božanski ili na ispravan način. Svet nas smesta pogrešno razume, a mi vidimo da nam nije moguće da uspostavimo unutrašnju vezu sa svetom. To je kao kod majke i sina. Uprkos svojim najboljim namerama, majci je teško da udovolji sinu. Ona misli na njega na svoj način, i obrnuto, sin razume majku na svoj način. Zbog tog nedostatka komunikacije, majka i sin ne stiču radost u ispunjenju svojih uzajamnih obaveza.

Mi volimo svet; moramo da volimo svet: to je naša odgovornost. Šta se dešava kad pokušamo da volimo svet ili kad pokušamo da ispunimo našu odgovornost prema svetu? Mi pokušavamo da posedujemo i vežemo svet, a dok to činimo, vidimo da nas je svet već vezao i zaposeo. Imali smo uzvišenu odgovornost da ispunimo naše dužnosti prema svetu, ali smo je potpuno zloupotrebili.

Mi hoćemo da udovoljimo svetu, ali kako možemo da udovoljimo svetu ako nismo zadovoljni sopstvenim životom? Potpuna je besmislica da nastojimo da udovoljimo drugima ako nismo zadovoljni sopstvenim unutrašnjim i spoljašnjim bićem. Bog nam je dao velika usta i mi pokušavamo da zadovoljimo druge našim ustima, ali nam je u srcu ogolela pustoš. Ako nemamo težnje, kako možemo da svetu ponudimo mir, radost i ljubav? Kako možemo da ponudimo bilo šta božansko ako ne praktikujemo ono što propovedamo? Ako ne sledimo put duhovnosti, mi ćemo samo propovedati; biće to jednostrana igra. Ali, ako zaista upražnjavamo Jogu, mi ćemo takođe i živeti tu istinu. Naše propovedanje će doneti plod jedino ako ga primenjujemo.

Kako da ispunimo sve svoje odgovornosti? Pokušali smo na ljudske načine, ali nismo uspeli Mislimo o svetu sa dobrim mislima i idejama, ali svet ostaje potpuno isti kao što je bio i juče. Mi volimo svet, ali je svet i dalje pun okrutnosti i mržnje. Pokušavamo da udovoljimo svetu, ali svet ne želi da mu se udovolji. To je kao da se svet zakleo da neće da bude zadovoljan. A zašto se to dešava? Zato što nismo udovoljili našem Unutrašnjem Pilotu, Onom kome moramo da najpre udovoljimo. Ako nemamo težnje da udovoljimo našem Unutrašnjem Pilotu, kako možemo da svetu ponudimo radost, mir i ljubav? Ukoliko i sve dok nismo udovoljili Unutrašnjem Pilotu, svet će uvek ostati bojno polje na kome se bore vojnici strepnje, brige, nesavršenosti, ograničenja i vezanosti; i svesno ili nesvesno, mi ćemo se igrati sa tim nebožanskim vojnicima. Strah, sumnja, strepnja, briga i životinjske sklonosti nikad nam ne mogu ponuditi svetski mir.

A opet, duboko u nama božanstvenost plače da izađe na površinu. Tu su naši božanski vojnici: naša jednostavnost, iskrenost, čistota, poniznost i osećanje jedinstva. Ti vojnici su više nego spremni i gore od želje da se bore protiv straha, sumnje, strepnje i brige. Na nesreću, mi se ne poistovećujemo svesno sa tim božanskim vojnicima. Zato je svetski mir još uvek nedostižan. Svetski mir se može postići, pokazati, ponuditi i ispoljiti na zemlji samo kad božanska moć ljubavi zameni nebožansku ljubav prema moći.

Pitanje: Praktično gledano, kako možemo da svetu pružimo ljubav i brižnost?

Šri Činmoj: Praktična stvar je nešto što spontano dolazi iznutra, a ne spolja. Kad rano ujutru ustaneš, ako ti dođe misao da pokažeš ljubav i brižnost svetu, to je jedna praktična ideja. Kako tu praktićnu ideju možeš da pretvoriš u plodnu stvarnost? Ujutro ili uveče, tokom tvoje redovne molitve, možeš da svojoj molitvi dodaš sledeće: „O, Gospode, hteo bih da ovaj svet bude bolji, u većoj meri prosvetljujući i ispunjujući, uz pomoč Tvoje beskrajne Milosti“. Bog je Tvorac i Održavalac sveta. Ako tvoja molitva stigne do Tvorca, što će se sigurno desiti ako je iskrena i snažna, On lako može da tvoju brigu i ljubav prema svetu prenese u oblast ispoljavanja.

Kao pojedinac, ti si ovde; ne možeš da istovremeno budeš na nekom drugom mestu. Ali, tvoja molitva, tvoja težnja, može da priđe Nekom ko je sveprisutan. Svi smo se mi molili i meditirali u ovoj sobi, ali smo u duhovnom pogledu širili mir i ljubav po celom svetu. Fizički smo ograničeni na ovu malenu sobu, ali duhovno letimo kao ptice: naša krila su široko razvijena mirom, radošću i ljubavlju.

Kad osećate nešto, kad vidite nešto, možete da to nazovete praktičnim iskustvom. Ovde smo meditirali petnaest ili dvadeset minuta. Tokom tog vremena, naše iskustvo unutrašnjeg mira i ljubavi bilo je apsolutno praktično. Za nas su te stvari bile krajnje opipljive. Kad se budete molili i meditirali ovde iduće nedelje, pogledajte sebe. Zar to nije stvarnost – taj mir, ta radost, ta ljubav koju dobijete?

Ono što dobijemo, lako možemo da damo drugima. Ali, taj proces je jedan unutrašnji proces. A najbolji način da sprovedemo taj unutrašnji proces je da priđemo Izvoru. Mi znamo da ne možemo da idemo svuda i da ne možemo da priđemo svima dok se molimo. Ali, postoji Neko ko to može da uradi za nas, a to je Bog. Ako od Njega, dok se molimo, zatražimo da ponudi mir, brižnost i ljubav čitavom svetu, On to može da učini. Ako bude zadovoljan našom molbom, svakako će to i učiniti. Zato je naše svakodnevno opštenje sa Bogom najbolji način da svetu ponudimo našu ljubav i brižnost.

Junak stupa dalje

Onaj ko svet je ovaj voleo
Samo je bolove mučne požnjeo.
Svet je na njega
Svu ružnoću, prljavštinu i pogan bacio.
Pa ipak, junak stupa dalje
Noseći breme sveta čitavoga.
Na kraju borbe svoje beskrajne
Staće pred Stopala Gospoda Svevišnjeg.

Kako promeniti čovečanstvo

Da bi promenio čovečanstvo
Najpre svoj sopstveni pogrešni oblik duše preinači.
Odmah će tvoje oči uvideti
Da, najzad, ništa ne ostaje neizmenjeno.

Pitanje: Da li osećaš da nacionalne granice i političke dogme dele ljudska bića na razne tabore, stvarajući neduhovno okruženje i čineći mir nedostižnim, za pojedinca kao i za narode?

Šri Činmoj: Ja snažno osećam da nacionalne granice i dogme zaista ometaju rast naše ljudske svesti koja se razvija. Ali, uzdizanje uma i duha pojedinca mora da prethodi buđenju naših društvenih institucija kao što su crkve i vlade. Duhovna i mentalna elita je ta koja može da ubrizga svoju prosvetljujuću svetlost u mase. Kao što znamo, politika institucija i država obično predstavlja otelovljenje opšte svesti. Na tu politiku u znatnoj meri mogu da utiču prosvetljeni pojedinci. Posebno Majci Indiji nikad nije nedostajalo takvih prosvetljenih duša, kao što joj ne nedostaje ni danas.

Jedino je stvar vremena kada će samo Vreme stvoriti prolaz da duhovna svest prožme pojedinca i njegovo društvo. Što se nas tiče, ulagaćemo svesne duhovne napore da bi više sile odozgo mogle da se spuste i dodirnu same dubine naših srca koja tragaju. Kad se to desi, neće više biti jaza koji sada postoji između naše težnje i njenog ispunjenja u društvu.

Pitanje: Ako čovek, kad je nezadovoljan svetom, beži od sveta i traži više nivoe postojanja, kako će čovečanstvo ikad uspostaviti mir i sreću na Zemlji?

Šri Činmoj: Ovaj svet je čisto nesavršenstvo. Život stoji kao ogromno pitanje. Zlo se može videti svuda. Postoje problemi sa kojima se suočavamo svakodnevno. Štaviše, što je čovek duhovno napredniji, to više pati usled današnjeg stanja sveta. On vidi bolest, on oseća bolest: ali, nema odgovarajući lek. Čak i da ima lek, on nije dovoljan da izleči sve zemaljske bolesti. Zato on često oseća da će ta borba biti beskorisna, pa zato kreće lakšim putem, putem bekstva u Blaženstvo viših nivoa.

Ali, to nipošto nije slučaj sa božanskim ratnikom. On će se boriti dok ne izvojuje pobedu. Šta podrazumevamo pod njegovom «pobedom»? To je uspostavljanje Carstva Božijeg ovde na zemlji, a ne samo u nekom višem svetu. Pošto on zna da je Božansko sveprisutno, on nastoji da ga pokaže u svakodnevnom životu. Ako nismo zadovoljni svetom ovakvim kakav je, to nije razlog da ga napustimo. Naprotiv, trebalo bi da pokušamo da ga izmenimo – fizički, intelektualno ili duhovno – zavisno od nivoa našeg razvoja i naših sposobnosti.

Bog je savršeno Savršenstvo. To Savršenstvo se može postići samo ako se nerazdvojno sjedine duh i materija, spoljašnji i unutrašnji život.

Neki ljudi žele jedino da meditiraju. Oni ne žele ništa da da daju svetu. Stekli su određeno unutrašnje bogatstvo, ali se plaše da će ih, čim pokušaju da ga ponude neznalačkom svetu, svet pogrešno razumeti ili zloupotrebiti. Zato se ponašaju kao tvrdice. To je sebičnost. A opet, neki hoće da daju, ali neće da meditiraju. To je glupost. Ako ne meditiramo, ako ne posedujemo nešto, šta ćemo onda dati? Ima mnogo ljudi na ovom svetu koji su spremni da daju, ali šta oni imaju? Zato moramo da odigramo našu ulogu. Najpre moramo da nešto postignemo; potom bi trebalo da dajemo. Na taj način možemo da udovoljimo Bogu i ispunimo čovečanstvo.

Pitanje: Kakav je odnos između tišine i delovanja?

Šri Činmoj:: Postoje dve vrste tišine. Jedna tišina je dinamička; druga je statička. Statičku tišinu nalazimo u dubokoj meditaciji, koja predstavlja pripremu. Dinamičku tišinu nalazimo u delovanju, koje predstavlja ispoljavanje. Unutrašnja tišina nas vodi i prosvetljuje. Spoljašnja tišina nas pokazuje i ispoljava. Molitva, meditacija, koncentracija i kontemplacija predstavljaju unutrašnju tišinu. Posvećenost, služenje i delovanje su spoljašnja tišina. Posvetite se; ispunite Božiju Volju – ali tek pošto ste saznali šta je Božija Volja. Božiju Volju možete da saznate jedino upražnjavanjem unutrašnje tišine. U suprotnom, ako pokušate da pomognete čovečanstvu na sopstveni način, mislićete da služite Bogu, ali ćete u stvari jedino veličati svoj ego. Vi kažete: „Učinio sam ovo; učinio sam ono“. Ali, važno je sledeće: da li vas je Bog nadahnuo? Da li vas je Bog ovlastio? Ako Bog nije nadahnuo vaša dela, onda ih je nadahnuo vaš ego. U tom slučaju će služenje koje nudite svetu biti puno tame i nesavršenstva.

Pitanje: Kako da prihvatimo i volimo svoje bližnje?

Šri Činmoj: Najpre morate da osetite da su vaši bližnji nerazdvojni deo vašeg bića. Ja imam dva oka. Ako moje levo oko ne radi tako dobro kao desno, šta činim? Hoću li se naljutiti na svoje levo oko? Hoću li ga izvaditi? Hoću li držati levo oko pokriveno rukom i reći: „Ne dam ti da gledaš“? Ne. U ovom slučaju, imam osećaj jedinstva. Ja jednostavno prihvatam da je moje levo oko slabije od desnog, ali je ipak deo mene. Ako ne vidim dobro na levo oko, koristim i desno. Kad god su mi potrebne oči, koristim ih oba, a naravno da će oko koje je bolje obaviti više posla.

Moraš da na ljude oko sebe gledaš kao na udove tvog tela. Bez njih si nepotpun. Možda osećaš da su oni manje razvijeni, ali i oni imaju svoju ulogu koju treba da odigraju. Tvoj palac je mnogo jači od tvog malog prsta. Ali, i mali prst ima svoj posao. Bog je stvorio pet prstiju. Iako su neki kraći i slabiji, ti znaš da si savršen jedino kad imaš svih pet prstiju. Tvoj srednji prst je najveći. Ako osećaš da ti zato nisu potrebni oni prsti koji su kraći, grdno se varaš. Ako bi hteo da sviraš klavir ili kucaš na kompjuteru, potrebno ti je svih pet prstiju.

Moći ćeš da voliš ljude oko sebe jedino ako osećaš potrebu za istinskim savršenstvom. Ako ostaneš izolovan kao pojedinac, tvoja dostignuća biče ograničena. Sam tvoj osećaj savršenstva biće ograničen, veoma ograničen. Ali, ako razmišljaš o neograničenom savršenstvu, onda moraš da voliš čovečanstvo, jer sebe možeš da ispuniš jedino prihvatanjem čovečanstva kao jednog dela tebe samog i usavršavanjem čovečanstva tvojim sopstvenim prosvetljenjem.

316

Kad sam potpuno posvećen svetlosti služenja, ja sam sa aktivnim i za aktivno.

Ne preobraćaj i ne daj se preobratiti

Ne preobraćaj.
Pusti ga da ide njegovim putem.
Ne daj se preobratiti.
Ti moraš da ideš svojim putem.

Ne preobraćaj.
Tama njegovog otpora
Prožderaće tvoju unutrašnju radost.

Ne daj se preobratiti.
Tama tvog otpora
Prožderaće njegovu unutrašnju radost.

Bog će zatražiti od njegove slobode
Da te voli.

Bog će zatražiti od tvoje slobode
Da voli njega.

Ne preobraćaj.
Ne daj se preobratiti.

Cilj Onostranog

Slušaj i imaj poverenja,
Imaj poverenja i slušaj.
Zaista, to je prečica
Ka Cilju Onostranom.

Voli i služi,
Služi i voli.
Zaista, to je još kraći put
Ka Cilju Onostranom.

Predaj se i pružaj,
Pružaj i predaj se.
Zaista, to je najkraći put
Ka Cilju Onostranom.

I — Meditacija

Meditacija: uvod

Zašto meditiramo? Meditiramo baš zato što nam je potrebno nešto. A šta je to nešto? To je svesno osećanje jedinstva sa Svevišnjim. Taj svesni osećaj mora da bude spontan, a istovremeno duševan.

Da počnem sa azbukom meditacije. Kičma i vrat moraju da budu uspravni. Najbolji način da se meditira je da se sedne sa prekrštenim nogama na pod. Ako neki od vas ne mogu da sede na podu, molm vas, pokušajte da sednete na stolicu sa potpuno pravim i uspravnim leđima. Ako hoćete da meditirate kod kuće, što bi trebalo da činite odano i posvećeno svakog dana, molim vas, pokušajte da održite jedno sveto mesto, jedan ugao u vašoj sobi koji je apsolutno čist i posvećen. Možete da sednete na jastuče ili na prostirku, Molim vas, obucite čistu i laku odeću. Ako je moguće, tokom meditacija upalite mirišljave štapiće, a pred sebe stavite nekoliko cvetova. Oni od vas koji su moji učenici pred sobom će držati moju sliku. Drugi će držati sliku svog duhovnog Učitelja, Hrista, ili neke druge voljene duhovne ličnosti. Meditaciju možete da počnete ponavljanjem imena Svevišnjeg ili imena vašeg duhovnog Učitelja. Ovo vam govorim uopšteno, ali će doći dan kada ćete sami otkriti neke unutrašnje tajne. Možda ste dosad neke već i otkrili.

Molim vas, nastojte da pravilno dišete. Nastojte da udišete što je sporije i mirnije moguće; a nastojte da izdišete još sporije nego što udišete. Ako je moguće, napravite kratku pauzu između svog prvog izdaha i drugog udaha. Ali, ako to ne možete, nikad ne činite ništa što napreže vaš respiratorni sistem ili bilo koji drugi organ.

Svaki put kad udahnete, nastojte da osetite da u svoje telo unosite mir, beskrajni mir. Šta je suprotno miru? Nemir. Dok izdišete, molim vas, pokušajte da osetite da izbacujete jedino uznemirenost vašeg tela i uma i uznemirenost koju vidite oko sebe. Kad dišete na taj način, uznemirenost će vas napustiti. Pošto ste ovo učinili nekoliko puta, molim vas da pokušate da osetite da udišete snagu i moć iz univerzuma. A kad izdišete, pokušajte da izbacite strah. Dok izdišete, sav strah će izaći iz vašeg tela. Potom pokušajte da osetite da udišete radost, beskrajnu radost, a izdišete tugu, panju i melanholiju.

To je duhovno disanje, koje se na sanskritu zove pranajama. Prana vitalna energija, Životni Dah; jama znači kontrola. Prva od svih vežbi koje možete da uradite je da dok udišete ponovite jednom ime Božije, ili Svevišnji, ili Hrist ili ime onog koga obožavate. Potom zadržite dah i brojte do četiri prizivajući svog Vrhunskog Voljenog. Dok izdišete, pozovite Ga dvaput. Tako će ritam biti jedan, četiri, dva. Postepeno, aspirant može da uveća svoju sposobnost do ritma četiri, šesnaest, osam. Ali, u ovom ternutku bih hteo da vežbate jedino jedan, četiri, dva .

To možete da učinite kako biste pročistili svoj um. Ali, ako biste želeli da imate više čistote, možete da uradite još jednu duhovnu vežbu koja je krajnje efikasna. Svi vi znate značaj mantre Om, Božijeg imena. Za početak, u nedelju ćete ponoviti to sveto ime Svevišnjeg sto puta; u ponedeljak, dvesta; utorak, trista; u sredu, četristo; u četvrtak, petsto; u petak, šesto; u subotu sedamsto. Potom, u nedelju smanjujete ne šesto; ponedeljak, petsto; i tako dalje, do četristo, trista, dvesta, sto. Ako hoćete da uspostavite čistotu svud oko sebe, iznutra i spolja, ovo je ktajnje efikasna vežba za to. U Njujorku, neki od mojih učenika su je uradili. Postigli su, moram da kažem, znatno pročišćenje svoje prirode i svojih emocionalnih problema. Bez čistote, nijedna božanska osobina ne može da trajno ostane u našoj prirodi, u našem organizmu, u našem životu. Ako čoveku nedostaje čistota, nijedna božanska istina ne može da trajno ostane u njemu. Ali, kad god je tu čistota, mir, svetlost, blaženstvo i moć će biti u stanju da deluju krajnje uspešno. To ne znači da vam govorim da ste svi vi nečisti – daleko od toga. Ali, najčistija priroda, najčistiji život, uvek će dobijati najdublje blagoslove Svevišnjeg. Što smo čistiji, to smo bliži Svevišnjem.

A sad, pozabavimo se problemom misli. Nas uglavnom spopadaju misli – ružne misli, nepodesne mislie, šašave misli, zastrašujuće misli - čim počnemo da meditiramo. Kako da se oslobodimo tog napada? Najpre moramo da znamo da li misli koje nas napadaju dolaze iz spoljašnjeg sveta ili duboko iz nas samih. U početku je, moram da kažem, teško. da razlikujemo misli koje dolaze spolja od onih koje se rađaju iznutra. Ali, postepeno ćemo moći da znamo da neke misli dolaze spolja, a te se misli mogu oterati brže nego misli koje dolaze iznutra.

Pretpostavimo da ste počeli da meditirate, pa iznenada u vas spolja uđe bujica misli i nečistih ideja. Sad, kad vidite da misao samo što nije ušla u vas, morate da znate da li je to dobra ili loša misao, božanska ili nebožanska misao. Ako je to božanska misao, molim vas da pozdravite tu božansku misao. Ako je to misao o Bogu, ili misao o božanskoj radosti, božanskoj ljubavi, lepoti ili čistoti, onda toj misli dopustite da uđe u vas i pustite je da se igra, pustite je da se širi. Ili, pokušajte da pratite tu misao. Ako je ona o Milosti, o Božanstvenosti, Beskonačnosti, Večnosti, Besmrtnosti, molim vas da pokušate da vidite kuda ta misao ide. Pokušajte da pratite tu misao kao odani pas. Ali, ako je to loša misao, smesta joj se suprotstavie voljom svoje duše. Molim vas, pokušajte da sakupite volju svoje duše i dovedete je tačno ispred svog čela. Čim ta misao ugleda volju vaše duše, neizostavno će se izgubiti. Sad bih hteo da govorim o mislima koje smo već nagomilali u sebi. Kad vidimo kako se neka misao koja nije božanska, koja je apsolutno nečista i neprosvetljena, javlja duboko u nama, smesta ćemo pokušati da je se otarasimo. Jedan način je da osetimo da na vrhu glave imamo rupu, a da je ta misao nalik na kanal ili reku koja ističe iz nas i više se ne vraća; ona je otišla i mi smo je izgubili. Drugi metod je da osetimo da smo mi beskonačni okean, a da su te misli kao ribe. Mi predstavljamo najveću dubinu okeana, koja je mirna, tihi osećaj spokoja. Igra riba na površini uopšte ne može da nas uznemiri.

Hteo bih da kažem da bi za sve vas u ovom trenutku bilo preporučljivo da se borite sa spoljašnjim mislima, a da se unutrašnjim mislima pozabavite kasnije. Ali, ako imate unutrašnje misli koje su božanske, napredne, ohrabrujuće i nadahnjujuće, molim vas da pokušate da rastete sa njima i osetite da su one poput stopala, stopala Večnosti, večite Svetlosti, beskrajnog Blažensta, koja mogu odneti vaše telo, um, srce i dušu u jedan viši region.

A sada, o još dubljoj meditaciji. Oni koji meditiraju na ađna čakru (treće oko), trebalo bi da takođe vežbaju koncentraciju na srce. Ako srce ostane jalovo – to će reći, ako srčani centar nije otvoren, a treče oko jeste otvoreno, u našoj ljudskoj prirodi nastaće prilična zbrka. Ako treće oko nije preplavljeno čistotom srca, imaćete vizije, ali će vas istovremeno spopadati nemilosrdna iskušenja. Pokušaćete da uđete u nekog drugog da biste videli šta se događa u njegovoj prirodi. Postoji hiljadu i jedna stvar koja vas na kraju može odvesti daleko, daleko od puta duhovnosti. Ima ljudi koji su otvorili svoje treće oko a da nisu otvorili srčani centar, i koji, Milošću Svevišnjeg, nisu zloupotrebili svoju viziju; ali, uvek je bezbednije da se najpre koncentrišemo na srčani centar. Ukoliko i sve dok se emocionalni deo naše ljudske prirode potpuno ne pročisti, za nas je veoma opasno da otvorimo treće oko.

Zato vas molim da se najpre koncentrišete na srčani centar. Taj centar se naziva anahata. Tu ćete dobiti svu radost; tu ćete dobiti svu ljubav. Šta nam je potrebno u ovom svetu? Radost. Šta nam je još potrebno? Ljubav. Kad postignemo radost i ljubav, tad možemo da imamo vizije ili mudrost u našem trećem oku. Žene bi, bez izuzetka, trebalo da meditiraju na srčani centar. Njima je lakše da otvore taj centar nego muškarcima. Muškarcima je lakše da otvore treće oko.

Kad meditirate kod kuće, molim vas da meditirate sasvim sami. Ovo se ne odnosi na muža i ženu ukoliko imaju istog duhovnog Učitelja. Veoma bliski duhovni prijatelji koji potpuno razumeju jedan drugog u njihovom unutrašnjem životu takođe mogu da meditiraju zajedno. U našem Centru, učenici bi takođe trebalo da meditiraju zajedno. Ali, što se tiče individualne svakodnevne meditacije, osećam da je bolje ako svako meditira posebno u svojoj sobi, nasamo, u tajnosti.

Indijski proroci, mudraci i duhovni Učitelji kažu da je najbolje vreme za meditaciju između tri i četiri ujutro. To se naziva Brama Muhurta, vreme Bramana, najbolje vreme. Ali, ovde na Zapadu, ako idete na spavanje kasno, najbolje vreme za vas je pola šest ili šest ujutro. Tačno vreme bi trebalo odrediti u skladu sa svakim pojedinačnim slučajem i individualnim sposobnostima.

Sad, to je prvi termin rokom dana. Ako biste mogli da opet meditirate deset-petnaest minuta između dvanaest i pola jedan upodne, to bi bilo sjajno. Tu meditaciju morata da obavite u zatvorenoj prostoriji, ne na ulici. Doći će dan kada ćete biti u stanju da meditirate bilo gde, dok vozite ili radite nešto drugo, ali je u ovom trenutku preporučljivo da meditirate unutra, na odgovarajućem mestu.

Potom, u smiraj Sunca, možete da gledate u Sunce i meditirate. Pokušajte da meditirate deset minuta. Tada, molim vas da pokušate da osetite ste se potpuno sjedinili sa Suncem, sa kosmičkom prirodom. Krajnje zadovoljavajuće ste odigrali svoju ulogu tokom dana, a sada ćete se povući. Tako ćete osećati.

Potom meditirajte kad pođete na spavanje – u devet, u deset, kad god ležete. Uvek je bolje da se pođe na spavanje do jedanaest uveče. Ali, nužda zakon menja; ako morate da radite noću, to je u redu.

Svako bi trebalo da meditira na svoj način. Ponekad me ljudi pitaju šta da čine ako im meditacija nije dobra, ako se osećaju uznemireno. Ako je bilo kome od vas teško da meditirate određenog dana, ne pokušavajte da se prisiljavate. Oni koji su moji učenici neka naprosto gledaju u moju sliku koja me prikazuje u visokoj svesti. Ne pokušavajte da meditirate, ne pokušavajte da se koncentrišete. Samo gledajte moju sliku, u moje oči ili moje čelo – samo gledajte. Ako sledite neku drugu stazu, ili ako nemate Gurua, ali imate sliku nečeg duhovnog na šta možete da se koncentrišete, molim vas da se koncentrišete na to i da ne pokušavate da se prisiljavate da meditirate. Potom, kad krenete na svoj svakodnevni posao, nemojte ni na trenutak da se osećate jadno što niste mogli da meditirate. Ako osećate da je vaše unutrašnje biće nezadovoljno vama, to je velika greška. Ako određenog dana ne možete da meditirate, nastojte da odgovornost za to prebacite na vašeg Učitelja ili na Boga. Nkad nemojte da žalite. Ako žalite, umanjićete napredak koji ste postigli juče ili prekjuče.

Neki bi hteli da meditiraju ležeći. Hteo bih da vam kažem da se takva meditacija nikako ne preporučuje početnicima, pa čak ni onima koji već niz godina meditiraju. Ona je samo za najnaprednije tragaoce i za ostvarene duše. Vi ćete se ispružiti i smesta ući u svet snova ili u neku vrstu unutrašnje pospanosti ili dremeža. Osim toga, kad ležite, vaše disanje nije onako dobro kao kad meditirate u sedećem položaju.

Molim vas da se ne prejedete pred meditaciju. Trebalo bi da prođe minimum dva sata između jela i meditacije. A opet, pretpostavimo da vas mori glad, a znate da ćete, ukoliko sad odmah jedete, morati da čekate dva sata da biste bili u stanju da meditirate. U tom slučaju, molim vas, popijte malo vode ili soka. Morate da znate da ne bi trebalo da meditirate kada ste jako gladni. Ako vas majmun-glad štipa, morate da ga nahranite i smirite ga na nekoliko minuta. Ako hoćete da jedete posle meditacije, molm vas da sačekate otprilke pola sata da bi vaš sklop mogao da usvoji rezultate meditacije. Tih pola sata možete da šetate, ili ako hoćete, možete da čitate. Možete da popijete malo mleka, vode ili soka, ali ne da pojedete čitav obrok.

320

Koncentracija nam omogućuje da opažamo. Meditacija nas čini prijemčivim. Kontemplacija nas čini intuitivnim.

321

Trenutak zahvalnosti Bogu je kao sat najintenzivnije meditacije na Boga.

Pitanje: Nisam nikad ranije dolazio u tvoj Centar. Pročitao sam nekoliko knjiga, ali sam u meditaciji početnik.

Šri Činmoj: Knjige su te inspirisale da uđeš u svet težnje. Ovde svi mi težimo da dosegnemo Najviše i ispunimo Najviše.

U duhovnom životu, kad si u prisustvo nekog duhovnog Učitelja, možeš da primaš u skladu sa svojom sposobnošću i prijamčivošću. Početnik si, ali to ne znači da će ti nešto biti uskraćeno. Svi smo nekad bili početnici. Ni u jednoj školi početnik ne može da sedi zajedno sa nekim ko je već veoma uznapredovao, jer im se lekcije razlikuju. Ali, u duhovnom životu mi moramo da osetimo unutrašnje jedinstvo sa onima koji su ispred nas. Takođe moramo da osetimo koliko daleko i koliko duboko želimo da idemo.

Onima koji su moji učenici nisu potrebne posebne meditacije jer sam ja preuzeo odgovornost za njihovu meditaciju. Kako? Ja sam pojednostavio stvar. Postoji moja fotografija u mojoj najvišoj transcendentalnoj svesti. Tragalac uvek treba da meditira na ono što ga najviše inspiriše. Samo zato što sam ja njihov Učitelj, moji učenici dobijaju obilje inspiracije od meditacije na ovu sliku. Ako neko na to gleda sa ljubavlju, radošću i predanošću, koliko god da je početnik, ma kojim putem pre išao, samo zato što je osoba tragalac, moja unutrašnja svest će mu otvoriti vrata. Na našem putu, ako se neko predano koncentriše nekoliko minuta svakog dana i uđe u moje treće oko, onda preuzimam odgovornost za njegovu meditaciju. Tokom njegove meditacije kod kuće, ako je tragalac usklađen sa mnom, ja ću odmah osetiti da iznutra dolazi glas koji mi govori da je ta osoba meditirala u ovom času i tako dalje.

Vi ste početnik, ali ne morate da budete osuđeni na razočarenje. Vaš iskreni plač može vas naterati da plivate u moru težnje. Za moje učenike, najlakši način da meditiraju je da se koncentrišu na moju sliku. Možete probati samo nekoliko dana. Ako imate poverenja u mene, što je od najveće važnosti, mogu da vas uverim da vaš život istinske težnje može odmah da počne. Vaša sopstvena iskrenost će lako ubrzati vašu unutrašnju potragu za konačnom realizacijom.

Pitanje: Kako da naučimo da meditiramo? Ja verujem u Boga, ali mi je teško da meditiram.

Šri Činmoj: Najbolji način da naučoš da meditiraš je da se družiš sa ljudima koji već neko vreme meditiraju. Ti ljudi nisu u stanju da te uče, ali su u stanju da te inspirišu. Ako imaš neke prijatelje koji znaju da meditiraju, jednostavno sedi pored njih dok meditiraju. Tvoje unutrašnje biće će nesvesno moći da uzme od njih nešto meditativne moći. Ti od njih ništa ne kradeš, ali tvoje unutrašnje biće prima pomoć od njih, a da to spolja ne znaš.

Ako hoćeš da te vodi neki duhovni Učitelj, onda će te Učiteljev pogled u tišini naučiti da meditiraš. Učitelj ne mora da ti spolja objašnjava kako da meditiraš ili da ti daje neki poseban oblik meditacije ili neku mantru. On će jednostavno meditirati na tebe i iznutra te naučiti da meditiraš. Tvoja duša će ući u Učiteljevu dušu i preneti poruku od njegove duše, znanje o tome kako bi trebalo da meditiraš.

Spolja sam veoma malom broju učenika dao neki poseban način meditacije. Ali, ja imam nekoliko stotina učenika, a većina zna da meditira. Kako oni uče? Kad meditiram u Centrima ili na javnim meditacijama, oni vide i osećaju nešto u meni. A u stvari, koji njihov deo to vidi? Njihove duše. Njihove duše ulaze u moju dušu i uče od moje duše, a potom, sa tom mudrošću, pokazuju učenicima kako da meditiraju. Svi pravi duhovni Učitelji u tišini poučavaju svoje učenike i poštovaoce meditaciji. Kad jedan pravi duhovni Učitelj meditira, Mir, Svetlost i Blaženstvo se spuštaju odozgo i ulaze u iskrenog tragaoca. On onda automatski iznutra uči kako da meditira.

Ako imaš Učitelja, lakše ti je da naučiš da meditiraš, jer ti je Učiteljeva svesna Brižnost dodatna pomoć. Ali, ako ne želiš da slediš neku posebnu stazu, ili ako ne želiš da te vodi neki duhovni Učitelj, ako samo hoćeš da naučiš kako da malo meditiraš, a ne da stekneš ostvarenje Boga, onda je najbolje da se družiš sa duhovnim ljudima u koje imaš vere. I nesvesno, oni će ti pomoći. Ali, taj korak te neće odvesti Cilju. Naučićeš da hodaš, ali nećeš moći da hodaš brzo. Nećeš biti u stanju da trčiš brzo, brže, najbrže prema svom Cilju. Za to će ti biti potrebne više lekcije, unutrašnje i dublje lekcije od nekog duhovnog Učitelja.

Koncentracija

Koncentracija je strela.
Meditacija je luk.

Ako hoćete da izoštrite svoje sposobnosti, koncentrišite se. Ako hoćete da izgubite sebe, meditirajte.

Dejstvo koncentracije je ono što čisti put kad meditacija hoće bilo da zaroni dublje unutra, bilo da se uspne visoko gore.

Koncentracija hoće da zgrabi znanje na koje se usmerila. Meditacija hoće da se poistoveti sa znanjem za kojim traga.

Aspirant ima dva prava prijatelja: koncentraciju i meditaciju. Koncentracija je prema svom učeniku uvek stroga; meditacija je stroga povremeno. Ali, obe su ozbiljno zainteresovane za napredak svog učenika.

Koncentracija kaže Bogu: „Oče, dolazim k Tebi“.

Meditacija kaže Bogu: „Oče, dođi k meni“.

Koncentracija je komandir koji naređuje rasejanoj svesti da se sabere.

Koncentracija i apsolutna odlučnost ne samo da su dva nerazdvojna, već i međusobno zavisna božanska ratnika.

Koncentracija ne dopušta Ometanju, tom lopovu, da uđe u njenu oružarnicu. Meditacija ga pušta unutra. Zašto? Samo da bi uhvatila tog lopova na delu.

Koncentracija izaziva neprijatelja na dvoboj i pobeđuje ga. Meditacija, svoijim tihim osmehom, smanjuje otpor neprijatelja.

Pitanje: U čemu je razlika između koncentracije, meditacije i kontemplacije?

Šri Činmoj: Kad se koncentrišemo, mi ne dopuštamo nijednoj misli da uđe u naš um, bilo da je božanska ili nebožanska, zemaljska ili nebeska, dobra ili loša. Um, celokupan um, mora da se usredsredi na određeni objekat ili subjekat. Ako se koncentrišete na laticu cveta, pokušajte da osetite da postojite jedino vi i ta latica, da na ovom svetu ne postoji ništa drugo osim vas i te latice. Nećete gledati ni napred ni nazad, ni naviše ni unutra. Jednostavno ćete nastojati da prodrete u predmet na koji se usredsređujete svojom izoštrenom koncentracijom. Ali, ta koncentracija nije agresivan način gledanja na neku stvar ili ulaska u neki predmet. Daleko od toga! Ta koncentracija dolazi direktno od neukrotive snage duše, ili snage volje.

Veoma često čujem da tragaoci kažu da ne mogu da se koncentrišu duže od pet minuta. Nakon pet minuta, zaboli ih glava ili osećaju da im glava gori. Zašto? Zato što snaga njihove koncentracije dolazi od intelektualnog uma, ili, može se reći, od disciplinovanog uma. Takav um zna da ne sme da luta; toliko on zna. Ali, ako hoćemo da um koristimo ispravno, na jedan prosvetljen način, u njega mora da uđe svetlost duše. Kad svetlost duše uđe u um, izuzetno je lako da se koncentrišete na nešto dva ili tri sata ili koliko god hoćete. Tokom tog perioda, ne može biti misli ni sumnji ni strahova. Nikakva negativna sila ne može da uđe u vaš um ako je preplavljen svetlošću duše.

Zato, kada se koncentrišete, pokušajte da osetite da moć koncentracije dolazi odavde, iz srčanog centra, a potom se penje do trećeg oka. U srčanom centru je smeštena duša. Fizičko srce je maleno, ali je duhovno srce – vaš pravi dom – prostranije od celog univerzuma. Kad u tom trenutku mislite na svoju dušu, molim vas da ne stvarate nikakve specifične predstave o njoj, niti da pokušavate da mislite o tome kako ona izgleda. Jednostavno mislite o njoj kao o predstavniku Boga, kao o bezgraničnoj Svetlosti i Blaženstvu koje su u vašem srcu. Ta Svetlost dolazi iz vašeg srca i prolazi kroz vaše treće oko, a zatim ulazi u predmet vaše koncentracije i čini da se poistovetite sa njim. Završna faza koncentracije je otkrivanje skrivene krajnje istine u predmetu koncentracije.

Ne možete ni da zamislite šta sve koncentracija može da učini u našem svakodnevnom životu. Koncentracija je najsigurniji način da postignete cilj, bilo da vam je cilj ostvarenje Boga, bilo naprosto ispunjenje ljudskih želja. Koncentracija deluje kao strela i ulazi u cilj. Onaj kome nedostaje moć koncentracije nije ništa bolji od majmuna. Pravi aspirant pre ili kasnije stiče moć koncentracije, bilo Božijom milošću, bilo stalnim vežbanjem, bilo svojom težnjom. Svaki tragalac može da izjavi da u sebi ima jednog božanskog junaka, božanskog ratnika. A ko je taj božanski ratnik? Koncentracija.

Kad se koncentrišemo, moramo da se koncentrišemo na jednu određenu stvar. Ako se koncentrišem na određenog učenika, on će biti jedino što mi je na umu. U tom trenutku on postaje jedini predmet moje pažnje. Ali, kad meditiramo, mi smo u stanju da duboko u sebi vidimo mnoge, bavimo se mnogima, pozdravljemo mnoge – sve istovremeno. Kad meditiramo, mi nastojimo da proširimo svoju svest da obuhvati prostrano more ili prostrano plavo nebo. Moramo da proširimo sebe, kao kad ptica širi svoje krila. Moramo da proširimo našu konačnu svest i uđemo u univerzalnu Svest u kojoj nema straha, nema ljubomore, nema sumnje, već je sve radost, mir i božanska moć.

Kad meditiramo, mi zapravo ulazimo u prazan, smiren, utišan um. Mi zaranjamo duboko unutra i približavamo se našem istinkom biću, a to je naša duša. Kad živimo u duši, mi zapravo osećamo da meditiramo spontano. Na površini mora je mnoštvo talasa, ali to ne utiče na more u dubini. U najdubljoj dubini, na dnu mora, sve je potpuni mir. Zato, kad počnete da meditirate, pokušajte da najpre osetite sopstveno unutrašnje postojanje. To jest, dno mora: mirno i tiho. Osetite da je čitavo vaše biće preplavljeno mirom i spokojem.

A onda, neka talasi iz spoljašnjeg svete dođu. Strah, sumnja, briga – zemaljska gungula – spašće sa vas, jer je unutar vas postojan mir. Kad ste u svojoj najvišoj meditaciji, ne možete se plašiti ničega. Vaš um je sav mir, sav tišina, sav jedinstvo. Ako bi neke misli ili ideje htele da uđu u vas, vi ćete ih kontrolisati svojim unutrašnjim mirom, pa neće moći da vam naude. Kao ribe u moru, one će se praćakati i plivati, ali neće ostaviti traga u vodi. Kao ptice koje lete na nebu, neće ostaviti trag za sobom. Zato, kad meditirate, osetite da ste vi more, a da vam sve životinje koje žive u moru ne smetaju. Osetite da ste nebo i da sve ptice koje prolaze ne mogu da vam naškode. Osetite da je vaš um nebo, a vaše srce beskrajni okean. To je meditacija.

