Učiteljeva poezija: kvantitet ili kvalitet?¹

Postojao je jedan veliki duhovni učitelj koji je bio veoma poznat i po svojoj duhovnoj visini i po svojim književnim sposobnostima. Učitelj je objavio nebrojene knjige eseja, kratkih priča, drama i pesama, koje su čitali i cenili njegovi učenici i sledbenici, kao i duhovni tragaoci širom sveta. Jednog dana mu je došao učenik-pesnik nakon što je pročitao Učiteljevu poslednju knjigu poezije.

„Učitelju, ti znaš da sam oduvek bio veliki obožavalac pesnika u tebi. Napisao si hiljade pesama, a čini se da tvom stvaralaštvu nema kraja. Ali znam, Učitelju, da je tvoja duhovna visina izvor tvojih pesničkih dostignuća. Dugo sam želeo da naučim o poeziji i poetskom stilu sa duhovnog stanovišta. Takođe, iako pišeš prvenstveno za tragaoca u nama, voleo bih da znam kako kritičar u nama treba da čita tvoju poeziju.”

„Sine, hajde prvo da definišemo šta podrazumevamo pod stilom. Ako je u pitanju metar ili pesnički ritam, onda želim da kažem da sam poznavao i poznajem engleski metar izuzetno dobro. U svojim ranijim pesmama napisanim u Indiji, bio sam izuzetno veran i odan engleskom metru. Ali svaki pesnik ima način da izrazi svoje unutrašnje iskustvo, svoju unutrašnju viziju; tako da svako ima svoj stil. Trenutno, živeći u Americi, zemlji koja voli slobodu, počeo sam da koristim ovaj ideal slobode. Sada pišem modernim stilom, odbacivši takozvani engleski metrički stil koji sam nekada koristio. Moj sadašnji stil se, međutim, neće uklapati ni u jedan postavljeni obrazac, kao što je onaj kojim piše savremeni svet, ili ono što biste mogli nazvati ultramodernim stilom. Ne mogu da pišem u ovakvom stilu."

„Što se tiče kvantiteta, sine moj, želim da ti kažem da ću nastaviti da pišem i pišem jer mi je Svevišnji obećao da će biti odgovoran za kvalitet moje poezije. Pošto mi je to rekao, a ja verujem, Njemu, nastaviću da pišem. Moja je odgovornost da stvaram i nudim svoje stvaralaštvo, a Njegova je odgovornost da inspiriše kvalitet u mom stvaralaštvu, pošto On stvara u meni i kroz mene. Ako mi inspiracija za pisanje dođe u količini, u jednom danu možda napišem 360 pesama. Ako ne dođe, možda će mi trebati tri ili četiri nedelje da napišem isti broj. Na svom poslednjem predavanju, napisao sam 1000 pesama za tri nedelje, osim što sam održavao jedan, a ponekad i dva govora dnevno, sastajao se sa učenicima i leteo iz jedne zemlje u drugu. Čak i tokom sati i sati koje smo proveli vozeći se u kolima, ćutali smo, a ja sam nastavljao da pišem i pišem.”

„Učitelju, ono što je najneverovatnije je da kod tebe izgleda kvantitet i kvalitet idu zajedno.“

„Kao što sam već rekao, sine moj, pošto je to Volja Svevišnjeg, neću se suzdržavati od pisanja i, dok pišem, Svevišnji će obratiti pažnju na moj kvalitet. Imam određeni standard. Kad pišem pesme, samo u vrlo, veoma retkim prilikama one padaju ispod tog standarda. Inače, pesnik u meni i kritičar u meni stalno idu zajedno; moja vizija i moja pravednost idu zajedno."

„E sad, kad dođemo do pitanja kritike, moramo biti veoma oprezni. Tačno je da mora postojati neka vrsta standarda, književnog ili drugog, ali vrlo često kritičari govore stvari samo radi kritike, da bi se osećali važnim ili velikim. Koliko je velikih pesnika, da ne govorimo o drugima koji su stekli svetski ugled, nemilosrdno uništeno kritikom sveta koja je bila apsolutno nezaslužena. Ovi ljudi su možda značajno doprineli Majci Zemlji, ali svojom nemilosrdnom kritikom svet je uništio njihove živote. Na mnoge velike pesnike, umetnike, pisce i druge svet je bacio svoju ljubomoru, sumnju, sumnjičavost, samovažnost i druge nebožanske osobine, a zbog ovakvog negativnog pritiska neki od njih su oboleli od ozbiljnih bolesti i umrli."

