Učiteljev prasad⁵

Postojao je jedan indijski duhovni učitelj koji je živeo i podučavao na Zapadu mnogo godina. Jedne večeri nakon meditacije, Učitelj je želeo da ponudi svojim učenicima neki veoma poseban prasad koji mu je dao tragalac koji se upravo vratio iz posete Indiji. Ali kada je Učitelj sišao dole da kaže svojim učenicima da će podeliti prasad, svi su pričali tako glasno da ga niko nije čuo. Nekoliko učenika je primetilo Učitelja pored vrata i otišlo da uzmu prasad, ali većina njih nije obraćala pažnju na njega. Oni su jeli i razgovarali sa svojim prijateljima. Konačno je Učitelj pobesneo i zamolio neke od svojih bliskih učenika da upute sve nazad u salu za sastanke.

Kada su svi seli, Učitelj je rekao: „U Indiji kada primamo prasad od Učitelja, to je najbolji oblik meditacije, najveći blagoslov. Uzimanje prasada znači trenutno povećanje posvećenosti. To je velika pomoć za tragaočev život discipline i za njegov unutrašnji napredak. Tragaoci plaču i mole se danima i mesecima da bi mogli da odu u hram da prime prasad od svog omiljenog božanstva. Kada konačno dobiju prasad, shvataju ga kao najveći blagoslov i milost. Ali ovde, kada nudim prasad, nedostaje ispravan unutrašnji stav mojih učenika. Prasad nije nešto što treba olako shvatiti, prihvatiti ili odbaciti po svojoj slatkoj volji.”

Ali Učitelju“, rekao je jedan mladić, „nikada nisam razumeo zašto hrana koju pripremaju ljudska bića može biti tako posebna.“

Učitelj nije pokušao da sakrije svoju ljutnju ovim pitanjem. „Koliko sam vam puta rekao da kada se hrana duševno ponudi božanstvu, hrana postaje blagoslovljena i pročišćena. Čak i ako se neko posvađao ili potukao dok je kuvao, pošto veruje u tog određenog boga, taj određeni bog blagosilja njega i njegovu hranu. Ovde na Zapadu nemamo tu vrstu implicitne vere. Posle kuvanja, mogli bismo da tražimo od Boga da pročisti hranu, ali ne pomišljamo ni da je ponudimo Svevišnjem za zaštitu, pročišćenje ili dodatnu milost. Trebali bismo, ali to ne činimo."

Žena mladića je ustala. „Učitelju, sve si nam vrlo jasno rekao. Od sada ću svesno nuditi hranu koju kuvam Svevišnjem za Njegove blagoslove. Ali zašto se toliko nerviraš zbog pitanja mog muža?"

Učitelj je odgovorio: „Godinama sam vam nudio prasad, ali kada vam ga dam, muž će poslati svoju ženu, kao punomoćnika, da uzme blagoslov za njega, a roditelji će poslati svoju decu. Razlog zašto ti ljudi ne mogu da dođu nije zato što rade nešto najhitnije ili najvažnije. Ne, oni dole ogovaraju, upuštaju se u najobičnije vrste razgovora; ali ne mogu da dođu gore po prasad. Ponekad, da bih svakog uhvatio, stojim pored stepenica dok svi izlaze iz sale za meditaciju, ali čak i tada neki ljudi ne uzmu od mene prasad. Oni mu ne pridaju nikakav značaj."

Jedan učenik je protestovao: „Učitelju, danas je bio nesrećni izuzetak. Obično većina nas uzme od tebe.”

„Da“, reče Učitelj, „mnogo je onih koji dolaze, koji uzmu od mene, ali to ne shvataju ozbiljno i duboko. Prasad primaju opušteno, dok gledaju u nekog drugog ili razgovaraju ili jedu. Na sve moguće načine pokazuju nepoštovanje. Od šezdeset ili sedamdeset, jedva tri ili četiri osobe predano primi prasad od mene.

„Ali Učitelju“, upitao je jedan učenik, „kako to da mnogi ljudi u to vreme izgledaju izuzetno, izuzetno posvećeni, a ti i dalje kažeš da mi ne pokazujemo dovoljno poštovanja?“

„Da, neki ljudi su jako pametni; pokazuju lažnu posvećenost što više mogu. Ruke im bukvalno drhte kada dođu da prime prasad. Pokazuju drugima da će se srušiti pred mojim stopalima. Ali želim da vam kažem ljudi da posvećenost nema nikakve veze sa rukama; to je stvar srca“.