Kad meditiramo, mi želimo jedino da komunicirmao sa Bogom. Ja sada govorim engleski i vi ste u stanju da me razumete jer dobro znate engleski. Slično tome, kad budete naučili da dobro meditirate, moći ćete da komunicirate sa Bogom, jer je meditacija jezik koji koristimo da razgovaramo sa Bogom.

Pomoću koncentracije postajemo usredsređeni, a pomoću meditacije širimo svoju svest u beskraj. Ali, u kontemplaciji rastemo u sam beskraj. Videli smo Istinu. Osetili smo Istinu. Ali, najvažnije je da izrastemo u Istinu i potpuno se sjedinimo sa Istinom. Ako se koncentrišemo na Boga, možemo da osetimo da je Bog tik pred nama ili kraj nas. Dok meditiramo, sigurno ćemo unutar sebe osetiti Beskonačnost, Večnost, Besmrtnost. Ali, kad kontempliramo, videćemo da smo mi sami Bog, da smo mi sami Beskonačnost, Večnost, Besmrtnost. Kontemplacija znači naše svesno jedinstvo sa beskonačnim, večnim Apsolutom. U kontemplaciji mi otkrivamo sebe. Kad kontempliramo, Tvorac i stvoreno postaju jedno. Mi postajemo jedno sa Tvorcem i vidimo čitav univerzum pred svojim stopalima, čitav univerzum u sebi. Tada, kad pogledamo sopstveno biće, mi ne vidimo ljudsko biće. Vidimo nešto nalik na generator Svetlosti, Mira i Blaženstva.

Tragalac bi svakog dana, pre nego što se upusti u meditaciju, trebalo da se koncentriše nekoliko minuta. Vi ste kao trkači koji moraju da očiste stazu – pogledate ima li tu bilo kakvih prepreka, a onda ih uklonite. Potom, kad počnete da meditirate, osetite da trčite veoma brzo, a da su vam sve prepreke uklonjene sa puta. Vi ste kao ekspresni voz, jedan unutrašnji voz, koji staje tek na poslednjoj stanici. Tad, kad dosegnete Cilj, morate da postanete Cilj. To je završna faza, kontemplacija. Tragaoci koji su tek stupili na duhovnu stazu trebalo bi da počnu od koncentracije, bar nekoliko minuta, a potom se upuste u meditaciju. Zatim moraju da meditiraju nekoliko godina, i na kraju se upuste u kontemplaciju.

Pitanje: Da li bi mogao da objasniš po čemu se kontemplacija razlikuje od meditacije?

Šri Činmoj: Ako meditirate na neki poseban božanski kvalitet, kao što je Svetlost, Lepota, Mir ili Blaženstvo u neuobličenom vidu, ili ako meditirate na apstraktan način na Beskonačnost, Večnost ili Besmrtnost, onda ćete stalno osećati kako unutar vas juri jedan eskpresni voz. Vi meditirate na Mir, Svetlost ili Blsženstvo, dok se taj ekspresni voz neprestano kreće. Vaš um je miran i spokojan u prostranstvu Beskonačnog; ali, postoji kretanje: jedan voz neprekidno ide ka vašem cilju. Vi sagledavate cilj, a meditacija vas nosi ka njemu.

U kontemlaciji nije tako. Čitav univerzum, najdalji Cilj, duboko je u vama. Kad kontemplirate, vi u sebi držite čitav univerzum sa svom njegovom beskrajnom Svetlošću, Mirom, Blaženstvom i Istinom. U kontemplaciji se sve stopilo; sve je jedno. U najvišoj kontemplaciji, jedno ste sa Apsolutom. Ali, u vašoj najvišoj meditaciji postoji dinamičko kretanje. To kretanje nije agresivno, vi ne tučete i ne udarate nikoga. Daleko od toga. Ali, jedno dinamičko kretanje se odvija u vašoj bdijućoj svesti. Potpuno ste svesni šta se događa u unutrašnjem svetu i u spoljašnjem svetu, a istovremeno, to ne utiče na vas. U kontemplaciji to na vas takođe ne utiče, a čitavo vaše biće je postalo nerazdvojni deo univerzuma, koji sadržite duboko u sebi. To je glavna razlika između kontemplacije i meditacije.

Pitanje: Kako da znam ulazim li na viši nivo dok meditiram, i da to nije samo u mašti?

Šri Činmoj: Postoji veoma lak način da znaš. Ako zaista ulaziš na neki viši nivo, osećaćeš da ti telo postaje veoma lako. Iako nemaš krila, osetićeš da možeš da letiš. Zapravo, kad dosegneš veoma visok svet, videćeš u sebi jednu pticu koja lako može da leti nebom kao što čine prave ptice.

Ako to samo zamišljaš, imaćeš veoma sladak osećaj nekoliko minuta, a potom će ti se odmah javiti mračne ili frustrirajuće misli. Reći ćeš: «Toliko sam učio, a nisam dobro prošao na ispitu», ili «Danas sam se toliko trudio u kancelariji, ali nisam mogao da udovoljim mom šefu». Smesta će ti se javiti te negativne sile u obliku frustracije. Ili, u tebe može da uđe sumnja, pa ćeš reći: «Kako mogu da meditiram tako dobro? Učinio sam toliko loših stvari; mnogo puta sam slagao. Kako Bog može da bude zadovoljan mnome? Kako je moguće da imam ovako visoku meditaciju?» Ali, ako se zaista radi o visokoj meditacijij, osetićeš da se čitavo tvoje biće, poput božanske ptice, uzdiže uvis i leti. Dok imaš taj osećaj, nema tužnih misli, nema negativnih misli, nema sumnje. Sve je radost, sve blaženstvo, sve mir. Letiš nebesima blaženstva.

Ako odmah posle meditacije imamo dobar osećaj prema svetu, znamo da nam je meditacija bila dobra. Ako vidimo svet očima ljubavi uprkos njegovim nesavršenostima, tad znamo da nam je meditacija bila dobra. A ako odmah posle meditacije imamo jedan dinamičan osećaj, ako osećamo da smo došli na svet da učinimo nešto i postnemo nešto, to ukazuje da nam je meditacija bila dobra. Taj osećaj da imamo nešto da učinimo ne znači da hranimo našu ljudsku ambiciju. Ne! Onog trenutka kad pokušamo da nahranimo ambiciju, ona će se obaviti oko nas kao zmija. Mi smo došli na svet da učinimo ono što Bog od nas traži. Bog od nas traži da izrastemo u samu Njegovu sliku. Bog od nas traži da postanemo Njegovi posvećeni instrumenti. Ako tokom meditacije steknemo osećaj da Bog želi da izrastemo u samu Njegovu sliku i da želi da budemo Njegovi posvećeni instrumenti, i ako se taj osećaj posle meditacije pretvori u delovanje, možemo da budemo sigurni da smo dobro meditirali.

Ali, najlakši način da znamo da li smo dobro meditirali je da osetimo da li mir, svetlost, ljubav i blaženstvo iznutra izlaze na površinu. Svaki put kad svetlost izađe na površinu, ili kad ljubav izađe na površinu, te božanske osobine će preplaviti čitavo telo. Kad imamo takvo iskustvo, mi znamo da nam je meditacija bila veoma dobra. Svaki put kad one izađu na površinu, siguno ćemo osetiti da se sećamo jedne zaboravljene priče. Jedino se pomoću meditacije možemo setiti svoje priče koju smo zaboravili. Tu priču je napisao tragalac u nama; nije je napisao niko drugi. Ona je naše delo, ali smo je zaboravili, a meditacija je ono što nam je vraća. Kad se setimo te priče, preplavljeni smo radošću što smo stvorili tako divnu priču, a to je priča našeg života.

Pitanje: Kad imamo neki lični problem koji bismo hteli da rešimo meditacijom, kako možemo da ga rešimo i da znamo da odgovor koji dobijamo dolazi direktno iz duše, a ne iz emocionalnog vitala?

Šri Činmoj: : Jedan način da se oni razlikuju je da osetimo da emocionalni vital ima jedan glas, a duša drugi. Uzmimo da je vital jedan trkač, a duša drugi trkač. Što se tiče vitalnog trkača, on u samom početku trči veoma brzo, sa preteranim uzbuđenjem i oduševljenjem, ali ne stiže do cilja. On pretrči otprilike trideset metara od sto, a onda više ne može da trči. Druga vrsta trkača takođe trči veoma brzo u početku. On je pouzdan, pa kad jednom starter da znak, ne zaustavlja se dok ne stigne do cilja.

Kad dobijete neki glas, pokušajte da odmah vidite koju vrstu trkača on predstavlja. Da li je to trkač koji trči trideset metara, a onda gubi svu energiju? Duša zna svoju sposobnost, pa će stići do cilja sa krajnjim pouzdanjem. Ako odgovor koji ste dobili potiče iz emocionalnog vitala, osetićete da vas on neće odvesti do cilja. Ali, ako dolazi iz duše, osetićete pouzdanje da će vas taj odgovor odvesti do cilja. Ako je tako, budite sigurni da to govori vaša duša.

Evo još jednog načina. Kad dobijete glas koji vam nudi neko rešenje vašeg problema, zamislite da se puni jedna posuda. Ako vam taj glas pruža osećaj da se ta posuda puni kap po kap, polako ali sigurno, sa krajnjim unutrašnjim pouzdanjem, onda ćete znati da je to glas vaše duše. U suprotnom, osetićete da se posuda puni pomoću bokala ili čaše na užurban način. Ona će se napuniti brzo, ali će uskoro početi da se preliva. Onaj drugi način je način na koji će duša, sa krajnim unutrašnjim pouzdanjem, ispuniti posudu. Ako imate tu vrstu strpljivog osećaja, to je onda glas duše.

Treći način je da zamislite jedan plamen u svom srcu. Sad, ima dve vrste plamena. Jedan je postojan; drugi je lelujav. Nijedan unutrašnji vetar ne može da uznemiri taj postojani plamen u vašem srcu. Ali, treperavi plamen ometaju strah, sumnja, strepnja, briga. Ako osećate da je vaš odgovor treperav plamen, onda je to glas emocionalnog vitala. Ali, ako je to veoma postojan plamen koji se uspinje ka najvišem, onda ćete znati da je to što ste čuli glas vaše duše. Kad uvidite da je to glas duše, možete biti sigurni da će vaši problemi biti rešeni, jer glas duše ima puno snage, dok glas vitala nema snage.

Pitanje: Zašto Bog ne učini sve naše meditacije podjednako dobrim?

Čri Činmoj: Ti ne meditiraš dobro svakog dana, uprkos svojim dobrim namerama. Nekih dana ustaneš i meditiraš rano ujutro u svoje utvrđeno vreme, ali prava meditacija ne dolazi. Tada, umesto da proklinješ sebe ili da proklinješ svog Učitelja, trebalo bi da naprosto kažeš: „O, možda Svevišnji ovo želi. Možda Svevišnji hoće da imam ovakvo iskustvo“. Moraš da to osetiš svesno. Ti daješ sve od sebe da dobro meditiraš, ali, na nesreću, tvoja meditacija uopšte nije zadovoljavajuća. Zato moraš da osetiš: „Dajem sve od sebe. Sad od Njega zavisi da li će mi dati najbolju meditaciju“. Ali, molim te da ne smetneš s uma da je tvoja sopstvena težnja i tvoja volja da meditiraš i dalje od najvećeg značaja.

Ti znaš da je telu neophodno da jede, ali ne možeš da svakog dana jedeš najukusniju hranu. Možda tvoja žena kuva krajnje dobro, ali ako ti svakog dana ne bude spremala najukusniju hranu, šta ćeš uraditi? Hoćeš li se razbesneti? Ne. Tada ćeš osetiti da je ona imala da uradi za tebe nešto važnije od kuvanja. Slično tome, morate da osetiš da Svevišnji, ako ti određenog dana nije dao dobru meditaciju, misli o tome kako da za tebe uradi nešto veoma veliko na neki drugi način. Umesto da se naljutiš na Njega, imaj vere u Njega i oseti da će ti On dati neko drugačije iskustvo.

Što se tiče tvoje žene, čitavo njeno biće je u tvome. Ako ne može da ti pruži najukusniju hranu, ona će učiniti nešto drugo da ti udovolji, da te učini srečnim. Što se tiče Boga, ako ti Bog danas ne da dobru meditaciju, daće ti nešto drugo što je podjednako važno, ili važnije. Osoba koju volimo ima sva prava da nam udovolji na razne načine; inače nam postaje dosadno. Danas ti Bog udovoljava pomoću meditacije; sutra će ti udovoljiti pomoću posvećenosti, a prekosutra će ti udovoljiti na neki treći način. On želi da ispuni Sebe u tebi i pomoću tebe svakog dana. Ali, on ima sva prava da izmeni način na koji to čini. Ako imaš utvrđen jelovnik, pa kažeš: „Ovo jelo je dobro; ješću ga svakog dana“, za nekoliko dana će ti se smučiti. Isto je i sa božanskom hranom. Uvek bi trebalo da postoji raznovrsnost.

Pitanje: Kažeš da bi trebalo da meditiramo u srcu, ali meni je lakše da meditiram u umu.

Šri Činmoj: Ako ti je lakše da meditiraš u umu, onda meditiraj u umu. Ali, ako tako radiš, možda ćeš moći da meditiraš pet minuta, a od tih pet minuta, možda ćeš jedan minut meditirati veoma moćno. Nakon toga ćeš osetiti da ti čitava glava postaje napeta. Najpre stičeš radost, zadovoljenje, ali potom ćeš možda osetiti ogolelu pustoš. Na pet minuta dobiješ nešto, ali ako želiš da nastaviš dalje, možda nećeš osetiti ništa. Ako meditiraš ovde (u srcu) doći će dan kada ćeš početi da osećaš zadovoljenje. Ako meditiraš u srcu, meditiraš na mestu gde je duša. Istina, duša je svuda – u umu, u telu, svuda. Ali, to je kao sa mnom sada. Sada sam ovde u Ujedinjenim Nacijama. Ako neko pita: «Gde je Činmoj?», može se reći da sam u sobi za konferencije br. 10. Moje prisustvo duhovno prožima čitave Ujedinjene Nacije, ali je moja živa svest ovde, u ovoj sobi. Ako dođeš ovamo, moći ću da uradim za tebe više nego za druge koji su na drugim mestima u zgradi. Slično tome, kad usredsrediš svoju svest u srcu, dobijaš mnogo više unutrašnjeg zadovoljenja nego kad meditiraš u umu, jer je srce sedište duše. Ali, nekim ljudima je teško da meditiraju u srcu, zato što na to nisu navikli.

Moraš da budeš mudar. Ogromna je razlika između onoga što možeš da dobiješ od uma i onog što možeš da dobiješ od srca. Um je ograničen; srce je neograničeno. Duboko u nama su beskrajni Mir, Svetlost i Blaženstvo. Lako je da se dobije ograničena količina. Meditacija u umu to može da ti pruži. Ali, možeš da dobiješ više ako meditiraš u srcu. Pretpostavimo da imaš priliku da radiš na dva mesta. Na jednom ćeš zaraditi dvesta dolara, a na drugom mestu petsto dolara. Ako si mudar, nećeš traćiti vreme na prvom mestu. Ali, moraš da znaš da su Izvor i Stvarnost u srcu. Stvarnost je svuda, ali stvarnost mora da se uistinu ispolji na nekom posebnom mestu. Unutar srca je duša, pa je, ako meditiraš na srce, rezultat daleko više ispunjujući.

Hajde da se ne zadovoljimo stvarima koje dobijamo veoma lako. Hajde da plačemo za nečim što je teže dobiti, ali što je beskrajno i večno. Ako dobiješ nešto od uma, sutra ti može doći sumnja i reći ti da to nije stvarno. Ali, kad jednom dobiješ nešto od srca, nećeš uopšte moći da sumnjaš u to ili da ga zaboraviš. Jedno iskustvo na psihičkom nivou se nikad ne može izbrisati iz srca.

Pitanje: U meditaciji ponekad um prestaje da funkcioniše i izgleda da dolazi malo informacija.

Šri Činmoj: U meditaciji ne bi trebalo da pridajemo značaj umu. Ako ne dolaze nikakve informacije, to je dobro. Prava meditacija nije informacija; ona je poistovećenje. Um pokušava da stvori jedinstvo tako što grabi i zarobljava, a to lako može da te navede da se protiv toga pobuniš. Ali, srce stvara jedinstvo poistovećenjem. Um pokušava da poseduje. Srce se jednostavno širi, a dok se širi, ono grli. Pomoću uma, mi jedino delimo sebe. Um može da pokuša da vidi nešto, a telo ili vital mogu da smesta pokušaju da to spreče. Ali, ako srce želi da učini nešto, ma kako to bilo teško, to će biti učinjeno. Pošto um ne stiče zadovoljenje kad nešto pokušava, on kaže da u tome nema stvarnosti i odustaje. Ali, kad srce nije zadovoljno, ono oseća da nije uradilo stvar na ispravan način. Zato ono pokušava opet i nastavlja da pokušava dok najzad ne osvane zadovoljenje.

332

Kad tragalac meditira na samog sebe, on oseća svoj unutrašnji potencijal i vidi svoju spoljašnju mogućnost.

Kad tragalac meditira na Boga, on oseća svoju unutrašnju božanstvenost i svoju spoljašnju stvarnost.

Pitanje: Kad sam isprva počeo da meditiram u tri ujutro, imao sam veoma dobre meditacije i bio sam veoma inspirisan. Ali, nakon nekoliko dana, nisam imao istu inspiraciju i to mi je postalo veoma teško.

Šri Činmoj: Kad nešto započnemo po prvi put, mi smo inspirisani. Sve što je novo pruža nam ogromnu inspiraciju, baš zato što je novo. Ali, ako nastavimo da to radimo, mi nemamo isti entuzijazam, isti podsticaj. Hteli bismo da od svoje rane jutarnje meditacije dobijemo nešto veoma duboko, veoma visoko i veoma uzvišeno. Mi smo kao trkač na duge staze. Kad starter opali iz startnog pištolja, na samom početku trkač je veoma inspirisan i počinje da trči veoma brzo. Ali, posle tri do pet kilometara, on se jako umori; trčanje postaje monotono i teško. A sad, ako on odustane od trke samo zato što je umoran i što je izgubio impuls, on neće stići do cilja. Ako, međutim, nastavi da trči, na kraju će stići do cilja. Onda će sigurno osetiti da je to bilo vredno borbe i telesne patnje.

Isto je tako i u duhovnom životu. Kad započneš svoje putovanje u tri ujutru, oseti da je sutrašnji dan nastavak putovanja. Ne smatraj ga novim početkom. Svakog dana prelaziš novu milju. Idući korak po korak, stižeš do Cilja.

Da bi održao isti nivo meditacije, moraš da budeš veoma duhovno napredan. ja te ne obeshrabrujem: daleko od toga. Hoću da kažem da bi u početku trebalo da budeš veoma srećan ako povremeno imaš veoma dobru, veoma visoku, veoma uzvišenu meditaciju. Kad nemaš dobru meditaciju, ne dopusti sebi da se predaješ frustraciji. Ako počneš da se osećaš frustrirano, sposobnost će ti još više opasti. Onda, narednog dana u isto vreme, nećeš uopšte moći da duboko meditiraš. Ako danas nemaš dobru meditaciju, pokušaj da zaboraviš na to. Ako sutra budeš meditirao nešto bolje, nastoj da to zapamtiš. Prošlost je prašina. Prošlost ti nije dala ostvarenje, pa se zato još uvek moliš i meditiraš. Pa zašto bi onda mislio o prošlosti? Moraš da zaboraviš sve što te ne inspiriše i ne ohrabruje da ideš napred. Zato, ako ti današnja meditacija nije dala zadovoljavajuće rezultate, pokušaj da je sasvim zaboraviš.

Ti imaš težnju, a potom je izgubiš. Onda plačeš za njom, ali ti se možda neće opet vratiti ista težnja. Ali, tu moraš da shvatiš da ti nisi stručnjak za meditaciju. Sad tvoja meditacija zavisi od tvoje inspiracije i težnje. Kad si inspirisan, imaš težnju i spreman si da meditiraš. Ali, ta težnja, taj unutrašnji podsticaj, trajaće samo dan ili dva ili nekoliko nedelja, a onda će nestati. Međutim, kad postaneš stručnjak, ovladaćeš meditacijom.

Kako da postanemo stručnjaci u bilo čemu? Ako hoćemo da postanemo pevači ili pesnici ili plesači, moramo da svakodnevno vežbamo. Isto je i sa meditacijom. Kad svakodnevno vežbamo meditaciju, doći će dan kada će ona postati spontana. Ako redovno meditiramo jednom ili dvaput dnevno, stičemo neku vrstu unutrašnje navike. Nakon nekog vremena, u taj i taj čas, osetićemo da smo prinuđeni da meditiramo. Osetićemo da je meditacija neophodna našoj duši i unutrašnji nagon da meditiramo nas nikad, nikad neće napustiti. On će nas uvek inspirisati i krepiti. Kad rano ujutro dođe vreme da meditiramo, naše unutrašnje biće će doći i pokucati na vrata našeg srca.

Pitanje: Ponekad, posle meditacije, izgubim radost koju sam stekao u meditaciji. Postoji li neki metod koji bi pomogao da se zadržim u toj radosti?

Šri Činmoj: Postoje dva razloga što gubiš radost. Jedan je što tvoj um počinje da veoma moćno i žestoko radi. Dok radi na taj način, on svesno ili nesvesno dopušta mračnim, nečistim, nebožanskim mislima da uđu u njega, a tada tvoja radost mora da nestane. Ali, ako se čistota dobr učvrsti u umu, ta radost će dugo potrajati.

Još jedan razlog što gubiš radost je što je tvoja posuda mala, a zagrabio si radosti, koja je čista svetlost, više nego što u tvoju posudu može da stane. Količina svetlosti koju si dobio tokom meditacije te je zadovoljila, ali višak nisi mogao da zadržiš u svojoj posudi; zato si se osećao jadno.

Pitanje: Šta podrazumevaš pod najvišom meditacijom?

Šri Činmoj: Meditacija je najviša kad uopšte nemamo misli. Sada, dok meditiramo, mi smo podložni mnogim mislima, nebožanskim mislima, ružnim mislima, lošim mislima, zlim mislima i tako dalje. Potom mi možemo da meditiramo na način na koji stičemo prilično dobre misli, božanske misli, ispunjuće misli i prosvetljujuće misli. To je više stanje. Ali, kad smo u najvišem, neće biti misli, ni dobrih ni loših. Tu je samo Svetlost. U Svetlosti, vizija i stvarnost su zajedno. Ti sediš tamo, a ja stojim ovde. Ti si stvarnost; ja sam vid. Ja moram da te pogledam. Potom, moram da uđem u tebe da bih znao da si ti stvarnost. Ali, kad smo u najvišoj meditaciji, nije tako. Stvarnost i viđenje idu zajedno. Tu gde si ti, moram da budem i ja: gde sam ja, moraš da budeš i ti, zato što smo jedno. Zato, u najvišoj meditaciji, stvarnost i viđenje idu zajedno. Zato nam nisu potrebne misli ni ideje ni bilo šta drugo. Najpre neka misao uđe u nas. Potom joj mi damo oblik. Zatim shvatamo šta se dešava, ili o čemu mislimo. Ali, kad vidimo da su Znanje, Znalac i stvar koju bi trebalo saznati svi jedno, tada smo u najvišoj meditaciji.

Pitanje: Kako da učinimo meditaciju praktičnom?

Šri Činmoj: Mi kažemo da je neko praktičan jedino kad vidimo da u spoljašnjem životu on čini pravu stvar u pravom trenutku. On misli i ponaša se na jedan poseban način, tako da ga drugi ne obmanu i da njegov spoljašnji život može da teče glatko, bez ikakve veće nevolje. Ali, ma koliko da smo domišljati, ma koliko iskreni i ma koliko svesni, povremeno smo u spoljašnjem svetu na gubitku. Ne znamo šta da kažemo. Ne znamo šta da učinimo. Ne znamo kako da se ponašamo. Ili, uprkos tome što govorimo i činimo prave stvari, sve ide naopako. Ne znamo kako da izađemo na kraj sa našim spoljašnjim postojanjem; ne možemo da upravljamo našim životima. Iskreno želimo da učinimo nešto ili postanemo nešto, ali nismo u stanju.

Zašto se to dešava? Dešava se zato što je naša spoljašnja sposobnost uvek ograničena nečim, a to nešto je naša unutrašnja svest. Ako smo praktični u unutrašnjem životu, ako činimo pravu stvar u unutrašnjem svetu, onda nas ništa neće ograničavati, jer ćemo imati unutrašnju svesnost. Onaj ko ima unutrašnju svesnost može da slobodno pristupi beskonačnoj istini i večnoj radosti i u stanju je da kontroliše svoj spoljašnj život. Šta nam daje unutrašnju svesnost? Meditacija. Mi smo praktični u našem unutrašnjem životu kada se molimo i meditiramo. Nešto što je praktično uvek bi trebalo da je prirodno, a šta može biti prirodnije i spontanije nego nastojanje da ispunimo Boga? Kako da ispunimo Boga? Pomoću meditacije.

Unutrašnji život neprekidno nosi poruku Ljubavi, Istine i Boga. Spoljašnji život to ne čini. Gde je Istina, tu je seme. Dopustimo tom semenu da proklija, da izraste u izdanak, da postane drvo. Kad to drvo rodi plodove, možemo da ih jedemo. A dok jedemo, znaćemo da ti plodovi pripadaju spoljašnjem svetu, iako je njihov izvor unutrašnji svet. Videćemo kako se sposobnost unutrašnjeg sveta ispoljava u spoljašnjem svetu. Mi uvek rastemo iznutra, a ne spolja. Biljka raste iz semena koje je pod zemljom. Iznutra mi rastemo spolja.

Bez obzira koliko sati radimo, bez obzira koliko sati pričamo, bez obzira šta radimo ili šta kažemo, mi se ne približavamo Istini-Svetlosti. Ali, ako najpre meditiramo, a potom delujemo i govorimo, onda činimo pravu stvar i postajemo ono pravo. Unutrašnji život, unutrašnja praktičnost, moraju da vode spoljašnji život, a ne obratno. Neće spoljašnji život imati odeljeno postojanje. Ne! Životni dah spoljašnjeg života mora da dođe od unutrašnjeg. Unutrašnja praktičnost mora da uđe u spoljašnji život svakog pojedinca na zemlji. Tek onda možemo ostati zaista praktični u spoljašnjem životu

Pitanje: Da li je čovek u stanju da pomoću meditacije stvori psihičke moći ili da ovlada njima?

Šri Činmoj: Moguće je da se pomoći meditacije steknu psihičke moći, ali da li će ih neki pojedinac zaista steći, to zavisi od njegove duše. Ponekad aspirant stekne psihićke moći, a onda više neće da se moli ili meditira. Umesto toga, hoće da pomaže ljudima. Na nesreću, neznanje tih ljudi će ga mučiti i zaraziti i na kraju će možda napustiti put duhovnosti. Zato sticanje psihičkih moći može da bude opasno. Ali, kad neko postane savršen, kad ostvari Boga, ako tada hoće da koristi psihičke moći, to je onda bezbedno.

Psihičke moći ne moraju obavezno da nam pomognu da ostvarimo Boga, ali one mogu da se jave kod tragaoca na putu do ostvarenja. Psihičke moći su poput prekrasnog drveća ili ukusnog voća pored puta do Cilja. Ako neko hoda putem pored koga nema drveća, nema cveća, nema ničega, on ne dolazi u iskušenje da prekine putovanje. Psihičke moći će veoma često skrenuti iskrene tragaoce sa puta. Kad jednom ostvarite Cilj, psihičke moći će sigurno doći. Zato je bolje da u ovom trenutku ne obraćate nikakvu pažnju na psihičke moći. Obraćajte pažnju jedino na svoju težnju i unutrašnji plač. Kad dođe vreme, Bog će vam dati sve psihičke moći. Ali, u ovom trenutku, ono što On želi od vas jeste da Njega ostvarite.

Pitanje: Ako se tokom meditacije dogodi nešto spolja – kao što je neka buka ili nešto nepredviđeno – da li je bolje da to uključimo u našu meditaciju ili da pokušamo da ga odbacimo i nastavimo meditaciju?

Šri Činmoj: Svaki tragalac mora da zna sopstveni nivo meditacije. Ako smo početnici, trebalo bi da osetimo da je sve što nije deo naše meditacije neka vrsta uljeza. Ne bi trebalo da dopustimo uljezu, strancu, da uđe u nas i ometa nas. Ali, ako smo veoma napredni, pa se dok meditiramo pojavi neki ometajući zvuk, mi možemo da uđemo duboko u taj zvuk i pokušamo da ga usvojimo. Ako imamo sposobnost, u našoj sopstvenoj svesti možemo da preobrazimo taj napad veoma moćnog, veoma prkosnog stranog elementa u jednu unutrašnju muziku, dirljivu ili opčinjujuću muziku, koja će zaista još i pomoći našoj meditaciji. Ali, moramo da razvijemo tu sposobnost da preobrazimo neki ometajući, dosadni zvuk u umirujuću, ushićujuću i dirljivu muziku. Kad imamo tu sposobnost, moći ćemo da uključimo to ometanje u našu meditaciju. Sve dok nemamo tu sposbnost, uvek ćemo ga isključivati.

Pitanje: Ponekad, kad uđem u meditaciju, osećam mir i svetlost svud oko mene. Onda me neko pozove iz kuhinje ili sa nekog drugog mesta, pa moram da prekinem da meditiram. Tada se osećam frustrirano.

Šri Činmoj: Ako te neko pozove dok meditiraš, nemoj se uznemiravati. Oseti da je iskustvo koje si imala pre nekoliko trenutaka bilo krajnje uzvišeno. Potom, ako možeš da taj mir, ljubav ili svetlost doneseš osobi koja te je pozvala ili omela, umesto frustracije, videćeš širenje te svetlosti koju si primila. Onda ćeš osećati više radosti zato što se ono što si postigla proširilo.

Ti odvajaš svoj život meditacije od sveta stvarnosti. Umesto toga, pokušaj da osetiš da unosiš tok svoje meditacije u novu situaciju, koja je uzrok ometanja. Ako svoju meditaciju proširiš na taj način, videćeš je i u toj situaciji. Meditacija se ne odvija samo u tišini, već i u buci i metežu sveta. Uvidećeš da i tu možeš biti srećna.

Ono što ima

Njegova koncentracija dala mu je
Ono što ima: Moć.
Pomoću Moći promenio je
Mnoštvo života.

Njegova meditacija dala mu je
Ono što ima: Ljubav.
Pomoću ljubavi promenio je
Lice čovečanstva.

Njegova kontemplacija dala mu je
Ono što ima: Jedinstvo.
Pomoću tog Jedinstva postao je čovek
Zaljubljenik Božanski.
Pomoću Jedinstva postao je Bog
Voljeni Svevišnji.


Pitanje: Da li je potrebno da se čovek izoluje i odbaci čovečanstvo da bi meditirao?

Sri Chinmoy: Onaj ko meditira, trebalo bi da deluje kao božanski junak među ljudima. Čovečanstvo je nerazdvojni deo Boga. Kako ćemo dosegnuti božanstvenost odbacivanjem čovečanstva? Moramo da prihvatimo svet ovakav kakav je sada, Ako ne prihvatimo neku stvar, kako ćemo je preobraziti? Ako grnčar ne dodirne grumen gline, kako će ga oblikovati u lonac? Svet oko nas nije savršen, ali nismo savršeni ni mi. Savršeno savršenstvo nije se još rodilo. Moramo da znamo da je čovečanstvo danas daleko, daleko od savršenstva. Ali, i mi takođe pripadamo tom čovečanstvu. Kako da odbacimo našu braću i sestre, koji su kao delovi našeg tela? Ja ne mogu da odbacim moju ruku. To nije moguće. Slično tome, kad meditiramo duševno, posvećeno, moramo da prihvatimo čovečanstvo kao potpuno svoje. Moramo da ga povedemo sa sobom. Ako smo u mogućnosti da inspirišemo druge, ako smo korak ispred, tad imamo priliku da služimo božanstvenosti u onima koji nas slede.

Zato ne smemo da odemo u himalajske pećine. Moramo da se suočimo sa svetom sada i ovde. Moramo da preobrazimo lice sveta uz pomoć naše posvećenosti božanstvenosti u čovečanstvu. Meditacija nije bekstvo. Meditacija je prihvatanje života da bi se on preobrazio radi najvišeg ispoljavanja božanske Istine ovde, na Zemlji.

Pitanje: Ako je meditacija jedini način da se Bog vidi licem u lice, šta bi savetovao čoveku koji ima porodicu o kojoj mora da se brine?

Šri Činmoj: Kad taj porodični čovek ustane rano ujutro, o čemu on misli? Misli o članovima svoje porodice, školovanju dece i tako dalje. Ali, ako bi mogao da meditira pre nego što dopusti da te misli uđu u njega, ako bi mogao da misli na Boga pet ili deset minuta, tih nekoliko minuta bi mu bili od velike koristi. Da, on ima odgovornosti; mora da misli o svojoj zemaljskoj porodici. A opet, ko je odgovoran za čitav univerzum? Ne on, ne članovi njegove porodice, već Bog, Bog Lično.

Ako glava porodice meditira na Boga, na Svetlost – Bog znači Svetlost – tada Svetlost silazi. Ona počinje da smanjuje njegove brige i strepnje. Kad se čovek koncentriše, sve što hoće da uradi postaje lakše. Slično tome, ako pojedinac koji ima mnogo porodičnih problema meditira pet ili deset minuta pre nego što počne da misli na porodicu, to će mu odmah pomoći tako što će umanjiti teškoće sa kojima se suočava; a takođe će i Svetlost koju je primio početi da deluje u njemu. On ne mora da meditira deset ili dvanaest sati. On zna da njegov napredak možda neće biti veoma brz: ali, polako i sigurno, postiže se cilj.

Ako nastojite da svakodnevno osetite Boga, živog Boga, u vašoj deci i članovima vaše porodice, postepeno ćete videti i kako Svetlost deluje u njima. Ali, ljudi to ne čine. Oni gledaju na svoju decu kao na svoju imovinu i osećaju da imaju sva prava da ih oblikuju i vode kako im se prohte. Kad bi, međutim, bili u stanju da osete da svoju decu i sve članove svoje porodice vole upravo zato što je Bog u njima, ako misle na to i meditiraju na to, čine najbolju moguću stvar i za sebe i za napredak svoje porodice.

Pitanje: Ako tokom meditacije dobijemo Svetlost od duše, da li je mi zaista i ispoljavamo?

Šri Činmoj: Kad pomoću meditacije uđemo u našu dušu, mi ostvarujemo Mir, Svetlost i Blaženstvo. Potom, kroz fizičko, mi te osobine nudimo svetu. Kad pogledamo nekog, ili kažemo nešto, ili učinimo nešto, fizičko ispoljava ono što je duša doživela ili ostvarila. Ovde smo meditirali otprilike dvadeset minuta. Svi smo ušli u oblast duše, u skladu sa našim sposobnostima. Sve što smo postigli u unutrašnjoj oblasti sada će se ispoljiti pomoću tela. Kada ste pre otprilike jedan sat došli ovamo, vi niste sa sobom doneli Mir ili Svetlost. Nakon što ste došli, prizvali ste Mir, Svetlost i Blaženstvo. Sada su taj Mir, Svetlost i Blaženstvo ušli u vas kroz dušu, a iz duše su sada ušli u vašu fizičku svest. Ako stanete pred ogledalo, videćete razliku između toga kakvi ste sada i kakvi ste bili pre jedan sat. Ta očigledna fizička razlika koju ćete videti rezultat je činjenice da fizička svest ispoljava tu Svetlost koju je duša prizvala.

Molitva i meditacija

Molitva i meditacija su lekovi koji ća nas izlečiti. Kao što idemo kod lekara radi lekova koji će izlečiti naše fizičko telo, tako i molitva i meditacije predstavljaju lekove koji će izlečiti naš unutrašnji život.

Pomoću molitve, mi, kao pojedinci rastemo u najvišu Božanstvenost. Ali, kad god se molimo, prisutna je suptilna želja za nečim. Možemo je nazvati težnjom, jer se molimo da postanemo dobri, da kažemo ili učinimo nešto dobro, da steknemo nešto božansko što nemamo, ili da se oslobodimo straha, ljubomore, sumnje i tako dalje. Kad meditiramo, ne činimo tako. Mi naprosto dopuštamo sebi da uđemo u bleštavilo Svetlosti, ili prizivamo univerzalnu Svetlost da preobrazi naše neznanje u mudrost.

Kada se molimo, mi težimo ka Najvišem i čitavo naše biće se uzdiže naviše kao plamen. Molitva može da dođe iz srca, ali u molitvi uvek postoji sklonost da se nešto želi. Kad se molimo, mi se automatski ponašamo kao prosjaci koji plaču Bogu da im nešto pokloni.

Kada prosjak dođe i pokuca na vrata, on ne mari da li je domaćin bogataš ili siromah; on samo kuca u kuca da bi dobio nešto. To je način na koji se molimo Bogu, tražeći ovo i ono, gledajući naviše ka Njemu i plačući Njemu. Mi osećamo da je Bog visoko gore, dok smo mi nisko dole. Vidimo provaliju između Njegovog i našeg buća. Mi ne znamo kada ili u kojoj meri će Bog ispuniti naše želje. Mi samo tražimo, a potom čekamo da se jedna, dve ili tri kapi Samilosti, Svetlosti ili Mira spuste na nas.

Kad meditiramo, to nije ni nalik na pomenuto. U meditaciji mi uranjamo u prostrano more Svesti. Ne moramo da molimo Boga za Mir ili Svetlost, zato što plivamo u moru božanskih osobina. A tada nam Bog daje više nego što možemo da zamislimo. Što dublje zaranjamo u meditaciju, to više širimo sopstvenu svest, to obilnije Svetlost, Mir i Blaženstvo rastu u nama. Sama meditacija je plodno tlo na kome može da rodi oblilna žetva Svetlosti, Mira, Blaženstva i Moći.

U molitvi mi nemamo ništa, a Bog ima sve. Zato mi kažemo: „Bože, daj mi to“. Kad meditiramo, mi znamo da sve što Bog ima imamo takođe i mi, ili ćemo imati jednog dana. Osećamo da šta god da Bog jeste, to smo takođe i mi, ali to nismo izneli na površinu.

Na Zapadu, mnogi sveci su ostvarili Boga samo pomoću molitve; njima nije bilo stalo do meditacije. U zapadnom svetu mi čujemo više o molitvi nego o meditaciji. Na Istoku, posvećujemo više pažnje meditaciji. Razlika između molitve i meditacije je u sledećem: kad se molim, ja govorim, a Bog sluša. Kad meditiram, Bog govori, a ja slušam.

Ako hoćemo da napravimo razliku između molitve i meditacije, možemo reći da je molitva svesno uspinjanje ljudske svesti, a meditacija je prizivanje Beskonačnog ili nuđenje Beskonačnom. Pojedinac će odabrati da li hoće da brzo napreduje pomoću molitve ili pomoću meditacije.

Težnja je i u molitvi i u meditaciji. Onaj ko se moli, oseća unutrašnji vapaj da ostvari Boga. Kad se molimo, mi se penjemo naviše, naviše, naviše. Onaj ko meditira oseća potrebu da unese Svest pravo u svoje biće, u svoju svesnost. Težnja je jedini ključ i za molitvu i za meditaciju. Ili mi posežemo naviše ka Bogu, ili On silazi ka nama. U krajnjoj liniji, to je isto. Bog živi na trećem spratu, ali kad siđe na prvi sprat, On je i dalje isti Bog. Jedan aspirant može da se popne i dobije Ga; drugi može da ga dovede dole. Kad se molimo, mi se uspinjemo i dodirujemo Ga; kad meditiramo, mi Ga dovodimo dole u našu svest.