„Najveći indijski pesnik, Tagore, je takođe bio žrtva nemilosrdne kritike, posebno pre nego što je dobio Nobelovu nagradu za svoju poeziju. Kritičari nisu mogli da vide nikakvu vrednost, nikakav značaj u velikom delu njegovog stvaralaštva. Govorili su da je apsurdna. Ali kada je Tagore dobio Nobelovu nagradu, isti ti kritičari koji ranije nisu videli ništa u njegovoj poeziji iznenada su otkrili da je ona puna značenja i da sadrži neuporedivu visinu i dubinu.“

„Bog zna koliko ću još hiljada pesama napisati ako ostanem na Zemlji nekoliko godina. Moja deca će morati da me trpe. Nekima od njih možda je muka od mojih pesama, znam; ali ću ih još više razboleti. Neki od mojih učenika se, međutim, nikada ne razbole, jer nisu okusili ovaj nebožanski plod. Oni su zaista pametni i mudri. Ali neki koji nisu ni pametni ni mudri čitaju moje pesme i teško im je da ih svare, pa pate.”

„Učitelju, ti se šališ na račun svog književnog kapaciteta, ali dobro znaš koliko tvoji učenici čitaju i neguju tvoje pesme. Smatramo da su nam oni od velike pomoći u našem duhovnom životu. Nisam bolestan i nikada mi neće biti muka od tvoje poezije.”

„Dete moje, ponosan sam na tebe. Istina, postoje učenici koji čitaju moje pesme i kojima nikad nije muka jer, šta god da pišem, pokušavaju da oblikuju svoje živote prema mojim rečima. Oni iskreno žele da oblikuju svoje živote po mojoj volji. Oni osećaju da bez obzira šta sam - božanski ili nebožanski - žele da budu moji. Učenici koji su došli do ove spoznaje zaista mi udovoljavaju na moj sopstveni način.”

Sposobnosti velikog čoveka²

Postojao je duhovni Učitelj koji je u mladosti dostigao neviđene unutrašnje visine. Posle nekoliko godina Svevišnji je zamolio ovog mladog Učitelja da počne da otkriva i manifestuje svoju realizaciju u svom spoljašnjem životu. Učitelj je počeo da prima učenike, da održava predavanja i javne meditacije; a kako je postajao poznatiji, rastao je broj njegovih učenika i sledbenika. Ipak, čak i sa svojim sve gušćim rasporedom, Učitelj je nalazio vremena da komponuje muziku, piše drame i okuša se u slikanju i crtanju. Jedne večeri Učitelj je sa nekolicinom svojih bliskih učenika razgovarao o kreativnosti i manifestaciji.

„Vi znate da sam nedavno ponovo počeo da slikam i crtam, kao i u mladosti“, rekao je Učitelj. „Iako možda ne vidite ništa na mojim crtežima, ja im dajem tako bombastične naslove da osećate da sam u crteže uneo spoznaju i mnoge druge božanske stvari. Jednostavno prisiljavam svoje učenike da cene moje crteže.”

„Učitelju“, rekao je jedan učenik smešeći se ljubazno, „ti si raspoložen za šalu. Znaš da sam neke od tvojih ranijih kao i novijih slika prijavio na izložbu i konkurs. Naravno da se ti samo šališ, ali i pored toga, kako možeš da kažeš da ne cenimo umetnika u tebi? Naravno da cenimo!”

„Da, ali samo zato što ste me na sreću ili nesreću prihvatili kao svog duhovnog vođu“, odgovorio je Učitelj. Zatim je, postajući ozbiljniji, nastavio: „Iako trenutno nisam dovoljno poznat kao jogi, ako ili kada postanem veoma poznat, ne samo moji sopstveni učenici, već i iskreni tragaoci koji nemaju Učitelje oklevaće da me kritikuju. Reći će: ’Na kraju krajeva, on je Bogoostvarena duša. Šta mi razumemo?’ I u ovom stavu ima neke unutrašnje istine. Naravno, učenici drugih Učitelja će me prirodno kritikovati jer su lojalni drugom Učitelju."

