Mačkina želja

„Možeš li da nam ispričati još neke priče o životinjama?“ upitao je jedan učenik.

"Da", rekao je Učitelj. „Dozvolite mi da počnem sa još jednom pričom o mačkama.

„Godinama kasnije, kada je mladić otišao u drugu zemlju i postao pravi duhovni Učitelj, otišao je da održi predavanje u jednoj privatnoj kući. U jednoj prostoriji je bilo dvadesetak ljudi, a on je sedeo u drugoj prostoriji sa samo tri ili četiri osobe. Učitelj je morao da zapamti neke stihove i imao je pravu borbu sa svojim pamćenjem. Ako bi zaboravio jednu reč, onda bi ceo njegov govor bio uništen. Takve ozbiljne nevolje je imao kada je prvi put postao Učitelj. Dama koja je pozvala duhovnog Učitelja imala je mačku. Odjednom je njena mačka skočila u krilo duhovnog Učitelja. Zatim se mačka nije micala od njega. Duhovni učitelj je zamolio damu da dođe i odnese mačku.

„Oko osam sati, kada je došlo vreme, ušao je u drugu prostoriju gde su ljudi čekali da Učitelj održi predavanje. Opet je imao problema sa mačkom. Ona ga je stalno pratila, iako se veoma trudio da je drži podalje. Tog dana Učitelj je zaboravio sve svoje redove. Ali svi su mislili da je zaboravio zbog mačke, i da bi inače održao veoma dobar govor, što je bilo tačno.

„Deset minuta mačka ga je ometala. Konačno, Učitelj je rekao: „U redu, daj da pogledam mačku.“ Gledao je i gledao u mačku. Onda joj naglas rekao: „Da, znam šta želiš, ali ne mogu da ti dam odgovor trenutno. Sutra oko tri sata ujutru pitaću Boga da li će ti dati ljudsku inkarnaciju. Ako se ljudska inkarnacija ne može dati, može se bar dati inkarnacija psa; toliko ti sada bar mogu reći. Inkarnacija psa je sasvim moguća. Molim te, molim te ostavi me sada. Ako me ne ostaviš, onda neću razmatrati tvoj slučaj u tri sata.’

„Sve je to rekao na engleskom, čak ni na jednom mačjem jeziku, pred preko dvadeset tragalaca. U to vreme nije imao ni jednog učenika. Ljudi su u sebi govorili: ’Slušajte ovu priču o petlu i biku,’ ali mačka je bila dovoljno mudra da odmah ode.

„Verovali ili ne, mladi Učitelj je održao obećanje. U tri sata se koncentrisao na dušu mačke i upitao Svevišnjeg da li mačka može dobiti ljudsku inkarnaciju. Svevišnji je rekao da će odobriti ljudsku inkarnaciju za mačku u njenom sledećem rođenju.

„Kada je vlasnica mačke čula za ovo, bila je veoma zadovoljna. U ovu sočnu priču svi veruju, iako se to ne može dokazati. Kako možete dokazati da li će mačka biti ljudsko biće ili ne? To je stvar verovanja. Kad pričaš sočne priče da će nečiji sin biti car, kome god da si obećao sve će verovati. Dakle, kada su stigle ove dobre vesti, gospođa je prihvatila priču i poklonila Učitelju veoma veliku policu za knjige, TV set, tri stolice i još nekoliko stvari kao nagradu za buduću transformaciju svoje mačke. Takođe, sledeća dva-tri sastanka donosila je sok, kolače i druga osveženja. U to vreme Učitelj je bio veoma siromašan i držao je predavanja kod prijatelja, pošto nije imao učenika.

„Ali, Učitelj je znao da će se zapravo dogoditi katastrofa. Ovoj dami je bilo veoma lako da poveruje da će njena mačka postati ljudsko biće. Ali nije odvojila vreme da pomisli da će mačka prva morati da umre. Tek nakon što mačka umre mogla je da postane ljudsko biće. Da je vlasnik umro pre mačke, onda ne bi bilo problema. Ali mačka je bila toliko željna da ima ljudsku inkarnaciju da je umrla bez ikakvog logičnog razloga. Kada je mačka umrla, gospođa je bila potpuno besna. Imala je toliku naklonost prema mački da je zahtevala da Učitelj upotrebi svoju okultnu moć da je vrati. Ali mačka je zaista bila mrtva i Učitelj nije hteo da uradi tako nešto.

„Gospođa je postala jadna, jadna, jadna! Učitelj je od nje dobio pismo sa nepodnošljivim uvredama. Osećala je da je on odgovoran za smrt njene mačke, kao da on nema ništa drugo da radi nego da ubija mačke!

Verovali ili ne, toliko je volela mačku i toliko joj je nedostajala da je morala da ode u drugu zemlju gde je imala prijatelja koji je utešio. Najzad je jednog dana Učitelj primio pismo u kojem je pisalo da joj više ne nedostaje njena mačka, da je odana ljubav njenog prijatelja zamenila mačku.