Ako neko želi da pomogne drugima, najvažnije mu je da se moli i meditira svakodnevno. Ne možete zaista pomoći ljudima ako prethodnoniste stekli unutrašnju sposobnost pomoću molitve i meditacije. Ako hoćete da pomognete ljudima, onda im pomozite pošto steknete unutrašnju snagu od sopstvene molitve i meditacije. Učinite najpre ono najvažnije. Ako se molite, steći ćete duhovno bogatstvo; ako meditirate, steći ćete duhovno bogatstvo. Ali, ako pokušate da pomognete drugima a da nemate svoje bogatstvo, šta ćete moći da im date? Tada ćete i vi biti prosjaci. Vaša molitva i meditacija su vaš unutrašnji rad. Kad ujutro radite, tako što se molite i meditirate, Bog vam daje platu, vaše duhovno bogatstvo. Kad dobijete vaš novac, možete da ga date drugima.

Vaše molitve mogu da pomognu nekom drugom, ali morate da znate kako. Vi se molite Bogu, a taj drugi takođe u sebi ima Boga. Kad se molite za njegovu dobrobit, vi ga ne dodirujete direktno; vi dodirujete Boga u njemu. Vaša molitva odlazi Bogu, Izvoru.

Šta radite ako je neka biljka žedna? Ne morate da dodirnete samu biljku. Zalijete vodom koren i biljka povrati snagu. Kao što biste zalili koren biljke, pođite čovekovom Izvoru. Njegov Izvor je Bog. Osobi za koju se molite najviše će dobra doneti ako se molite sa tom mišlju na umu.

Da se ne biste naprezali pri molitvi i meditaciji, pokušajte da svu pažnju usredsredite na srce, a ne na um. Ali, pokušajte da vidite to srce-izvor. Osetićete da odatle ide jedan tok koji će teći ili naviše ili naniže. Pokušajte da usmerite taj tok da iz srca ide naviše. Taj tok, koji predstavlja božansku Milost, je kao voda. Osetite da svaki put kad se molite i meditirate kopate unutra. Naravno, svehraneća voda će izbiti iz vrela, jer nju neprekidno isporučuje njen beskrajni Izvor: Bog.

Pitanje: Ako ti damo sve na fizičkom planu, da li ćemo više rasti u našoj duši?

Šri Činmoj: Apsolutno. Fizički rad je molitva tela, meditacija tela. Možete da se predate dok perete suđe, dok služite na bilo koji način. Ako ste mi predani, postajete savršeni instrument.

U molitvi, vi idete Bogu i tražite od Njega da učini ovo ili ono; a u meditaciji, Bog dolazi i kaže vam šta da učinite. Tokom vaše molitve, vi se uspinjete kako bi vaš Otac mogao da vam udovolji i ispuni vas; a tokom meditacije, On silazi i traži od vas da Ga ispoljite. Takvu molitvu i meditaciju možete da praktikujete na fizičkom nivou dok radite. Posvećeno služenje je pravi oblik molitve i meditacije. Kad nesebično služite, vi obavljate zadatak svoje duše.

346

Da razgovara sa Bogom, čovek ima svoju vibrirajuću molitvu. Da razgovara sa čovekom, Bog ima svoje prosvetljujuće Blaženstvo.

Da razgovara sa Bogom, čovek ima svoju tihu meditaciju. Da razgovara sa čovekom, Bog ima svoj neodložni Mir.

Apsolut

Bez oblika, bez uma, postojim samo.
Stala je sad svaka volja i misao.
Konačni kraj je igri Prirode.
Ja sam Ono za čim sam tragao.

Domen Blaženstva čistog i krajnjeg,
S onu je stranu znalca i znanog;
Odmor beskrajni najzad uživam
Sam se sa Jednim suočavam.

Tajne sam puteve života prešao
I postao sam Cilj puta.
Otkrivena je Istina večna:
Ja sam taj put, Bog-Duša.

Moj duh je svestan svih visina
U jezgru Sunca prebivam nemo.
Delom i vremenom ništa ne menjam.
Moja je kosmička igra dovršena.

I — Mir

348. Spoljašnji mir i unutrašnji mir

Spoljašnji mir i unutrašnji mir: spoljašnji mir je čovekov kompromis, unutrašnji mir je čovekovo ispunjenje. Spoljašnji mir je čovekovo zadovoljstvo, koje ga uopšte ne zadovoljava. Unutrašnji mir je čovekovo zadovoljstvo u kome je potpuno i vrhunski ispunjen.

Kako bi spoljašnji mir mogao da ima istu sposobnost kao i unutrašnji? Spoljašnji mir će imati istu sposobnost kao i unutrašnji kada čovekova tvorevina i Božija tvorevina postanu nerazdvojno jedno.

Šta je čovekova tvorevina? Čovekova tvorevina je strah. Čovekova torevina je sumnja. Čovekova tvorevina je zbrka. Šta je Božija tvorevina? Božija tvorevina je Ljubav. Božija tvorevina je Samilost. Božija tvorevina je Brižnost.

Strah je slabašni mrav u čoveku. Sumnja je divlji slon u čoveku. Zbrka je proždrljivi tigar u čoveku.

Božija Ljubav prema čoveku je čovekova težnja, Božija Samilost za čoveka je čovekovo spasenje. Božija Brižnost za čoveka je čovekovo savršenstvo.

Čovekova ispunjujuća i ispunjena potraga za Stvarnim je mir. Bog Ljubav je čovekova večna Potraga u najdubljim delovima njegovog srca. Bog Mir je čovekov večni Domaćin u najvećim dubinama njegovog srca. Zato možemo da bez oklevanja i nepogrešivo tvrdimo da je mir koji voli i ispunjava naše pravo po rođenju.

Kako možemo da steknemo mir, makar i mrvu mira, u našem spoljašnjem životu, usred buke i meteža naših mnogobrojnih poslova? Lako: moramo da odaberemo unutrašnji glas. Lako: moramo da kontrolišemo naše vezujuće misli. Lako: moramo da pročistimo naša nečista osećanja.

Unutrašnji glas je naš vodič. Vezujuće misli su mračne i nepredvidljive vremenske prilike. Nečista osećanja su unutrašnja oluja. Uvek moramo da slušamo naš unutrašnji glas. On je naša sigurna zaštita. Moramo da se čuvamo vezujućih misli. Te misli su strahovito žilave. Nikad ne smemo da dopustimo da narastu kao planine. Moramo da se suočimo sa njima i ovladamo njima. Te misli su apsolutno nebitne. Moramo da se uzdržimo od luksuza emocionalne oluje. Nečisto osećanje je trenutno osujećenje, a osujećenje je glasnik potpunog uništenja, iznutra i spolja.

Kako da odaberemo unutrašnji glas? Da bismo odabrali unutrašnji glas, moramo da meditiramo rano ujutro. Da bismo kontrolisali naše nebožanske misli i ovladali njima, moramo da meditiramo u podne. Da bismo pročistili naša neprosvetljena, nečista osećanja, moramo da meditiramo uveče,

Šta je meditacija? Meditacija je čovekova stalna svesnost i svesno prihvatanje Boga. Meditacija je bezuslovni Božiji dar čoveku.

Mir je početak ljubavi. Mir je ispunjenje istine. Mir je povratak Izvoru.

349

Čovek izmišlja rat. Čovek otkriva mir. Rat izmišlja spolja. Mir otkriva iznutra.

350

Svetski mir će započeti kada se takozvano ljudsko očekivanje okonča. Svetski mir može da se rodi samo kada svaki pojedinac spozna Vrhunsku Istinu: Ljubav je otkrovenje Života, a Život je ispoljavanje Ljubavi.

Svetski mir se može postiči, otkriti, ponuditi i ispoljiti na zemlji kad božanska Moć Ljubavi zameni nebožansku ljubav prema moći.

351

Šta nas sve sprečava da steknemo mir u spoljašnjem svetu? Naše popuštanje sebi u svetu tela; naše veličanje sebe u svetu vitala; naša sumnja u sebe u svetu uma; i naš osećaj lične nedovoljnosti u svetu srca.

Šta nas sve nadahnjuje da steknemo mir u spoljašnjem svetu? Jednostavnost može da inspiriše naše telo; poniznost može da inspiriše naš vital; iskrenost može da inspiriše naš um i čistota može da inspiriše naše srce.

352

Mir pobeđuje ono što je životinjsko u meni. Težnja prosvetljuje ljudsko u meni. Ostvarenje obesmrćuje božansko u meni.

353

Mir počinje kada se očekivanje okonča.

354

Mir počinje kad moćno zauzdamo um.

Naš mir je u nama

Nema cene koja bi bila prevelika za unutrašnji mir. Mir je skladna kontrola života. On treperi od životne energije. On je moć koja lako prevazilazi svo naše svetovno znanje. Pa ipak, on nije odvojen od našeg zamaljskog postojanja. Ako iznutra otvorimo prave puteve, taj mir možemo da osetimo sada i ovde.

Mir je večan. Nikad nije suviše kasno da steknemo mir. Uvek je pravo vreme za to. Mi možemo da učinimo naš život zaista plodnim ako ne odsečemo sebe od svog Izvora, a to je mir Večnosti.

Najveća nesreća koja može da zadesi neko ljudsko biće je da izgubi svoj unutrašnji mir. Nikakva spoljašnja sila mu ga ne može oteti. Otimaju mu ga njegove sopstvene misli, njegova sopstvena dela.

Naša najveća sigurnost ne leži u našim materijalnim dostignućima i izvorima. Sva blaga ovog sveta ništavna su u poređenju sa našom božanskom dušom. Naša najveća zaštita je u opštenju naše duše sa svehranećim i sveispunjujućim mirom. Naša duša živi u miru i za mir. Ako živimo život mira, uvek smo bogati i nikada nećemo osiromašiti. Bezgraničan je naš unutrašnji mir: poput beskrajnog neba, obuhvata sve.

Dugo smo se borili, mnogo smo patili, daleko smo putovali. Ali, lice mira se još uvek krije od nas. Možemo ga otkriti, ako se jednom beskrajni niz naših želja utopi u Volju Svevišnjeg.

Mir je život. Mir je blaženstvo večno. Brige – mentalne, vitalne i fizičke – zaista postoje. Ali, od nas zavisi da li ćemo ih prihvatiti ili odbaciti. Budite sigurni da one nisu neizbežne činjenice života. Pošto je naš Otac Svemogući Sveukupni Mir, naše zajedničko nasleđe je mir. Ogromna je greška krčiti puteve budućeg pokajanja zanemarivanjem i zloupotrebom zlatnih prilika koje nam se pružaju. Moramo da odlučimo, sada i ovde, usred svih svojih svakodnevnih aktivnosti, da se srcem i dušom bacimo u more mira. Vara se onaj ko misli da će mir sam od sebe ući u njega na kraju njegovog životnog puta. Nadati se da ćemo postići mir bez duhovnosti i meditacije isto je što i očekivati vodu u pustinji.

Molitva je od suštinske važnosti za mir uma. Moliti se Bogu pet minuta sa punom koncentracijom, usredsređenošću i posvećenošću važnije je nego provoditi duge sate u bezbrižnoj i lagodnoj meditaciji. Kako da se molimo? Sa suzama u našim srcima. Gde da se moimo? Na usamljenom mestu. Kada da se molimo? Onda kad naše unutrašnje biće hoće da se molimo. Zašto da se molimo? To je pitanje nad pitanjima. Moramo da se molimo ako hoćemo da Bog ispuni naše težnje. Šta još, pored toga, možemo da očekujemo od Boga? Možemo da očekujemo od Njega da razumemo sve, sve u ničemu i ništa u svemu, Punoću i Praznini i Prazninu u Punoći.

Uvek moramo da razlikujemo stvari. Moramo da osetimo da je spoljašnji svet koji privlači našu pažnju kratkotrajan. Da bismo imali nešto trajno, da bismo stekli čvrst temelj u svom životu, moramo da se okrenemo Bogu. Drugog izbora nema. A nema ni boljeg trenutka da to uradimo nego što je trenutak u kome se osećamo najbespomoćnije.

Dobro je da se osetimo bespomoćno.
Još je bolje da razvijemo duh predaje.
Najbolje je da budemo Božiji svesni instrumenti

U ljudskom životu, sve zavisi od prihvatanja ili odbacivanja uma, uključujući i potragu za mirom. Uloga čistote u umu je da iz njega ukloni oblake sumnje i zbrke i čvorove neznanja. Ako u umu nema čistote, neće biti podrške uspehu u duhovnom životu.

Mi stičemo mir tek kad potpuno prestanemo da nalazimo mane drugima. Moramo da osetimo da je čitav svet potpuno naš. Kad zapažamo greške drugih, mi ulazimo u njihove nesavršenosti. To nam ni najmanje ne pomaže. Za divno čudo, što dublje uranjamo, to nam jasnije postaje da su te nesavršenosti drugih zapravo naše sopstvene nesavršenosti, samo u drugim telima i umovima. A ako mislimo na Boga, onda Njegova Samilost i Njegova Božanstvenost uvećavaju našu unutrašnju viziju Istine. Moramo da dođemo do svog punog duhovnog ostvarenja da bismo prihvatili čovečanstvo kao jednu porodicu.

Ne smemo dozvoliti našoj prošlosti da razdire i uništava mir našeg srca. Naša sadašnja dobra i božanska dela lako se mogu suprotstaviti našim lošim i nebožanskim delima iz prošlosti. Ako greh ima moć da nas natera da jecamo, meditacija nesumnjivo ima moć da nam pruži radost, da nas obdari božanskom mudrošću.

Naš mir je u nama i taj mir je osnova našeg života. Zato, počev od danas, odlučimo da ispunimo naše umove i srca suzama posvećenosti, koja je osnova mira. Ako nam je temelj čvrst, bez obzira koliko visoko podignemo zgradu, opasnost nam nikad ne može zapretiti. Jer mir je ispod, mir je iznad, mir je unutra, mir je spolja.

Pitanje: Kako da postignemo trajan unutrašnji mir?

Šri Činmoj: Trajan unutrašnji mir možemo da postignemo jedino ako osećamo da se naš Svevišnji Pilot nalazi u mnoštvu kao jedan i u jednom kao mnoštvo. Kad tu istinu svesno osetimo u našem životu, stičemo trajan mir u svemu što kažemo, svemu što činimo, svemu što nudimo i svemu što primamo.

Dan u kome osećam da postojim u svima i da je moje prosvetljujuće srce u svima jeste dan u kome smesta postajem jedno sa mnoštvom. Kada primim ili odozgo donesem mir, smesta osećam da sam mnoštvo, a ne jedan. Potom, kada upijem mir u sebe, vidim da smo Mir upili svi mi. Tad imam svesni osećaj jedinstva, jedinstva u mnoštvu i mnoštva kao jednog.

Mir nam dolazi i mi ga gubimo zato što osećamo da smo mi odgovorni za čovečanstvo, ili pak da nismo neodvojivi deo čovečanstva. Moramo da osetimo da su Bog i čovečanstvo kao jedno veliko drvo. Bog je drvo, a grane su Njegovo ispoljavanje. Mi smo grane, a ima i mnogo drugih grana. Sve te grane su deo drveta i u jedinstvu su jedna sa drugom, kao i sa drvetom. Ako možemo da osetimo da sa Bogom i čovečanstvom imamo isti odnos kao što grane imaju sa svojim susednim granama i sa drvetom kao celinom, neizostavno ćemo steći trajni mir.

Pitanje: Kako da zaista nađemo unutrašnji mir?

Šri ČinmoJ: Na praktičnom nivou, ne očekujte ništa od drugih na fizičkom planu. Naprosto dajite i dajite i dajite, poput majke koja sve daje svom detetu, znajući da dete nije u stanju da joj da ništa za uzvrat. Ne očekujte ništa od sveta: naprosto volite svet i nudite mu svoju sposobnost, svoje unutrašnje blago, svoju radost. Sve što imate, dajte svetu bezuslovno. Ako očekujete bilo šta od sveta, osećaćete se jadno zato što vas svet ne razume, što ne mari za vas. Ako možete da učinite bilo šta bezuslovno, imaćete duševni mir. To je jedan način.

Drugi način je da meditirate na srce, u kome je stalna radost, stalna ljubav. Tada nećete plakati za uvažavanjem drugih. Sve vreme ćete zavisiti od svog unutrašnjeg Izvora, u kome je beskrajna Radost, beskrajna Ljubav, beskrajni Mir. Najbolje je da meditirate na srce. Ovaj drugi način je izuzetno efikasan.

Pitanje: Ima tako mnogo nepravde, a ništa ne možemo da učinimo da pomognemo sebi.

Šri ČinmoJ: Kažeš da ne možeš da učiniš ništa, ali ja ću ti dati jedan način da se zaštitiš. Meditirali smo ovde pet ili deset minuta. Ta meditacija ima stvarnu snagu. U tvojoj kancelariji dešava se mnogo nepravednih stvari. Sama nepravda je jedna vrsta negativne moći, razorne moći. Istina, ti ne možeš da promeniš mišljenje ljudi koji čine tu nepravdu, ali možeš da se zaštitiš od njih. Oni te iznutra udaraju, a ti im ne uzvraćaš iz straha ili zato što nisi u stanju. Ali, ako iznutra postaneš veoma jak, veoma moćan, tvoja snaga će te premestiti na neko drugo mesto ili će njima pružiti određeno prosvetljenje. Božija Samilost će te spasti od te vrste nepravde ako se ozbiljno upustiš u duhovni život.

Još jedan način da se zaštitiš, koji je brži, jeste da stekneš duševni mir. Na našoj meditaciji u utorak odozgo smo spustili Mir, koji je veoma solidan. To nije nešto imaginarno. Ti možeš da osetiš Mir, možeš da plivaš u moru mira kada meditiraš sa nama utorkom. Nepravda je jedna nebožanska sila, ali je Mir beskrajno moćnije božansko oružje. On je opipljiva moć. Kada si u Miru, nijedna ljudska moć te ne može uznemiriti.

Kada moraš da se braniš ili štitiš, nastoj da koristiš više oružje. Ako ti ljudi nešto kažu, a ti im uzvratiš istom merom, tome neće biti kraja. A opet, ako samo progutaš svoj bes, oni će nastaviti da te iskorišćavaju. Ali, kad oni u tebi vide i osete ogromni unutrašnji mir, istovremeno će u tome videti nešto što nikad ne može biti pobeđeno. Oni će opaziti promenu u tebi, a ta promena ne samo da će ih začuditi, već će im i zapretiti i uplašiti ih. Oni će osetiti da su njihova oružja beskorisna.

Mir je najefikasnije oružje da se pobedi nepravda. Kada se moliš i meditiraš, čitavo tvoje postojanje biće preplavljeno Mirom. Tada, bez obzra šta drugi ljudi čine, ti jednostavno osećaš da su oni tvoja deca koja se igraju pred tobom. Reći ćeš: «Svi oni su deca. Šta bih drugo i mogao da očekujem od njih?» Ali, umesto da tako uradiš, u ovom trenutku, pošto su oni odrasli u pogledu godina, ti se razbesniš i uznemiriš. Ako se redovno budeš molio i meditirao, uskoro ćeš osetiti da je tvoj mir beskrajno jači, da beskrajno više ispunjava i okrepljuje, pa lako može da nadvlada nesrećne situacije koje izazivaju drugi.

359

Prisustvo Mira u srcu je božansko jedinstvo.
Prisustvo Mira u umu je božansko prosvetljenje.
Prisustvo Mira u vitalu je božanski dinamizam.
Prisustvo Mira u telu je božansko zadovoljstvo.

Pitanje: Ovde, na tvojim predavanjima u auditorijumu Daga Hamerskjelda imam jedno iskustvo koga nisam svestan na tvojim ostalim predavanjima. Znam da spuštaš odozgo ogroman Mir, koji osećam na oba mesta, ali ovde, na ovim predavanjima, imamo osećaj da padam u san. Pa ipak čujem šta govoriš.

Šri Činmoj: Kad držim predavanja, ja odozgo donosim Mir, a taj mir je za tragaoce nešto opipljivo. Kad neki tragalac gori od želje da pliva u moru Mira, Svevišnji mu dopušta da to čini. Tokom tog iskustva, um ne deluje; deluje jedino srce. Aktivnost uma je potpuno utišana, a umesto njega počinje da deluje srce. Srce deluje tako što se poistovećuje sa svime što je oko njega, pred njim ili u njemu. Tvoje srce se poistovećuje sa Mirom, a taj mir utišava um. To nije inertnost; to nije iskustvo beskorisne jalovosti ili nečeg lošeg. Ne, u tom Miru ti neguješ unutrašnju istinu i rasteš u Svetlost koja prosvetljava tamu sa kojom si se suočavao ili neznanje koje si gajio pre nego što si ušao u meditaciju.

Ja odozgo spuštam Mir, Svetlost i Blaženstvo u beskrajnoj meri, a u skladu sa svojom prijemčivošću, svaki tragalac prima taj Mir, Svetlost i Blaženstvo. Taj Mir nije neki nesvestan način da se uspavaš. Ne, taj Mir utišava izlaznu energiju uma, a istovremeno prosvetljuje ulaznu energiju srca. A kad si u srcu, u srcu koje teži, ti se sjedinjuješ sa Mirom koji održava božansku Stvarnost u tebi.

Iznutra, jedino mir

Mnoge neprijatelje imam spolja.
Iznutra, imam jedino Mir.
Spoljašnji svet me je doveo do besnila.
Unutrašnji svet je sravnio planinu mojih grešaka.
Spoljašnji svet, prišavši mi, otvorio je vrata uništenja.
U mom unutrašnjem svetu, večno lepom, večito Beskrajno pleše.

362

Težnja se može uzdići da bi se susrela sa Mirom koji dolazi odozgo. Ali, Mir se mora spustiti odozgo da bi uklonio čovekove teškoće.

II — Svetlost

363

Od svih božanskih osobina, nažalost, Svetlost se najmanje traži, iako je najpotrebnija od svih. Ljudi hoće Mir, Radost i Moć, ali veoma retko hoće Svetlost. Oni osećaju da će bleštavilo Svetlosti iskoreniti drvo neznanje čiji su oni predstavnici. Oni osećaju da će božanska Svetlost razotkriti njihove nesavršenosti, ograničenja i vezanosti. To nije istina. Božanska Sveltost grli svet u svom njegovom neznanju. I još nešto, božanska Svetlost oseća da je njena neizostavna dužnost da uzdigne ljudsku svest u punoću Božanskog Života.

Unutrašnje iskustvo Svetlosti

Spoljašnje iskustvo Svetlosti je trenutna inspiracija.
Unutrašnje iskustvo Svetlosti je večna težnja.

Pomoću inspiracije, mi trčimo ka najdaljem Onostranom. Pomoću težnje, mi postajemo Cilj večno prevazilazećeg Onostranog.

Spoljašnje iskustvo Svetlosti je preobražaj vezujućih želja u oslobađajuću slobodu. Unutrašnje iskustvo Svetlosti je preobražaj sudbine zemlje u Božije Lice.

Spoljašnje iskustvo Svetlosti je neophodno da bi se na zemlji izgradila palata transcendentalne Istine. Unutrašnje iskustvo Svetlosti je od suštinske važnosti da bi se posmatrao kosmički Ples Stvarnosti, Božanstvenosti i Besmrtnosti i uživalo u njemu.

Stvarnost je sanjar u nama. Božanstvenost je zaljubljenik u nama. Besmrtnost je ono što ispunjava u nama.

Sanjar sanja i deluje. Zaljubljenik voli i postaje. Onaj koji ispunjava, ispunjava i prevazilazi.

U našem duhovnom postojanju, mi vidimo da priličan broj delova našeg bića plače za unutrašnjim iskustvom Svetlosti, ali među njima postoje dva koja se zaista trude da dožive unutrašnje iskustvo Svetlosti. Ta dva dela našeg unutrašnjeg bića su um i srce – um koji traga i srce koje teži. Um koji traga i srce koje teži zajedno dolaze transcendentalnoj Svetlosti, Svevišnjoj Svetlosti i kažu: „O Svetlosti Svevišnjeg, spasi nas, prosvetli nas. Mi smo potpuno razdvojeni, ali hoćemo da živimo zajedno. Hoćemo da postanemo nerazdvojni“.

Svetlost odgovara: „To je sasvim lako. Ispuniću vam želju. Ali, htela bih da vas pitam nešto. Ume, reci mi, koja je tvoja najbolja osobina?“

Um okleva i kaže: „Ti hoćeš da ti kažem koja je moja najbolja osobina, ali ja nemam dobrih osobina! Moja najbolja osobina je moja glupost“.

Svetlost teši um, govoreći: „O, ne! Tvoja najbolja osobina je tvoj osećaj za bezgranično prostranstvo. Tvoj osećaj bezgraničnog prostranstva je tvoja najbolja osobina“.

Potom Svetlost pita srce: „Koja je tvoja najbolja osobina?“

Srce spontano kaže: „Ni ja nemam dobrih osobina. Ako moram da ti kažem koja je moja najbolja osobina, osećam da je to moja nesigurnost. Jer, ja se uvek osećam nesigurno“.

Svetlost teši srce i kaže: „Ne! Tvoja najbolja osobina je tvoje sveopšte jedinstvo. Tvoje sveopšte jedistvo, o srce, tvoja je najbolja osobina“.

Potom Svetlost pita um: „Imaš li ikakvu predstavu koliko si daleko od Boga?“

Um odgovara: „Nemam predstavu. Ali, osećam da sam daleko od mog Cilja, dalje od najdaljeg“.

Svetlost kaže: „O, ume koji tragaš, tvoj najdalji Cilj možeš da dovedeš pravo u sebe, ako navedeš sebe da osećaš da postojiš na zemlji samo zarad vrhunske Stvarnosti i apsolutne Istine“.

Svetlost pita srce: „Srce, koliko si ti daleko od svog Cilja?“

Srce odgovara: „Osećam da je moj Cilj veoma blizu, tik preda mnom. Ali, avaj, na moje krajnje zaprepašćenje i žalost, ja ga ne vidim. Ako ne vidim moj Cilj licem u lice, moj osećaj nije ubedljiv. Najpre hoću da vidim moj Cilj tik preda mnom, a potom hoću da rastem u moj Cilj“.

Svetlost kaže srcu: „Srce, ti možeš da vidiš svoj Cilj tik pred sobom i možeš da smesta izrasteš u svoj Cilj ako si u stanju da otkriješ večnu istinu: da je tvoje postojanje na zemlji došlo direktno od večnog Postojanja Svevišnjeg i da si ti nerazdvojni deo Svevišnjeg. O, srce, kad otkriješ tu istinu – da si ti Svevišnji – sigurno ćeš videti svoj Cilj tik pred sobom“.

Sad um pita Svetlost: „O Svetlosti, molim te, reci mi da li sam učinio išta što te je razočaralo?“

Svetlost kaže: „Da, zloupotrebio si vreme. Kada nerazumno zloupotrebljavaš vreme, duboko me razočaravaš“.

„Kako da prestanem da zloupotrebljavam vreme?“

„Moći ćeš da prestaneš da zloupotrebljavaš vreme ako veruješ u moju prosvetljujuću Stvarnost i ako budeš verovao da mi je bezrezervno potrebno tvoje služenje radi mog potpunog ispoljavanja na zemlji. Ako veruješ u prosvetljenje koje dolazi od mene i ako veruješ da mi je očajnički potrebna tvoja pomoć, prestaćeš da zloupotrebljavaš vreme“.

Srce pita Svetlost: „O, Svetlosti, da li sam učinilo išta što te je razočaralo?“

„Da, razočaralo si me zato što si traćilo vreme i još uvek ga traćiš nemilice. Zato sam se razočarala u tebe. Moći ćeš da prestaneš da traćiš svoje vreme ako budeš verovalo u moju prosvetljujuću Stvarnost i ako budeš verovalo da mi je potrebno tvoje posvećeno služenje, tvoje duševno služenje radi mog direktnog i trajnog ispoljavanja na Zemlji.

„O ume, o srce, ako me budete slušali, ako ispunite moje potrebe, oboje ćete trajno ostati zajedno, netrazdvojni“.

Um kaže Svetlosti: „O Svetlosti,dajem ti časnu reč: služiću te, ispuniću tvoje ispoljavanje“. Srce kaže Svetlosti: „O Svetlosti, služiću te bezrezervno i bezuslovno radi tvog direktnog i trajnog ispoljavanja na Zemlji“.

Kada imamo unutrašnje iskustvo Svetlosti, mi uviđamo da konačno može da otelovi i otkrije Beskonačno, a da istovremeno Beskonačno može da ispolji svoju Beskonačnost, Večnost i Besmrtnost u konačnom i kroz konačno. Kad doživimo unutrašnje iskustvo Svetlosti, mi osećamo stalnu potrebu da znamo da li radimo za Boga, da li mi stalno stajemo na Božiju stranu, ili pak Bog staje na našu stranu. Nakon što doživimo unutrašnje iskustvo Svetlosti, mi uvek želimo da stanemo na Božiju stranu. To je iskustvo koje prevazilazi sva druga iskustva. Tragalac najvišeg reda, pa čak i jedan Jogi ili duhovni Učitelj mogu ponekad da zatraže od Svevišnjeg da stane na njihovu stranu. Ali, kad neko stekne potpuno unutrašnje iskustvo beskrajne Svetlosti, on uvek staje na stranu Svevišnjeg.

U običnom životu, ima mnogo ljudi koji osećaju da na zemlji nema sreće, pa je zato najbolje živeti bez sreće. Ali, jedan duhovni Učitelj ne gleda stvari na takav način. On ih moli da samo jednom dožive iskustvo unutrašnje Svetlosti. Ako neko ima unutrašnje iskustvo Svetlosti, njegov život je čista sreća. Za njega je svaki dan sreća, svaki sat je sreća, svaki minut je sreća, svaki sekund je sreća.

U običnom životu ima mnogo ljudi koji misle da na zemlji nema ljubavi koja ispunjava. Oni tvrde da postoji samo jedna vrsta ljubavi, ljubav koja nas ograničava, ljubav koja vezuje naše ruke i okiva naše srce. Ali, duhovni Učitelj im kaže: „Ne, postoji nešto što se zove prava ljubav, božanska ljubav, ljubav koja oslobađa, ljubav koja usavršava ljudske nesavršenosti, ljubav koja ispunjava. Ako imaš bar mrvu unutrašnjeg iskustva Svetlosti, možeš imati takvu ljubav. Unutrašnje iskustvo Svetlosti nam kaže da je ljudski život neprekidno neispunjena želja, dok je božanski život neprekidno ispunjujuće i ispunjeno dostignuće. Pre nego što steknemo unutrašnje iskustvo Svetlosti, mi se trudimo da živimo na zemlji i nadamo se da ćemo u budućnosti živeti u Raju. Ali, kada jednom steknemo unutrašnje iskustvo Svetlosti, mi zapravo živimo u Raju na Zemlji; mi živimo u srcu večnog Vremena u krilu Besmrtnosti“.

Pitanje: Dok se koncentrišem i meditiram, šta praktično mogu da učinim da bih video božansku Svetlost?

Šri Činmoj: Šri Činmoj: Ti koristiš reč „praktično“. Ovde bih hteo da kažem da koncentracija jeste praktična; meditacija jeste praktična. mi moramo da znamo da je Bog, koji je sav Svetlost, sasvim prirodan. Jedino ono što je prirodno može da bude praktično, a pritom i izvodljivo. Zato te molim da od sada osećaš da je koncentracija nešto prirodno u tvom životu. Meditacija je takođe nešto prirodno u tvom životu. Oseti da činiš nešto neprirodno, nenormalno, neobično kad ne meditiraš, upravo zato što je u Tebi Bog i Sjaj božanske Svetlosti.

Ti hoćeš da vidiš Svetlost. Ti ili pokušavaš da uđeš u prostranstvo te Svetlosti, ili pokušavaš da izneseš na površinu Svetlost koju već imaš. Sjajno! Ali, ima mnogo ljudi koji se plaše Svetlosti. Oni kažu: «Da, mi hoćemo Svetlost». Ali, čim im Svetlost dođe, oni osećaju da će biti razotkriveni. Ljudi osećaju da će, ako budu mogli da se sakriju u nekoj mračnoj sobi, biti u prilici da vide svet i prosuđuju ga, a da niko neće moći da vidi njih. Tome se oni nadaju. Zato oni osećaju da je njihova tama jedna vrsta bezbednosti i sigurnosti. Kada svetlost dođe, spremna da uđe u njih, oni oećaju da če sve njihove slabosti i ograničenja, sve negativne ideje i negativne misli, biti razotkrivene. Ali, sama funkcija Svetlosti je da prosvetli, a ne da razotkrije; da preobrazi naše negativne i razorne misli u pozitivne i afirmativne misli.

Hoćeš da znaš kako možeš da primiš svetlost ili da izneseš Svetlost na površinu. Oseti da ti je potrebna priprema, a kakva je to priprema? Ta priprema je tvoja čista koncentracija, tvoja čista meditacija. Kad započneš sa svojom meditacijom ili koncentracijom, pokušaj da osetiš da si došao od Svetlosti i da jesi u Svetlosti. To nije tvoja fantazija; to nije tvoja halucinacija. Daleko od toga! To je realna, solidna istina – da otelovljuješ Svetlost i da jesi sama Svetlost. Videćeš da Svetlost spontano teče iznutra. Najpre češ je osetiti unutar svog srca. Potom ćeš je osetiti u svom čelu, u trećem oku; i najzad, osetićeš je svuda.

Postoji još jedan način da vidiš Svetlost. Prilikom udaha, molim te, oseti da udišeš nešto što pročišćuje sve što bi trebalo pročistiti u tebi, a da istovremeno okrepljuje sve što je nenahranjeno. Ima dosta toga što je gladno. Zato, kad osetiš da hraniš, okrepljuješ, a istovremeno i pročišćavaš, videćeš da Svetlost postaje apsolutno prirodna.

Pošto si prihvatio naš put, molim te, gledaj moje čelo na mojoj transcendentalnoj slici. Videćeš Svetlost, a tu Svetlost ćeš takođe videti i u sebi, jer postoji samo jedna Svetlost, a to je Bog. On deluje u meni, u tebi, u svima. Ali, što se mene tiče, ja mogu da to svesno vidim i da navedem druge da to osete. Zato, ako se koncentrišeš na moju transceendentalnu sliku i duševno ponavljaš reč «Svetlost» pedeset, šezdeset, sto puta, uveravam te da ćeš sigurno videti Svetlost – bilo plavu, bilo belu, bilo zlatnu, bilo crvenu, bilo zelenu – zato što sam iz moje transcendentalne svesti spreman da ponudim Svetlost svakom ko je iskreno želi. To je tajna koju ti otkrivam.

U četvrtak, u njujorškom Centru, kad sedneš pred mene, možeš da se koncentrišeš na moje čelo, dok sam u dubokoj meditaciji. Provedi tako neko vreme i u sebi ponovi reč «Svetlost», pa dok je izgovaraš, pokušaj da osetiš da si stvorio most između sebe i mene. Tada ćeš stalno osećati da ti ulaziš u mene, a da ja ulazim u tebe. Ne moraš da meditiraš četiri sata ili deset sati. Ne! Za nekoliko minuta, ako imaš duševno osećanje jedinstva sa mnom, sigurno ćeš videti Svetlost. To ću moći da uradim za tebe i za druge iskrene tragaoce koji su moji učenici. Ali, za druge to ne mogu da uradim, jer me nisu prihvatili kao svog.

Iskrenom tragaocu uopšte nije teško da vidi Svetlost. Ali, onima koji žele da vide Svetlost iz radoznalosti, Bog to može uskratiti, jer oni hoće jedino da vide, a ne da rastu u Svetlost. Ali, ako Bog od mene želi da im pokažem Svetlost, uprkos njihovoj nevoljnosti, uprkos njihovom neverovanju u Boga, ja mogu da im je pokažem. Bog zna šta je najbolje za nas. Što se tebe tiče, danas ćeš videti Svetlost, a sutra ćeš biti u stanju da rasteš u nju. Tako čini tragalac: danas vidi Cilj, sutra dostiže Cilj, a prekosutra izrasta u taj Cilj. Zato pokušaj. Ja ću ti pomoći.

III — Blaženstvo

366

Man’s unseen strength lies in his hope. His hope’s strength lies in his sacrifice. His sacrifice’s strength lies in God’s Grace. His Grace’s strength is the all-fulfilling Delight.

„Molim te, reci mi, moj stvarni Gospode,
kako da živim bez nevolja i bez uživanja“.
„Sine moj, da bi živeo bez nevolja,
potrebna ti je svetlost tvoje duše.
Da bi živeo bez uživanja,
potrebna ti je radost tvoje duše“.

Blaženstvo

Blaženstvo je izvor postojanja. Blaženstvo je smisao postojanja. Blaženstvo je jezik Beskonačnosti, Večnosti i Besmrtnosti.

Blaženstvo je bila naša unutrašnja prošlost. Blaženstvo je naša unutrašnja sadašnjost. Blaženstvo će biti naša unutrašnja budućnost. Nije važno da li naš spoljašnji um ne razume ili ne mari da razume tu samootkrivajuću istinu.

Blaženstvo nije zadovoljenje uma, vitala i tela. Ono je nešto dublje, više i čistije. Blaženstvu nije potrebna spoljašnja pomoć da bi postojalo. Ono je samopostojeće, samootkrivajuće i samoispunjujuće.

Blaženstvo je božanski most između Mira i Moći, između Svetlosti i Istine, između Božijeg neispoljenog Sna i Njegove ispoljene Stvarnosti.

Agresivno, dinamičko i vidno osvajačko vitalno uzbuđenje nije Blaženstvo. Blaženstvo je preplavljeno kreativnom svešću koja je istovremeno okrepljujuća, ispunjujuća, a i sama ispunjena.

Bog i ja smo jedno kada Ga dosežem kroz Blaženstvo na nivou Blaženstva. Bog je celina, a ja sam Njegov deo kada Ga dosežem kroz Blaženstvo moje duše. Bog je Kormilar, a ja sam brod kada dosežem Boga kroz Blaženstvo ovde na Zemlji.

Jedino u Blaženstvu aspirant može da bude veran svom najdubljem ja. Jedino u Blaženstvu može da oseti i razume kakav je Bog. Ljudi govore o Bogu dvadeset četiri časa dnevno, ali Ga čak ni na trenutak ne osećaju, a da i ne govorimo o tome da Ga razumeju. Jedino ako neko može da u spoljašnjem životu pliva u moru blaženstva svoje Duše, osetiće Božije Pisustvo i razumeti Ga u Njegovoj kosmičkoj Viziji i apsolutnoj Stvarnosti.

Visoko, više, najviše je nivo blaženstva. Sa našom prosvetljenom svešću, mi se uzdižemo na taj nivo i postajemo blaženi u sebi. Pošto prođemo kroz hodnike uzvišene tišine i transa, postajemo jedno sa Svevišnjim.

Beskonačnost bez Blaženstva znači tvorevinu bez Tvorca. To je, zaista, besmisleno.

Blaženstvo bez Beskonačnosti znači Tvorca bez tvorevine. To je, zaista, podjednako besmisleno.

Blaženstvo je samostvaranje i iskustvo sebe. Blaženstvo u svom Najvišem, apsolutno Najvišem, poznato je kao Ananda Purusha. Tu je Blaženstvo, Beskonačnost, Večnost i Besmrtnost. Postoji još jedna vrsta blaženstva, koja se zove ananda atma, kada od beskonačnog Blaženstva Blaženstvo uzme lik i oblik. U zemaljski ograničenoj svesti, Blaženstvo se zove ananda atma.

Kada Blaženstvo polako silazi u mračnu, nečistu, neprosvetljenu, nesavršenu ljudsku prirodu, da bi preobrazilo ljudsku prirodu, ono nailazi na stalan otpor. Tad vidimo da Blaženstvo gubi svoju moć zbog obilnog neznanja, a da tu caruje kratkotrajno uživanje. U Najvišem, trostruka svest Sat-Chit-Ananda, Postojanje, Svest i Blaženstvo - ide zajedno. Ali, kad oni hoće da se ispolje, oni to mogu da učine jedino pomoću Blaženstva.