„Šri Krišna je jednom rekao da ako neko zaista ima šta da ponudi u jednom polju, iako možda nije tako dobar u drugim oblastima, drugi neće biti gubitnici ako mogu da cene ono što on radi i u tim oblastima. Iako sa tehničke tačke gledišta možda ne zaslužuje tako visoku ocenu, njegova svest oličava nešto jedinstveno što drugi nemaju. Samo biti pored njega, biti u njegovom prisustvu je blagoslov.“

„Nije važno samo šta se radi, već i ko to radi. Dva ili tri puta se dogodilo da je jednom od najvećih indijskih pesnika trebalo da prikupi milione dolara da bi nastavio da vodi svoj univerzitet. Ali kako je mogao dobiti novac? Iako je bio poznati pisac, pevač, umetnik — veliki čovek u mnogim oblastima — ova dostignuća mu praktično nisu donela novac. Pošto mu je očajnički bio potreban novac, odlučio je da uradi nešto izuzetno. Tada je imao 76 ili 77 godina, ali je najavio da će plesati za javnost. Hiljade ljudi bi se odmah okupilo da ga gleda kako pleše, a on je mogao da zaradi koliko mu je bilo potrebno.

„Veliki političar je, međutim, bio njegov najdraži obožavalac. Njih dvojica su bili najintimniji prijatelji. Političar je pesnika nazivao „Gurudev“, kako su ga mnogi, mnogi ljudi znali, ne zbog njegove duhovne visine, već zbog njegove književne visine i unutrašnje dubine. Političar je rekao: „Gurudev, sve dok sam na Zemlji, neću ti dozvoliti da plešeš u javnosti. Molim te, reci mi koliko ti je novca zapravo potrebno.’ Pesnik je naveo veoma veliku sumu, misleći da će za njega to biti gotovo sitnica, pošto je njegov prijatelj bio sin Mahalakšmi, boginje prosperiteta. Političar mu je rekao da će mu za nedelju dana doneti tu sumu. Šta je onda uradio? Dao je svom prijatelju pesniku duplo više od onoga što je želeo, samo da bi ga spasao. Inače bi pesnik plesao i na taj način bi sakupio novac. Zašto bi ljudi došli da vide plesača čija je veština bila ne samo nepoznata, već i veoma sumnjiva? Samo zato što se radilo o poznatom čoveku u svojoj oblasti."

„Mada ovaj čovek nije bio igrač, kao pesnik, kao vizionar, kao čovek unutrašnje dubine, on je zaista bio nešto izuzetno. Samo biti u njegovom prisustvu, čak i da je njegov ples bio potpuno nevešt, bila bi inspiracija. Njegov unutrašnji kapacitet, njegova inspiracija i njegova težnja bi uzdigli svest njegove publike. Mnogo je zaista dobrih, odličnih plesača, ali po pitanju unutrašnje dubine ili unutrašnje visine oni nisu ni blizu standardu ovog pesnika. Naravno, ne kritikujem druge plesače zbog nedostatka unutrašnje dubine. Kao umetnici u svojim oblastima, možda su odlični. Ali zbog onoga što je ovaj voljeni pesnik-prorok doprineo na polju poezije, zbog onoga što je bio kao čovek, samo njegovo prisustvo moglo je da uzdigne svest njegovih obožavalaca, iako ga možda nigde nije bilo na polju igre. Kada je neko zaista sjajan u nekom polju, drugi nisu gubitnici ako provedu nekoliko sati s njim na drugom polju, iako to može biti potpuno strano njegovom izvornom području.”

„Učitelju“, upitao je jedan od učenika, „kažeš da će te ljudi ceniti kada postaneš poznat kao jogi, i na drugim poljima. Naravno, mi smo tvoji učenici, pa šta god da radiš, mi to volimo; uhvaćeni smo našom privrženošću tebi. Ali zar ljudi koji nisu u duhovnom životu već ne prepoznaju nešto u tebi? Zar ne vide nešto izvanredno u tebi?"

Učitelj je odgovorio: „Dozvolite mi da vam ispričam nešto što se dogodilo u ašramu gde sam boravio u mladosti. Jedan moj prijatelj me je zamolio da mu pomognem oko rada koji je pripremao za određenog nastavnika. U studijama mu nije išlo dobro. Pošto je ovo bio važan rad, on je veoma naporno radio na njemu i želeo je da ga pregledam. Složio sam se i napravio sam neke vrlo male izmene; Praktično ništa nisam uradio. Nažalost, dobio je veoma nisku ocenu na zadatku i osećao se jadno što je, uprkos činjenici da sam mu pomogao, i dalje loše prošao. Krivio je sebe, govoreći da je uz moju pomoć imao priliku da prođe veoma dobro, ali zbog sopstvene nesposobnosti nije uspeo.

