Mentorova mačka

Učitelj se osmehnuo. „Kada sam rekao da mi je on mentor ili da sam taj mladić zapravo ja u mojoj poslednjoj inkarnaciji? To znači da ste pročitali moje misli; imate i okultnu moć. U redu, dozvolite mi da vam ispričam priču o mentorovoj mački.

„Kao što sam vam mnogo puta rekao, ako volite nekoga, morate voleti njegovu mačku, psa, vevericu, sve. Mladić iz prethodne priče je čak morao da voli psa svog mentora, koji je bio nepodnošljiv. Ali pošto je mentor zadržao ovog psa, šta je mladić mogao da uradi? Mentor je imao i mačku, čije zdravlje je stvaralo probleme. Mladić je isprobao sve vrste lekova na njoj, ali činilo se da nijedan lek ne može da izleči mačku. Ali Bog zna koliko je mentora imao ovaj mladić. Otišao je kod drugog svog mentora koji je bio homeopata da nabavi lek za mačku.

„Mladiću je bio izuzetno drag i ovaj drugi mentor. Pošto je bio praktičar homeopatske medicine, uvek je mnogo kritikovao alopatsku medicinu. I mladić se uvek slagao s njim. Bio je 'da-čovek'. Ovo dvoje su dostigli vrhunac međusobnog uvažavanja. Ako bi neko rekao da mladićevo pisanje uopšte nije dobro, taj mentor bi uzeo debelu knjigu i bacio je na kritičara. Bio je izuzetno naklonjen mladiću. Mladić je plivao u moru ljubavi ovog mentora.

„Ali čak ni homeopatski lek nije delovao. Mladić je znao da će mačka uginuti, ali šta je mogao da uradi pošto je ovo bilo suđeno? Ipak, nije imao srca da kaže svom mentoru da će mačka uginuti. Uvek je govorio: „Ne brini, ne brini“, baš kao indijski lekari. Čak i ako pacijent umire, oni do poslednjeg trenutka govore: 'Oh, on će sigurno biti izlečen za dan, dva, čak i ako pacijent umire, reći će: 'Da,' njemu je sve bolje.'

„Jednog dana se jadnoj mački zaista pogoršalo stanje; svi su to videli. Ali mladić je rekao: „Ja to vidim; biće izlečena.’

„Mentor je pobesneo. ’Ja to uopšte ne vidim! Umire. Svakim danom je sve gore i gore a ti moraš da mi govoriš takve laži. Ne treba mi takva lažna uteha.’

„Ovde se pojavio mladićev ponos. „Misliš da ja nemam nikakvu okultnu moć“, rekao je sebi. Zatim je svom mentoru rekao: „Dokazaću da je sve bolje.“ Iskoristio je ono malo okultne moći koju je imao i od tog trenutka mački je počelo da biva bolje.

"Za nekoliko sati mačka je bila sasvim dobro i mentor i njegova supruga su bili izuzetno srećni, ali su odali svo priznanje lekaru homeopatu, jer je mladić od njega dobio lek. Dva dana mačka je bila odličnog zdravlja, a vlasnik mačke poklonio je lekaru pedeset rupija i dve najvažnije knjige o homeopatiji. Mladić je bio oduševljen što je njegov drugi mentor, koji je bio starac, primio ove stvari.

„Ali Božja je volja bila da ovakvo čudo traje samo tri dana. Bog je hteo da mačka umre; stoga je trećeg dana mladić morao da povuče svoju okultnu moć i dozvoli mački da umre. Kada se ovo dogodilo, kakva je to nesreća bila u porodici mentora! Mentor je bio tužan i uznemiren iako ni na koji način nije krivio mladića. Osećao je da je lek taj koji je izlečio mačku, i znao je da, iako se čini da lek leči, pacijent može umreti svakog trenutka.

“Mladić nije imao srca da ode kod svog mentora nakon mačije smrti, iako je znao da ga mentor neće grditi. Božja volja je izvršena; stoga mu nije bilo žao mentorove mačke. Ali mu je bilo žao zbog mentorove patnje, pa ceo dan nije posetio ovog mentora. Mentor je bio veoma zadovoljan kada je mladić konačno došao da ga vidi, jer je video da je mladić pun saosećanja za njegovu tugu. Mentor nije imao srca da ga prekori što je stalno insistirao da će mačka biti izlečena. Smatrao je da ne zaslužuje grdnju, jer je bio običan mladić. Uvek se ponašao kao dobar podređeni, govoreći: „Da, da, tvoja mačka će biti izlečena.“

„U svakom slučaju, nakon što je mačka umrla, mentor i njegova žena su želeli da je sahrane uz malo čistote kako bi ubrzali njeno putovanje u unutrašnji svet. Odlučili su da će dozvoliti samo čistoj osobi da dodirne mačku. Pošto su i muž i žena bili slomljenog srca, nisu imali srca da sami zakopaju mačku. Imali su slugu, ali su smatrali da je sluga nesumnjivo nečist; dakle, nisu hteli ni da on sahrani mačku. Iako je sluga uvek hranio mačku, tog dana su iznenada osetili da sluga nije dovoljno čist da je dotakne. Osećali su da je mladić prava osoba.

„Tako je mladić morao da održi čist obred sahrane mačke. Mentor i njegova žena su rekli: `Hajde da upotrebimo sliku našeg Učitelja. Kakvu još čistotu čovek može imati?’ Mladić je stavio sliku Učitelja na grudi mačke i zajedno ih zakopao. Muž i žena su gorko plakali. Mladić se pridružio. I njegove suze su bile stopostotno prave.”