Kada se Blaženstvo spušta, prvi stepenik na koji ono staje naziva se superum. Superum nije nešto što je malo više od uma. Ne. On je beskrajno viši od uma. To uopšte i nije um, mada ga tako nazivamo. To je svest koja je već prevazišla ograničenja konačnog, Tu započinje stvaranje. Oblik je jedan stepenik niže. Taj stepenik se naziva nad-um. Tu započinje mnoštvo u individualnom obliku. Sledeći stepenik je intuitivni um. Sa intuitivnim umom, vidimo mnoštvo u kolektivnom obliku. Pomoću intuicije, vidimo sve odjednom. Možemo da istovremeno vidimo mnogo stvari. Iz intuitivnog uma, Blaženstvo ulazi u čisti um. Taj um vidi svaki objekt odvojeno. Ali, iako vidi sve odvojeno, on ne pokušava da sumnja u postojanje svakog objekta. Potom, Blaženstvo ulazi u fizički um – to jest, um kojim vlada fizičko. Taj um vidi svaki objekt odvojeno, a pored toga, sumnja u postojanje svakog objekta. Stvarna sumnja počinje tu, u fizičkom umu.

Nakon što prođe kroz sve nivoe uma, Blaženstvo ulazi u vital. U vitalu mi vidimo dinamičku silu i agresivnu silu. Sila koju vidimo u unutrašnjem ili suptilnom vitalu je dinamička, a sila koju vidimo u spoljašnjem vitalu je agresivna. Iz vitala, Blaženstvo ulazi u fizičko. Postoje dve vrste fizičkog: suptilno fizičko i čisto fizičko. U suptilnom fizičkom, Blaženstvo i dalje silazi i mi ga još uvek možemo biti svesni. Ali, u suptilnom fizičkom ne možemo da posedujemo ili upotrebimo tu istinu, možemo jedino da je vidimo, kao što prosjak vidi multimilionera. Na kraju, kad dođemo do grubog fizičkog, tu uopšte nema Blaženstva.

Blaženstvo silazi, ali u grubom fizičkom mi ne vidimo ni mrvu od njega. Šta onda možemo da uradimo? Možemo da uđemo u dušu pomoću naše težnje, a duša će nas svesno odneti na najviši nivo, u Svest-Postojanje-Blaženstvo. Tad naše putovanje može da postane svesno. Ušli smo u trostruku svest i možemo da počnemo da svesno silazimo u superum, nadum, intuitivni um, čisti um, fizički um, vital i fizičko. Kad uspemo u fizičkom, to jest, kada možemo da odozgo, sa najvišeg nivoa, donesamo Blaženstvo, a fizičko može da usvoji i upotrebi to blaženstvo, život uživanja se okončava. Tada uviđamo razliku između života uživanja i života Blaženstva. Život uživanja prati život frustracija i razaranja. Život Blaženstva je jedan stalni rast, stalno ispunjenje, stalno postizanje i stalno ispoljavanje Boga na Božiji sopstveni način.

Bez Blaženstva, čovek je spoljašnja površnost. Sa Blaženstvom, čovek je ispunjujuća unutrašnja i spoljašnja stvarnost. Sa Blaženstvom, čovek je stalno ispunjenje i stalno savršenstvo.

Pitanje: Rekao si da je učenicima veoma teško da odozgo spuste Blaženstvo. Ima li nekog posebnog razloga što je tako?

Šri Činmoj: Postoje dva razloga. Jedan razlog je što neki učenici ne teže sasvim iskreno, a drugi razlog je što se fizička i vitalna nečistota učenika svesno ili nesvesno opire silasku Blaženstva.

Pitanje: Jednom si rekao da je transcendentalno Blaženstvo jedna od božanskih osobina koje se nisu ispoljile na Zemlji. Zašto je tako?

Šri Činmoj: Na najvišem nivou je Postojanje-Svest-Blaženstvo; Mi ga nazivamo Sat-Chit-Ananda. Sat je Postojanje; Chit Čit je Svest; Ananda je Blaženstvo. Svest je izvor svega, ali Svest ne može da opstane bez Blaženstva i Postojanja. Ako nema postojanja, ne može biti Svesti. Ako su tu Postojanje i Svest, potrebno je Blaženstvo radi samoispunjenja.

Veliki duhovni Učitelji iz pradavnih vremena su odozgo doneli aspekte *Sat* i *Chit*. Ali, *Anandu* je mnogo teže spustiti. Neki uopšte nisu mogli da je spuste. Neki su je spustili, ali je ona trajala samo nekoliko sekundi ili nekoliko minuta, a potom se opet vratila u visinu. Mir je dostupan: mi možemo da odozgo donesemo Mir. Svetlost i Moć se lako mogu spustiti odozgo. Ali, Blaženstvo, koje obesmrćuje našu unutrašnju i spoljašnju svest nije se još stabilizovalo na zemlji. Ono dolazi i odlazi zato što vidi toliko nesavršenosti u zemaljskoj atmosferi da ne može da ostane.

Čak su i duhovno napredni ljudi često zbunjeni. Oni osećaju jednu unutrašnju ekstazu koja dolazi iz vitalnog sveta i misle da je to pravo Blaženstvo. Ali, nije tako. Pravo Blaženstvo dolazi iz najvišeg sveta u dušu, a iz duše ispunjava čitavo biće.

Ta Ananda se apsorbuje drugačije od fizičkog blaženstva, ili onoga što zovemo uživanjem ili zadovoljstvom. Supramentalno Blaženstvo je potpuno drugačije od sveta uživanja i zadovoljstava. Ako dobijete makar i mrvu, osećate da čitavo vaše biće pleše od radosti poput deteta, sa krajnjom čistotom, a vaše spoljašnje biće u svom spoljašnjem postojanju oseća pravu Besmrtnost. Ako doživite takvo Blaženstvo makar i jedan sekund, pamtićete ga čitavog života.

Svuda oko nas je kosmička Igra, kosmička Drama. Ovaj univerzum je pun radosti, unutrašnje i spoljašnje radosti. Kada dođe do ostvarenja, moramo da osetimo neophodnost ispoljavanja tog stalnog Blaženstva iz našeg srca. To Blaženstvo blista, ali ne prži. Ono ima ogroman intenzitet, ali je svo mekoća i apsolutno slatki tečni Nektar.

Jadnom sam ga spustio u moje grubo fizičko, pa sam, dok sam se smešio, obasipao tim najvišim Blaženstvom sve vas. Ali, moram da kažem da je sve to nestalo. Niko od učenika nije zadržao ništa od toga.

Pitanje: Da li deca ponekad doživljavaju tu vrstu blaženstva?

Šri Činmoj: Ne. Deca nemaju najviše Blaženstvo. Ona imaju psihičko blaženstvo. Ona dobijaju određeno blaženstvo od psihičkog bića, od unutrašnjeg bića, ili od duše, koje izražavaju spontano. A vrlo često deca izražavaju to blaženstvo kroz svoj čisti, neiskvareni vital. Ali, najviše Blaženstvo, koje dolazi sa nivoa Sat-Chit-Anande, deca nemaju. Ono se može osetiti jedino u najdubljoj, najvišoj meditaciji. Deca takođe moraju da meditiraju, koncentrišu se i kontempliraju da bi doživela taj kvalitet.

(Šri Činmoj je potom zamolio svoje učenike da pokušaju da prizovu _Anandu._]

Molim vas, stavite ruku na srce. Pokušajte da u svom srcu osetite najlepše dete ne zemlji i Nebu. To je duša. Muškarci će, prirodno, videti to dete kao muško, a žene kao žensko. Duša nije ni muško ni žensko, ali kada uzme ljudsku inkarnaciju, ona uzima neki od oblika. Pokušajte da vidite to dete kao da je staro samo sedam dana. Što se tiče duhovne evolucije, neki od vas nemaju čak ni to dete staro sedam dana, oprostite mi što to kažem. Iako su duše započele svoje putovanje pre nekoliko miliona godina, ovde imamo jednog ili dva pojedinca koji su imali samo jednu ili dve ljudske inkarnacije. Naravno da je evolucija njihove duše, u duhovnom pogledu, trajala samo nekoliko sati ili nekoliko minuta. Sada, molim vas da mislite na to sedam dana staro dete. Potom, u potpunoj tišini, molim vas, u sebi sedam puta recite: "Ananda".

Pitanje: Guru, da li bi mogao da mi kažeš kakva je razlika između radosti, ushićenja i Blaženstva?

Šri Činmoj: Radost je na fizičkom nivou. Ushićenje je na unutrašnjem planu, ali je centrirano oko nečeg specifičnog. Blaženstvo, koje predstavlja besmrtnu Svetlost, prožima čitavo biće.

Osoba koja ne teži, može da ima radost, ali ne može da ima božansko ushićenje ili Blaženstvo. Jedino tragalac može da doživi ushićenje i Blaženstvo. Ushićenje je intenzitet. Blaženstvo je sloboda Besmrtnosti koja neprekidno leti nebom Besmrtnosti.

Pitanje: Kakva je razlika između ekstaze, ushićenja i Blaženstva?

Šri Činmoj: Ekstaza je nešto što obično osećamo u našem najvišem emocionalnom ili prosvetljenom vitalu. Ushićenje je nešto što osećamo u našem posvećenom srcu koje teži. Ushićenje takođe osećamo i u umu koji traga. Blaženstvo je nešto što osećamo od glave do pete; čitavo naše bića uživa u Blaženstvu. Blaženstvo osećamo u čitavom telu kada smo potpuno posvećeni i kada bezuslovno slušamo zapovesti Svevišnjeg.

Pitanje: Da li je Blaženstvo najviši aspekt Svevišnjeg?

Šri Činmoj: Mir, Svetlost i Blaženstvo spadaju u istu kategoriju. Te božanske osobine su najviši aspekti Svevišnjeg. Mir proširuje. Svetlost prosvetljava. Blaženstvo obesmrćuje. To su njihove suđene uloge.

Pitanje: Kakav je odnos između Svetlosti i Blaženstva?

Šri Činmoj: Svetlost i Blaženstvo su nerazdvojni. Oboje otelovljuju Istinu, ali svako od njih sadrži određeni aspekt Istine koji možemo da prizovemo. Kad prizovemo Svetlost, osećamo da će naš život neznanja, koji je trajao hiljadama godina, biti uklonjen: nastojimo da prosvetlimo naš život tame. Kada prizovemo Blaženstvo, osećamo da će naša hiljadugodišnja patnja biti uklonjena; nastojimo da preobrazimo naše bolove i patnje u Blaženstvo.

I — Ego

Ljudski ego

Ego je baš to što nas ograničava u svim oblastima života. Mi smo Božija deca. Mi smo jedno sa Bogom. Ali, ego nas navodi da osećamo da mi ne pripadamo Bogu, da smo Mu savršeno strani. U najboljem slučaju, on nas navodi da osećamo da idemo ka Bogu, a ne da smo već u Bogu.

Ljudski ego nam pruža osećaj odeljenog identiteta, odeljene svesti. Nesumnjivo, jedan osećaj individualnosti i lične važnosti je neophodan na određenom nivou ljudskog razvoja. Ali, ego odvaja našu univerzalnu svest od sveopšte Svesti. Sama funkcija ega je odvajanje. On ne može da se oseća zadovoljnim ako dve stvari istovremeno vidi na istom nivou. On uvek oseća da jedna mora da bude nadmoćnija od druge. Zato nas ego navodi da osećamo da smo usamljeni slabići, da nikad nećemo biti u stanju da budemo ili da imamo beskrajnu Svest. Ego je, na kraju krajeva, jedno ograničenje. To ograničenje je neznanje, a neznanje je smrt. Zato ego na kraju završava u smrti.

Postoje mnogi lopovi, ali je nesumnjivo najgori od tih lopova naš ego. Taj lopov lako može da nam ukrade svu našu božanstvenost. Tog ego-lopova ne plaše se samo naša iskustva, već ga se plaši čak i naše ostvarenje, naše delimično ostvarenje. Moramo da budemo veoma oprezni sa tim ego-lopovom.

Naš ljudski ego želi da učini nešto veliko, veličanstveno i sjajno, ali ta stvar ne mora biti ono što Bog od nas hoće da uradimo. Uvek je lepo kad smo u stanju da činimo velike stvari, ali možda Bog nije odabrao nas da učinimo baš to. Bog nas je možda odabrao da učinimo nešto beznačajno u spoljašnjem svetu. U Božijem Oku, najveći posvećenik je onaj ko duševno i posvećeno obavlja svoju od Boga zadatu dužnost, ma kako beznačajno ona izgledala. Svaki čovek je odabrano Božije dete. Slično tome, svaki čovek je predodređen da igra značajnu ulogu u Božijoj božanskoj Igri. Jedino kada vidi da određena osoba igra ulogu koju je On za nju odabrao, Bog će biti pun božanskog Ponosa. Naš ego će pokušati da postigne i izvede velike stvari, ali u Božijem Oku ne možemo nikako biti veliki ukoliko i dok ne činimo ono što Bog od nas želi da činimo.

Obični ljudski ego koji nalazimo svuda oseća da je postigao sve i da zna sve. To me podseća na jednu anegdotu koju je Svami Vivekananda ispričao u Parlamentu religija u Čikagu 1893. Zove se „Žaba u bunaru“. Jedna žaba se rodila i odrasla u bunaru. Jednog dana, druga žaba sa polja je uskočila u bunar. Prva žaba reče drugoj: „Odakle si?“

Druga žaba reče: „Došla sam sa polja“.

„Polja? Koliko je ono?“ upita prva žaba.

„Oh, veoma je veliko“, reče druga.

Žaba iz bunara raširi svoje krake i upita: „Je li ovoliko veliko?“

„Ne, veće je! Mnogo veće!“, reče žaba sa polja.

Druga žaba skoči od jednog zida bunara do drugog i reče: „Mora da je polje ovoliko dugačko“.

Druga žaba reče: „Ne, polje je beskrajno veće“.

«Ti si lažov!» reče prva žaba. „Gubi se odavde!“

Ovo pokazuje kakve su sklonosti ljudskog ega. Veliki duhovni Učitelji i mudraci govore o Beskonačnosti, Večnosti i Besmrtnosti. Početnik koji tek započinje svoj duhovni život smesta će upitati: „Da li je Beskonačnost malo veća od neba?“ Mudrac će reći: „Ne, Beskonačnost je beskrajno veća nego što možeš i da zamisliš, veća nego što možeš da pojmiš“. Tog mudraca će smesta početi da kritikuju, jer nas ego navodi da osećamo da ostvarenja i iskustva drugih ne mogu da nadmaše ono što smo mi ostvarili. Ego ne voli da neko drugi ima više sposobnosti ili da neko drugi može da učini ono što on ne može.

U jednom trenutku, ego nas navodi da osećamo da smo ništa, a u sledećem da smo sve. Moramo da budemo veoma pažljivi i sa našim osećanjem važnosti i sa osećanjem nevažnosti. Moramo da kažemo: ako Bog od nas hoće da budemo ništa, rado ćemo biti ništa, a ako Bog od nas hoće da budemo sve, rado ćemo biti sve. Moramo da se bezuslovno i radosno predamo Božijoj Volji.

Ako On hoće da Mu budemo ravni, to ćemo i biti. Ako On hoće da budemo Njegovi robovi, bićemo i to. Ako On od nas hoće da budemo Njegovi istinski predstavnici na zemlji, bićemo to. «Neka bude Volja Tvoja». To je najveća molitva koju možemo ponuditi Bogu. U iskrenoj dubini ove molitve leži preobražaj ega.

Između ništavila i večnosti

Lišen zbivanja
Bogat htenjima
Moj je zemaljski život.
Tama,
Moje pravo ime.
Potpuno u sebi
Postojim.
Ne obuhvatam dušu
U svom zagrljaju.
Učitelja mog ranga
Nemam.
Sasvim sam sam
Između neuspeha
I osujećenja.
Ja sam crvena nit
Između Ništavila
I Večnosti.

Pitanje: Kako da pobedim ego?

Šri Činmoj: Oseti da je tvoj ego lopov u tebi. Kad ugledaš lopova, šta činiš? Juriš ga. Oseti da je u tebe ušao lopov, da je ušao u sobu tvoje težnje. Počni da juriš svoj ego, tog lopova, rano ujutro. Uveče ćeš biti u stanju da ga uhvatiš. Ako zaista možeš da osetiš da je tvoj ego lopov, doći će dan kada ćeš moći da ga uhvatiš. To se možda neće desiti odjednom, ali ako znaš da je nešto ukradeno i ako si video lopova, nastavićeš da tragaš. Tvoja potraga će jednog dana sigurno biti nagrađena. Kad uhvatiš ego, šta će se desiti? Mač tvog sveopšteg jedinstva će ga preobraziti.

Ego je odvojenost i individualnost. Odvojenost i ljudska individualnost ne mogu da žive u moru jedinstva i univerzalnosti. Ako hoćemo da zadržimo našu odvojenu individualnost, naš život će se završiti uništenjem. Jedna kap, pre nego što uđe u okean, kaže: „Evo moćnog okeana, beskrajnog okeana. Kada uđem u njega, biću potpuno izgubljena, biću potpuno uništena. Neću postojati!“ Ali, to je pogrešan način razmišljanja. Ona bi trebalo da oseti: „Kad uđem u to prostrano more, moje postojanje će se nedeljivo stopiti sa njim. Tada ću moći da kažem da je beskrajni okean deo mene“. Ko to može da porekne? Čim kap uđe u okean, ona se sjedinjuje sa okeanom; ona postaje sam okean. Ko tada može da odvoji svest kapi od svesti čitavog beskrajnog okeana?

Ljudski ego nam neprestano smeta. Ali, ako imamo božanski ego koji nas navodi da osećamo: „Ja sam Božiji sin, ja sam Božija ćerka“, nećemo nastojati da odvajamo naše postojanje od ostatka Božije tvorevine. Bog je Sveznajuć, Svemoguć, Sveprisutan. Ako je On sve, On je i svuda, a ako sam ja Njegov sin, kako mogu biti ograničen na neko specifično mesto? Božanski ego ili božanski ponos je apsolutno neophodan. Ja sam Božije dete. Moje je pravo po rođenju da Ga ostvarim, da otkrijem Njega u sebi i u svima. On je moj Otac. Ako On može da bude tako božanski, u čemu je problem sa mnom? Potekao sam od Njega, od Apsoluta, od Svevišnjeg; zato bi i ja trebalo da budem božanski“. Ta vrsta božanskog ponosa mora da izbije u prvi plan. Obični ego koji nas neprekidno ograničava mora da se preobrazi. Naš jedini izbor bi trebalo da bude božanski ego, božanski ponos koji smatra univerzum sasvim svojim.

Ego se bavi jedino ličnošću i njenim posedima. Ako se bavimo univerzalnom Svešću, mi postajemo čitav univerzum. U toj svesti, mi se ne ponašamo kao sićišni pojedinac koji može jedino da poseduje sebe i izjavjluje: „Ovo je moja imovina. Ovo je moja sposobnost. Ovo je moje dostignuće“. Ne, tada će on reći: „Sva dostignuća su moja. Nema ničeg što ne mogu da smatram sasvim svojim“.

U duhovnom životu, najlakši način da se pobedi ego jeste da se pet minuta dnevno ponudi zahvalnost Bogu. Tada ćete osetiti da u vama raste jedan sladak, mirisan i lep cvet. To je cvet poniznosti. Kada Mu ponudite zahvalnost, Bog vam daje nešto najlepše, a to je zahvalnost. Kada vidi cvet zahvalnosti, ego nestaje, jer oseća da može da postane nešto bolje: univerzalno jedinstvo.

Što više dajemo, to nas više cene. Pomislite na drvo koje raste. Drvo ima cvetove, plodove, grane i stablo. Ali, drvo se ne zadovoljava time što ima tu sposobnost, već time što nudi svoju sposobnost. Njega zadovoljava jedino davanje sebe. Kad ponudi svoje plodove svetu, ono se klanja sa krajnjom poniznošću. Kad nudi senku ili zaklon, ono ih nudi svima, bez obzira na njihovo bogatstvo, položaj ili sposobnost. I mi stičemo istinsko zadovoljenje davanjem sebe, a ne time što sve zadržavamo samo za sebe.

Ego uvek nastoji da poseduje stvari za sebe. Ali, kad prevaziđemo ego, mi pokušavamo da damo sve da bismo udovoljili Bogu, da bismo udovojlili svetu i da bismo udovoljili svojoj duši. Na ljudskom nivou, ego pokušava da bude zadovoljan koristeći stvari za svoje ciljeve. U duhovnom životu, mi prevazilazimo ljudski ego, a potom koristimo te stvari u božanske svrhe, na zadovoljstvo čitavog sveta.

Pitanje: Osećam da se stalno takmičim sa drugima. Kako da to prevaziđem?

Šri Činmoj: Nastoj da osetiš jedinstvo sa svima. Kada to učiniš, smesta ćeš proširiti svoju svest. Ako neko učini nešto dobro, moraš da smesta osetiš da si ti taj koji je to učinio. On bi takođe trebalo da učini isto kada ti postigneš nešto značajno. Kad god neki pojedinac učini nešto veoma dobro, drugi moraju da osete da je njihovo svesno nadahnuće i težnja bilo to što je omogućilo tom pojedincu da postigne takav uspeh. Ako uvek imamo stav timskog rada, bićemo u stanju da pobedimo ego.

Ali, takmičarski ego ne bi trebalo mešati sa božanskim ponosom. Ponekad mi osećamo: «Ja sam Božiji sin, pa kako onda mogu da budem tako loš? Kako mogu da lažem? Kako mogu da budem neiskren? Ja sam Božiji instrument, pa kako mogu da činim takve stvari?» To je takođe jedna vrsta ega, ali taj ego nije prkosni i rušilački ego koji nas navodi da želimo da po svaku cenu pobedimo sve i da gazdujemo čitavim svetom svojom nadmoćnom sposobnošću. Taj božanski ego potiče od naše obogotvorene svesti, od našeg unutrašnjeg jedinstva sa Bogom. Ako osetimo na jedan božanski način da smo Božiji odabrani instrumenti, onda u našem životu ne može biti nebožanskog ega. Najpre to moramo da osetimo iznutra. Potom to moramo da ispoljimo u našim delima.

Zato, kad god neko drugi učini nešto dobro, molim te da osetiš da si ti taj koji je to učinio. To uopšte nije pogrešno. Ti ne obmanjuješ sebe. Nemoj da misliš: «O, nisam ja to uradio. Ja se ne zovem tako i tako». Tvoje ime je - Univerzalna Svest. Postoji samo jedno Biće, a to je beskrajno i sveprožimajuće Ja. Zato, kada bilo koji stanovnik univerzuma postigne nešto, ti lako i potpuno opravdano možeš da tvrdiš da si to ti postigao – ako samo možeš da se poistovetiš sa univerzalnom Svešću.

Moji učenici na fizičkom nivou postižu mnogo stvari, kakve ja nikad nisam učinio spolja. Ali, ja smesta osećam da sam ja taj koji je učinio te stvari, zahvaljujući mom iskrenom i potpunom poistovećenju sa mojim učenicima. Kada oni rade na fizičkom ili mentalnom planu, oni postižu veoma mnogo stvari. Tada im ja to priznajem, uvažavam ih. Zahvaljujem im i nudim im iskrenu zahvalnost moga srca. Ali, u mom unutrašnjem biću ja smesta osećam da sam ja taj koji je to postigao jednim proširenim delom moje svesti. To su moja duhovna deca. Naravno, sve što su moja deca učinila, takođe je i moje dostignuče. A opet, na duhovnom nivou, kad odozgo spustim Mir, Svetlost i Blaženstvo, moja deca imaju sva prava da osećaju da sam bio u stanju da odozgo spustim te stvari zahvaljujući njihovoj svesnoj težnji. Ne može se reći da oni nemaju ništa s tim. Oni nisu samo pasivni primaoci. Oni moraju da osete da smo zajedno odozgo spustili taj Mir, Svetlost i Blaženstvo.

Ego potiče od odvojenosti; zato, kako može biti ikakvog ega kad osećamo istinsko unutrašnje jedinstvo? Gde je svest o «ja», kad ti možeš da smatraš svojim nešto što sam ja učinio? Gde je svest o «ti», kad ja mogu da smatram svojim nešto što si ti učinio? Gde je ego? Nestao je – iščezao u našem prirodnom, božanskom i univerzalnom osećaju jedinstva.

Zato se naš ego može pobediti na ta dva načina. Kada se poistovetimo sa drugim ljudima, mi osećamo svoje jedinstvo sa njima i takmičarski duh nestaje iz našeg života. Tada ne može biti ega. A ako možemo da osetimo da smo potekli od Boga, da smo u Bogu, da smo za Boga i od Boga, to je još jedan način da pobedimo ljudski ego i preobrazimo ga u božanski ponos.

Pitanje: Kada se jednom prevaziđe ljudski ego, da li je moguće da se ponovo sklizne u egocentričnost?

Šri Činmoj: Ne. Kada jednom prevaziđemo ljudski ego, nikad mu se više ne vraćamo. Jedino ako smo ego prevazišli samo delimično, moguće je da se opet vratimo u egocentričnost. Kad student jednom položi svoj ispit, on nikad više neće pasti na njemu. Neće morati da ga ponovo polaže.

Pitanje: Kako shvatam, da bi došlo do ostvarenja, neophodno je da ego prethodno umre.

Šri Činmoj: Ne. Kada jednom prevaziđemo ljudski ego, nikad mu se više ne vraćamo. Jedino ako smo ego prevazišli samo delimično, moguće je da se opet vratimo u egocentričnost. Kad student jednom položi svoj ispit, on nikad više neće pasti na njemu. Neće morati da ga ponovo polaže.

Pitanje: Kako shvatam, da bi došlo do ostvarenja, neophodno je da ego prethodno umre.

Šri Činmoj: Ako ego umre ili se ukine, od njega ništa ne dobijamo. Od njega ćemo dobiti nešto jedino ako ga preobrazimo. Ako pokušamo da ubijemo ego, to je kao da smo ubili neku životinju. To nije ispravno. Moramo pripitomiti ego. Ego kaže: „Ja, moje, moj muž, žena, deca, itd“. Taj ego nas zarobljava. Ali, ako kažemo: „Ja sam svuda. Ja sam univerzalan. Ja sam Božiji sin“, ta vrsta osećanja nas oslobađa.

Pokušajte da proširite sebe, a što više budete širili svoju svest, to će šira biti vaša vizija. Vaša ograničena svest je vaš ego, ali kada se ona proširi, postaje sveopšta. Tada ste potpuno jedno sa Izvorom.

Pretpostavimo da imate nož. Sa tim nožem možete da dođete i probodete me, ali ako isti taj nož upotrebite da isečete voće i date mi parče, onda ste učinili pravu stvar. Slično tome, ako možete da upotrebite ego u božanske svrhe, on smesta menja svoje lice u ispunjujuću stvarnost. Čak i kad je vaš ego neprosvetljen i nečist, koristite ga da služite Bogu, a ne koristite ga da uništite svet. Dok služite Bogu, vaš ego se pročišćava, a kada se on potpuno pročisti, vaša svest se širi. Čovekova svesna evolucija znači pročišćenje i preobražaj ega.

Morate da znate da ništa ne umire. U duhovnom životu smrt znači ograničenje i ništa drugo. Kad jedna sićušna kap uđe u okean, mi mislimo da je ta kap izgubljena u okeanu i da je umrla. Ali, ako se poistovetimo sa tom kapi, a istovremeno i sa beskrajnim okeanom, mi vidimo da individualnost te kapi nije izgubljena: ona se proširila u ogromni Beskraj okeana. To je takozvana smrt ega i ljudske ličnosti. Našim običnim ljudskim očima mi to možda vidimo kao smrt; ali, okom našeg srca, našim unutrašnjim okom, mi vidimo da se sićušna kap preobrazila u beskrajni okean.

II — Božanska individualnost i jedinstvo

Ko je zvan, ko je odabran?

Ko je zvan?
Zvan je jedino onaj
Ko je spreman
Da se bori,
Bori protiv obilnog neznanja.

Ko je odabran?
Odabran je jedino onaj
Ko hoće
Da pobedi,
Da izvojuje Pobedu vrhunsku.

Ko je zvan?
Zvan je jedino onaj
Ko je spreman
Da voli,
Da voli čitav svet.

Ko je odabran?
Odabran je jedino onaj
Ko grli,
Grli život
Sveopšteg jedinstva.

Ne moć, već jedinstvo

Čovek ima bezbrojne želje. On misli da će ispunjavanjem svojih želja biti u stanju da pokaže da je superiorniji od drugih. Kada mu se želje ne ispune, on proklinje sebe; oseća da je promašen, beznadežan i bespomoćan. Ali, Bog mu dolazi i kaže: „Dete moje, ti nisi promašeno. Ti nisi beznadežno. Ti nisi bespomoćno. Kako možeš da budeš beznadežno? Ja rastem u tebi sa Mojim večno blistavim i večno ispunjujućim Snom. Kako možeš da budeš bespomoćno? Ja sam u tebi kao beskrajna Moć“.

Tada čovek pokušava da otkrije nešto drugo da bi dokazao svoju superiornost. On pokušava da primeni svoju moć nasilno, agresivno. On hoće da dokaže svetu da je važan. Da bi dokazao svoju istaknutost, on se služi svim sredstvima, a njegova savest mu ne smeta. Bog mu, iz svoje Beskrajne Darežljivosti, opet dolazi i kaže: „To je pogrešan izbor. Ne možeš da dokažeš svetu da si neuporediv, jedinstven. Ono što zapravo žudiš da dobiješ od svoje superiornosti je radost, neograničena radost. Ali, ta neograničena radost nikad neće biti tvoja ukoliko ne znaš tajnu nad tajnama. A ta tajna je tvoje nerazdvojno jedinstvo sa svim ljudskim bićima na zemlji“.

Potom Bog nastavlja. Kaže da je On jak, da je srećan, da je ispunjen upravo zato što je On jedno sa svakim ljudskim bićem, sa čitavim univerzumom. Jedino kad je čovek sjedinjen sa ostatkom sveta, on može da bude potpuno srećan. A ta sreća čini čoveka neuporedivim na zemlji. Nije moć to što nas čini nadmoćnim ili što čini da osećamo da smo neuporedivi, već naše neuporedivo jedinstvo sa Bogom i svetom. Nismo drugima potrebni zato što imamo moć. Ne, drugima je očajnički potrebno jedinstvo naše duše. Mi smo veliki, mi smo veći, mi smo najveći jedino kad svesno osećamo da smo jedno sa čitavim svetom.

Pitanje: Voleo bih da znam šta moja duša zahteva kada prihvatim duhovnog Učitelja? Da li moram da dam čitav moj život, svu moju inteligenciju, svu moju ljubav?

Šri Činmoj: Kada kažeš „dam“, misliš li zaista da daš, ili da se odrekneš? Kada prihvatiš nekog duhovnog Učitelja, ne moraš da se odrekneš ničega. Jedino moraš da osetiš da je ono što nazivaš „ja“ samo drugo ime za tvog Učitelja. Između Guruove svesti i svesti učenika mora se uspostaviti nerazdvojno jedinstvo. Ako osećaš da se nečega odričeš, tvom osujećenju neće biti kraja.

Kao što učenik nema potrebe da se bilo čega odriče, isto tako ne mora ništa ni da da Guruu. Učenik samo dolazi Guruu i ulazi u Gurua sa onim što ima i što jeste. Šta ti imaš? Imaš dušu. Šta ti jesi? Ti jesi duša. Nema razlike između onog što jesi i onog što imaš. Ako uđeš u svog Učitelja sa tim znanjem, sa tom mudrošću, sa tim razumevanjem, videćeš, osetiti i postati nerazdvojno jedno sa postojanjem tvog Učitelja. Kad se učenikova duša sjedini sa Guruovom svešću i dušom, on mu ne daje ništa. Tvoje dostignuće se uopšte ne razlikuje od onoga što jesi. Te stvari se neće više razlikovati nego što se razlikuju tvoji prsti od tvoje šake.

Zato, ako pitaš šta će jedan Guru zahtevati od tebe, hteo bih da ti kažem da će hteti tvoju dušu, koja je upravo ono što imaš i ono što jesi. Možda ćeš reći da ćeš ono što imaš, i svoje znanje i svoje neznanje, dati svom Guruu; ali, ako vidiš da si unutar svog Gurua, onda nema davanja i uzimanja. Nema šta da se da i šta da se uzme; postoji jedino rast u Guruvom srcu. Molim te, ostani u svom Guruu dokle god možeš – zauvek. Nema trenutka kad bi učenikova duša trebalo da bude odvojena od svesti njegovog Učitelja. Ostani unutar svog Učitelja sa onim što imaš i što jesi – ne u smislu da mu daješ nešto, već u smislu da vi pripadate jedan drugom. Oseti da rasteš unutar svog Učitelja. Ne radi se o tome da mu ti daješ nešto, a da on mora da ti da nešto za uzvrat. A opet, u osećaju jedinstva nema žrtve. Kad osećaš da ste ti i on jedno, kad osećaš da obojica imate istu svest, isto postojanje, istu ljubav – tad ne može biti osećaja žrtve.

Individualnost i ličnost

Ljudska individualnost je ličnost koja sama sebe muči.
Božanska individualnost je ličnost koja samu sebe otkriva.

Čovek ne mora da izgubi svoju individualnost i ličnost. Čovek mora da oseti i spozna svoju sveprožimajuću božansku individualnost i sveslužeću božansku ličnost. Kada govorimo o individualnosti, mi smesta osećamo da se ona sastoji od ponosa, taštine, želja, frustracija, strepnji, briga i tako dalje. Ta vrsta individualnosti se može videti u našem uobičajenom svakodnevnom životu. Ali, postoji još jedna vrsta individualnosti, koju zovemo božanskom individualnošću. Božanska individualnost je potpuno drugačija od individualnosti ponosa, taštine, ega, zemaljski ograničenih želja, ograničenih dostignuća i ograničenog ispunjenja. Božanska individualnost je jedan direktni izraz Božanskog u nama.

Bog je jedno. Istovremeno, On je mnoštvo. On je jedno u Svojoj najvišoj transcendentalnoj Svesti. On je mnoštvo ovde na zemlji u oblasti ispoljavanja. U najvišem, On je jedinstvo. Ovde na zemlji, On je mnoštvo. Bog je lotos i On ima mnogo, mnogo latica, od kojih svaka predstavlja jedan Njegov individualni aspekt. On ispoljava Sebe na bezbroj načina i u bezbrojnim oblicima.

Kada govorimo o ljudskoj ličnosti, mi smesta pomislimo na nešto što dolazi iz naše fizičke svesti ili fizičkog tela. Jedan čovek, sa svojim urođenim sposobnostima, sklonostima i talentima i svim svojim karakteristikama, čini jednu vrstu individualnosti. Kada neki čovek stane pred mene, njegova individualnost se proširi, nalik na vodu koja se razliva po ravnoj površini. Kada mislimo na neku osobu ili neku stvar, smesta naša sopstvena individualnost ulazi u ličnost te osobe ili stvari. U ovom trenutku sam ovde sa vama. Ali, ako me moj um ponese nekome u Indiji, odmah moja individualnost postaje jedno sa tom osobom tamo. Ušao sam u tu osobu koja je sada u Indiji i mogu da koristim njegovu ličnost zahvaljujući mom jedinstvu sa njom. Ja nisam izgubio moju individualnost. Osećam da se moja individualnost preobrazila u sveprožimajući i sveslužeću personalnost. Onog trenutka kad pomislim na nekoga, moja svest ulazi u njega i prožima ga. Kada me moja svest odnese u neku osobu, ja postajem njen nerazdvojni deo. Tada širim svoju svest u njoj. Kad se moja svest proširi, proširi se i njena svest. Čim svesno uđemo u nešto van sebe, mi svesno služimo.

U našem istinskom Sopstvu svi smo jedno. Među mnoštvom, mi vidimo da jedan služi drugom, a taj drugi možda ne uzima aktivnog, pa čak ni svesnog učešća u tom procesu. Na primer, ja ovde držim predavanje. Vi možda osećate da vam ja služim mojim znanjem i duhovnom svetlošću, ali hteo bih da vam kažem da i vi takođe služite Svevišnjem u meni svojim jedinstvom sa mnom i svojim razumevanjem i uvažavanjem onoga što vam nudim. To je ono što nazivam sveslužećom ličnošću. Čim stanemo pred neku osobu, čak i ako ona ne uzima aktivnog ili dinamićkog učešća u toj razmeni, samo naše prisustvo čini jedan značajan deo svesti te osobe. Jedna obična osoba ne razume jezik cveća, ali kad se približi cvetu, šta se zapravo događa? Ona se divi cvetu, a lepota dveta se divi njegovoj svesti. Tu postoji uzajamno uvažavanje, uzajamna ljubav, uzajamno služenje.

Ja služim vama svime što imam i što jesam. Vi služite meni potpuno se poistovećujući sa mojom svešću. To je istinsko služenje. U takvoj vrsti služenja mi ne gubimo našu ličnost. Moja individualnost ostaje u vama, a vaša individualnost ostaje u meni. To je produženje naše ličnosti u vidu te proširene individualnosti koju Svevišnji izražava na bezbroj načina. Iako se jedna sićušna kap vode može uzeti kao individualna kap, kada se stopi sa beskrajnim okeanom, ona ne gubi svoju takozvanu individualnost. Naprotiv, njena individualnost se širi u beskrajno prostranstvo okeana. Kada pogledamo okean, mi ga vidimo kao jedno ogromno biće, divovsku personalnost u kojoj ima na milijarde i milijarde živih bića. On je i sam živo biće. Stapajući se sa okeanom, kap postaje velika kao okean. Slično tome, kad našom individualnošću uđemo u našu božansku ličnost, mi vidimo da se ta individualnost preobražava u beskrajno prostranstvo i sveprožimajuću ličnost Božanskog.

Univerzalnost ne znači i ne može da znači potpuno ukidanje uspinjućeg individualnog plamena u ljudskom srcu. Naprotiv, kada jedan pojedinac prevaziđe sebe u kontinualnom procesu univerzalizacije, biće potpuno ubeđen da prebiva u dubljim, prostranijim i višim regionima Svetlosti, Mira i Moći i jedino će tada na kraju izrasti u svoje istinsko ja, svoje večno Ja.

Pitanje: Da li zadržavamo ili gubimo individualnost kad ostvarimo Boga?

Šri Činmoj: Bog ne želi da odbacimo našu individualnost, ali su obična individualnost i istinska, božanska individualnost, dve različite stvari. Sam Bog je istovremeno jedno i mnoštvo. On je jedno, ali je u oblasti ispoljavanja postao mnoštvo. On je izabrao svakog pojedinca da bude njegov omiljeni instrument; zapravo, svaka ljudska duša je Njegov omiljeni instrument. Ta vrsta božanske individualnosti koji nam je Bog dao nije obična individualnost koju određuje ego: «Ja sam to, ti si ono». Božija individualnost je jedinstveno ispoljavanje Njegove Stvarnosti. Nema sukoba, nema ljubomore, nema bitke, nema tuče. Sam Bog se ispoljava na jedinstvan način u vama, u meni i u drugima. Ta vrsta individualnosti je jedinstveni izraz Božanskog u Njegovoj mnogostrukosti. To je baš kao latice lotosa: svaka latica ima sopstvenu lepotu i sopstvenu jedinstvenost.

Moje potrebe

Fatalna potreba:
Šapat mog iskušenja.

Potreba koja obećava:
Šapat mojih molitvi.

Plodonosna potreba:
Šapat moje predaje.

Ispunjena potreba:
Šapat moga jedinstva.

I — Ljubav

Ljubav ljudska i božanska

Božanska ljubav je cvetanje blaženstva i davanja sebe. Ljudska ljubav je batrganje patnji i ograničenja.

Ljubav je ptica. Kada je strpamo u kavez, nazivamo je ljudskom ljubavlju. Kada joj dozvoljavamo da leti u sveprožimajućoj Svesti, nazivamo je božanskom ljubavlju.

Obična ljudska ljubav, sa svojim strahovima, optuživanjima, nesporazumima, ljubomorama i svađama je vatra koja zaklanja sopstveni sjaj plaštom dima. Ista ta ljudska ljubav, koja se javlja usled susreta dve duše, predstavlja čisti i sjajni plamen. Umesto dima, ona sija zracima predaje, požrtvovanja, nesebičnosti, radosti i ispunjenja.