Utešio sam ga i rekao: ’Daj da uzmem papir i pokušam nešto.‘ Ponovo sam otkucao papir i zadržao ga nekoliko meseci. Zatim sam, pošto sam nekada bio kod tog istog učitelja i još uvek sam bio u dobrim odnosima sa njim, zamolio učitelja da pogleda ovaj moj papir. Rado je prihvatio papir.

Sledećeg jutra me je pozvala njegova žena u njihovu kuću na osveženje i nas troje smo zajedno sedeli u njihovoj kuhinji. Obasuli su me s mnogo ljubavi, a onda je učitelji izvadio moj papir. Bio sam iznenađen što ga je već pročitao. Zatim ga je pažljivo pregledao sa mnom, visoko ga pohvalivši, rekavši da je to jedan od najboljih radova koje je ikada video. I na svakom mestu gde sam napravio manju promenu za svog prijatelja, on je napisao „apsurdno“ i „sve pogrešno“. On je zaokružio svaku od tih fraza koje sam ja dodao, nazivajući ih apsurdnim, ali je oduševljeno hvalio rad u celini.

Naravno, prvobitno nisam planirao da kažem svom bivšem učitelju šta sam uradio, ali dok sam odlazio da pokažem papir svom prijatelju, predomislio sam se i ispričao celu priču učitelju. Nije pokazao ni najmanji znak iznenađenja. Samo je rekao: „Vidi, moraš da znaš da postoji mala razlika između tebe i tvog prijatelja. Postoji mala razlika između tako napredne duše kao što si ti i tog konkretnog dečaka.’ Za njega su isti članak, iste ideje značile nešto sasvim drugačije jer dolaze od mene. Dakle, sine moj, ovaj učitelj je video nešto u meni, a to su učinili i mnogi drugi.”

„Učitelju“, rekao je učenik, „jednog dana će ceo svet prepoznati i ceniti ono što si ti u duhovnosti i takođe ono što radiš u ovim drugim poljima. U međuvremenu, zapamti da te tvoja duhovna deca vole, a mi volimo umetnika u tebi. Zaista to mislim.”

Učitelj se osmehnuo „Hvala ti, sine moj.”

Kako Učitelj daje iskustva³

Postojao je veliki duhovni učitelj koji je imao samo četrdeset ili pedeset učenika. Jednog dana nakon veoma visoke meditacije, jedan učenik koji je bio sa Učiteljem sedam godina je ustao i rekao: „Učitelju, ponekad dobijamo veoma, veoma visoka unutrašnja iskustva. Ali kad god ti ih kažemo, ta iskustva se više ne ponove. Ti si rekao da o svojim unutrašnjim iskustvima treba da ispričamo samo tebi, jer ako o njima bilo šta kažemo drugima, oni će biti ljubomorni na nas i iznutra će pokušavati da nas sruše. Ali ono što se dešava je da kada drugima, našim prijateljima učenicima, ispričamo nama se ta iskustva ponavljaju, ali kada kažemo tebi, u tom trenutku našim iskustvima dođe kraj.”

Učitelj se veoma rastužio i uznemirio. Rekao je: „Iskustva koja trenutno dobijate su nalik najmanjoj mogućoj ribi, najmanjoj ribi. Pogrešno je i apsurdno da mislite da vam ih ja, kada mi date te svoje ribice, neću vratiti, već da ću ih sam pohlepno proždrati, samo zato što imam više moći od vas. Ne moram da jedem vašu malu ribu. Imam svoju veoma veliku ribu koju mogu da jedem svaki dan.

„Ono što ne znaš je da kada mi pričaš o nekom iskustvu, to iskustvo uđe u mene kao tvoje vlasništvo i ja ga čuvam na sigurnom. Možda mislite da nećete dobiti isto iskustvo kada mi ga ponudite, ali to je zato što ga ja čuvam za vas. I ako ne dobijete dalja iskustva ove prirode, nemojte misliti da sam ljubomoran na vas, da sam vam oduzeo iskustvo i da vam više neću dati iskustva. Samo što je iskustvo koje ste dobili sada sa mnom, a ja vas pripremam za veće iskustvo koje će zahtevati mnogo vremena i razmatranja. Kada dođe vreme, daću vam to iskustvo. Tada ćete videti razliku između iskustva koje mislite da ste izgubili i iskustva koje ste stekli.”

