Pitanje: U jednoj od meditacija iz tvog dnevnika pomenuo si da je smrt prepreka. Uvek sam mislio da smatraš da je smrt samo jedan prelaz koji nam omogućava da se ponovo rodimo i da stalno napredujemo.

Šri Činmoj: Odlično. Da, rekao sam da je smrt prelaz. Rekao sam da su život i smrt kao dve sobe; život je moja dnevna soba, a smrt je moja spavaća soba. Kad kažem da je smrt prepreka, tu govorim o smrti iz jedne drugačije perspektive. Šta je prepreka? Prepreka je nešto što nas sprečava da idemo dalje. To je granica koju ne možemo da pređemo.

Ovaj život je zlatna prilika koju nam je dao Svevišnji. Ali, prilika je jedna stvar, a dostignuće druga. Naša duhovna evolucija, naš unutrašnji napredak, veoma je postojan, veoma spor, a istovremeno, krajnje značajan. Svakako da ima ljudi koji će stotinama ili hiljadama inkarnacija slediti normalni, prirodni ciklus rođenja i smrti. Tada će, jednog dana u Božijoj Večnosti, oni ostvariti Boga. Ali, postoje i iskreni, pravi tragaoci, koji su se duševno zakleli da će u ovoj inkarnaciji, sada i ovde, ostvariti Boga. Oni to kažu uprkos tome što znaju da ovo nije ni njihov prvi ni poslednji život. Oni osećaju da je beskorisno živeti bez ostvarenja Boga i hoće da ga postignu što je pre moguće. U takvim slučajevima, ako nastupi smrt, a oni još nisu postigli ostvarenje, smrt predstavlja prepreku. Ako neko kome je suđeno da umre u pedesetoj godini duševno teži, pa ako je, sa odobrenjem Svevišnjeg, u stanju da odloži smrt za još dvadeset ili trideset godina, šta će on da radi tokom tog perioda? Nastaviće da iskreno teži, da krajnje duboko meditira, da uzvišeno kontemplira. Biće kao trkač koji neometen trči ka Cilju. Za tih dvadeset ili trideset godina, on može stići do najdalje tačke, gde leži njegov Cilj.

Ali, ako ga smrt spreči, on neće ostvariti Boga u ovom životu. Veoma malo duša može da svoju narednu inkarnaciju smesta poveže sa prethodnom. Čim čovek stupi u svet, dolaze nebožanske kosmičke sile i napadaju ga, a neznanje, ograničenja i nesavršenosti sveta nastoje da prekriju dušu. U godinama detinjstva, dok se formira, čovek se ne seća ničega. Dete je nedužno, ne zna ništa i bespomoćno je. Potom, posle nekoliko godina, počinje da radi um. Između osme i dvanaeste godine, um komplikuje sve. Zato prvih jedanaest, dvanaest ili trinaest godina u narednoj inkarnaciji gotovo sve duše, iako su možda veoma velike i duhovne, zaboravljaju svoja prethodna dostignuća i svoj najdublji unutrašnji plač.Postoje duhovni Učitelji ili veliki tragaoci koji dožive po nekoliko visokih iskustava u detinjstvu, ili koji počinju da misle ili pevaju o Bogu u veoma ranom uzrastu, ali obično nema neke jake povezanosti između dostignuća duše na zemlji u njenoj prethodnoj inkarnaciji i godina detinjstva u sadašnjoj inkarnaciji. Postoji veza, veoma tanana veza, ali ona nema značajnijeg uticaja prvih dvanaest ili trinaest godina.

Neke duše ne povrate težnju svojih prethodnih inkarnacija do pedesete ili šezdesete godina. Iz duhovne perspektive, tih pedeset ili šezdeset godina u njihovoj narednoj inkarnaciji su potpuno protraćeno vreme. Zato, ako u ovoj inkarnaciji čovek izgubi pedeset godina, a u narednoj izgubi dvadeset ili trideset, izgubljeno je osamdeset godina. U tom slučaju kažem da je smrt prava prepreka. Tu prepreku moramo da uklonimo našom težnjom, našom neprekinutom težnjom. Težnja mora da bude kao metak. Ona mora da probije zid smrti.

Ali, iako će za to možda biti potrebno neko vreme, na kraju će unutrašnje biće spontano izbiti na površinu i čovek će u svojoj novoj inkarnaciji početi da se krajnje moćno i iskreno moli Bogu i meditira na Boga. Tada će videti da ništa iz njegove prošlosti zapravo nije izgubljeno. Sve je bilo sačuvano u svesti Majke Zemlje, koja je zajednički trezor za sve. Duša će uvideti koliko je postigla na zemlji; i sve je to bezbedno sačuvano n banci zemljine svesti. Vi ovde ostavite novac u banci. Onda možete da otputujete u Englesku, pa da se posle šest ili više godina vratite i podignete svoj novac. Duša čini istu stvar, pošto je bila napustila zemlju na deset ili dvadeset godina. Sva dostignuća duše se nedirnuta čuvaju u svesti Majke Zemlje. Majka Zemlja ih ponovo vraća kada se duša vrati da radi za Boga na zemlji.

Ništa se ne gubi, osim vremena. Ali, bolje je ostvariti Boga što je pre moguće, kako ne bismo izgubili našu svesnu težnju u tom prelaznom periodu. Ako možemo da poživimo na ovom svetu pedeset ili sto godina sa ogromnom iskrenom težnjom, možemo da postignemo mnogo toga. Ako nam pomogne neki duhovni Učitelj, moguće je ostvariti Boga u jednoj, ili u dve ili tri inkarnacije. Ako nemamo pravog Učitelja, ili ako nemamo iskrenu težnju, za to će nam biti potrebne na stotine i hiljade inkarnacija.