Ljudska ljubav je često strahovita privlaćnost tela i nerava. Božanska ljubav je večno cvetajuća naklonost duša.

Božanska ljubav je nevezanost. Ljudska ljubav je vezanost. Nevezanost je istinsko zadovoljenje. Vezanost je neutaživa žeđ.

Ljubav koja se uspinje, koja potiče od radosti duše, Božiji je osmeh. Ljubav koja se spušta, koja sa sobom nosi strast čula, poljubac je smrti.

Ljudska ljubav je obično samogrleća i samoodržavajuća. Božanska ljubav je svegrleća i svepostojeća.

Ljubav može da bude krhka poput stakla ili snažna poput Večnosti, zavisno od toga da li joj je osnov u vitalu ili u Duši.

Naša viša osećanja, kada se oduzmu od njihovih ljudskih objekata i ponude Bogu, pomoću Njegove magije pretvaraju se u božanski nektar. Naša niža osećanja, ako se ne transmutiraju i ne preobraze, mi našim sopstvenim rukama pretvaramo u otrov.

Razočaranje vešto prati vitalnu ljubav. Zadovoljenje božanski dovršava psihičku ljubav.

Kada naš vital želi da vidi nešto, on mora da to gleda kroz samoljublje. Kada naše psihičko biće hoće da vidi nešto, ono gleda kroz samodavanje.

Ljudska ljubav kaže božanskoj ljubavi: „Ne mogu da te trpim“. Božanska ljubav kaže ljudskoj ljubavi: „Pa, nema razloga da te napustim“.

Pitanje: Verujem da je ljubav uvek ista, bilo da je ljudska, bilo da je božanska. Je li to tačno?

Šri Činmoj: Ne. Ljudska ljubav i božanska ljubav su dve potpuno različite stvari. Ako ti dam petnaest centi, a ti meni kolač, to se zove ljudska ljubav. U božanskoj ljubavi, ti ne čekaš na mojih petnaest centi. Svojevoljno i radosno mi daješ kolač. Božanska ljubav je požrtvovanje, a u tom požrtvovanju mi ispunjavamo Božiju Volju, svesno ili nesvesno. U ljudskoj ljubavi, mi pokazujemo ljubav kupca i prodavca, koja je isto što i lični interes. Pazi, ja ne govorim da ljudska bića ne mogu da izraze božansku ljubav. Ona to mogu, a ponekad i čine. Ali, dosledna božanska ljubav je u ovom trenutku retka kod ljudi.

389

Ljudska ljubav započinje u lažnom blaženstvu, a završava se u neizvesnoj mudrosti. Božanska ljubav započinje u neprolaznoj mudrosti, a završava se u trajnom blaženstvu.

390

Ako ljubav znači posedovati nekog ili nešto, onda to nije prava ljubav, nije čista ljubav. Ako ljubav znači davati sebe, postati jedno sa svime i sa čovečanstvom, onda je to prava ljubav. Prava ljubav je potpuno jedinstvo sa objektom ljubavi i sa Vlasnikom ljubavi. Ko je Vlasnik ljubavi? Bog. Bez ljubavi, mi ne možemo da se sjedinimo sa Bogom. Ljubav je unutrašnja veza, unutrašnji spoj, unutrašnja karika između čoveka i Boga. Uvek moramo da Bogu prilazimo pomoću ljubavi. Prvi korak je ljubav; drugi korak je posvećenost; treći korak je predaja. Hajde da najpre volimo Boga; potom moramo da se posvetimo jedino Njemu; i treće, moramo da se predamo pred Njegovim Stopalima i ispunimo sebe. Ljubav, posvećenost i predaja su tajni ključevi da se otvore Božija Vrata.

391

Brak zavisi od ljubavi. Ponekad ljubav dopusti da je brak uhvati; ponekad ne.

392

Ljubav je jedinstvena kombinacija nebeske slobode i zemaljske discipline. U nebeskoj slobodi je oslobođenje zemlje. U zemaljskoj disciplini je ispoljavanje Neba.

393

Ljubav je uvek skupa, bilo da je nebeska, bilo da je zemaljska.

Pitanje: Kako možemo da se naučimo da volimo čovečanstvo, ne samo kao jednu kolektivnu celinu, već pojedinačno, kada su nedostaci i loše osobine neke osobe veoma očigledni?

Šri Činmoj: Kada vidite da su nedostaci i loše osobine neke osobe očigledni, pokušajte da smesta osetite da je njene mane i loše osobine ne predstavljaju u potpunosti.Njeno pravo ja beskrajno je bolje od onoga što vidite sada. Sa druge strane, ako zaista želite da volite čovečanstvo, onda morate da ga volite onakvo kakvo je sada, a ne da očekujete da dostigne određeni nivo. Ako čovečanstvo mora da postane savršeno da biste vi bili u stanju da ga prihvatite, onda mu vaša ljubav, naklonost i brižnost nisu ni potrebni. Ali, upravo sada, u njegovom nesavršenom stanju svesti, čovečanstvu jeste potrebna vaša ljubav. Dajte čovečanstvu makar i najbeznačajniju i najograničeniju ljubav koja vam stoji na raspolaganju. To je zlatna prilika. Kada propustite tu priliku, vaše buduće patnje biće neizdržive, jer će svanuti dan kada ćete shvatiti da su nesavršenosti čovečanstva vaše sopstvene nesavršenosti. Vi ste Božija tvorevina; a to je i čovečanstvo. Čovečanstvo je samo jedan izraz vašeg univerzalnog srca. Vi možete i morate voleti čovečanstvo, ne samo kao celinu, već i pojedinačno, jer sve dok i ukoliko čovečanstvo ne ostvari svoj vrhunski Cilj, vaše sopstveno božansko savršenstvo neće biti potpuno.

395

Imati ljubav znači imati stvarnost. Ljubav je iskazana i ispoljena stvarnost.

396

Čista Ljubav i neizreciva beda ne idu i ne mogu da idu zajedno. Čista Ljubav je stalno jedinstvo tela sa plimom blaženstva duše.

397

Moja definicija ljubavi – čovekovo svesno ispoljavanje Božije Svetlosti.

398

Ljubav je žrtva. Žrtva je cvetanje i kob: cvetanje duše, kob ega.

399

Ljubav će nadživeti rušilački um. Posvećenost će nadživeti nesigurno srce. Predanost će nadživeti negativni život.

Love

Gospode, šta je životinjska ljubav?
Životinjska ljubav je animalni instinkt.

Gospode, šta je ljudska ljubav?
Ljudska ljubav je izrazito razočaranje.

Gospode, šta je božanska ljubav?
Božanska ljubav je prosvetljujuće iskustvo.

Gospode, šta je transcendentalna Ljubav?
Oh, to je Moja Ljubav.
Transcendentalna Ljubav
Je
Moje ispunjeno sveopšte Jedinstvo.

Pitanje: Kakav je odnos između božanske Ljubavi i božanske Samilosti?

Šri Činmoj: Božanska Ljubav je za sve. Ona je kao sunce. Čovek treba samo da otvori prozor svog srca da bi primio tu božansku Ljubav. Božanska Samilost je za nekolicinu odabranih. Božanska Samilost je kao magnet koji vuče aspiranta ka njegovom cilju. Ona je moćna sila koja neprekidno vodi, gura i vuče aspiranta i ne dopušta mu da spava na putu Samospoznaje. Božanska Ljubav teši aspiranta i pomaže mu, ali ako aspirant zaspi, božanska Ljubav ga neće terati da se probudi, ni prisiljavati da nastavi svoje putovanje.

Božanska Samilost nije kao ljudska samilost. Na ljudski način mi možemo da imamo samilost i sažaljenje prema nekome, ali ta samilost nema snage da promeni tu osobu i navede je da iz svog stanja neznanja trči prema Svetlosti. Što se tiče Božije Samilosti, ona je sila koja menja i preobražava aspiranta i sprečava ga da čini ozbiljne greške u njegovom duhovnom životu. Da nije bilo Božije Samilosti, nijedan od mojih učenika ne bi išao putem Samospoznaje. Ta Samilost je ono što ih sprečava da počine ozbiljne greške i da skrenu sa puta. Božija Samilost dolazi učenicima pomoću Milosti njihovog Učitelja. Kad Bog pokazuje Samilost kroz duhovnog Učitelja, On očekuje da Mu tragalac odmah priđe blizu, bliže, najbliže. Jedino pomoću Samilosti učenik može da postane najbliži Bogu.

Ljubav se veoma često može pogrešno razumeti. Ako neko pokaže ljubav, ljudi mogu da misle da u njenoj pozadini stoji neki motiv. Oni misle: „On mi pokazuje posebnu ljubav, pa zato traži neku posebnu uslugu“. U osećanju ljubavi između Gurua i učenika, možda učenik voli pedeset posto, a Guru pedeset posto. Ali, u Samilosti, Guru može da pokazuje devedeset devet posto, a učenik samo jedan posto, ali čak i sa tih jedan posto učenik pokušava da uđe u polje neznanja. Kad se pojavi Samilost, ona leti kao strela i kida veo neznanja.

Ljubav može da ostane čak i sa neznanjem, ali Samilost to neće učiniti. Samilost mora da bude uspešna; inače će biti povučena. Ona će ostati nekoliko sekundi, ili nekoliko minuta, ili nekoliko godina; ali, ona mora da pošalje izveštaj najvišem Autoritetu i kaže da li je bila uspešna ili ne. Na kraju dolazi trenutak kad najviši Autoritet kaže: „To je jalova pustoš. Vrati se“. Tada Samilost mora da odleti nazad najvišem Autoritetu, Svevišnjem.

Istinski duhovni Učitelj nastoji da se približi svojim učenicima snežnobelom, najčistijom ljubavlju. Ali, on često ne uspeva, jer na njegovu ljubav nema odgovora. Potom on menja svoj pristup i pokušava Samilošću. I opet njegova Samilost često biva odbijena i pogrešno shvaćena u toj meri da se uistinu zloupotrebljava i iskorišćava. Ljudi Učiteljevoj najčistijoj Ljubavi i Samilosti pripisuju skrivene motive. Kada Učitelj priđe nekome, ta osoba sumnja u njegove motive. „Kako Učitelj može da bude toliko dobar? Kako može da bude tako ljubazan? Možda hoće nešto više, nešto važno od mene“.

Doživeo je neuspeh sa svojom Ljubavlju i sa svojom Samilošću. Šta ostaje? Neizbežna strogost! Ljubav će se nastaviti i Samilost će se nastaviti, ali tim dvema božanskim osobinama Učitelj dodaje strogu unutrašnju i spoljašnju disciplinu. Na kraju, ako u životu nekog aspiranta ne vidi tu unutrašnju i spoljašnju disciplinu, Učitelj je primoran da mu kaže da njegov put nije za tog aspiranta. Njegova misija može da raste i ispuni se jedino pomoću tragaočeve istinske unutrašnje posvećenosti i nesebičnog, posvećenog služenja.

Pitanje: Ne razumem zašto Božija Ljubav ne ulazi u mene čak i ako vrata držim zatvorena.

Šri Činmoj: Ako Božija Ljubav uđe u tebe kada nisi prijemčiv za nju, smatraćeš je stranim elementom. Nećeš je ceniti ni mariti za nju. Ako neko stavlja pred tebe najukusniju hranu, a ti to ne ceniš, zašto bi ti je onda donosio? To bi bilo traćenje vremena. Ti ćeš je naprosto odbaciti i osećati da je bezvredna.

Jedna osoba koja ne teži, osoba puna želja, valjaće se u zadovoljstvima neznanje. Da li je Bog obavezan da siđe dole i ponudi Svoj beskrajni Mir, Svetlost i Blaženstvo jednoj takvoj osobi? Ne! Ali, ako neko plače i bori se da stekne makar i mrvu Mira, Svetlosti i Blaženstva, onda će Bog osećati da taj to i zaslužuje.

Mi znamo kako da plačemo u svakom trenutku. Plačemo za stvarima koje nas napuštaju i razočaravaju. za egom i njegovom decom: strahom, sumnjom, strepnjom i brigom. Mi plačemo za imenom i slavom, za novcem, blagom i imovinom; ali, ne plačemo Bogu za Njegovom Svetlošću i Blaženstvom. Mi ne plačemo za onim što nam je namenjeno da za njim plačemo; mi ne plačemo za blagom koje smo nekad svi posedovali.

Ne možemo se samo poigravati večnom Istinom i najvišom Stvarnošću; moramo da ih uvažavamo. Ako u ovom svetu nešto cenimo, onda se veoma trudimo da to steknemo. Ako se ne trudimo, ne stičemo ništa. Ako ne cenimo mudrost, hoće li nas mudrost obasjati? Mudrost nas obasjava jedino kada se veoma potrudimo da je steknemo. Za sve što dobijemo, moramo da ponudimo nešto svoje; ali, mi vidimo da, u poređenju sa onim što dobijamo, ne dajemo gotovo ništa. Potreban je jedan sekund da otvorimo vrata: ali, osoba koja na njih ulazi, Večni Gost, donosi nam Večnost. A ako se ne potrudimo da otvorimo vrata, zašto bi On došao? Nećemo Ga ceniti; osećaćemo da nam On donosi smeće i stvari koje nam nisu potrebne. U duhovnom životu, u svakom trenutku moramo da cenimo Mir, Svetlost i Blaženstvo i plačemo za njima. Jedino tada možemo očekivati da ćemo ih dobiti od Boga. Inače, čak i ako nam On donese Mir, Svetlost i Blaženstvo u izobilju, reći ćemo da nam to nije potrebno. Osećaćemo da Božija Milost deluje kroz našu molitvu i meditaciju, ali nećemo hteti da je prihvatimo. Ako ne cenimo ono što nam Bog daje, Bog nije nezadovoljan nama. On samo čeka dok ne budemo spremni da primimo Njegovo unutrašnje Blago.

403

Kada sledimo put ljubavi, vidimo da nam je Bog najdraži, ne zato što je On Svemoguć, Sveprisutan ili Sveznajući, već zato što je On sav Ljubav. Dete oseća da mu je njegov otac najdraži zato što oseća da je u njegovom ocu sva ljubav sveta. Ono ne mora da zna koliko je veliki njegov otac, da li je njegov otac sudija ili advokat ili predsednik. Otac mu je najdraži samo zato što je njegov otac sav ljubav prema njemu.

Slično tome, Bogu, našem večnom Ocu, možemo najuspešnije i najubedljivije prići sa ljubavlju.

404

Ovde, na zemlji, čućemo poruku dirljive svirale Večnosti. Ne moramo da idemo na Nebo; ne moramo da idemo ni u koji drugi domen svesti. Upravo ovde, ovde i sada, možemo da čujemo poruku oslobođenja, prosvetljenja i božanskog ispunjenja, ako sledimo unutrašnje učenje, a to je božanska ljubav: ljubav radi ljubavi, ljubav radi Boga.

405

Božanski Život nije daleki vapaj ovde na zemlji. Ispunjenje Božanstvenosti ovde na zemlji nikad ne može ostati nedostižno, ako znamo tajnu nad tajnama. A ta tajna je da rastemo u božansku ljubav, u kojoj zaljubljenik i Voljeni postaju jedno, tvorevina i Tvorac postaju jedno, konačno i Beskonačno postaju jedno.

II — Posvećenost

406. Posvećenost Bogu

Posvećenost je potpuno potčinjavanje individualne volje Volji božanskoj. Posvećenost je obožavanje. Obožavanje je spontano blaženstvo koje izvire iz srca. Ko može da bude predmet našeg obožavanja? Bog. Kako možemo da Ga obožavamo? Pomoću naše predanosti.

Čovek voli. On za uzvrat očekuje ljubav. Posvećenik voli. Ali, on voli ljudska bića zarad njegovog slatkog Gospoda koji boravi u svima. Njegova ljubav udiše poniznost, spontanu radost i nesebično služenje.

Posvećenost je ženski aspekt ljubavi. Ona je slatka, okrepljujuća i potpuna.

Posvećenik vidi krug, a to je Bog. On ulazi u njega pomoću vapaja svoje duše. Potom on tiho dolazi i staje u centar tog kruga. i raste u drvo ekstaze. Detetu nije stalo da zna šta je njegova majka. Ono jedino želi stalno prisustvo svoje majke puno ljubavi. Sličan je posvećenikov osećaj prema njegovom Gospodu. Mnogi istupaju da mu pomognu na njegovom životnom putovanju. Ali, on ne mari za njihovu pomoć. Božija Milost je njegova jedina pomoć i utočište. Paklene muke su preslabe da bi ga mučile ako je tu sa svojim Gospodom. Njegov život u paklu je život savršenog blaženstva. Njegove patnje i muke u Raju nemaju kraja ako je tamo, a da njegov Gospod nije pored njega.

Posvećenost je osećanje koje dira dušu. Ono dinamički prožima čitavu svest posvećenika. Posvećenost je delovanje. Zato je delovanje uvek nadahnuto posvećenikovim unutrašnjim bićem.

Posvećenost donosi odricanje. Istinsko odricanje nipošto nije život izolacije. Odricanje je krajnja odvratnost prema životu puti. Ono je takođe potpuno odsustvo ega. Život istinskog odricanja je život koji živi u svetu, ali svoje vrednosti ne uzima od sveta.

Posvećenost je odansot. Odanost daje posvećeniku njegovo samoispunjenje. Samoispunjenje je Božija beskrajnost.

Za razliku od drugih, posvećenik iskreno oseća da ne poseduje ništa drugo osim želje za Bogom. Njegova želja je njegov dragulj. Božija Milost je njegov dragulj. Nudeći svoj dragulj Bogu, posvećenik vezuje Boga. Dajući svoj dragulj Svom posvećeniku, Bog oslobađa i ispunjava Svog posvećenika.

Posvećenost je naša unutrašnja slatkoća. Posvećenost je naš božanski intenzitet. Posvećenost je naš vrhunski dinamizam. Bog voli našu snežnobelu slatkoću. Bog ceni naš božanski intenzitet. Bog se divi našem vrhunskom dinamizmu.

Srce posvećenosti je plamen, čistiji od najčistijeg. Srce posvećenosti je jelen, brži od najbržeg. Srce posvećenosti je mudrac, mudriji od najmudrijeg.

Duševna istrajnost duše živi u posvećenosti. Pouzdano jemstvo brzine živi u posvećenosti. Plodno prosvetljenje mudrosti živi u posvećenosti.

Pitanje: Šta je posvećenost? Naprosto želja da se učini sve što se može za svog Gurua?

Šri Činmoj: Za jednog učenika, posvećenost znači njegovo pročišćeno, pojednostavljeno, pojačano, posvećeno, sveto, svesno i stalno jedinstvo sa svojim Guruom. Učenik mora da oseti da je Guru duhovni magnet koji ga neprekidno privlači ka beskrajnoj Svetlosti Svevišnjeg. Posvećenost ne znači naprosto želju da se za svog Gurua učini sve što se može. Posvećenost je nešto beskrajno dublje od želje. Posvećenost je svesna svesnost Svetlosti na delu. U toj Svetlosti aspirant će otkriti da mu je Guru, kada čini nešto za Gurua, ili kada ga Guru zamoli da učini nešto, već dao više nego dovoljnu sposobnost.

Ispoljavanja posvećenosti su jednostavnost, iskrenost, spontanost, lepota i čistota. Ta ispoljavanja posvećenosti su čovekovo intenzivno, posvećeno osećanje prema predmetu njegovog obožavanja i njegovo posvećeno jedinstvo sa Unutrašnjim Pilotom.

Pitanje: U čemu je razlika između posvećenosti i predanosti?

Šri Činmoj: U tragaočevoj posvećenosti, postoji neka vrsta uzimanja i davanja. Tragalac kaže: „Posvećujem čitav svoj život Tebi, ali Ti moraš da mi daš unutrašnje ostvarenje, prosvetljenje ili nešto drugo“. To je uslovljeno davanje sebe.

Nakon posvećenosti, dolazi stanje koje možemo nazvati nesebičnom ljubavlju. Nesebična ljubav je ljubav u kojoj nam nije stalo da dobijemo ništa za uzvrat; sjedinjujemo se sa predmetom našeg obožavanja. U toj ljubavi postoji tanani osećaj da će nam Voljeni dati najbolji plod, jer Ga nećemo gnjaviti šašavim emocionalnim problemima ili željama, „daj mi ovo“ ili „daj mi ono“. U nesebičnoj ljubavi, svršeno je sa željama ili zahtevima. Tragalac zna da će mu Svevišnji dati nešto lepo, nešto što vredi imati; on ne mora da traži ništa. To je nesebična ljubav.

Predanost je poslednji stadijum. U predanosti, mi osećamo potpuno prihvatanje Božanskog ili Svevišnjeg. Ako potpuno predamo svoj život i kažemo: „Gospode, polažem svoj život u potpunosti pred Tvoja Stopala“, tad čitavo naše postojanje ulazi u Boga. Bog je Sveznajući, Bog je Svemoguć, Bog je Besskonačan, pa naša predanost smesta postaje Sveznajuća, Svemoguća i Beskonačna. Predanost je najbrži put do jedinstva sa Bogom. Ako se naprosto bacimo u okean Mira i Blaženstva, sjedinićemo se sa Bogom.

U predanosti, mi kažemo: „Bez obzira šta Bog želi da mi da, bez obzira šta hoće da učini sa mojim životom, potpuno se predajem samim svojim dahom, samim svojim postojanjem. Čak i ako Bog neće moju pomoć, moj život ili moje postojanje, biću srećan“. Tad učenik hoće jedino Božju Volju, Volju Svevišnjeg. To je prava predanost.

Veoma je lako reći: „Neka bude Volja Tvoja“. Ali, kad to kažemo, moramo potpuno da se poistovetimo sa Božijom Voljom. Kako? Pomoću predanosti. Ako se zaista predamo, postajemo jedno sa Božijom Voljom. U duhovnom životu ne može biti većeg dostignuća ni moćnijeg oružja od predanosti.

Posvećenost

Kad voliš
Sa posvećenošću,
Božanski si velik.

Kad se predaš
Sa posvećenošću
Božanski si dobar.

Kad se moliš
Sa posvećenošću
Vrhunski si velik.

Kad meditiraš
Sa posvećenošću
Vrhunski si dobar.

Posvećenost, posvećenost, posvećenost.

III — Predanost

410. Snaga predanosti

Današnji svet hoće individualnost. On zahteva slobodu. Ali, istinska individualnost i sloboda mogu da dišu jedino u Božanskom.

Ljudska individualnost viče u tami. Zemaljska sloboda plače u pustinjama života. Ali, apsolutna predanost svuda peva pesmu božanske individualnosti i slobode u Krilu Svevišnjeg. Predanost je neumorni dah duše u Srcu Boga.

U predanosti, mi otkrivamo duhovnu moć pomoću koje možemo da ne samo da vidimo, već i da osvojimo Istinu. Ako smo u stanju da se predamo u potpunoj tišini, i sami ćemo postati stvarnost stvarnog, život živećeg, centar istinske ljubavi, mira i blaženstva.

Prelepo dete privlači nam pažnju. Mi ga volimo, jer ono osvaja naše srce. Ali, tražimo li išta od njega za uzvrat? Ne! Mi ga volimo zato što je ono predmet ljubavi: ono je namenjeno da se voli. Na isti taj način možemo i trebalo bi da volimo Boga. On je Biće u najvećoj meri namenjeno da se voli. Spontana ljubav prema Božanskom je predanost, a ta predanost je najveći dar u životu. Jer, kad se predamo, Božansko nam u tren oka daje beskrajno više nego što smo i sanjali ili što bismo ikad tražili.

Predanost je duhovno čudo. Ona nas uči kako da volimo Boga zatvorenih očiju, kako da razgovaramo sa Njim zatvorenih usta. Strah ulazi u naše biće jedino kada povučemo svoju predanost od Apsoluta.

Predanost ja cvetanje. Ona je cvetanje našeg tela, uma i srca u sunce božanske Punoće u nama. Predanost tom unutrašnjem suncu je najveći trijumf života. Pas neuspeha ne može nas dostići kada smo u tom suncu. Princ zla ne može da nas dotakne kada ostvarimo i učvrstimo svoje jedinstvo sa tim večno životodajnim suncem.

Predanost zna da postoji Ruka koja nas vodi, i da je ta vodeća Ruka uvek prisutna. Ta Ruka može da udari ili blagoslovi aspiranta, ali je predani aspirant otkrio istinu - da je sve što dođe od Svevišnjeg uvek prepuno dobra i svetlosti.

U životu, sve nas može izneveriti, ali ne i predanost. Predanost ima slobodan pristup Božijoj Svemoći. Otuda je put predanosti savršeno savršenstvo zaštite.

Predaja ima sngu da susretne Apsolut i večno ostane i igra se sa Njim. Bog se povremeno može igrati skrivača sa drugim ljudskim osobinama, ali nikad sa istinskom predanošću Svog posvećenika.

Unutrašnja predanost preobražava život u jedan beskrajni napredak. Ona nam daje duševno uverenje da život živi u Bogu i jedino za Boga.

Predanost je duša posvećenikovog tela. Predanost je neuporedivo ispunjenje posvećenikovog života. Predanost ga nosi Izvoru. Kad je u Izvoru, on postaje Najviše i otkriva Najdublje.

Individualnost mrzi predanost. Predanost prosvetljuje individualnost. Individualnost je samovolja. Samovolja je samozaljubljenost. Predanost je Božija Volja. Božija Volja je Božija Ljubav.

Božija sveispunjujuća Milost se spušta samo kada se čovekova bezuslovna predanost uspne.

Naša predanost je krajnje dragocena stvar. Jedino je Bog zaslužuje. Mi možemo da ponudimo svoju predanost drugom čoveku, ali samo da bismo ostvarili Boga. Ako je taj čovek dostigao svoj cilj, on nam može pomoći na našem duhovnom putovanju. Ali, ako sebe ponudimo nekom samo da bismo udovoljili toj osobi, činimo ogromu grešku. Ono što bi trebalo da uradimo je da ponudimo sebe bezrezervno Gospodu u njemu.

Sve što činimo trebalo bi da činimo da udovoljimo Bogu, a ne da dobijemo aplauz. Naša dela suviše su tajna i sveta da bismo ih pokazivali pred drugima. Ona su namenjena našem napretku, dostignuću i ostvarenju.

Našoj predanosti nema granica. Što se više predajemo, to više moramo da se predamo. Bog nam je dao sposobnost. On zahteva ispoljavanje od nas u skladu sa našom sposobnošću. Ispoljavanje preko naših sposobnosti Bog nikad nije tražio niti će tražiti.

U čovekovoj potpunoj i apsolutnoj predanosti je njegovo samoostvarenje: njegovo ostvarenje Sopstva, njegovo ostvarenje Boga Beskrajnog.

411

Predanost je najčistija posvećenost koja gleda okom intuicije. Predanost je sloboda, neprekidna sloboda, jer ona uvek ostaje sa Bogom, u Bogu i za Boga.

Oko predanosti ne vidi lice neprijateljskih sila. Ono uvek vidi Lice Božije Samilosti, Zaštite i Božanstvenosti. Život predanosti odiše božanskom istinom. On je uvek ispunjen obiljem nadahnuća, otkrivajuće težnje i prevazilazećeg ostvarenja.

Predanost je mudrost koja vidi i postaje Istina. Predanost želi jedino Boga. Predanost zadobija samu suštinu Boga. Ništa nije tako praktično kao predanost, jer ona zna vrhunsku tajnu: dati sebe u celini Bogu znači u potpunosti posedovati Boga.

412

Predanost se drži Boga svom snagom duše. Predanost se drži Boga svom ljubavlju srca. Predanost se drži Boga svom voljom uma. Predanost se drži Boga svom dinamičkom energijom vitala. Predanost se drži Boga svim snežnobelim osećanjima tela.

Pitanje: Zašto mi je tako teško da se predam mom unutrašnjem životu?

Šri Činmoj: Ti se neprekidno predaješ zemaljskim stvarima – buci, semaforima, državi. Osećaš da ćeš biti potpuno izgubljen ukoliko se ne predaš tim stvarima, dok ćeš, ako im se predaš, bar moći da održiš svoj život na ovom svetu. Osećaš da moraš da budeš lukav da bi ostao u životu, da moraš da načiniš nekoliko kompromisa između svojih želja i sveta koji zaista vidiš oko sebe. Zato, ma šta da ti svet daje, čak i ako je to u obliku nekog mučenja, ti osećaš da to moraš da prihvatiš.

Ako hoćeš da vodiš duhovni život, moraš da imaš istu vrstu osećanja prema duhovnim stvarima. Moraš da osetiš da ćeš biti potpuno izgubljen ukoliko se ne moliš i ne meditiraš. Ukoliko ne plačeš, ukoliko se ne predaš višoj božanstvenosti, čitavo tvoje postojanje neće imati nikakvu vrednost. Moraš da osetiš da si bez unutrašnjeg vođstva potpuno bespomoćan i izgubljen. A to unutrašnje vođstvo dolazi jedino kada zaista hoćeš da predaš svoje neznanje Svetlosti koja je u tebi.

Ima na milione i milijarde ljudi na ovom svetu koji se ne mole i ne meditiraju, ali ipak postoje, iako možda vode životinjski život. Ali, ako osećaš da nije dovoljno da naprosto vegetiraš na ovom svetu, ako osećaš da bi tvoje postojanje trebalo da ima neko značenje, neku svrhu, neko ispunjenje, tada moraš da pođeš unutrašnjem životu, duhovnom životu. Ako vidiš da ti jedino unutrašnji život može ponuditi Mir, Svetlost i Blaženstvo, naravno da ćeš se onda predati tvom unutrašnjem životu.

Zato će ljudi koji teže pokušati da prevaziđu zemaljske okolnosti i zbivanja i da se predaju svojoj unutrašnjoj božanstvenosti. To nije predanost roba njegovom gospodaru; to nije bespomoćna predaja. Ovde čovek predaje svoje nesavršenosti, ograničenja, okove i neznanje svom najvišem Sopstvu, koje je preplavljeno Mirom, Svetlošću i Blaženstvom.

Question: Is surrender a passive thing?

Šri Činmoj: Velika je razlika između predanosti iz lenjosti ili krajnje bespomoćnosti i dinamične predanosti, koja je preplavljena težnjom. Ako iz lenjosti ili bespomoćnosti kažemo: „Ja sam se predao. Sada neću ništa da radim“, to nije dovoljno. Naša predanost mora da bude dinamična, da neprekidno teži da raste u Beskonačno i stopi se sa njim. Moramo da se predamo svesno i spontano. Kada se svesno i spontano predamo beskrajnoj Istini, Miru, Svetlosti i Blaženstvu, mi postajemo savršeni kanal da u sebi i kroz sebe ispoljimo te osobine na zemlji. Na Zapadu, predanost je potpuno pogrešno shvaćena. Ovde se na predanost gleda kao na potčinjavanje nečemu ili nekom drugom. Na nju se gleda kao na gubitak individualnosti, ukidanje individualnosti. A kako se onda može govoriti o savršenom kanalu? Ali, takvo gledanje na duhovnu predanost je pogrešno. Ako zaista hoćemo da se sjedinimo sa beskrajnim Krajnjim, Bezgraničnim, tada moramo da uđemo u njega. Kada uđemo u ono Krajnje, mi ne gubimo našu takozvanu individualnost. Naprotiv, mi postajemo samo to Beskonačno. Zahvaljujući našem potpunom jedinstvu, postajemo nerazdvojni sa Beskonačnim.

Pitanje: Da li bi mogao da objasniš razliku između zavisnosti i predanosti?

Šri Činmoj: U pravoj predanosti, mi osećamo da se naš najmračniji deo predaje našem najsvetlijem delu; da se naš neprosvetljeni deo predaje našem potpuno prosvetljenom delu. Recimo da su moja stopala u tami, a moja glava u svetlosti. Moja stopala se predaju mojoj glavi, znajući dobro da su i stopala i glava delovi istog tela. To je predanost jedinstva. Čovek se upušta u predanost znajući dobro da je svetliji deo isto tako njegov.

Moramo da znamo kakvu vrstu zavisnosti ima tragalac. Neki ljudi su lukavi; oni zavise od duhovnog Učitelja ili od nekog višeg autoriteta, ali sa skrivenim motivom. Međutim, postoji još jedna vrsta zavisnosti: zavisnost deteta. Nedužno dete oseća da će njegov otac i majka učiniti sve za njega. Ono oseća da je bespomoćno. Ono ima iskreno unutrašnje ubeđenje da se ne može pomaći ni santimetar ni učiniti bilo šta bez pomoći svoje majke, pa tako i dobija majčinu pomoć.

Da bi imao pravu zavisnost, čovek mora da oseti da je bespomoćan bez božanske Milosti Svevišnjeg. Takva vrsta zavisnosti nam neizmerno pomaže. Neki moji učenici osećaju da bi, kad bi me napustili makar na jedan dan, bili potpuno izgubljeni, kao deca u šumi. Oni koji to iskreno osećaju zaista će napredovati. Oni su zavisni, ali ne kao prosjaci. Oni zavise od Više Svetlosti. Kada zavise od mene, oni osećaju da zavise od nečeg višeg što pripada njima.

Ako imamo slobodan pristup tom višem nivou i osećamo da je taj viši nivo takođe naš, naravno da možemo da zavisimo od tog višeg nivoa. U tom smislu je zavisnost veoma dobra. Inače, ljudi uglavnom lažu kada govore da zavise od Božije Volje ili od Učiteljeve volje. Govoreći to, oni jedino žele da privuku pažnju drugih učenika. Oni kažu: „Oh, Guru je rekao da to uradimo? Onda ćemo uraditi“. A ipak su iznutra dvesta puta odbili da to urade. Oni će to možda učiniti spolja, ali sa krajnjom unutrašnjom nevoljnošću. Zato takva zavisnost uopšte nije dobra.

Ako je vaša zavisnost apsolutno iskrena, ako osećate da bez pomoći Svevišnjeg ne možete da dišete, onda je to predanost. Kada udišete, vi zavisite od svog životnog daha. Ako vaš životni dah nestane, vi ne postojite. Slično tome, ako možete da osetite da potpuno zavisite od Volje Svevišnjeg, koja je daleko važnija od vašeg životnog daha, ta zavisnost je onda predanost.

Vijoriću jedino Zastavu Tvoje Pobede

Predaću moje sopstvo pred Tvoja Stopala.
Prihvatiću Tvoje Sopstvo u mojim snovima.
Videću talase Mira u Tvojim Očima.
Vezaću te mojim slatkim buđenjem.
O Lepoto Svevišnja, u mom životu i smrti
Vijoriću jedino Zastavu Tvoje Pobede.

Neophodnost predanosti

U našem duhovnom životu dolazi trenutak kada uviđamo da nismo zadovoljni onim što imamo, bilo da je to materijalno bogatstvo, bilo unutrašnje bogatstvo, ili onim što jesmo. Tada smo spremni da se predamo. Kako se čovek predaje? To je veoma lako. Kada osetimo potrebu za predanošću, automatski će se pojaviti načini. Ako nam je predanosta očajnički potrebna, ako osećamo unutrašnji nagon duše, ako čitavo naše biće hoće da se preda Božijoj Volji, automatski će nam biti dati sposobnost, uverenje, samilost i svetlost odozgo i iznutra, i više nego što nam je neophodno. Kad se predamo, mi praznimo sve svoje nečistote u Boga, a On ih zamenjuje Svojom Čistotom i Svojom Božanstvenošću.

Predanost Božijoj Volji u potpunosti zavisi od naše potrebe. Ako osećamo da nam je život besmislen, da nećemo biti zadovoljni ni ispunjeni ako ne predamo svoje zemaljsko postojanje Božijoj Volji, moći ćemo da se predamo.

Bog nas nikad ne može prisiliti da se predamo; mi smo ti koji moramo da osetimo da je neophodno da volimo Boga i posvetimo se Bogu u svakom trenutku. Mi počinjemo sa ljubavlju. Čak i u običnom životu, kada volimo nekog, mi rado posvećujemo svoj život i čitavo svoje biće toj osobi. I u duhovnom životu, ako zaista volimo Boga, koji je sama Svetlost i beskrajna Mudrost, moramo da Mu se posvetimo. Zato ljubav i posvećenost uvek moraju ići zajedno.

Kad se posvetimo Bogu, možda ćemo imati neku ambiciju ili ćemo se držati nekog ličnog načina sticanja Istine. Neki će reći Svevišnjem: „Ja činim ovo za Tebe. Posvetio sam Ti čitav moj život i očekujem da mi daš nešto za uzvrat“. To je sasvim prirodno, ali je iz najviše duhovne perspektive pogrešno. Drugi će reći: „Daću Bogu ono što imam i što jesam. Ako se Bogu ne sviđam ili me ne želi, On ne mora da mi da ništa; to zavisi od Njega. Moja dužnost je da Mu služim sa onim što imam i što jesam; Njegova je dužnost da mi da ili da mi ne da, da me upotrebi ili da me ne upotrebi“. Pravi tragalac će pokušati da udovolji Bogu na Božiji sopstveni Način.

Duhovna predanost je naše apsolutno jedinstvo sa našim najvišim delom, sa Svevišnjim. Mi se ne predajemo nikom drugom do samom sebi. Da! Kada naš Učitelj stane pred nas i pokloni se, kome se on klanja? On se klanja Svevišnjem u nama. A kad se mi sa sklopljenim rukama poklonimo Učitelju, mi se klanjamo Svevišnjem u njemu. Njegovo Najviše i naše Najviše nikako ne mogu biti dve različite stvari; one su iste.

Naš put ljubavi, posvećenosti i predanosti vodiće istom cilju kao i put džnane, mudrosti. Ali, mi osećamo da je put ljubavi lakši. Sama reč Bog osvaja naša srca, ne zato što Bog ima beskrajnu Moć, već baš zato što je Bog sav Ljubav. Bog je najmoćniji na svetu. Ali, naša ljudska priroda je tako slaba da nećemo moći da Mu pristupimo ako se koncentrišemo na Boga kao na beskonačnu Moć. Kad kažemo „Bog“ i smesta osetimo da je On sav Ljubav, beskrajna Ljubav, tada smo u pravu: Njegova Ljubav je Njegova Moć. Ako priđemo Bogu kroz Ljubav, to je najlakši i najbrži način.

Pitanje: Kako možemo da se predamo Svevišnjem?

Šri Činmoj: Recimo da ste kao deca, kada ste imali otprilike tri godine, uvek slušali svoju majku. Sada je možda ne slušate uvek; ali, dok ste bili deca, bilo je mnogo stvari za koje vam je majka govorila da ih radite ili da ih ne radite. Da li ste učinili bilo šta loše time što ste je tada slušali? Ne. Vaša majka vam je govorila da ne dirate vatru i vi ste joj verovali. Da ste dotakli vatru, ona bi vam opekla ruku. Ali, samo zato što ste bili poslušni i što ste se predali volji svoje majke, izbegli ste da se opečete.

Istu tu vrstu vere morate da imate u duhovnom životu. Potrebno vam je da osetite da vas vaš duhovni Učitelj, baš kao i vaša majka, neće razočarati ni obmanuti. Vi ste sada deca, bebe u duhovnom životu. Vaš duhovni Učitelj vas neće obmanuti; vaš Unutrašnji Pilot vas neće obmanuti. Ne! Predanost dolazi samo kada čovek ima vere u nekog drugog, kad ima više vere u tu osobu nego što je ima u samog sebe.

I vi morate da postanete deca, naprosto tako što ćete se odučiti. Neznanje i tama su vas naučili mnogim stvarima od kojih sada morate da se odučite. Dete ne zna praktično ništa; ono zna samo kako da voli svoju majku i oca, a to je za dete i više nego sve. Svi moraju da se oduče od stvari kojima ih je naučio um. Zato, kada se molimo, kada meditiramo, prvo što bi trebalo da učinimo je da se otarasimo sumnji, podozrenja i drugih negativnih osobina.

Ako udovoljite svojim roditeljima kad oni od vas hoće da uradite nešto, pa im tražite novac ili neku drugu materijalnu pomoć, oni će vam to odmah dati. Oni će vam to dati zato što imaju mnogo više novca od vas, mnogo više sposobnosti u raznim oblastima. Ali, ako im ne udovoljite, neće vam dati ništa.