Svi učenici su se osećali jadno što su toliko godina razočaravali Učitelja po ovom pitanju. Jedan stariji učenik je rekao: „Učitelju, u pravu si i žao nam je što smo bili tolike neznalice. Ali na neki način moraš da nam oprostiš. Nismo toliko upoznati sa vašim indijskim običajima kao što je prasad, koji si nam upravo objasnio, ili sa drugim stvarima koje ponekad pominješ, kao što je ispravan način da se nešto uzme od Učitelja.”

"Istina", rekao je Učitelj. „Kada je u pitanju uzimanje prasada ili bilo čega drugog od mene, ponavljao sam svojim učenicima da ne koriste levu ruku. Možete da kažete šta god želite, možete da me nazovete sujevernim ili neukim, ali znam da ako ne može da koristite obe ruke — što je ono što više volim — bolje je da primi nešto desnom rukom. Leva i desna ruka su podjednako Božja tvorevina, istina; sve je Božija tvorevina. Ali zašto koristim svoju glavu, a ne noge da dodirnem stopala mog Učitelja? Znam da je ono najbolje u meni, i to je ono što želim ponizno da ponudim Učitelju.”

Jedna mlada devojka je rekla: „Učitelju, ja sam levoruka. Da li će to napraviti neku razliku u onome što si upravo rekao?"

Učitelj nije mogao da se ne nasmeje. „Šta ću sa svojom Zapadnom decom? Ako ste levoruki i slučajno imate indijskog Učitelja koji želi da koristite desnu ruku kada nešto prihvatite od njega, molim vas poslušajte ga. Trebalo bi da osećate da Učitelj radi veoma naporno da vam ugodi, da spusti Mir, Svetlost i Blaženstvo u izobilju. Zadatak Učitelja je mnogo teži od vašeg zadatka, a to je da koristite desnu umesto leve ruke. Pošto je ovaj zahtev tako jednostavan za vas, trebalo bi da osećate da morate da pokušate da udovoljite svom Učitelju barem na ovaj način. Koliko sam zahtevao od svojih učenika da koriste obe ili desnu ruku, ali ipak im je to suviše teško da se sete.”

„Učitelju“, rekao je jedan učenik, „deo razloga zbog kojih možemo zaboraviti je to što je ovo toliko strano našoj kulturi.

„To nije pitanje običaja ili kulture“, rekao je Učitelj. „To je pitanje posvećenosti i duševnosti. Kada je u duši i dete zna šta je najbolje uraditi. Ono zna šta je predanost. Prošle nedelje sam se oko pola sata igrao sa četvorogodišnjim detetom. Odjednom je došao i stao ispred moje stolice i rekao: „Volim te, volim te, volim te, volim samo tebe.“ Zatim je uzeo moju nogu, podigao je na lice i poljubio mi veliki prst. Sad vidi, dete je moglo da igra fudbal mojom nogom umesto da podigne nogu na svoje lice ili da me jednostavno šutne. Deca često rade takve stvari kada se igram sa njima. Ali ovo dete, kada je postalo jedno sa svojom dušom, znalo je šta znači posvećenost.”

„To je prilično neverovatno“, rekao je jedan učenik.

„Da“, odgovorio je Učitelj. „Pre neko veče sam imao sasvim drugačije iskustvo. Kada sam blagosiljao dete od pet godina, stavila mi je ruku na glavu kao da mi je uzvraćala blagoslov. Pogledaj njenu svest. Za razliku od malog dečaka, ona nije pokazivala nikakvu posvećenost. Posvećenost mora da bude spontana. Želim da sva moja duhovna deca neguju unutrašnju i spoljašnju posvećenost.”

Direktor Učiteljevog ašrama je ustao i poklonio se Učitelju i rekao: „Učitelju, sve si nam vrlo jasno rekao“. „Molim te da oprostiš našoj prošloj neosetljivosti i neznanju. Od sada ćemo ti pokazivati unutrašnju i spoljašnju posvećenost i poštovanje koje zaslužuješ.”

Zatim su učenici jedan po jedan prilazili Učitelju i posvećeno primali njegov blagoslov i prasad.