Kad dete dotrči ocu sa novčićem koji je našlo na ulici, ono kaže: „Gledaj, Oče, našao sam novčić!“ Otac je veoma srećan što mu je sin došao. Detetova jedina imovina, njegovo jedino blago je taj novčić. Sa tim novčićem je moglo da ode u prodavnicu i kupi bombonu ili da ga potroši na neki drugi način, ali ono to nije učinilo. Umesto toga, došlo je kući, svom ocu, sa tim novčićem. Naravno da je otac zadovoljan i da detetu daje dvadeset dinara umesto tog novčića.

I u duhovnom životu, vi dajete nešto malo težnje, koja je vaš novčić, tokom nekoliko minuta vaše rane jutarnje molitve ili meditacije. A potom, duhovni Učitelj smesta priziva tako mnogo stvari za vas: Mir, Svetlost, Ushićenje, Radost i Blaženstvo. Ali, morate da tokom pet minuta ili pola sata jutarnje meditacije date bar mrvu težnje.

Bog vam nikad neće ostati dužan. Vi imate nešto malo sposobnosti: meditirate na Boga pet minuta svakog dana. Onog trenutka kad vidi da ste u svojoj meditaciji redovni, da ste iskreni i ozbiljni i da ste od sveg srca prihvatili duhovni život, Bog vas obasipa Svojom bezgraničnom Samilošću u obliku Svetlosti, Blaženstva i Mira.

Zato dajte Bogu ono što imate: vašu detinju veru i unutrašnji plač. Ako budete u stanju da Mu date vaš unutrašnji plač i da nepokolebljivo verujete u Njega, predanost će automatski zavladati u vašem životu težnje.

Radost u predanosti

Kada se jedan aspirant potpuno preda Božijoj Volji, zadobiće obilatu radost. Osetiće svu radost u svom srcu i živeće u stalnoj radosti. On neće biti u stanju da je objasni ili da joj pripiše neko značenje. Čim ustane rano ujutro, imaće veoma slatko osećanje ili oset. Ako dodirne zid, to će ga radovati. Ako dodirne ogledalo, i to će ga radovati. Njegova sopstvena radost ulazi u sve što vidi. Povremeno će možda videti da je tvrdi zid pun radosti; neko drvo će biti puno radosti. Ako tuda prođe taksi, on će videti snažnu radost u vozaču, čak i u samom vozilu. Njegova unutrašnja radost će ući u svaku osobu, u svaki predmet; i ona će prožeti sve.

Ako je predanost potpuna, ne može biti neuspeha. Predanost znači najveću radost, najdublju radost, najduševniju radost, čak i u takozvanom neuspehu. Uspeh takođe donosi istu takvu radost. Kada smo u nečemu uspešni, naš uspeh nam smesta donosi radost. Slično tome, ako je naš unutrašnji i spoljašnji život preplavljen svetlošću predanosti, u svakom trenutku ćemo crpeti nepomućenu radost iz najvišeg Izvora. Ako imamo takvu spontanu unutrašnju radost, moći ćemo da osetimo da ona dolazi jedino od naše potpune predanosti Unutrašnjem Pilotu, Učitelju, Guruu, Bogu.

Pitanje: Ne znam šta će mi se desiti u budućnosti i mnogo brinem za svoju sudbinu. Je li to u redu?

Šri Činmoj: Ne, ne bi trebalo da brinemo. Trebalo bi da imamo nepokolebljivu veru u Boga, našeg Unutrašnjeg Pilota, ili u našeg duhovnog Učitelja. Moramo da osetimo da Bog ne samo da zna šta je najbolje za nas, već i da će učiniti to što je najbolje za nas. Mi brinemo zato što ne znamo šta će nam se desiti sutra, pa čak ni narednog minuta. Mi osećamo: ako mi ne učinimo nešto za sebe, ko će to onda učiniti? Ali, ako možemo da osetimo da postoji neko ko misli o nama beskrajno više nego što mi mislimo o sebi, i ako možemo da mu svesno prepustimo naše odgovornosti rečima: „Ti budi odgovoran, Večni Oče, Večna Majko, za ono što činim i govorim i što postajem“, tada će naša prošlost, naša sadašnjost i naša budućnost postati Njegov problem. Sve dok pokušavamo da sami budemo odgovorni za sopstveni život, bićemo jadni. Nećemo biti u stanju da ispravno upotrebimo čak ni dva minuta od dvadeset i četiri sata koja su nam na raspolaganju. Ako budemo u stanju da osetimo da smo mi Božiji svesni instrumenti i da je On taj koji čini, nećemo se brinuti za svoju sudbinu; nećemo se plašiti naše sudbine. Jer, znaćemo i osećati da je ona u svevolećim Rukama Boga, koji će učiniti sve u nama, kroz nas i za nas.

Hajde da svesno ponudimo Bogu samo svoje postojanje – ono što imamo i ono što jesmo. Ono što imamo je težnja da izrastemo u sliku i priliku Boga, u beskrajni Mir, Svetlost i Blaženstvo. A ono što jesmo, u ovom trenutku, samo je neznanje, more neznanja. Ako smo u stanju da svoj plač težnje i svoje more neznanja ponudimo Bogu, naš problem je rešen. Ne bi trebalo i nećemo nikad morati da brinemo za svoju sudbinu. Zahvaljujući našoj predaji, postajemo nerazdvojno jedno sa Božijom Kosmičkom Voljom.

Predanost je zaštita; predanost je prosvetljenje; predanost je savršenstvo. Mi počinjemo naše putovanje na samom početku našeg života. Svoje postojanje predajemo našim roditeljima, a za uzvrat dobijamo zaštitu. Predajemo se njihovoj volji, njihovim savetima i predlozima, pa smo dobro zaštićeni. Dok smo deca, svakog dana osećamo bezgraničnu radost. Zašto? Zato što predajemo svoju ličnu volju, svoje unutrašnje mišljenje, našim roditeljima, pa smesta dobijamo radost i zaštitu. U zaštiti je radost, a u radosti je zaštita.

Potom, dok stupamo stazom duhovnosti, u svakom trenutku mi nastojimo da slušamo zapovesti našeg unutrašnjeg bića. Što više slušamo svoje unutrašnje biće, to je veća naša radost i više naše ispunjenje. A potom, kad naše vreme istekne, kada moramo da odemo na drugi svet radi kratkog odmora, mi se takođe predajemo. Kome? Unutrašnjem Pilotu, Gospodu Svevišnjem. Na kraju našeg puta mi predajemo sam svoj dah Svevišnjem. Tada ponovo stičemo radost, savršenu radost, nepomućenu radost.

Pitanje: Šta je potrebno za predaju vitala i fizičkog tela? Kada smo se predali srcem i dušom, kako da na najbolji način pomognemo ostalim neposlušnim delovima našeg bića da se predaju?

Šri Činmoj: Nakon što si predao srce i dušu, ako hoćeš da se tvoji neposlušni delovi, vital i fizičko telo, predaš Bogu, možeš da uradiš dve stvari. Prva je da ih navedeš da osećaju da su za ispunjenje tvoje misije na zemlji oni isto toliko važni koliko i srce i duša.

Druga stvar je da im pripretiš i kažeš da ćeš ostati u oblasti duše i da nećeš mariti za njihovu ograničenu sreću, dostignuća i ispunjenje na Zemlji. Tvoja inspiracija i težnja i tvoja pretnja da ćeš se povući nateraće ih da se odluče. Veoma često, njima je stalo do beskrajne radosti, dostignuća i ispunjenja i oni se zaista svesno i iskreno poistovete sa srcem dušom. Potom oni postaju nerazdvojni deo celovite predanosti.

422

Kada aspirant žestoko izgladni ispitivački um, a obilato nahrani svoju predanost, Bog kaže: „Čas je kucnuo. Dolazim“.

Poruka predanosti

Danas si mi uputila poruku predanosti.
Ja sam Ti podario celo moje srce- cvet.
U mračnim noćima sa suzama
U neznanoj zatvorskoj ćeliji iluzije,
U domu konačnoga,
Neći više živeti.
Znam da si moja.
Znao sam to, Majko,
O Kraljice Večnoga.

Pitanje: Naš put je put ljubavi, posvećenosti i predanosti. Dolazi li jedinstvo sa svakom od tih osobina, ili pravo jedinstvo dolazi tek sa predanošću?

Šri Činmoj: To je ovako: stanite ispred nekog drveta, po mogućstvu noću, i posmatrajte lišće – njegove listove i grane. Nastojte da postepeno osetite da ste vi drvo – vi ste grane, vi ste lišće i vi ste korenje. To je spoljašnje drvo.

Potom bi trebalo da osetite na nekoliko minuta da unutar sebe imate jedno drvo. To drvo ima samo tri grane. Imena tih grana su ljubav, posvećenost i predanost. Sešćete na granu koja se zove ljubav, i tu ste vi i Bog apsolutno jedno.

Potom ćete sesti na granu zvanu posvećenost. Dok sedite na grani posvećenosti, morate da osetite da ne samo da ste vi i Bog jedno, već da između vas i Boga postoji ogromna prisna brižnost i osećanje nerazdvojnog jedinstva. Bog posvećuje Svoju beskrajnu Svetlost vašem ispunjenju, a vi posvećujete sve svoje sposobnosti, sve kapacitete koje imate, ispunjenju Božije Volje. Na grani posvećenosti, vaše jedinstvo je uvećano i pojačano.

Potom dolazi grana predanosti. Kada sednete na granu predanosti, morate da osetite da su vam jedinstvo koje ste imali na grani ljubavi i prisnost koju ste imali na grani posvećenosti došli isključivo zahvaljujući vašoj bezrezervnoj predanosti Božijoj Volji. Imali ste težnju da postanete jedno sa Bogom, ali nije vas vaša težnja učinila jednim sa Njim. Unutar svoje težnje imali ste svetlost predanosti. „Bože, ja težim, ali sam se predao Tebi i na Tebi je da ispuniš moju težnju ili da me ostaviš tu gde sam“. To je bila vaša molitva.

Kada sednete na granu predanosti, morate da osetite da je vaše jedinstvo na grani ljubavi i vaše prisno jedinstvo na grani posvećenosti došlo zahvaljujući bezrezervnoj, bezuslovnoj predanosti koja je postojala unutar vaše plamene, uspinjuće težnje.

Ljubav, posvećenost i predanost

Ljubav, posvećenost i predanost

Ljubav je delovanje. Posvećenost je praksa. Predanost je iskustvo.

Ljubav je ostvarenje. Posvećenost je otkrovenje. Predanost je ispoljavanje.

Ljubav je smisao života. Posvećenost je tajna života. Predanost je Cilj života.

U mojoj ljubavi, ja vidim Boga Majku. U mojoj posvećenosti, ja vidim Boga Oca. U mojoj predanosti, ja vidim Boga Majku i Boga Oca zajedno, u jednom telu.

Ljubav bez posvećenosti je besmisao. Posvećenost bez predanosti je jalovost.

Ljubav sa posvećenošću bila je početak mog putovanja. Posvećenost sa predanošću je kraj moga putovanja.

Volim Svevišnjeg zato što sam došao od Njega. Posvećujem se Svevišnjem zato što hoću da se vratim Njemu. Predajem se Svevišnjem zato što On živi u meni, a ja u Njemu.

426

Ljubav je slatka, posvećenost je još slađa, predanost je najslađa.

Ljubav je slatka. Osetio sam tu istinu u spontanoj ljubavi moje Majke prema meni.

Posvećenost je još slađa. Otkrio sam tu istinu u čistoj posvećenosti moje Majke savršenstvu mog života.

Predanost je najslađa. Spoznao sam tu istinu u stalnoj predanosti moje Majke ispunjenju moje radosti.

I još, ljubav je moćna, posvećenost je još moćnija, predanost je najmoćnija.

Ljubav je moćna. Tu istinu otkrivam kada gledam Lice mog Oca.

Posvećenost je još moćnija. Tu istinu otkrivam kad sedim pred Stopalima mog Oca.

Predanost je najmoćnija. Tu istinu spoznajem kad živim u dahu Volje moga Oca.

Posvećenost je intenzitet u ljubavi, a predanost je ispunjenje ljubavi. Zašto volimo? Mi volimo zato što nas u svakom trenutku mori glad da ostvarimo najviše, da osetimo najdublje, da se svesno sjedinimo sa univerzalnom Istinim, Svetlošću, Mirom i Blaženstvom i da budemo potpuno ispunjeni.

427

Predanost Božijoj Volji je najviša spoznaja naše skrivene moći.

I — Bog i Božanska Milost

Konačno i beskonačno

Bog je u isto vreme konačan i beskonačan.

On je prostor.
On je izmeren.
On može biti izmeren.
On mora biti izmeren.

On prevazilazi prostor.
On je neizmeran.
On je bezgraničan.
On je beskrajan.

Bog je beskrajna Svest, beskrajno Blaženstvo, pa ipak, On može da poprimi konačan oblik. On je beskonačan, On je konačan, a istovremeno, prevazilazi i Beskonačno i konačno. On je život, On je smrt; a opet, On prevazilazi i život i smrt. Mnogi ne mogu da se slože sa predstavom da Bog može da bude konačan. Ali, pomislimo na jednu od Božijih osobina, zvanu Sveprisustvo. Po našem ljudskom osećaju, kada pomislimo na Sveprisustvo, mi smesta mislimo na prostranstvo. Istina, On je prostran kao i svet. Ali, pošto je On sve, Bog je takođe u konačnom. A opet, Bog je Svemoguć. Gde je Njegova Svemoć ako ne može da postane malo dete, sićušni insekt ili atom? Mi svojom voljom gotovo da ne možemo da učinimo ništa. Ali, upravo zato što je Bog Svemoguć, On može da učini sve što želi, po Svojoj Volji: On može da bude beskrajno veliki, može da bude beskrajno mali.

Bog Beskrajni je ušao u nas, u ova konačna tela, koja traju pedeset, šezdeset ili sedamdeset godina. Beskrajno stiče najveću radost jedino kaa sebe učini i konačnim. Mi to moramo da znamo, moramo da osetimo i moramo da spoznamo sami; jedino tada možemo videti Boga u Njegovoj tvorevini. U suprotnom, mislićemo da je Bog na Nebu, te da mi, iako smo Njegova tvorevina, nemamo nikakve povezanosti sa Njim.

Konačno i Beskonačno, prema našem spoljašnjem razumevanju, suprotstavljeni su jedno drugom. Ali, u Božijim Očima, oni su jedno. Konačno i Beskonačno uvek žele da idu zajedno. Konačno želi da dosegne Apsolut, Najviše, a to je Beskonačno. Beskonačno hoće da se ispolji u konačnom i pomoću konačnog. Tada je igra dovršena. U suprotnom, bila bi to samo jednostrana igra. Ne bi bilo istinske radosti, ne bi bilo dostignuća, ne bi bilo ispunjenja.

Unutar konačnog je poruka Beskonačnog. U konačnom je najpre otkrovenje, a potom ispoljavanje Beskonačnog. Konačno je neophodno, jer upravo kroz konačno Beskonačno igra svoju ulogu u kosmičkom ritmu ovde na zemlji. Istovremeno, Beskonačno je neophodno, jer u Beskonačnom konačno nalazi svoje večno sklonište. Tu ono nalazi zaštitu i savršenstvo.

Bog je u svemu, ali svaka osoba mora da oseti za samu sebe šta je Bog za nju. Bog može da bude beskrajna Svetlost, beskrajna Svest, beskrajna Moć, beskrajno Blaženstvo, beskrajna Samilost, beskrajna Energija. On može da bude konačan, sa oblikom; a opet, On može da bude bezličan, bez oblika. Povremeno nas raduje kada vidimo Boga sa oblikom; povremeno nas raduje kada vidimo Boga bez oblika. Mi možemo da Ga vidimo u njegovom impersonalnom aspektu kao ogromno prostranstvo Svetlosti. U Njegovom personalnom aspektu, On može da se pojavi u obliku blistavog ljudskog bića. Kada se pojavi kao personalno biće, možemo da sa Njim prisno razgovaramo oči u oči. Čak ni duhovni Učitelji ne moraju obavezno da vide Svevišnjeg na isti način. Svakom Učitelju on može da izgleda drugačije.

Bezoblično je neophodno da bi se ostvarilo Najviše, Krajnje, Beskonačno, a oblik je neophodan da bi se otkrilo i ispoljilo Najviše i Najdublje na jedan prisan način. Ono što je po svojoj svesti beskonačno, može se videti u bezobličnom aspektu. A opet, ono se može smestiti u oblik. Zato srce može da u sebi sadrži Beskonačnost. Kad uđete u suptilno fizičko, ono je sasvim bezoblično; kad uđete u fizičko, ono je potpuno uobličeno.

Ako čovek započne svoje putovanje misleći o Bogu kao o personalnom Bogu sa oblikom, On će Ga spoznati kao personalnog Boga. Ako započne svoju Jogu misleći o Bogu kao o impersonalnom, tada će ostvariti impersonalni aspekt Boga. To zavisi od toga kako tragalac želi da priđe Bogu u procesu težnje. Ako neko upražnjava Jogu misleći o Božijoj beskonačnoj Svesti, on će ostvariti Boga kao beskrajnu Svest. Jedan duhovni Učitelj može da najpre ostvari jedan aspekt Boga; ali, kad postigne potpuno ostvarenje, on vidi Boga u svim Njegovim aspektima.

Ako meditirate da biste postigli nešto na krajnje opipljiv i prisan način, to vam pomaže da se približite Svevišnjem u obliku Majke, Božanske Majke. Ali, ako želite da doživite nešto apstraktno, kao što su Svetlost ili Blaženstvo, tada ćete se približiti Bogu kao bezobličnoj Svesti.

Ja vidim Boga kao jedno blistavo Biće, najblistavije Biće, koje ima beskrajnu Ljubav, Brižnost i Samilost prema čovečanstvu. Moji učenici gledaju na Svevišnjeg kao na personalnog Boga, nalik na ljudsko biće. Iako Svevišnji ima i personalne i impersonalne aspekte, ako mu pristupite kao personalnom Biću, pogotovo na početku, vaše putovanje će biti bezbednije, zato što je personalni pristup lakši. Ako hoćete da vidite Božiji impersonalni aspekt, možda ćete se zbuniti ili preplašiti od tog beskraja. Jedno ljudsko biće može da bude visoko samo metar i osamdeset, ali duša unutar njega ima bezgranične sposobnosti. Uzmimo da je duša impersonalni Bog, a da je telo personalni Bog. U početku je tragaocu mnogo lakše da se poistoveti sa svojim telom nego sa svojm dušom. Ako moja duša hoće da ispolji svoju lepotu ili svoju snagu kroz fizičko, ona će mom telu dati blistavu lepotu ili opipljivu snagu. Zato tragalac može da misli o obliku kao o izrazu ili ispoljavanju bezobličnog.

Kada početnik meditira rano ujutro, on bi trebalo da meditira na Stopala personalnog Svevišnjeg. Potom, uporedo sa svojom posvećenom ljubavlju, on će osetiti Božiju Samilost i Brižnost. On će reći: «Evo nekog ko je zaista veliki, beskrajno veći od mene. Zato dodirujem Njegova Stopala sa velikom posvećenošću». On će osetiti da u onome što čini ima nekog smisla. Dodirujući Stopala Svevišnjeg, on nastoji da se sjedini sa Svevišnjim. Ako je neko veoma visok, neću moći da dodirnem njegovu glavu. Ali, mogu da mu dodirnem stopala. Bilo da sam dodirnuo njegova stopala ili glavu, mogu da kažem da sam ga dodirnuo. Ali, kada dodirnem njegova stopala, smesta osećam čistu radost i posvećenost.

Tada, nakon što smo dodirnuli stopala personalnog Boga, moramo da se koncentrišemo na Srce personalnog Boga. Dodirivanje Njegovih Stopala može nam doneti posvećenički osećaj, ali moramo da se zapitamo: «Smatram li Ga sasvim mojim, ili dodirujem Njegova stopala samo zato što je On veoma veliki?» Mi možemo da dodirnemo stopala nekog veoma velikog duhovnog Učitelja, ali uporedo sa našim poštovanjem, moramo da ga usvojimo kao sasvim svog. Ako osećamo da je on sasvim naš, naša posvećenost dobija dinamičku moć; ona postaje aktivna. Jedino kada osećamo da je Svevišnji u ljudskom obliku sasvim naš i da smo mi sasvim Njegovi, možemo da se potpuno poistovetimo i postignemo nerazdvojno jedinstvo sa Njim. A to jedinstvo nam donosi bezgraničnu radost.

Kada osećate da je vaš duhovni Učitelj sasvim vaš, vi hoćete da mu date nešto svoje. Ali, mora da postoji razmena. On će vam dati ono što on ima, a vi ćete mu dati ono što vi imate. Kako to zapravo razmenjujete? Pomoću Svetlosti koja se prenosi očima. Kad Učitelj i učenik gledaju jedan u drugog, šta tada oni čine? Učitelj gleda učenika sa duševnom samilošću, a učenik gleda Učitelja sa duševnim obožavanjem. Učitelj, koji predstavlja personalnog Svevišnjeg, ima svu moguću samilost, a tragalac ima ogromno obožavanje. Zato oni razmenjuju svoje darove i postaju nerazdvojno jedno.

Oko je mesto vizije i svetlosti. Obožavanje je jedan oblik svetlosti, a samilost je takođe jedan oblik svetlosti. Između obrva, malo iznad, smešteno je treće oko. To je mesto kroz koje ćemo dati ono što imamo personalnom Bogu, a personalni Bog će nama dati ono što On ima. Taj oblik meditacije može da primenjuje svaki aspirant koji nastoji da prevaziđe svoje ograničeno postojanje.

Božije Ime

Postoji jedan Bog koga zovu mnogim različitim imenima. Meni se sviđa izraz „Svevišnji“. Drugi Učitelji su koristili različita imena. Isus Hrist je koristio izraz „Otac“. On je rekao: „Ja i moj Otac smo jedno“. Njegov Otac, vaš Otac i moj Otac su isti, ali ja imam slađi osećaj kada koristim izraz «Svevišnji» umesto što kažem „Bog“ ili „Otac“.

Sve religije imaju istog Boga, ali Mu se drugačije obraćaju. Nekog čoveka će jedna osoba zvati „Oče“, druga „brate“, a neka treća „ujače“. Slično tome, Bogu se obraćaju na različite načine, u skladu sa čovekovim najslađim, najnežnijim osećanjima.

Umesto reči „Bog“ ja najčešće koristim reč „Svevišnji“. Moje učnike molim da čine isto, jer osećam da im to pruža prisniju vezu sa Njim. Iako su Bog i Svevišnji jedno, postoji suptilna razlika između ta dva. Najviši Svevišnji se razlikuje od onoga što nazivamo Bog. Kada govorimo o ostvarenju Boga, tu je „Bog“ sinonim za Svevišnjeg. Ali, obično kad kažemo „Bog“, mi osećamo da On otelovljuje jednu visinu koja je statična. On je nalik na planinu koja je visoka, ali ravna. Kada upotrebimo termin „Bog“, mi osećamo da je On dostigao Svoju Visinu i stao. On je nešto dovršeno, dovršeni proizvod. Ali, kada kažemo „Svevišnji“, mi govorimo o Svevišnjem Gospodu koji ne samo da je dostigao apsolutno Najviše, već sve vreme ide dalje, dalje i stalno prevazilazi Svoju sopstvenu Visinu. Postoji stalno kretanje naviše.

Čovek i Bog

Cilj života je da postanemo svesni vrhunske stvarnosti. Cilj života je biti svesni izraz večitog Bića.

Bog nije nešto što se dobija van nas samih. Bog je upravo ona stvar koja se može razviti iznutra. U običnom životu, svako ljudsko biće ima da pita milione i milione pitanja. U duhovnom životu, sviće dan kad tragalac oseća da postoji samo jedno pitanje vredno da se postavi: „Ko sam ja?“ Odgovor nad odgovorima je. „Ja nisam telo, već sam ja Unutrašnji Pilot“.

Kako to da čovek ne poznaje sebe, nešto što bi trebalo da bude najlakše od svega? On ne poznaje sebe upravo zato što se poistovećuje sa egom, a ne sa pravim sopstvom. Šta ga prisiljava da se poistoveti sa tim pseudo-ja? Neznanje. A šta mu kaže da pravo sopstvo nije i nipošto ne može biti ego? Njegova potraga za sobom. Ono što on vidi u najvećim dubinama svog srca je njegovo pravo sopstvo, njegov Bog. Na kraju, čovek to viđenje mora da preobrazi u postajanje.

Kakav je odnos između Boga i čoveka? Bog ima živi Dah, a taj živi Dah je čovek. Čovek ima Cilj, a ime tog Cilja je Bog. U Bogu je čovekovo zadovoljenje, dostignuće i ispunjenje.

Ono što je čoveku neophodno je Bog. Ono što je Bogu neophodno je čovek. Čoveku je potreban Bog radi najvišeg transcendentalnog ostvarenja, i on će to dobiti u Bogu. Bogu je poterban čovek radi Njegovog apsolutnog Ispoljavanja ovde, na zemlji. Nama je potreban Bog da bismo shvatili svoju najvišu istinu ili najviše postojanje. Mi smo potrebni Bogu da bi se ispoljio ovde na zemlji, potpuno, božanski i vrhunski.

Bog i čovek su večito jedno. Bog je čovek koji tek treba da bude ispunjen u Svojoj beskonačnosti, a čovek je Bog koji tek treba da spozna svoju božanstvenost. Kao i Bog, i čovek je beskonačan; kao i čovek, i Bog je konačan. Nema zjapećeg jaza između čoveka i Boga. Čovek je sutrašnji Bog; Bog, jučerašnji čovek.

Ja moram da rastem, a Bog mora da teče. Ja rastem kao ljudsko biće u Njegovu najvišu Svest, a Bog teče u meni kroz mene sa svojom beskrajnom Samilošću.

Božiji Brod Sna je čovek – čovek težnja, čovek iskustvo, čovek ostvarenje, čovek potpuno jedinstvo sa Bogom Sveznajućim i Svemogućim, Bogom svevolećim Ocem.

Čovekov čamac za spasavanje je Bog. Bog je samo čovekovo postojanje. Čovek ostvaruje Boga, čovek otelovljuje Boga i na kraju, čovek ispoljava Boga ovde, na Zemlji.

Božiji San je čovek. Bog ispunjava Sebe u čoveku, sa čovekom, kroz čoveka i za čoveka. Šta znači kad kažemo da je čovek Božiji San? Najpre moramo da znamo da Božiji San nije kao ljudski san. Postoji velika razlika između ljudskih snova i Božijeg božanskog Sna. Zemaljski san je mentalna fantazija; Božiji božanski San je preteča Stvarnosti. Svake sekunde se Božiji Snovi odmah pretvaraju u stvarnost. Ljudski snovi su često misaone ideje koje ponekad pokušavamo da ostvarimo. Vrlo često se, dok sanjamo, osećamo jadno, jer se naši slatki snovi nikad ne ispunjavaju. Ponekad podlegnemo neprijateljskim silama koje nas nagone da sanjamo kako se svakakve užasne nesreće dešavaju u našem životu. A opet, ponekad stvaramo sopstvene fantazije tokom dana, a one se javljaju noću u obliku nekog sna.

Što se tiče Boga, on nema takve snove. Njegov San je više kao poklopac na nekoj kutiji. Ako samo podignete poklopac, tu je svet, tu je cilj. Zato je u Božijoj Drami današnji San sutrašnja Stvarnost. Kad se sjedinimo sa Bogom, mi vidimo da sve u Božijem Snu već otelovljuje samu Stvarnost. To će reći, kada Božansko sanja u tragaocu, Stvarnost će se smesta ispoljiti u njegovom živtou.

Da li je Božija Moć ograničena?

Jednog dana me je jedan moj mladi prijatelj pitao zašto Bog, nakon toliko hiljada godina, nije još učinio svet duhovnim. „Je li Božija Moć ograničena?“ upitao je. „Da li On ne želi da svet učini duhovnim?“ Hteo bih da kažem da je Božija Moć neograničena, ali mi smo ti koji ne želimo da postanemo duhovni. To će reći, zemlja ne želi Božiju Svetlost.

Bog je mudar, beskrajno mudriji od nas. Neko ko ima manje moći nego Bog može da prisili nekog drugog pojedinca da učini ono što on hoće da taj učini. Ali, Bog nikoga ne prisiljava da učini bilo šta. On oseća da mi ne možemo da steknemo krajnju Radost ako upotrebi silu. Vi možete da naterate nekog da jede, ali će vas on iznutra prokleti. Bog jedino kaže: „Dete moje, kažem ti da to jedeš za tvoje dobro. Ako budeš jeo tu hranu, bićeš nahranjen. Onda ćeš biti snažan i moći ćeš da se boriš protiv neznanja“. Bog nudi Svoju Svetlost, Svoju unutrašnju hranu, ali on neće nikoga da prisiljava da je prihvati. Takav je Njegov pristup. Bog vidi prošlost, sadašnjost i budućnost. On zna da je ispravno da nam stalno nudi Svoju Mudrost i beskrajno Strpljenje. Ljudska bića nemaju strpljenja i osećaju da čine najbolje što mogu kad biju svoju deci i prisiljavaju ih. Ali, kada takvo dete odraste, ono će jedino želeti da udari svoje roditelje. U ovom trenutku, ono je nedužno, ono je bespomoćno. Ako otac bije sina, dečak će zapamtiti baš taj događaj. On će možda mlad otići od kuće i neće hteti da ima nikakve veze sa svojim roditeljima. Ili, kada postane adolescent, vratiće milo za drago: ti si udario mene, sada ću ja udariti tebe. To se dešava kad ljudski roditelji zloupotrebe svoju moć.

Ali, Bog Otac ne postupa na taj način. On jedino pokazuje obilatu Samilost, beskrajnu Samilost. Potom će, za uzvrat, Njegovo dete na kraju pokazati svoju beskrajnu zahvalnost Bogu zato što mu je dao Njegovu beskrajnu Svetlost Samilosti. Kada deluje Samilost, kada deluje Svetlost, tada je Mudrost na delu. Ako nekom ponudite mudrost, onda će za deset ili dvadeset godina ta ista osoba želeti da vama podari mudrost koju je sama stekla.

Bog nikad neće dati ništa u nevreme. To bi bilo kao da se sa drveta bere nezrelo voće, sa mišlju da će biti krajnje ukusno. Ako ga pojedete pre nego što sazri, imaće grozan ukus. Uvek morate da čekate dok ne sazri. Slično tome, ako neko čvrsto spava, a vi mu priđete i kažete da mu je vreme da ustane, on će vas naprosto šutnuti, a vi ćete se osećati jadno. On će reći: «Šta radiš? Za tebe je sasvim u redu da ustaneš. Radi šta hoćeš. Meni je vreme za spavanje». Njega raduje da spava. Tada ste vi bespomoćni.

Pogledajte moć sudije vrhovnog suda kad je u svojoj kancelariji. A opet, kad je taj isti čovek sa svojom ženom i decom, on ne može da primeni tu vrstu moći. Njegov sopstveni sin ga neće slušati. On će možda zatražiti od svog sina da mu donese čašu vode, a sin to neće uraditi. Sudija vrhovnog suda i otac su jedna te ista osoba. Kad je u sudu, čitav narod ga sluša; a kad je kod kuće, deca ga ne slušaju.

Kadas je na Nebu, Svevišnji je zaista Najviši, a istovremeno, On neprekidno prevazilazi Sebe. Svevišnji ima tu vrhunsku Moć u unutrašnjem svetu. Ali, kada hoće da deluje ovde na zemlji, sa Svojom decom ima beskrajno Strpljenje. On se poistovećuje sa njihovim neznanjem. On kaže: „Dobro, ako hoćete da Me ne slušate, ako hoćete da se igrate tih šašavih igara, hajde da se i Ja malo poigram sa vama“.

Možda ćete upitati kako Bog ispoljava Svoju Moć u čoveku. Hteo bih da kažem da On ne samo da ispoljava Moć, već i sve svoje druge osobine pomoću Ljubavi. Bog koristi Moć, ali on više voli da se ispolji pomoću Ljubavi, Brižnosti i Samilosti.

Milost i samilost

Mi se okrećemo Gospodu radi Milosti; On glada na nas radi naše iskrenosti.

Slabašna molitva spušta odozgo Božiju svemoguću Milost. Tolika je velikodušnost Božije Samilosti.

Za iskreno srce, Božija Milost je brža od tkačkog čunka. Za neiskreno srce, sporija je od same lenjosti.

Za one koji misle, Bog može biti neugodan, ali je za one koji osećaju On sušta Dobrota.

Iako čovek često gubi veru u Boga, Bog nikada ne gubi Svoje Strpljenje. Jer, On zna da je suđeno da Njegova Milost spase čovečanstvo od pipaka sopstvene bede.

Naše suze upućene Bogu naša su najveća snaga kojom odozgo dovodimo Njegovu nepokolebljvu Zaštitu.

Ako bi čovek hteo da ga prosvetli samo jedna reč sa Božijih usana, onda je ta reč Samilost. Iako mi odgovaramo Bogu za sva naša svesna i nesvesna dela, Bog, pošto je naš Otac, ne nalazi bolji način da postupi prema nama osim da sa Svojom dobrodušnom Samilošću prihvati naše beskrajne greške.

Mi možda nećemo lično videti Boga. Ali, ako možemo da uvidimo odnos između Njegove Milosti i Njegove Moći, to je isto kao i da smo Ga videli.

Mi nudimo Bogu našu predanu bespomoćnost odozdo. On nas obasipa blagoslovima odozgo.

Božija Milost i Božija Pravda bili su suparnici od nastanka sveta. Ali, suvišno je i reći da Njegova Pravda nikad ne može da održi korak sa Njegovom Samilošću.

Mi zbijamo otrovne šale i kad treba i kad ne treba. Ali, ako se Bog ikad našali – a suvišno je i reći da On to čini sa određenim ciljem i sa najdobroćudnijim namerama – mi smesta lijemo gorke suze ili se užasno razbesnimo.

Ako pomislimo na Božiju Pravdu pre nego što pomislimo na Njegovu Samilost, naša srca će biti u zabludi. Njegova Pravda želi da čovek bude potpuno razotkriven, ali Njegova Samilost želi da zakloni velom ljudske ludosti i nedela.

Ovaj univerzum nije dovoljno veliki da se u njega pokopa Božija Milost. Zato ona nikad neće nestati.

Naš neprijatelj je gnev. Neprijatelj gneva je strpljenje. I strpljenje ima neprijatelja, zvanog neznanje. A znajte i da slepo neznanje takođe ima jednog neverovatnog neprijatelja. Ko je to? Božija Milost. Božija Samilost je nešto što dolazi svima, pošto je potpuno van domašaja ljudske iskvarenosti. Božija Milost koja se spušta i čovekovo blaženstvo koje se uspinje nerazdvojni su delovi zemaljske svesti koja evoluira.

Ako mogu

Ako mogu da usavršim moju veru
Milost će sigurno doći.
Što više dajem Tebi
To više upijam Tvoj Melem
Koji leči bolove mojih grudi.
Bez Tvoje Ljubavi najuzvišenije
Ništavilo ja sam –
Mračni i jalovi san.

Ja sam tvoj sluga

Ja sam Tvoj sluga nad slugama, ponizan, nizak.
Uistinu ne marim ko si Ti, o Gospode!
Tvoju Milost ja prizivam, samo Tvoju milost uzvišenu.
U Tebi jedino nalazim nit mojih grudi.

Moj um ne žudi za slavom, o Neznano,
Niti za Tvojom bezgraničnom Moći, Sunce Znanja.
Moj Gospode, moja prva i poslednja želja spokojna –
Učini me zlatnim, besmrtnim suncem Vizije Tvoje.

Pitanje: Šta je važnije: Božija Milost ili Božija Pravda?

Šri Činmoj: Onome ko želi da voli Boga, važnija je Božija Milost. Onome ko želi da Bog voli njega, važnija je Božija Pravda.

Lični napor i Božija Milost

Potrebni su Božija Milost i lični napor da bi se najbrže napredovalo. Neki tragaoci kažu: «Ako nam je stalo do Božije Milosti, čemu onda lični napori ovde na zemlji?» Oni se varaju, zato što lični napor nikad neće stati na put Božijoj Milosti koja se spušta. Lični napor ubrzava silazak Božije Milosti na Zemlju.

Predanost nije nešto što možemo da iznenada ponudimo Bogu. Potpuna predanost zahteva lični napor; a opet, potpuna predanost može da igra ulogu ličnog napora. Bog može da nam da sve što hoće, a da mi ne uložimo ni mrvu ličnog napora. On kaže: „Radi vašeg zadovoljstva tražim da uložite to malo ličnog napora“. Kada možemo da uložimo taj lični napor, čitav naš život će se ispuniti ponosom. „Gledaj šta sam učinio za Boga!“ Naše svesno jedinstvo sa Bogom, koji je beskrajan, koji je večno besmrtan, koji je naš Najdraži, nagoni nas da učinimo nešto za Njega.

Ako se iskreno tudimo, Bog će sigurno biti zadovoljan nama. Zašto? Zato što Bog može da kaže svetu: „Moje dete, Moj odabrani instrument, učinilo je mnogo stvari za Mene“. Mi možemo da pokažemo da smo vredni našeg postojanja na zemlji, a da u isto vreme možemo da učinimo Boga ponosnim na nas pomoću našeg ličnog napora. Ali, dok ulažemo lični napor, moramo da znamo da u Bogu postoji beskrajna Milost. Kada Bog siđe, tu više nema ličnog napora; to je jedino dinamična predaja sebe. Kada ponudimo rezultate naše težnje i unutrašnjeg podsticaja Bogu, to se naziva istinskom predajom. Grešimo ako te rezultate ne nudimo Bogu, već samo ležimo pred Njegovim Stopalima kao mrtvo telo, puštajući da On radi za nas, u nama i pomoću nas. Bog ne želi neaktivno telo, mrtvu dušu. On želi nekoga ko je aktivan, dinamičan i ko teži; nekoga ko bi hteo da bude ispunjen energijom, kako bi mogao da učini nešto za Boga; nekoga ko želi da ostvari Boga i ispolji sve božanske osobine na zemlji.

Božanska predanost, iz duhovne perspektive, dolazi od snage volje. Ako imamo nepokolebljivu snagu volje, steći ćemo sposobnost da se bezuslovno predamo. A opet, ako možemo da se bezuslovno predamo Bogu, steći ćemo sposobnost da razvijemo snagu volje. Unutrašnja snagu volje, koja je svetlost duše i predanost, koja je jedinstvo našeg srca, uvek idu zajedno. One su nerazdvojne. Ne može biti razlike između snage volje duše i bezuslovne predanosti čitavog našeg bića Volji Svevišnjeg. Obe su podjednako snažne.

437

Božija Milost može da izbriše i izbrisaće prošlost, ako i kada ste spremni da se suočite sa činjenicama svog sadašnjeg života i da ih prevaziđete.

438

Lični napor je neophodan. Božija Milost je nezamenljiva.

Čas je došao

Čas je došao.
Nisam bio spreman.
Bog je sišao
Smešeći se
I
Otišao.

Čas je ponovo došao.
Nisam bio spreman.
Bog se uspeo,
Pogurao
I
Izgrdio.

Čas nije došao.
Ja sam bio spreman.
Bog je spavao.
Ja sam plakao,
Neznanje je pevalo,
Satana plesao.

440

Iskušenje nije ništa drugo do neka vrsta ispita. Ako položimo te ispite, postajemo jedno sa Bogom. Isprva, Bog će samo gledati i nadzirati. Ako, sa jedne strane, spolja kažemo da nećemo da živimo sa neznanjem, ali sa druge strane u potaji uživamo valjajući se u zemaljskim zadovoljstvima, Bog naprosto ćuti. Mi možda kažemo da nećemo da jedemo hranu neznanja, ali istovremeno nastavljamo da je jedemo. Tu se ponašamo kao kamila. Kamila jede trnje, a usta joj krvare. Ona će reći sebi da nikad više neće jesti to trnje, ali će ubrzo zatim učiniti istu stvar. Slično tome, neki od nas kažu da neće da žive sa neznanjem, ali narednog momenta opet postajemo njegovi najbliži prijatelji.

Ali, ako Bog vidi da se iskreno trudimo da položimo svoj ispit, On će nam odmah dati sposobnost. Kada oseti da zaista nećemo da se družimo sa neznanjem, da nećemo više da imamo ništa sa njim, On nam daje beskrajnu unutrašnju moć i snagu da se izvučemo iz neznanja.

Bog nikad ne ispituje; On nikad ne dovodi u iskušenje. On će nam naprosto dati unutrašnju snagu da savladamo iskušenja. Ali, mi dobijamo Njegovu Moć jedino kada smo iskrenu. Božija pomoć je, baš kao i Sunčeva svetlost, ovde za sve. Ako neko drži svoja vrata i prozore otvorene, on prima svetlost u svoju sobu. Ali, ako drži vrata i prozore zatvorene, Sunčeva svetlost ne može da uđe. Tako se i Božija božanska Samilost neprekidno kao kiša spušta odozgo, ali mi moramo da držimo vrata našeg srca otvorena. Jedino ćemo tada biti u stanju da izađemo iz neznanja.

441

Reka ulazi u okean, i smesta njeno dejstvo prestaje.

Sumnjajući um veoma iskrenog tragaoca ulazi u Svetlost Učitelja i smesta dobije ne samo mentalnu jasnoću, već i prosvetljenje.

Tvoje misli božanske u mom su srcu

Tvoje misli božanske u mom su srcu;
U Tvome Srcu, moji bolovi i moje patnje.
U mom životu je Tvoj San;
U Tvom Životu ja sam neprestano mučenje.
Ja sam najmanja kap Tvoje Samilosti.
O Nektar-Okeanu Beskonačnosti, dođi, dođi,
U moju mračnu sobu
I veži me Tvojim užetom Oslobođenja.

443

Mada čovek često gubi veru u Boga Bog nikada ne gubi Njegovo Strpljenje. Jer On vrlo dobro zna da će Njegova Milost sigurno spasti čovečanstvo od pipaka sopstvene bede.

II — Guru

444

Čovek-Guru pokazuje vam Presto Beskonačnosti. Bog-Guru postavlja vas da sednete na taj Presto.

Guru je istovremeno uzdah učenika koji ne teže i ekstaza učenika koji teže.

Pravi Guru je nesebični, posvećeni i večni prosjak koji moli za Svemoć i Sveprisustvo od Boga, da bi nahranio svoje nesvesno gladne i svesno težeće učenike, u savršenom skladu sa potrebama njihove duše.

Guru ima samo jedno samilosno oružje: opraštanje. Učenik ima tri isukana mača: ograničenje, slabost i neznanje. Ipak, Guru sa velikom lakoćom pobeđuje.

Čovek može da ima na stotine pratilaca. Ali, duhovni tragalac ima samo jednog pratioca: svog Učitelja.

Guru je onaj koji zatvara vrata po Volji Božijoj, a otvara ih na plač učenika.

Guru i učenik moraju da provere jedan drugog slatko, ozbiljno i savršeno, pre nego što prihvate jedan drugog. U suprotnom, ako pogreše u izboru, Guru će morati da pleše sa neuspehom, a učenik sa gubitkom.

Ko može da pokaže učeniku njegovu pravu Domovinu? Guru. Kako se zove ta Domovina? Svest: Svest beskrajna, Svest sveprožimajuća.

Kada odete lekaru, morate da mu kažete sve o bolesti od koje ste patili. Inače on neće biti u stanju da vam potpuno pomogne. Slično tome, morate da rasteretite dušu od svih svojih grešaka i nedela, svom Guruu. Puko prihvatanje Gurua, dok se u potaji krećete i radite kako vam je volja, neće vam pomoći.

Guru nije telo. Guru je otkrovenje i ispoljavanja božanske Moći ovde, na zemlji.

Nema boljeg načina za učenika da služi svom Guruu nego da sluša njegov savet. Guru je istovremeno izvor učenikovih dostignuća i najverniji sluga ljubavi svog učenika.

Guru je uteha za učenikovo očajanje. A on je i nadoknada za učenikove gubitke, ako ih ovaj uopšte ima, tokom njegovog beskrajnog putovanja ka sveispunjujućem Cilju.

Guruova ljubav prema svom učeniku je njegova snaga. Učenikova predaja svom Guruu je njegova snaga.

Majčinski aspekt Gurua je žrtvovanje.

Očinski aspekt Gurua je samilost.

Guru istinski radi na tome da pokaže svetu da su njegova dela u savršenom skladu sa njegovim učenjima.

Pitanje: Da li misliš da je aspirantu potreban živi Guru da bi ostvario Boga?

Šri Činmoj: Živi Guru nije apsolutno neophodan da bi se ostvario Bog. Prva osoba na svetu koja je ostvarila Boga, prva ostvarena duša, nije imala ljudskog Gurua. Njen Guru je bio jedino Bog.

Međutim, ako imate Gurua, to olakšava vaš unutrašnji duhovni napredak. Guru je vaš privatni učitelj u duhovnom životu. Velika je razlika između privatnog učitelja i običnog učitelja. Običan učitelj će pogledati učenikov rad, a onda ga oceniti. Ispitaće učenika, a onda će ga propustiti ili oboriti. Ali, privatni učitelj nije takav. On ohrabruje i inspiriše učenika kod kuće kako bi položio ispit. U svakom trenutku životnog putovanja, neznanje pokušava da vas testira, ispituje i muči, ali taj privatni učitelj će vas naučiti kako da najlakše položite ispit. Posao je duhovnog učitelja da inspiriše tragaoca i uveća njegovu težnju, kako bi mogao da ostvari Najviše u Božijem odabranom času.

Da bismo naučili bilo šta u ovom svetu, u početku nam je potreben učitelj. Da bismo naučili azbuku, potreban nam je učitelj. Da naučimo višu matematiku, potreban nam je učitelj. Taj učitelj nam može biti potreban na jednu sekundu ili na godinu dana ili na mnogo godina. Besmisleno je osećati da nam je za sve drugo u životu potreban učitelj, osim za ostvarenje Boga. Kao što nam je potreban učitelj radi našeg spoljašnjeg znanja, da prosvetli naše spoljašnje biće, isto tako nam je potreban duhovni Učitelj da nam pomogne i vodi nas u našem unutrašnjem životu, posebno u početku. U suprotnom, naš napredak će biti veoma spor i neizvestan. Možda ćemo se užasno zbuniti. Možda ćemo imati visoka, uzdižuća iskustva, ali ih nećemo razumeti ili nećemo verovati u njih. Sumnja može da nam pomrači um, pa ćemo reći: „Ja sam samo običan čovek, pa kako mogu da imam takvo iskustvo? Možda obmanjujem sebe“. Ili, ispričaćemo to svojim prijateljima, a oni će reći: „Sve su to mentalne halucinacije. Zaboravi na duhovni život“. Ali, ako je tu neko ko zna šta je Stvarnost, on će reći: „Ne budi lud. Iskustva koja si imao apsolutno su stvarna“. On ohrabruje tragaoca, inspiriše ga i na ispravan način mu objašnjava njegova iskustva. Ili, ako tragalac radi nešto pogrešno u svojoj meditaciji, Guru će moći da ga ispravi.

Duša ulazi u ljudsko telo i ljudsko biće postoji jednu godinu, pa dve godine i tako dalje. Tokom tog perioda, roditelji ga uče da govori, da jede, da se oblači, da se ponaša. Dete sve uči od svojih roditelja. Roditelji igraju svoju ulogu u godinama odrastanja. Slično tome, u duhovnom životu Učitelj uči učenika da se moli, da meditira, da kontemplira. Potom, kad učenik nauči kako da zaroni duboko unutra, on može da sve to učini sam.

Zašto bi neko išao na fakultet, kad može da uči kod kuće? Zato što zna da će dobiti stručna uputstva od ljudi koji dobro poznaju te predmete. Vi znate da je bilo malo – veoma, veoma malo – pravih ljudi od znanja koji nisu išli ni na jedan fakultet. Da, ima izuzetaka. Ima izuzetaka od svakog pravila, Bog je u svakome, pa ako tragalac oseća da mu ljudska pomoć nije potrebna, svakako da ima sva prava da sam oproba svoje sposobnosti. Ali, ako je on dovoljno mudar i hoće da trči prema svom Cilju, umesto da se sapliće ili da samo hoda, svakako da mu pomoć Gurua može puno značiti. Ja sam sada u Londonu, ali znam da postoji Njujork i da moram da se vratim tamo. Šta mi je poterbno da bih se vratio tamo? Avion i pilot. Uprkos tome što znam da postoji Njujork, ne mogu da tamo odem sam. Slično tome, vi znate da Bog postoji. Hoćete da stignete do Boga, ali neko mora da vas tamo odvede. Kao što avion mene vozi u Njujork, neko mora da odnese vas do Božije Svesti koja je duboko u vama. Neko mora da vam pokaže kako da uđete u vašu sopstvenu božanstvenost, koja je Bog.

Duhovni Učitelj vam dolazi sa brodom. On kaže: «Dođite. Ako hoćete da stignete do Zlatne Obale, ja ću vas povesti. Štaviše, kad se jednom ukrcate na moj brod, možete da na brodu pevate, možete da igrate, možete čak i da spavate. Ja ću vas ipak odvesti do cilja». Ako kažete da vam nije potrebna ničija pomoć, ako hoćete da sami preplivate more neznanja, to je vaše pravo. Ali, koliko će vam godina, koliko inkarnacija biti potrebno? A opet, možda ćete se posle nekog vremena plivanja potpuno iscrpsti, a tada se možete udaviti.

Ako neko postane pravi učenik nekog Učitelja, on ne oseća da su on i njegov Guru dva potpuno različita bića. On ne oseća da je njegov Guru na vrhu drveta, a da je on u podnožju i da sve vreme pere stopala svog Gurua. Ne! On oseća da je Guru njegov sopstveni najviši deo. On oseća da je jedno sa Guruom, da je Guru njegov sopstveni najviši i najrazvijeniji deo. Zato pravom učeniku nije teško da preda svoj najniži deo svom najvišem delu. Njemu nije ispod časti da bude posvećen učenik, jer zna da su i najviše i najniže podjednako njegovi.

Ko je važniji – Guru ili Bog?

Jednog dana jedan duhoni Učitelj vide dva svoja učenika kako se svađaju. Gotovo da su se potukli. Zato im Učitelj priđe i reče: „Šta se dešava? Zašto se svađate i bijete?“

Obojica povikaše: „Učitelju, Učitelju, pomozi nam! Potrebno nam je tvoje vođstvo, potrebna nam je tvoja svetlost“.

Učitelj reče: „Ako budete obojica govorili istovremeno, ne mogu biti pravedan prema vama. Zato, neka mi jedan od vas kaže šta vas muči“. Jedan od njih reče: „Učitelju, jabuka razdora si ti i niko drugi“.

„Šta?“

Učenik nastavi: „On kaže da je Guru važniji od Boga. Ja kažem da to nije moguće. Bog je važniji. On kaže da je Guru važniji, jer Guru pokazuje i utire put, a potom vodi učenika Bogu. On takođe kaže da, iako je Bog za sve, čak i za one koje spavaju i ne teže, ako čovek hoće neposrednu brigu i blagoslove od Boga, može da ih dobije pomoću Gurua. Zato je Guru važniji.

„Ali, ja kažem da nije tako. Bog je onaj koji je Guruu dao takvu ljubav i samilost: Bog je učinio Gurua instrumentom da pomogne čovečanstvu. Zato je za mene Bog važniji.

„On kaže da postoji Cilj, ali ako ga neko ne odvede Cilju – a taj neko je Guru – Bog će zauvek ostati nedostižan. On kaže: „Cilj je možda tu, ali ko me vodi cilju? Ne mogu da idem sam; ne poznajem put. Zato je moj Guru važniji, jer Cilj neće doći k meni“.

Ja kažem da nije tako. Cilj je Bog. Ako Guru odvede nekog Bogu, a potom Bogu ne bude stalo do te osobe, šta vredi glasnik? Guru može da nekog odvede Cilju; ali, ako Cilj ne mari za tu osobu, naravno da je putovanje beskorisno. Ljudsko biće može nekog da odvede Gospodaru, ali ako Gospodar nije zadovoljan tom osobom koju je on doveo, slučaj je beznadežan. Nije najvažnije ko je odveo učenika, već ko je zadovoljan učenikom. Ako je Bog zadovoljan nekim, to je više nego dovoljno.

On kaže da Guru, kad prihvati nekog za svog najdražeg učenika, uzima na svoja pleća njegovu karmu. Kad otac zna da je njegov sin učinio nešto loše i hoće da spase sina, on preuzima kaznu na sebe. To je ono što Guru čini. Bog je, međutim, Univerzalni Otac i On ima posla sa kosmičkim Zakonom. Ako učinimo nešto loše, Bog će nam dati posledice, bićemo kažnjeni. Zato on oseća da je Guru važniji, jer Guru na svoja pleća preuzima kaznu koju učenik zaslužuje, dok se Bog uvek drži svog kosmičkog Zakona.

Ali, ja kažem da nije tako: Bog nas ne kažnjava. Bog nam jedino daje iskustva. Ko koga kažnjava? Bog ima Svoja sopstvna iskustva u nama i pomoću nas. Zato ne dobijamo nikakvu kaznu, već se Bog raduje i pati u nama i pomoću nas.

Štaviše, Bog je postojao pre nego što je Guru došao u ispljavanje, i Bog će nastaviti da bude Bog i dugo nakon što Guru napusti oblast ispoljavanja. Guru je došao od Boga i vratiće se Bogu, svom Izvoru. Ali, Bog je beskrajan i večan. Nikad neće prestati da postoji. Bog je Sve; Guru je njegovo privremeno otelovljenje.

„Guru, ja sam ti krajnje posvećen. Iako on kaže da si ti važniji od Boga, a ja kažem da je Bog važniji, ja imam krajnju veru u tebe. Da li bi nas, molim te, prosvetlio po tom pitanju?“

Guru reče: „Vidi, ako misliš da je Guru telo, tad Guru uopšte nije važan. Ako misliš da je Guru duša, tada su Guru i Bog podjednako važni; oni su jedno te isto. Ali, ako osećaš da je Guru beskrajno Sopstvo, transcendentalno Sopstvo, onda moraš da osetiš da od vrhunskog značaja nisu ni Guruovo telo ni Guruova duša, već Svevišnji u njemu. Svevišnji je pravi Guru, Guru svih nas. Ako želiš da razdvojiš fizičko, dušu i transcendentalno Sopstvo na tri različita dela, nikad nećeš moći da ostvariš najvišu Istinu. Da bi spoznao najvišu Istinu, moraš da služiš fizički aspekt Učitelja, da voliš Učiteljevu dušu i obožavaš Učiteljevo transcendentalno Sopstvo. Najvažnije je da u fizičkom vidiš Učiteljevu bezgraničnu svetlost; u duši, svest njegovog nerazdvojnog jedinstva sa Najvišim i u Sopstvu, večno Oslobođenje. Jedino tada Učitelj i Bog mogu da postanu jedno.“

„Bog i Guru su podjednako važni u večnoj Igri, božanskoj Drami“.

Tvoj pravi učitelj

Onaj ko te nadahnjuje
Tvoj je pravi učitelj.

Onaj ko te voli
Tvoj je pravi učitelj.

Onaj ko te gura napred
Tvoj je pravi učitelj.

Onaj ko te usavršava
Tvoj je pravi učitelj.

Onaj ko te ceni
Tvoj je pravi učitelj.

Pitanje: Kad meditiraš na nas i ja gledam u tebe, mislim da bi možda trebalo da pokušam da budem što je moguće ponizniji, čistiji i prijemčiviji. Je li to u redu, ili bi možda trebalo da naprosto zaboravim na sve to i držim svoj um otvorenim?

Šri Činmoj: To zavisi od svakog pojedinca. Ako mi je data osoba učenik – to jest, neko ko mi je svcsno prepustio odgovornost za svoj duhovni život – pa ako taj postane ponizan prema meni, ako postane uglađen i veoma posvećen, dobiće od mene najviše što može. Ako je nadmen, tvrdoglav i uobražen, svakako da od mene neće moći da dobije ništa.

Ti sada dolaziš u Njujorški centar, tako da se možeš smatrati mojim učenikom. Što se tebe tiče, kad ponudiš poniznost, molim te da osetiš da ta poniznost ne dodiruje moju ljudsku ličnost. Oseti da ta poniznost ulazi u Svevišnjeg u meni, koji zaslužuje sve od tebe. Ja nisam ničiji Guru. Tvoj Guru, tvoj Učitelj je Bog. Tvoj pravi Učitelj je u meni. Moj Učitelj, moj pravi Učitelj je u tebi. A pošto imam tu unutrašnju svetlost i unutrašnju mudrost, kad mi priđeš sa poniznošću i čistotom, ja se pokušavam da iznesem na površinu tvoju dušu koja teži. Kad imaš osećanje posvećenosti prema meni, postaješ jedno sa mnom i dobijaš ono što ja imam. Ja sam dvadeset godina živeo životom duhovne discipline u ašramu i nudim ti unutrašnji mir, unutrašnju svetlost, unutrašnju mudrost koju sam stekao.

U početku, kao učenik, uvek je bolje da ulaziš u učiteljevo srce svesno i sa poniznošću. Ta poniznost nije poniženje. Kad je neko ponižen, on je skrhan; ali, poniznost je osećaj potpunog jedinstva. Ti osećaš da si potpuno jedno sa mnom, pošto je Bog Gospod svega, Uzrok svega. Ja nisam nadmoćan, a ti nisi inferioran. Pomoću poniznosti možeš da uspostaviš jedinstvo sa mnom sa krajnjom slatkoćom. Pokušaj da uđeš u mene sa svojom poniznošću, nežnošću, slatkoćom, božanskom ljubavlju i da osetiš svoje postojanje u meni. Kad uđeš u mene, onda je moj problem, moja dužnost, moja odgovornost da ti, Milošću Svevišnjeg, dam ono što ti je potrebno.

Neki su došli ovde samo da bi dobili unutrašnji mir ili unutrašnju radost. Oni nisu moji učenici; oni mi nisu predali odgovornost za svoje živote, a ja tu odgovornost nisam preuzeo. Što se njih tiče, kad gledaju u mene, oni bi trebalo da zaborave sve i učine svoje umove apsolutno tihim, mirnim i praznim – nalik na praznu posudu – i da ne dopuste da tokom meditacije u njih ne uđe ništa. Ako u posudama svojih umova zadržavaju strahove, brige, sumnje i tako dalje, te posude će biti pune. Šta ja onda mogu da uradim? Posuda se mora isprazniti da bih mogao da je napunim božanskim mirom, ljubavlju, radošću i skladom.

Kad je posuda prazna, božanske misli mogu da uđu u aspiranta i tu rastu. Kad se posuda do vrha ispuni božanskim mislima, ona će na kraju otvoriti vrata božanskom Miru i Svetlosti.

To bi trebalo da učine oni koji nisu moji učenici, koji dolaze ovde samo jednom nedeljno i koji bi hteli da imaju malo mira i ništa drugo. Ali, oni koji hoće da imaju beskrajni Mir, beskrajnu Svetlost i beskrajno Blaženstvo, koji zaista hoće da ostvare ono Najviše na svetu, moraju da slede neki duhovni put. Ja imam jedan put; imaju ga i drugi duhovni Učitelji. Svaki Učitelj ima svoj put, a na kraju, svaki put vodi istom cilju. Možda svi putevi vode u Rim, ali čovek mora da ide jednim putem. Oni koji ovde meditiraju, a nisu moji učenici, na kraju će osetiti potrebu za duhovnim Učiteljem. Ja im dajem inspiraciju. Potom, kad se inspirišu, kad budu hteli da idu do kraja puta, do krajnjeg Cilja, oni će pokušati da nađu svog učitelja. Tada će im njihov duhovni Učitelj reći šta bi trebalo, a šta ne bi trebalo da rade.

Majko, Ti odgovaraš na moju pesmu

Majko, Ti odgovaraš na moju pesmu:
Zato pevam.
Tvoja Ljubav je bezgranična, Majko, ja znam.
Čak i kad Te zaboravim u mojoj zlovolji,
Tvoja beskrajna Samilost i Mir privlače me Tebi.
Ti si moj okean, Majko; ja sam Tvoja najsitnija kap.
Zvezde, Mesec i Sunce, svi su večni pratioci
U tvojoj Kosmičkoj Igri.

O Jogi najvišeg ranga, sada je red ne mene

O Jogi najvišeg ranga, sada je red na mene.
Sad prihvati venac moje potpune predaje.
U šumi moga srca potpuno sam izgubljen.
Ali, tu ja vidim osmeh Tvoje Zvezde Vodilje -
Dođi, dođi. Bez tebe vina moga srca
Nikad neće proizvesti muziku, znam, znam.
Zato te privlačim u moje grudi.
O Jogi najvišeg ranga, sada je red na mene.

Čudotvorac

Njegov život je život čudotvorca.
Počeo je od sebe.
Sebe je voleo,
Sebe je uhvatio,
Sebe je naučio.

Započeo je da podučava.
Niko nije prošao kroz to učenje nepromenjen.
Njegov život je neprekidno kretanje
Naviše i unutra.
Doktrine on nema.

Njegova nebeska lepota i Bog
Žive pod istim krovom.
Njegova zemaljska dužnost i Bog
Žive u istoj sobi.

I — Ostvarenje

Prosvetljenje

Na ovom svetu postoji samo jedna stvar koju vredi imati, a to je prosvetljenje. Da bismo stekli prosvetljenje, moramo da imamo iskrenost i poniznost. Na nesreću, na ovom svetu iskrenost je odavno umrla, a poniznost se još nije ni rodila. Pokušajmo da oživimo našu iskrenost i pokušajmo da, pomoću svoje težnje, ubrzamo rođenje poniznosti. Jedino ćemo tada biti u stanju da ostvarimo Boga.

Prosvetljenje nije nešto što je veoma daleko. Ono je veoma blizu; ono je u nama samima. U svakom trenutku možemo da svesno rastemo u prosvetljenje putem našeg unutrašnjeg napretka. Unutrašnji napredak se postiže stalnim žrtvovanjem. Žrtvovanjem čega? Žrtvovanjem pogrešnih, zlih misli i pogrešnog poimanja istine. Žrtva i odricanje idu zajedno. Čega ćemo se odreći? Fizičkog tela, porodice, prijatelja, rođaka, naše zemlje i sveta? Ne! Moramo da se odreknemo našeg sopstvenog neznanja, naših lažnih predstava o Bogu i Istini. Isto tako, moramo da žrtvujemo Bogu rezultat svakog dela. Božanska vizija ne ostaje više nedostižna kad rezultate svojih dela ponudimo Unutrašnjem Pilotu.

U našem svakodnevnom životu mi često govorimo o našem ropstvu i slobodi. Ali, ostvarenje kaže da tako nešto kao što je ropstvo i sloboda ne postoji. Ono što zaista postoji je svest – svest na raznim nivoima, svest koja uživa u sebi u svojim raznim ispoljavanjima. U oblasti ispoljavanja, svest ima razne stepene. Zašto se molimo? Molimo se zato što nas naša molitva vodi od nižeg ka višem stepenu prosvetljenja. Molimo se zato što nas naša molitva dovodi bliže nečem čistom, lepom, nadahnjujućem i ispunjujućem. Najviše prosvetljenje je Ostvarenje Boga. To prosvetljenje mora da se odigra ne samo u duši, već i u srcu, umu, vitalu i telu. Ostvarenje Boga je svesno, potpuno i savršeno sjedinjenje sa Bogom.

Mi želimo da volimo svet; svet želi da voli nas. Mi želimo da ispunimo svet; svet želi da ispuni nas. Ali, ne postoji veza između nas i sveta. Mi osećamo da su naše postojanje i postojanje sveta dve potpuno različite stvari. Mi mislimo da je svet nešto potpuno odvojeno od nas. U tome, međutim, žalosno grešimo. Šta je prava veza između nas i sveta? Bog. Ako najpre priđemo Bogu i vidimo Boga u svetu, onda će nam svet, bez obzira koliko grešaka činimo, ne samo progledati kroz prste, već će nas i duševno voleti. Slično tome, kad vidimo mane, slabosti i nedostatke sveta, moći ćemo da oprostimo svetu, a potom nadahnemo, okrepimo i prosvetlimo svet, upravo zato što u njemu osećamo Božije Prisustvo.

Ako ne vidimo Boga u svim našim aktivnostima, frustracija će carovati u našem svakodnevnom životu. Ma koliko iskreno da se trudimo da udovoljmo svetu, ma koliko iskreno da se svet trudi da udovolji nama, frustracija će se isprečiti između našeg razumevanja i razumevanja sveta. Izvor frustracije je neznanje. Neznanje je majka razorne frustracije. Ako se dublje zadubimo u neznanje, videćemo da je ono u celini igra nesvesnosti. Frustracija se može potpuno ukloniti iz našeg života jedino kad uđemo u Izvor čitavog postojanja. Kad uđemo u izvor našeg sopstvenog postojanja i postojanja sveta, mi prilazimo Stvarnosti. Ta stvarnost je naše stalno Blaženstvo, Blaženstvo Daha Božijeg.

Svet nije ni moj ni vaš ni bilo čiji. Nipošto! Svet pripada Bogu i jedino Bogu. Zato moramo da budemo zaista mudri. Moramo da najpre pođemo Vlasniku, a ne vlasništvu. Vlasništvo je bespomođno; ono ne može ništa da učini samo od sebe. Vlasnik je taj koji može da učini šta god hoče sa Svojim vlasništvom. Zato prvo moramo da postanemo jedno sa Bogom, a potom ćemo automatski postati jedno sa Božijim posedom. Kad postanemo jedno sa Bogom i Njegovim posedom, nesumnjivo i nepogrešivo ćemo moći da osetimo da je svet naš i da mi pripadamo svetu.

Neznanje i prosvetljenje su kao noć i dan. Mi moramo da prvo uđemo u prosvetljenje, a potom unesemo prosvetljenje u noć neznanja. U suprotnom će preobražaj neznanja biti težak, spor i nesiguran. Ući u domen neznanja, a da prethodno nismo postigli prosvetljenje, znači poći negativnim putem. Ako idemo putem tame i nastojimo da nađemo svetlost u tami, mi idemo negativnim putem. Najbolji put, pozitivan put kojim ćemo stići do svetlosti, jeste put same svetlosti, obilne svetlosti, beskrajne Svetlosti. Ako sledimo put svetlosti, prosvetljenje će nam sigurno osvanuti.

Hajde da pogledamo naviše i spustimo Svetlost odozgo. Čim pogledamo naviše, Božija Milost se spušta. U samoj prirodi Božije Milosti je da se spušta na svakog pojedinca na svetu. Kad želimo da se uspnemo ka Bogu sa neznanjem, to je kao da se penjemo uz planinu sa teškim teretom na plećima. Naravno da je to težak zadatak. Umesto da to učinimo, mi možemo da ostanemo u podnožju planine i plačemo za Božijom Milošću, koja je spremna i gori od želje da siđe k nama iz Najvišeg. Suvišno je i reći, Bogu je beskrajno lakše da siđe u naše neznanje nago nama da se sa našim neznanjem popnemo do Boga.

Prosvetljenje je svesna svesnost duše. Prosvetljenje je svesna vizija Stvarnosti koja će se ispoljiti. Prosvetljenje je mogućnost preobražena u praktičnost. Prosvetljenje je nalik na Božiji čarobni štapić. Običan čarobnjak na ovom svetu koristi svoj štapić da pretvori jednu stvar u drugu. Kad Bog koristi prosvetljenje u svetu, konačna svest zemlje smesta ulazi u Beskonačno i postaje Beskonačno.

Prosvetljenje je prvi ljudski uvid u Božiju svemoguću Moć, bezgraničnu Samilost, beskrajnu Svetlost i savršeno Savršenstvo. Naše prosvetljenje nas navodi da osetimo šta Bog zaista jeste. Pre prosvetljenja, Bog je teorijski; posle prosvetljenja, Bog postaje praktičan. Zato je prosvetljenje božanska magična moć koja nam omogućava da vidimo Stvarnost koja je nekad bila mašta. Kad prosvetljenje osvane nekom ljudskom biću, Bog nije više samo obećanje, već istinsko dostignuće.

Prosvetljenje je u umu i u srcu. Kad je um prosvetljen, mi postajemo Božiji Izbor. Kad je srce prosvetljeno, mi postajemo Božiji Glas. Ovde, u fizičkom svetu, um se znatno razvio. Pošto je čovek razvio svoj intelektualni um, on se uzdigao iznad životinje, jer je nivo uma viši od nivoa fizičkog ili vitala. Čovek je razvio kapacitet uma, ali nije razvio kapacitet srca. Kad razvijemo srce, videćemo da je njegova sposobnost daleko veća nego što smo zamišljali. Kad razvijemo jedinstveni osećaj u našem srcu da smo mi Božija najviša Vizija i da smo za Božije savršeno ispoljavanje, doći će do prosvetljenja.

Pitanje: Moramo li da odbacimo sve materijalne ciljeve da bismo ostvarili Boga?

Šri Činmoj: Od vrhunske je važnosti kako koristimo materijalni život. Materija, kao takva, nije učinilo Bogu ništa nažao; ona nije antibožanska. Mi smo ti koji koristimo materijalne stvari na jedan pogrešan način. Mi moramo da uđemo u materijalni život pomoću svetlosti naše duše. Nož možemo da upotrebimo da probodemo nekog, ili pak da isečemo neku voćku i podelimo je sa drugima. Na vatri možemo da kuvamo, a pomoću vatre takođe možemo da spalimo sebe ili da zapalimo nečuju kuću.

Moramo da osetimo da materija i duh idu zajedno. Materija mora da bude svesni izraz našeg duha. Ako kažete da je materija sve, da ne postoji duh, da ne postoji viši život, da ne postoji unutrašnja stvarnost, onda moram da kažem da grešite. Postoji unutrašnja stvarnost, postoji beskonačna Istina koja želi da se izrazi u materiji i pomoću materije. Materija je usnula i ona mora biti probuđena. Duh mora da vodi i oblikuje materijalni život.

Ali, najpre moramo da razumemo čemu je namenjen materijalni život. Ako pod materijalnim životom podrazumevamo niže vitalno uživanje i ispunjenje grubih želja, onda je beskorisno da nastojimo da istovremeno prihvatimo duhovni život. Ali, ako materijalni život znači život širenja – širenja srca, širenja ljubavi – onda materija i duh mogu da idu zajedno. U ovom materijalnom životu mi moramo da vidimo Mir, Svetlost i Blaženstvo. U ovom trenutku u umu vidimo jedino ljubomoru, strah, sumnju i sve druge nebožanske stvari. Ali, u tom istom umu mi možemo i moramo da osetimo sklad, ljubav i druge božanske osobine. Ako želimo te osobine od materijalnog života, onda materijalni život može da se savršeno dobro odvija uporedo sa duhovnim životom.

Pravi materijalni život nije samo jedenje, spavanje i disanje. Materijalni život je značajan život i on se na kraju mora pretvoriti u život posvećenosti. Sada mi u fizičkom svetu nastojimo da posedujemo ljude i stvari. Ali, materijalni život će imati smisla jedino ako prestanemo da se trudimo da posedujemo i počnemo da nastojimo da se posvetimo. Jedino kad se posvetimo Svevišnjem, neuporedivom Cilju ostvarenja Boga, naš život će nam se otkriti kao poruka Istine, poruka Beskraja, Večnosti i Besmrtnosti.

Pitanje: Kad mislim o svim manama i nebožanskim osobinama u sebi i u mojim drugovima učenicima, prosvetljenje mi izgleda milionima kilometara daleko.

Šri Činmoj: Kad je neko zaista prosvetljen, on neće videti druge kao nesavršena ili beznadežna ljudska bića. Onog trenutka kad doživi prosvetljenje, on će osetiti istinsko jedinstvo sa ostalima i videće takozvane nesavršenosti u drugima kao jedno iskustvo koje Bog ima u njima i kroz njih.

Pošto si ti moj učenik, hteo bih da ti kažem da ti vidiš u sebi više nesavršenosti, više ograničenja, više tame nego što bih ja uopšte mogao da zamislim. Za mene si ti potpuno prirodan i normalan; ti si Božije dete i ti imaš sve prilike i sposobnosti da ostvariš, ispoljiš i ispuniš Božansko ovde, na zemlji. Prosvetljenje je nešto što si imao, ali si ga sada zaboravio; to nije nešto potpuno novo.

Onaj kome je zaista stalo do prosvetljenja mora da oseti da raste od svetlosti, preko više svetlosti sve do obilja svetlosti. Ako tragalac uvek oseća da je duboko uronjen u more neznanja, onda bih hteo da kažem da on nikad, nikad neće izaći iz neznanja, jer moru neznanja nema kraja. Ali, ako čovek oseća da raste od iskre svetlosti u sveprožimajuću, najvišu Svetlost, prosvetljenje smesta izgleda lakše i spontanije.

Pitanje. Da li mi zapravo možemo da osetimo da naše ostvarenje dolazi, ili se ono javlja spontano i neočekivano?

Šri Činmoj: Pravo ostvarenje ne može da se odigra neočekivano. Postepeno, postepeno mi dolazimo do tačke u kojoj ostvarujemo Boga. Ako je neko na pragu ostvarenja, on će znati da je to stvar dana ili meseci ili godina. Ostvarenje je potpuno svesno jedinstvo sa Bogom. Sad, ako čovek nema ograničeno svesno jedinstvo sa Bogom, kako može da odjednom stekne neograničeno svesno jedinstvo sa Bogom? Istina je da Bog može da učini sve, da On može da svakom tragaocu podari ostvarenje ne tražeći ništa od njega. Ali, ako bi Bog tebi dao ostvarenje a da nisi meditirao ni vodio duhovni život, onda bi to svako očekivao.

Neki ljudi postignu ostvarenje nakon samo četiri ili pet godina meditacije, dok se drugi, koji su meditirali trideset, četrdeset ili pedeset godina nisu ni primakli ostvarenju. Ali, moraš da znaš da čoveku koji ostvario Boga posle samo četiri ili pet godina meditacije to nije prva inkarnacija u kojoj traga. On je započeo svoje svesno putovanje davno pre nego što si ti i pomislio na Boga. On sada dovršava svoje putovanje ka ostvarenju Boga, dok ti možda tek započinješ svoje. A opet, moramo da znamo da čak i ako smo meditirali tokom mnogih prošlih inkarnacija, pa i nekoliko godina u ovoj inkarnaciji, to još uvek ne znači da zaslužujemo Boga. Božija Milost je ono što je delovalo u našim prethodnim inkarnacija, a Božija Milost nam i u ovoj inkarnaciji pomaže da Ga ostvarimo.

Ako stalno, čitavog života meditiraš, ti možeš da očekuješ ostvarenje, ali samo u Božijem odabranom Času. Ti bi ga možda hteo odmah, ali Bog možda zna da će za čovečanstvo biti više štete nego koristi ako Ga ostvariš sada. Zato Bog ima sopstveni čas za tvoje ostvarenje, a kad se taj čas primakne, bićeš toga svestan.

Pitanje: Šta zaista znači ostvarenje Boga?

Šri Činmoj: Ostvarenje Boga, ili sidi, znači Samootkriće u najvišem smislu te reči. Čovek može da svesno ostvari svoje jedinstvo sa Bogom. Sve dok je tragalac u neznanju, on će osećati da je Bog neko drugi ko ima beskrajnu Moć, dok je on, tragalac, najslabije biće na zemlji. Ali, onog trenutka kad ostvari Boga, on spoznaje da su on i Bog apsolutno jedno i u unutrašnjem i u spoljašnjem životu. Ostvarenje Boga znači čovekovo svesno poistovećenje sa njegovim apsolutno najvišim Sopstvom. Kad čovek može da se poistoveti sa svojim najvišim Sopstvom i da zauvek ostane u toj svesti, kad može da to pokaže i ispolji po svojoj volji, to je ostvarenje Boga.

Sad, ti si proučavao knjige o Bogu, a ljudi su ti rekli da je Bog u svima. Ali, ti nisi ostvario Boga u svom svesnom životu. Za tebe je sve to mentalno razmatranje. Ali, kad je neko Bogoostvaren, on svesno zna šta je Bog, kako On izgleda, šta On hoće. Kad postigne Samoostvarenje, čovek ostaje u Božijoj Svesti i govori s Bogom oči u oči. On vidi Boga i u konačnom i u Beskonačnom; on vidi Boga i kao ličnog i kao bezličnog. A u tom slučaju, to nije mentalna halucinacija ili mašta. To je direktna stvarnost. Ta stvarnost je stvarnija nego to što te sada vidim tik pred sobom. Kad čovek govori nekom ljudskom biću, tu je uvek veo neznanja – tama, nesavršenost, nerazumevanje. Ali, između Boga i unutrašnjeg bića onog ko Ga je ostvario ne može biti neznanja, ne može biti vela. Tad čovek može da razgovara sa Bogom jasnije, ubedljivije i otvorenije nego sa nekim ljudskim bićem.

Kao obična ljudska bića, mi osećamo da su beskrajni Mir, beskrajna Svetlost, beskrajno Blaženstvo i beskrajna božanska Moć čista fantazija. Mi podležemo sumnji, strahu i negativnim silama za koje osećamo da su sasvim normalne i prirodne. Ne možemo ništa da volimo čisto, čak ni same sebe. Mi smo u konačnom, svađamo se i bijemo i za nas ne postoji tako nešto kao što je mir ili svetlost ili blaženstvo. Ali, oni koji vežbaju meditaciju zalaze duboko unutra i vide da postoji pravi mir, svetlost i blaženstvo. Oni stiču bezgraničnu unutrašnju snagu i vide da se možemo suprotstaviti sumnji i strahu i pobediti ih. Kad postignemo ostvarenje Boga, naše unutrašnje biće preplavljuju Mir, Ravnoteža, Spokoj i Svetlost.

Pitanje: Postoje neki putevi koji govore o cilju kao o prosvetljenju, a postoje drugi, koji govore o cilju kao o ostvarenju Boga. U čemu je razlika između prosvetljenja i ostvarenja Boga?

Šri Činmoj: Ponekad, kad govorimo o prosvetljenju, hoćemo da kažemo da smo bili u tami u pogledu nekog predmeta dugi niz godina, a da sada imamo unutrašnju mudrost, ili da je sada ta oblast u našoj svesti prosvetljena. Ali, to je samo jedna iskra bezgraničnog Prosvetljenja, i tu iskricu ne možemo nazvati ostvarenjem Boga.

Puno prosvetljenje, potpuno i sveprosvetljujuće prosvetljenje jeste ostvarenje Boga. Ali, ponekad, kad je tragalac u najvišoj meditaciji, on stiče neku vrstu unutrašnjeg prosvetljenja i na pola sata ili sat čitavo njegovo biće, čitavo njegovo postojanje, postaje prosvetljeno. Ali potom, nakon sat ili dva, on ponovo postaje onaj stari; on opet podleže željama i nebožanskim osobinama. Prosvetljenje se odigralo, ali to nije bilo transcendentalno Prosvetljenje koje se desilo Budi i drugim duhovnim Učiteljima. Takvo sveispunjujuće, sveprosvetljujuće Prosvetljenje je isto što i ostvarenje Boga. Ostvarenje Boga znači stalno i večno Prosvetljenje, transcendentalno Prosvetljenje. Kad dobijemo ostvarenje Boga, automatski se u našem spoljašnjem, kao i unutašnjem postojanju, odigrava beskrajno Prosvetljenje.

Prosvetljenje o kome se govori ovde na Zapadu, a i u Japanu, samo je privremeni blesak svetlosti u svesti koja teži. Nakon nekog vremena, ono bledi do beznačsjnosti, jer u njemu nema trajne stvarnosti. Trajnu stvarnost dobijamo samo stalnim, večnim i transcendentalnim Prosvetljenjem, a to je ostvarenje Boga.

Pitanje: Nakon što neko ostvari Boga, da li se i dalje ponaša kao obično ljudsko biće?

Šri Činmoj: Kad upotrebimo izraz «ostvarenje», ljudi su vrlo često zbunjeni. Oni osećaju da je jedna ostvarena osoba potpuno drugačija od jedne obične osobe, da se ponaša na veoma neobičan način. Ali, hteo bih da kažem da jedna ostvarena osoba ne mora i ne bi ni trebalo da se ponaša na neuobičajen način. Šta je ona ostvarila? Krajnju Istinu u Bogu. A ko je Bog? Bog je neko ili nešto potpuno normalno.

Kad neko ostvari Najviše, to znači da on ima unutrašnji Mir, Svetlost i Blaženstvo u bezgraničnoj meri. To ne znači da će njegov spoljašnji izgled ili spoljašnje crte biti nešto posebno drugačiji, zato što su Mir, Svetlost i Blaženstvo u njegovoj unutrašnjoj svesti. Ako neki Učitelj postigne ostvarenje, to ne znači da će mu izrasti dva velika roga ili dugačak rep, ili da će na neki drugi način postati nenormalan. Čak i ako neki duhovni Učitej ostvari Najviše, on i dalje jede, spava, govori i diše, baš kao i ostali. Ali, jedan duhovni tragalac će moći da u njemu oseti ogroman mir i čistotu.

Božansko postoji upravo u čoveku. Ne moramo da živimo u himalajskim pećinama da bismo dokazali našu unutrašnju božanstvenost; tu božanstvenost možemo da iznesemo na površinu u našem normalnom, svakodnevnom životu. Duhovnost je apsolutno normalna, ali smo, na nesreću, mi došli dotle da osećamo da je nenormalna, zato što u ovom svetu neznanja vidimo veoma malo duhovnih ljudi. Ali, takvo osećanje je žalosna greška. Prava duhovnost je prihvatanje života. Najpre moramo da prihvatimo život takav kakav jeste, a potom moramo da pokušamo da obogotvorimo i preobrazimo lice sveta pomođu naše težnje i pomoću našeg ostvarenja.

Neduhovni ljudi često misle da ostvarena osoba, ako je zaista ostvarena, mora da u svakom trenutku izvodi čuda. Ali, čuda i ostvarenje Boga ne moraju obavezno da idu zajedno. Kad pogledate nekog duhovnog Učitelja, vi vidite Mir, Svetlost, Blaženstvo i božansku Moć. Uđite u njegovu svest i sigurno ćete osetiti te stvari. Ali, ako očekujete nešto drugo od jedne ostvarene duše, ako dođete nekom duhovnom Učitelju mislieći da će on ispuniti vaše bezbrojne želje i učiniti vas multimilionerom, onda ste u potpunoj zabludi. Ako je takva Volja Svevišnjeg, Učitelj lako može da nekog preko noći učini multimilionerom. On može da odozgo spusti materijalno blagostanje: ali, obično to nije Volja Svevišnjeg. Volja svevišnjeg je unutrašnjes blagostanje, a ne spoljašnje gomilanje.

Pitanje: Postaje li svako ko ostvari Boga duhovni Učitelj?

Šri Činmoj: Svake godine na stotine studenata stiču magistraturu na Univerzitetima. Neki od njih se zaposle u nekoj kanceleriji, ili preduzeću, dok drugi počinju da poučavaju. Slično tome, u duhovnom životu, neki ljudi koji su ostvarili Boga uče druge kako da ostvare Boga, a drugi to ne rade. Oni koji ne podučavaju svet ipak su Bogoostvareni. Mi to ne možemo poreći. Međutim, njima je bilo potrebno mnogo inkarnacija da prebrode prepreke neznanja, pa su sada zaista umorni. Nije lako ostvariti Boga, i oni osećaju da su delovali kao istinski božanski junaci na bojnom polju života. Borili su se protiv straha, sumnje, strepnji, briga, nesavršenosti, ograničenja i vezanosti i pobedili su te sile. Sad osećaju da imaju sva prava da se povuku sa bojnog polja i odmore se. Njihove duše se obrate Bogu, pa ako Bog kaže da oni ne moraju više da svesno učestvuju u kosmičkoj Igri i da mogu da samo posmatraju, oni se povlače. Ako imaju Božiju dozvolu, naravno da mogu da ostanu pasivni.

Ali, one duše koje učestvuju u Božijem ispoljavanju takođe čine nešto veoma veliko. One možda ne učestvuju aktivno u svetu, možda ne idu od mesta do mesta da bi podučavale ili otvarale duhovne centre i prihvatale učenike, ali u svojoj meditaciji nastoje da iznutra ponude prosvetljenje, dajući svoju svesnu dobru volju čovečanstvu. Koliko ljudi uopšte nudi svoju dobru volju čovečanstvu? Obični ljudi se svađaju, tuku i svesno ili nesvesno čine mnoge stvari protiv Božije Volje. Ali, u slučaju pomenutih ostvarenih duša, one ne ulaze ni u kakve sukobe sa Božijom Voljom; njihova volja postaje jedno sa Božijom Voljom.

Mi ne možemo da kažemo da je onaj ko spolja radi za manifestaciju veći od onog ko radi iznutra. Najvažnije je slušati Božiju Volju. Mi ne možemo da kažemo da je onaj ko plače zarad čovečanstva i nastoji da pomogne veći od onoga ko se povlači. Veliki je jedino onaj ko sluša Božiju Volju. Ako Bog kaže jednoj prosvetljenoj duši: „Nije mi potrebno da ideš unaokolo od mesta do mesta. Samo daj svoju Svetlost iznutra“, onda je ta osoba velika time što iznutra nudi svoju Svetlost. A ako Bog kaže drugoj duši: „Hoću da ideš u svet i nudiš čovečanstvu Svetlost koju imaš“, onda ona postaje velika time što pomaže čovečanstvu. Sve zavisi od toga šta Bog hoće od određene duše.

Pitanje: Jednom si rekao da kad neki tragalac postigne najviše ostvarenje, automatski dolazi i duhovno ispoljavanje. Da li bi mi objasnio šta podrazumevaš pod tom vrstom ispoljavanja?

Šri Činmoj: Kad neko dobije ostvarenje, ako ostane u svetu, automatski počinje ispoljavanje. Kad staneš pred oslobođenu, potpuno ostvarenu dušu, šta se dešava? Smesta vidiš ogromnu razliku između sebe i nje. Prvo što vidiš u njoj je Mir: u njenim očima videćeš beskrajni Mir. Od njenog tela dobićeš osećaj Čistote, Čistote kakvu nisi osetio nikad dotad ni u svom životu ni u bilo čijem životu. Kako to da ta osoba zrači Čistotu, Svetlost i božanska Moć, a drugi ne? Baš zato što je potpuno ostvarena. Ona vam ništa ne priča, ona vam ništa ne govori, ali od samog njenog prisustva dobijate beskrjni Mir, beskrajno Blaženstvo, beskrajnu Svetlost. Zato ostvarenje automatski pokazuje svoju sposobnost, a to je ispoljavanje. Unutrašnje ostvarenje Učitelja ispoljava se kroz njegov spoljašnji oblik, a to je telo.

Postoji još jedan oblik ispoljavanja, koji nalazimo više na fizičkom nivou; to je ispoljavanje božanstvenosti na zemlji. To ispoljavanje se odigrava kad neki duhovni Učitelj namerno odluči da probudi duhovno gladne osobe. Ima mnogo ljudi na svetu koji su duhovno gladni, ali nemaju Učitelja ni duhovni put. Zato Učitelj nastoji da ih inspiriše i razgori plamen svesne težnje u njima i da ih dovede na duhovni put.

Kad neki duhovni Učitelj, uz pomoć svojih najdražih učenika, nastoji da ispolji božanstvenost na zemlji, ponekad ga ljudi pogrešno razumeju. Oni misle da on hoće da preobrati sve ljude. Ali, Učitelj ne postupa sa misionarskom motivacijom. Hrišćanski misionari su otišli u Indiju i druge krajeve sveta, govoreći: „Postoji samo jedan spasitelj, a to je Hrist“. Ali, ako je Hrist jedini spasitelj, šta je onda bio Buda? Šta je onda bio Krišna? Šta su bili Ramakrišna i ostali veliki Učitelji? Svaki istinski duhovni Učitelj je spasitelj, suvišno je i reći. Ali, reći da je on jedini spasitelj, ili da je njegov put jedini put, to je glupost. Ako ja kažem da je moj put jedini put i da ćete otići u pakao ako me ne prihvatite, biću najgluplja osoba na svetu.

Na našem putu mi nećemo da preobraćamo nikoga: mi hoćemo da inspirišemo. Mnogi od vas ovde prisutnih niste moji učenici i nećete to ni postati. Ali, meni je izuzetno drago što ste došli i izuzetno sam vam zahvalan za vaše prisustvo. Božijom Milošću, ja imam sposobnost da vas inspirišem. Vi možete da uzmete tu inspiraciju od mene, a onda da odaberete bilo koji put koji želite. Ja sam odigrao svoju ulogu time što sam vas inspirisao.

Jedan ostvareni Učitelj nikad, nikad ne pokušava da nekog preobraća; on jedino nudi dušama koje teže svoje ostvarenje u obliku inspiracije. Zato Učitelj mora da postupa kao obično ljudsko biće. Ako ne postupa kao ljudsko biće, ako ne jede, ne odmara se i ne razgovara kao što to čine ljudi, onda će ljudi reći: „Oh, ti si toliko iznad nas! Nama je naprosto nemoguće da budemo poput tebe“. Ali, duhovni Učitelj kaže: „Ne, ja radim sve što i vi radite. Ako mogu da jedem istu hranu, ako mogu da se družim sa vama onako kako se vi družite sa drugima, a da ne izgubim svoju najvišu svest, zašto onda i vi ne biste mogli da uđete u život Najvišeg?“ Tako jedan Učitelj inspiriše svoje učenike.

Kad postoji ostvarenje, unutar tog ostvarenja videćete ispoljavanje. Ispoljavanje je spoljašnji oblik ostvarenja, a onaj ko je zaista duhovan smesta će u samom ostvarenju osetiti ispoljavanje. Običnim ljudima, čovečanstvu, za to je potrebno vreme. Ako sam nešto ostvario i ispoljio to u fizičkom svetu, srce čovečanstva to oseća, ali će fizičkom umu možda biti potrebno nešto malo vremena da opazi i razume to ispoljavanje. U oblasti ispoljavanja, Učitelj ima posla sa neznalačkim, netežećim ljudima, ili emocionalno ograničenim ljudima koji ne uviđaju punu Učiteljevu svetlost. Ali, jedan veliki aspirant vidi ostvarenje i ne može da odvoji ostvarenje od ispoljavanja.

Pitanje: Ima li neke razlike između oslobođenja i ostvarenja, ili je to jedna te ista stvar?

Šri Činmoj: Velika je razlika između oslobođenja i ostvarenja. Oslobođenje je mnogo niže od ostvarenja. Čovek može da postigne oslobođenje u jednoj inkarnaciji, a ostvarenje u nekoj narednoj inkarnaciji. Ili, čovek može da postane i oslobođen i ostvaren u istoj inkarnaciji. Ali, nije moguće da se postigne ostvarenje, a da se pre toga ne postigne oslobođenje. Ponekad će neki velki duhovni Učitelj, ako zaista bude imao sreće, dovesti sa sobom nekoliko zaista oslobođenih duša da mu pomognu u njegovom ispoljavanju. Šri Ramakrišna je, na primer, doveo odozgo Vivekanandu i Bramanandu. Neke od tih oslobođenih duša koje ulaze u zemaljsku arenu sa velikim Učiteljima ne mare za ostvarenje. One dolaze jedino da pomognu. Druge, poput Vivekanande, hoće i ostvarenje.

Oslobođena duša je oslobođena od neznanja, od svetovnih, nebožanskih osobina. Oslobođena duša će inspirisati druge svojim prisustvom. Ona će ih inspirisati da budu čisti, jednostavni, dobrodušni i puni ljubavi. Iz nje će se izlivati ogromna čistota i vedrina i drugi će želeti da je dodirnu, govore sa njom, gledaju je u lice. Može se reći da je oslobođena duša mnogo više od sveca. Istina, svetovna tama, nečistote i druge stvari neće ući u oslobođenu dušu, jer će ona sve vreme biti na oprezu kako im ne bi dopustila da uđu. Ali, ostvarena duša je mnogo viša. Ona je svesni nerazdvojni deo Boga.

Oslobođena duša zna da postoji jedna posebna soba u kojoj boravi i ima svoj oltar. Ona zna da takođe postoji i kuhinja, koja je skroz prljava i puna nečistota. Obični ljudi nemaju posebnu sobu, nemaju nikakav oltar. Oni su sve vreme zaključani u kuhinji, pa naravno da ne mogu da uđu u sobu u kojoj je živa božanstvenost. Oslobođena duša je u stanju da živi u sobi sa oltarom, ali se plaši da će je, ako uđe u kuhinju da bi pomogla drugima, nebožanske stvari odande napasti, pa će im opet podleći, kao što je to bilo i pre oslobođenja.

Ali, ostvarene duše su izuzetno moćne. One znaju šta su i odakle su došle. Zahvaljujući svojoj univerzalnoj i transcendentalnoj svesti, one mogu da uđu u neznanje čovečanstva, u zemaljsku svest kao takvu, i prosvetle je bakljom svoje svetlosti. One to čine iz svoje beskrajne samilosti, a ne zato što u sebi imaju još iskušenja ili loših sila. Ne! One namerno ulaze u neznanje, kako bi čovečanstvo moglo da se iz korena preobrazi. Ali, samo ostvarene duše visokog reda mogu da prihvate taj smeli izazov.

Oslobođena duša je kao dete, veoma lepo i čisto. Ali, dokle možete da budete sa detetom? Sa njegovom sposobnošću ne možete da odete daleko, ni da ostvarite Najviše. Ali, ostvarena osoba je poput zrelog čoveka, koji može da vam ponudi ogromnu težnju, svetlost, mudrost i živu stvarnost. Oslobođena duša će vas inspirisati da idete putem, ali će vas ostvarena duša ne samo inspirisati, već i voditi do cilja.

Ostvarena duša ne samo da je vodič, ne samo da je put, već je i sam Cilj. Ona se najpre pretvara da nije čak ni vodič, već samo neko ko inspiriše tragaoca. Potom ona dolazi i kaže tragaocu da je vodič, ali ne i put. Međurim, postepeno, ona pokazuje da ja ona sama takođe i put. I na kraju, ona čini da tragalac oseti njenu bezgraničnu Samilost i pokazuje mu da ne samo da je vodič i put, već i sam Cilj, tragaočev sopstveni Cilj.

Jedna ostvarena duša može da dotakne podnožje drveta ostvarenja, ili može da se popne na najvišu granu i odozgo donese voće da bi ga podelila sa čovečanstvom koje čeka dole. To je ostvarenje. Ali, čak je i onaj ko samo dodirne drvo ostvarenja i ostane da sedi u podnožju drveta, a da se ne penje uz njega niti odozgo donosi bilo šta, superiorniji od oslobođene duše.

A opet, nije lako postići oslobođenje. Veoma je, veoma teško osloboditi se neznanja. Od miliona i milijardi ljudskih bića na zemlji, možda ima deset ili dvadeset, pa možda čak i sto oslobođenih duša. Ali, sam Bog zna koliko je malo ostvarenih duša. Ostvariti najviši Apsolut kao svoj sopstveni i stalno osećeti da to ostvarenje nije nešto što ste zapravo postigli, već nešto što večito jeste – to se zove ostvarenje.

462

Oslobođena duša obično ne mari za ispoljavanje Boga na zemlji. Ona oseća da je, kad postigne oslobođenje, njena uloga u kosmičkoj Drami okončana. Ostvarena duša vapi za ispoljavanjem Boga. Ona oseća da je, kad postigne ostvarenje, njena uloga u kosmičkoj Drami tek započela na ispravan način.

Oslobođena duša je slobodna od mreža neznanja, a istovremeno se veoma čuva od divljeg neznanja. Ostvarena duša je otkrila svoju unutrašnju božanstvenost, koja je preplavljena Božijom svevidećom Vizijom i sveispunjujućom Stvarnošću.

Oslobođena duša koristi Boga u skladu sa svojom sposobnošću. Ostvarena duša koristi Boga samo kad to traži Bog Lično.

Ljudsko i nestvarno u nama nestaju u oslobođenju.

Božansko i svarno u nama počinju u ostvarenju.

Žmurke

Svaki minut me inspiriše
Da pokušam.
Svaki sat me usavršava
Da se uspnem.
Svaki dan me prosvetljuje
Da dosegnem.

U mom pokušaju
Shvatio sam šta mogu da budem.
U mom usponu
Shvatio sam ko večito jesam.
Kad stignem
Bog i ja prestaćemo da igramo našu vekovnu igru:
Žmurke.

II — Ispoljavanje i savršenstvo

464

Šta se podrazumeva pod duhovnim savršenstvom? Stalna sposobnost da se živi u Bogu i da se pokazuje Bog svakim svojim pokretom.

Duhovno savršenstvo

Da bi se usavršio naš ljudski život, daleko je najpotrebnije blaženstvo naše duše. Kad živimo u fizičkom, bezbrojni oblaci želje su prirodni, neophodni i neizbežni. Kad živimo u duši, večno uspinjući plamenovi težnje su prirodni, neophodni i neizbežni.

Kad živimo u duši, mi spontano gajimo Boga. Njegov Mir, Blaženstvo i Moć postaju naši, apsolutno naši, i mi rastemo u duhovno savršenstvo. To savršenstvo je istovremeno naše božansko nasleđe u ljudskom telu i naše nebesko pravo po rođenju na zemaljskom tlu.

Ljudsko u nama mora živeti pod zaštitničkim krilima duše. Božansko u nama mora leteti u Onostrano na krilima duše. Ljudskom u nama na kraju mora postati neophodan preobražaj. Božanskom u nama na kraju mora postati neophodno ispoljavanje.

Savršenstvo je ono što sam nasledio od Boga u mom unutrašnjem životu. Preobražaj je ono što sam nasledio od Boga u mom spoljašnjem životu.

Šta je savršenstvo? Savršenstvo je ostvarenje. Savršenstvo je ispoljavanje. Savršenstvo u unutrašnjem svetu znači ostvarenje. Savršenstvo u unutrašnjem svetu znači ispoljavanje. Tragalac predstavlja spoj individualnosti i ličnosti. Kad tragalac odnese svoju nesebičnu individualnost u najvišu viziju Stvarnosti i ponudi svoju svevoleću ličnost Apsolutnom Onostranom, on postiže savršenstvo u svetu Večnosti Beskraja.

Neki ljudi kažu da savršenstvo ne postoji ni na Nebu ni na zemlji. Ja ne mogu da se složim sa njima. Savršenstvo postoji na Nebu i na zemlji. Sam plač zemlje je savršenstvo. Sam osmeh Neba je savršenstvo. Duševni plač zemlje i blistavi osmeh Neba moraju ići zajedno. Jedino će tada savršenstvo osvanuti na Božijem Licu.

Kad zemlja plaće, ne smemo da mislimo da je zemlja niža od Neba, a kad se Nebo smeši, ne smemo da mislimo da je Nebo nadmoćnije od zemlje. Ne, nije tako. Bog, čovek koji raste, onaj je koji plače kroz zemlju i pomoću zemlje da bi ostvario sve što na kraju može da bude. I opet je Bog, ispunjeni čovek, onaj koji se smeši kroz Nebo i pomoću njega, ostvarujući ono što već jeste.

Potpuna i savršena predaja će se odigrati jedino kad naše savršenstvo ne budemo smatrali savršenstvom ukoliko ostatak čovečanstva ostaje nesavršen. Ako sebe nazivamo Božijom decom, onda su i drugi Božija deca. Oni možda zaostaju nekoliko kilometara za nama, ili možda čvrsto spavaju. Ali, oni moraju da dosegnu Cilj da bi savršeno Savršenstvo osvanulo na zemlji. Mi ćemo nastojati da pobedimo naš strah, našu sumnju, našu ljubomoru i druge negativne sile. Ali, kad zaronimo duboko unutra, nakon što smo postigli ono što smo želeli za sebe, osetićemo da je zadovoljeno samo naše ograničeno ja. Naše šire ja, koje je čitavo čovečanstvo, daleko je, daleko od savršenstva. Zato ćemo nastojati da uklonimo strah, sumnju, strepnju, brige i druge nebožanske sile iz čovečanstva.

Na našem putu, mi osećamo da savršenstvo mora da bude potpuno i celovito. Mi znamo da u svojoj prirodi imamo nesavršenosti, a da istovremeno imamo ograničeno savršenstvo. Ako u ovom trenutku caruje nesavršenstvo, moramo da se suočimo sa tim nesavršenstvom i preobrazimo ga u savršenstvo. Pomoću naše svesne molitve, meditacije, koncentracije i kontemplacije, može se usavršiti nesavršenstvo prošlosti, a tama jučerašnjice može se preobraziti u Svetlost.

Pitanje: Šta nas sprečava da postignemo savršenstvo?

Šri Činmoj: Šta nas sprečava da postignemo savršenstvo? Naša popustljivost prema sebi. U popustljivosti prema sebi mi osećamo da u našem životu ima nešto što je apsolutno neophodno i da je to uživanje. Kad vapimo za uživanjem i hoćemo da ostanemo u uživanju, da postanemo samo uživanje, savršenstvo je nedostižno. Ali, kad plačemo za božanskom Radošću, Blaženstvom, Ushićenjem, tad ulazimo u okean savršenstva. Ako budemo neprestano plakali, naučićemo kako da plivamo u moru savršenstva.

Kad imamo unutrašnji plač za Blaženstvom, mi skačemo u more savršenstva. To je prvi korak. Ali, kad taj unutrašnji plač postane stalan, mi plivamo u moru savršenstva. Kad smatramo Radost i Blaženstvo svojim ciljem, savršenstvo automatski raste u nama i polako ali sigurno mi postajemo more blaženstva. Ali, naša sklonost životu uživanja i naše upuštanje u život uživanje je ono što nas sada sprečava da postanemo savršeni.

Pitanje: Da li je Bog bio savršen pre nego što je stvorio univerzum?

Šri Činmoj: : Da, Bog je bio savršen. Ali, kao što nema kraja našem sopstvenom savršenstvu, tako nema kraja ni Božijem Savršenstvu. Mi koristimo izraz «večno prevazilazeće Onostrano». Bog neprekidno prevazilazi Sebe. Božije savršenstvo znači poruku Njegovog sopstvenog Samoprevazilaženja. Dok nisi znao da sviraš klavir, tvoj cilj, koji je bio tvoja predstava o savršenstvu, bio je da naprosto odsviraš ispravne tonove i bio si izuzetno srećan kad si video da sviraš tačne tonove. Nakon nekoliko godina, tvoje savršenstvo je bilo u tome da znaš da odsviraš nekoliko muzičkih komada. Potom je tvoje savršenstvo bilo da budeš u stanju da odsviraš nekoliko remek-dela na klaviru, i tako dalje. I kad je Bog u pitanju, On je imao Viziju stvaranja, a sada On gleda kako Njegova evolucija polako, ali sigurno, napreduje ka Najvišem.

Savršenstvo je takvo. Kad imaš nešto izvrsno, misliš da je to savršenstvo. Potom vidiš da se to što imaš može proširiti ili poboljšati, i ideš dalje napred. Poruka napretka je savršenstvo. Savršenstvo je neprekidni napredak u Božijoj Svetlosti.

Bog je nesumnjivo bio savršen pre stvaranja, ali je sada Svom Savršenstvu dodao poruku ispoljavanja. Naravno da Božiji smisao savršenstva raste i da je On daleko prevazišao Svoj prethodni nivo, Svoje prethodno savršenstvo, Svoju prethodnu Viziju. Savršen je bio, ali sada On hoće da bude savršen na jedan drugi način, na viši način, na ubedljiviji način.

Pitanje: Da li je duša uvek bila savršena?

Šri Činmoj: Duša je oduvek bila savršena, ali, kao što sam već rekao o Bogu, moramo da znamo na kojoj visini je duša i koliko još visoko može da se uzdigne. Današnja visina je savršena za dušu danas, ali sutra duša može da vidi još višu visinu, i mora da je dosegne. Ptica duše je sada na određenoj grani, za koju misli da je najviša. Ali, ona potom pogleda naviše i vidi da postoji jedna još viša grana, pa skoči na tu granu. Zatim opet vidi nešto više i odlazi tamo. Svaki put kad baci pogled, ona vidi nešto više. Mesto gde duša stoji je savršeno na neko vreme, ali potom ona sagledava širu oblast i odlazi sve više i više. Nema kraja visini koju ona može da dosegne.

A opet, kad se radi o ispoljavanju, duša zna koliko je Božije Svetlosti pokazala ili ispoljila u svojim prethodnim inkarnacijama i koliko može da ispolji u budućim inkarnacijama. U prethodnoj inkarnaciji bilo je to samo malo, u sadašnjoj inkarnaciji nešto više, a u budućim inkarnacijama će možda biti mnogo više. Dakle, kao što visoko, više, najviše predstavljaju savršenstvo duše u smislu visine, kada je reč o ispoljavanju savršenstvo duše se izražava u stepenima: mnogo, više, najviše.

Pitanje: Da li će se Božija Stvarnost ikad naći na Zemlji?

Šri Činmoj: Bog ima dva imena: jedno je San, drugo je Stvarnost. Sa Svojim Snom, On ulazi u svet Svog ispunjenja, koje mi nazivamo stalnim ispoljavanjem stvarnosti. Najviša Stvarnost je preobražaj ljudske prirode, koja je u ovom trnutku napola životinjska, napola božanska. Najviša Stvarnost se može ispoljiti ovde na zemlji, ali će zato biti potrebno podosta vekova, a možda i više. To ne znači da mi moramo da ostanemo nepokretni i neaktivni – daleko od toga! Svakog dana ćemo se truditi da plovimo na Brodu Božijeg Sna i vidimo kuda nas taj Brod vodi. Ako svesno i stalno budemo sedali u Brodu Božijeg Sna, onda će nas polako, sigurno i nepogrešivo taj Brod Sna odvesti na Obalu Božije Stvarnosti. Ta Obala Stvarnosti nije negde na Nebu; ona je ovde, u našem svakodnevnom životu, u našim misima, u našim delima, u samom našem postojanju na Zemlji.

Svi svetovi su stvarni. Ali, ovaj svet, ova planeta, značajnija je od drugih nivoa, jer je Bog odredio da samo na ovoj planeti može doći, i da će i doći, do ostvarenja. Šta je ostvarenje? To je svesno jedinstvo sa Bogom Beskrajnim. Jedino u ovom svetu aspirant može da svesno postane jedno sa Bogom Beskrajnim.

Ovde, na zemlji, mi možemo da zadobijemo stalno jedinstvo sa beskrajnom Svetlošću i beskrajnom Istinom, jer je Stvarnost ovde življa, ispoljenija. Ne mislimo o Raju i paklu. Naše ljudsko poimanje Raja i pakla je potpuna zabluda. Drugi svetovi zaista postoje; mi možemo da odemo u njih u snu, ili tokom meditacije. Ali, ako zaista hoćemo da budemo jedno sa Bogom, onda je ova Zemlja jedino mesto gde možemo da vidimo Stvarno u sebi, u čovečanstvu i u Samom Bogu.

Preobražaj i svršenstvo fizičke prirode

Ni individualni napor ni individualno odricanje ne može dovesti do preobražaja vaše svesti. Taj preobražaj ja moguć jedino kada se spusti viša Svetlost.

Razmišljati o fizičkom preobražaju, a da čovek nema neku vrstu ostvarenja, znači graditi kuću od krova.

Predanost mora da gleda naviše sa sklopljenim rukama. Preobražaj mora da gleda naniže sa dlanovima okrenutim ka zemaljskoj svesti.

I silazak Istine u nižu prirodu i uspinjanje niže prirode u višu Istinu mogu da reše problem nad problemima: prosvetljenje ljudske svesti. One su podjednako efikasne i podjednako brze.

Iznad svega

Čovek iznad svega:
To je visina
Moje životinjske spoznaje.

Ljubav iznad svega:
To je visina
Moje ljudske spoznaje.

Jedinstvo iznad svega:
To je visina
Moje božanske spoznaje.

Ispoljavanje Boga iznad svega:
To je visina
Mog apsolutnog Savršenstva.

Dve različite stvari

Ljubav je jedno.
Posedovanje je drugo.

Posedovanje je jedno.
Sreća je drugo.

Sreća je jedno.
Postignuće je drugo.

Postignuće je jedno.
Savršenstvo je drugo.

Pitanje: Bog je mogao da čoveka učini savršenim od početka. Zašto nas je On uvalio u sve ove nevolje kroz koje prolazimo da bismo postigli savršenstvo?

Šri Činmoj: Bog je mogao da čoveka učini savršenim od početka. Zašto nas je On uvalio u sve ove nevolje kroz koje prolazimo da bismo postigli savršenstvo?

Šri Činmoj: Bog je mogao da započne Svoje stvaranje savršenstvom. Ali, na sreću, ili na nesreću, to Mu nije bila namera. Bog je hteo da preko neznanja dođe do Znanja, preko ograničenja do Punoće, preko smrti do Besmrtnosti.

U spoljašnjem svetu mi vidimo ograničenje, nesavršenost, sumnju, strah i smrt. Ali, u unutrašnjem svetu vidimo Svetlost, Mir, Blaženstvo i Savršenstvo. Kad živimo u Božijoj svesti, nema nesavršenstva. Sve je Savršenstvo. Kad se svesno poistovetimo sa Božijom Svešću, mi zapažamo da nema nesavršenosti, pošto je Bog savršeno Savršenstvo. Ali, ako ne živimo u toj božanskoj Svesti, naravno da će nas podjarmiti nesavršenstvo spoljašnjeg sveta.

Bog je božanski Igrač. On igra Svoju božansku Igru i on zna konačni rezultat. U svakom trenutku On otkriva Sebe u nama i pomoću nas, uprkos činjenici da mi vidimo, štaviše, i stvaramo ogromni jaz između sebe i Boga. U fizičkom svetu, jadi, nevolje, frustracije i očajanje kroz koje prolazimo predstavljaju samo iskustva na našem putu ka krajnjem Cilju. Ali ko, na kraju krajeva, ima ta iskustva? Bog i jedino Bog. Ono što se zapravo dešava, jeste da Bog otkriva sam Sebe u Svojoj ispoljenoj tvorevini. Tragalac za Svevišnjim, koji živi u Svevišnjem, pošto je jedno sa Svešću Svevišnjeg, vidi i oseća da je njegov život, i unutrašnji i spoljašnji, projekcija Božijeg večno prevazilazećeg Savršenstva koje raste u savršeno Savršenstvo.

Pitanje: Da li će se proces težnje ka savršenstvu ikad okončati?

Šri Činmoj: On se nikad neće okončati, zato što Sam Bog ne želi da okonča Svoju kosmičku Igru. Ono za šta danas osećamo da je krajnje savršenstvo, sutra će biti samo polazna tačka našeg putovanja. To se dešava zato što naša svest evoluira. Kad svest evoluira na viši nivo, istovremeno i naš osećaj za savršenstvo postaje viši. Hajde da uzmemo savršenstvo kao jedno dostignuće. Dok smo u obdaništu, savršenstvo koje tu ostvarimo može da bude veoma dobro za taj nivo. Ali, iz dečijeg vrtića polazimo u osnovnu školu, srednju školu, višu školu i univerzitet. Kad steknemo svoju magistraturu u savršenstvu, to dostignuće je znatno veće od onog koje smo postigli u obdaništu. Ali, čak i tada ćemo možda osećati da ima mnogo više stvari koje moramo da naučimo. Tada ćemo dalje učiti i još više proširiti svoju svest.

Ako dete misli da će mu magistratura uvek biti nedostižna, ono se vara. Duhovna lestvica ima priličan broj prečki. Ako ne stupimo na prvu prečku, kako se onda možemo popeti na poslednju?

Cilj savršenstva

Savršenstvo je tragaočevo ispunjujuće ostvarenje i najpotpunije ispoljavanje. Na zemlji se rodilo sve drugo osim savršenstva, savršenog Savršenstva.

Savršenstvo je drvo.
Savršeno Savršenstvo je plod.

Čovekovo razmišljanje o savršenstvu je njegovo neznanje. Čovekova koncentracija na savršenstvo je njegovo znanje. Čovekova meditacija na savršenstvo je njegova mudrost. Čovekova kontemplacija na savršenstvo je njegovo unutrašnje oko koje prosvetljuje svet i preobražava svet.

Božija Poruka je Savršenstvo.
Čovekova poruke ja iskušenje.

Božija Poruka je Savršenstvo.
Čovekova poruka je frustracija.

Božija Poruka je Savršenstvo.
Čovekova poruka je uništenje.

Cilj Savršenstva i duša slobode idu zajedno. Onaj ko dostigne stanje slobode duše ovladao je svojim spoljašnjim životom i obesmrtio svoj unutrašnji život. On je izabrani Božiji instrument. On je Božiji direktni kanal. On je predstavnik Boga na zemlji.

Plači i pokušavaj.

Kad plačemo da vidimo transcendentalnu Svetlost i kad pokušavamo da usavršimo svoju spoljašnju prirodu, naše savršenstvo nije više nedostižno. Savršenstvo je naše.

Upotrebi i kontroliši.

Kad upotrebljavamo ono božansko u nama i kontrolišemo ono životinjsko u nama, savršenstvo počinje da se rađa u nama. Cvet savršenstva cveta.

Vidi i budi.

Kad nastojimo da vidimo istinu Božijim Okom, a ne našim sopstvenim očima, i kad svesno nastojimo da budemo predani Božiji instrumenti, savršenstvo smesta sviće. Zlatno Sve-savršenstvo doziva naša srca koja teže.

Kad koristimo izraz «Nebo», mi osećamo da je to Nebo sama Svetlost, Blaženstvo i Savršenstvo. Ali, gde je to nebo? Ono je duboko u nama, u najdubljim dubinama našeg srca. I Visoko Nebo i Više Nebo i Najviše Nebo su u nama.

Kad ponudimo naše duševne misli našoj braći i sestrama, mi živimo na Visokom Nebu. Kad ponudimo rezultate našeg duševnog delovanja čovečanstvu, živimo na još Višem Nebu. Na kraju, kad ponudimo naše duševno postojanje čitavom čovečanstvu, bezrezervno i bezuslovno, živimo na Najvišem Nebu.

Naše putovanje moramo da započnemo inspiracijom. Svakodnevno moramo da duboko u sebi, u svim svojim aktivnostima, osetimo neophodnost da budemo inspirisani. Bez inspiracije ne može biti pravog dostignuća. Potom moramo da pođemo korak dalje. Nakon inspiracije, moramo da osetimo ogromnu potrebu za težnjom. Moramo da težimo da dostignemo Zlatno Sve, da vidimo Zlatnu Obalu Onostranog, večno prevazilazećeg Onostranog. To je ono što očekujemo od težnje, uspinjućeg plamena u nama.

Ali, ni težnja nije dovoljna. Moramo da meditiramo. Težnji je potrebna meditacija. Kad meditiramo, moramo da osetimo da ulazimo u Beskonačnost, Večnost i Besmrtnost. To nisu fatamorgane, već naše pravo blago. Jednog dana, svi ćemo ući u naše božansko blago – Beskonačnost, Večnost i Besmrtnost. Oni su naše pravo po rođenju.

Potom, kad u svojoj meditaciji uznapredujemo, kad meditacija počne da nam donosi svoje plodove, ulazimo u oblast ostvarenja. Mi ostvarujemo najvišu Istinu u ovom telu, ovde na zemlji. Ne moramo da idemo nigde drugde da bismo ostvarili Boga. Ne moramo da odemo u pećine Himalaja ili da sedimo na snegom pokrivenoj planini da bismo ostvarili Boga. Ne. Ovde, na zemlji, moramo da ostvarimo najvišu Istinu.

Ali, čak ni ostvarenje nije dovoljno. Nakon ostvarenja, moramo da pokažemo to ostvarenje. Ako ne pokažemo svoje ostvarenje, postupamo kao škrtica koji nagomilava blago. To nije ispravno. Moramo da naše ostvarenje, u obliku otkrovenja, ponudimo čovečanstvu. Pa ipak, ni ostvarenje nije dovoljno. Moramo da uđemo u oblast ispoljavanja. Ako ne ispoljimo ono što smo ostvarili ovde na zemlji, ako Majka Zemlja ne dobije plod našeg ostvarenja i ako ga ne bude imala zauvek, nikad ne možemo biti istinski ispunjeni. Ovde, na zemlji, mora da se odigra ispoljavanje ostvarenja; a kada dođe do ispoljavanja, neizostavno će osvanuti savršenstvo. Savršeno Savršenstvo nije ništa drugo do apsolutno ispoljavanje Božije Transcendentalne Volje ovde na zemlji.

Mi smo svi tragaoci za beskonačnom Istinom. Naša je nezaobilazna dužnost da se uspinjemo visoko, više, najviše. Sva ljudska bića su došla na svet sa porukom savršenstva. Nijedno ljudsko biće na svetu neće ostati neostvareno. Nijedno ljudsko biće na zemlji neće ostati neispunjeno. Nijedno ljudsko biće na zemlji neće ostati nesavršeno.

Ostvarenje, ispunjenje i savršenstvo - to su tri brata. Ostvarenje je najmlađi, ispunjenje je srednji, a savršeno Savršenstvo je najstariji brat u porodici. Ta tri brata moraju da idu zajedno. Oni moraju da idu putem težnje. Moraju da plivaju morem meditacije. Moraju da lete nebom kontemplacije.

Do ostvarenja Boga, otkrovenja Boga i ispoljavanja Boga može doći jedino kad čovek oseti da mora da prevaziđe sebe. Njegov današnji cilj nije krajnji Cilj. Današnji cilj mora biti prevaziđen sutra. Ako prevazilazimo sebe u svakom trenutku, duboko u sebi ćemo naći i ispoljiti poruku savršenstva.

Poznaju se

Po servilnosti sluge
Poznaje se gospodar.

Po jedinstvu zaljubljenika
Poznaje se voljeni.

Po ženinoj nesrećnosti
Poznaje se muž.

Po učenikovoj težnji
Poznaje se Guru.

Po čovekovom savršenstvu
Poznaje se Bog.

Svi oni nestaju

Tama nestaje
Kad se pojavi zora.

Mržnja nestaje
Kad se pojavi ljubav.

Ego nestaje
Kad se pojavi jedinstvo.

Neznanje nestaje
Kad se pojavi savršenstvo.

Pitanje: Ako su čitava tvorevina i sva interakcija između čoveka i njegove okoline samo ispoljavanja Boga, onda je čitav univerzum uistinu božanski. Ako je tako, šta je sa problemom zla?

Šri Činmoj: Tu mi grešimo. Bog je u svemu. Ovaj univerzim jeste ispoljavanje Boga, ali on još nije Božije Savršenstvo. Što se tiče čovečanstva, u njemu Bog napreduje ka Svom Samousavršavanju kroz proces evolucije. Do savršenstva još nije došlo. Sklad još nije savršen. Ništa još nije savršeno. Bog deluje, On se kreće, On čini sve; ali savršenstvo, božansko savršenstvo, nije se još pojavilo. Božansko savršenstvo je postepeni preobražaj celog našeg bića, čitave naše svesti. Preobražaj, savršenstvo i Besmrtnost – te tri stvari idu zajedno. Bog pokazuje Sebe u Svom ispoljavanju i kroz njega. On je sišao u materiju; Duh je sišao u materiju. Sad, pomoću težnje, Duh mora da se vrati u svoju najvišu sferu. Kad se on uspne do svoje najviše sfere i odozgo donese beskrajnu Svetlost, Mir i Blaženstvo u fizički svet, tad može doći do preobražaja. A kada se odigra taj preobražaj, savršenstvo će se neizostavno roditi u čovečanstvu i univerzumu.

Od slave ka slavi

Moje probuđeno telo
Hoda od slave ka slavi.

Moj preobraženi vital
Maršira od slave ka slavi.

Moj prosvetljeni um
Trči od slave ka slavi.

Moje oslobođeno srce
Leti od slave ka slavi.

Moja ispunjena duša
Pleše od slave ka slavi.