„Oprosti mi, Učitelju“, reče učenik. „Oprosti na mojoj optužbi. Sada razumem šta radiš za nas. Ne znam kako sam mogao da iznesem tu vrstu optužbi. Oprosti mi. Ali Učitelju, ipak sam malo radoznao. Da li je tačno da su ljudi uvek spremni za iskustva koja im pružaš? Šta bi se dogodilo da neko nije spreman za iskustvo? Umesto da bude od koristi, zar ga to ne bi uznemirilo i možda čak zaustavilo njegov duhovni razvoj?“

Učitelj je strpljivo objasnio: „Kada je neko spreman za to, tada je dobro da mu pružim iskustvo. Kada neko još nije spreman, Učitelj mu to može dati, ali će biti uzalud. Nećak jednog od najvećih duhovnih učitelja Indije se žalio da je služio svog strica toliko godina, ali mu ujak nije ništa dao. Ali kada ga je ujak dotakao i pružio mu najviše iskustvo, njegov ponos se javio. Rekao je: „O ujače, ti i ja smo jedno.“ Nije progovorilo njegovo konačno ostvarenje, već njegov ponos, rekavši da sada ne mora da dotiče stopala svog strica, ne mora da mu se klanja niti da mu služi. Čak se i naljutio jer je njegov stric imao toliko učenika, a on sam nije imao nijednog. Njegov ponos je došao do izražaja, umesto spoznaje nerazdvojnog jedinstva, jer iznutra nije bio pripremljen za stečeno iskustvo. Ali kada je Učitelj video šta njegov nećak radi, vratio mu je staru običnu svest i spasao ga.

„Ako nešto uradite neblagovremeno, iskustvo će biti beskorisno. Umesto da bude od koristi, jednostavno će biti potrošeno. Zato uvek kažemo da postoji čas, Božji Čas. Ako je otac multimilioner, može svom malom detetu dati sav svoj novac, ali će on biti bačen. Međutim ako mu otac da novac kada isto to dete odraste i postane zrelo, biće mudro upotrebljen."

„Ako se unutrašnje bogatstvo daje u veoma velikoj količini, tragalac se može nasmrt uplašiti. Jedan duhovni džin u Indiji se nasmrt uplašio kada mu je njegov Učitelj dao Nirvikalpa Samadhi. „Šta radiš, šta radiš?“ povikao je. Odmah je pomislio na svog zemaljskog, ljudskog oca, i podsetio svog duhovnog oca da je on, ipak, zaista sin svog biološkog oca. Ako se veliki duhovni džin kao što je ovaj uplašio kada mu je njegov Učitelj dao Nirvikalpa Samadhi, možete zamisliti snagu iskustva iako mu ga je njegov Učitelj dao lako kao što se daje čaša vode. Kada je Krišna dao isto iskustvo Arđuni, mada je Krišni bilo veoma lako da to učini, Arđuna se odmah uplašio čim ga je dobio. Nakon nekog vremena, kada je Arđuna zamolio Krišnu da mu još jednom pruži isto iskustvo, Krišna je rekao: „Kako to da si zaboravio to iskustvo? Zašto da ti ga ponovo dam? Idi i zamoli svog brata Bišmu da ti ispriča o ovom konkretnom iskustvu. On to ne bi zaboravio. Da si to zaista prihvatio kako je trebalo, danas bi bio druga osoba.“

„Učitelju“, rekao je učenik, „ovo je možda opet moja radoznalost, ali da li duhovni učitelji slede bilo kakvu vrstu kosmičkog pravila ili zakona kada je u pitanju davanje svojim učenicima unutrašnjeg iskustva ili unutrašnje svetlosti?“

Učitelj je rekao: „Ono što ti dajem mogao bih iskoristiti za sebe ili bih mogao protraćiti. Ali ovo ne bi bilo božansko. To nije kao da se povinujem zakonu koji kaže da kada mi date jedan dolar, ja moram da vam dam deset dolara. Nije tako. Ali samo zato što ste dobili radost dajući mi ono što imate, osećam da sada treba da vam dam ono što imam. Ako je ono što imam izvan vaše mogućnosti da primite, onda ću vam dati prema vašoj prijemčivosti. Ali ako vidim da možete postići ili primiti količinu koji bih želeo da dam, onda ću, naravno, moći da vam ga dam. Kada se igraju otac i dete, dete daje svoj maksimum. Ali ako otac, na primer, pokaže detetu maksimalnu sposobnost na fizičkom nivou, dete to neće moći da podnese i biće povređeno. Dete se mora ojačati pre nego što mu otac pokaže svoju punu snagu.”

Učenik se naklonio Učitelju i rekao: „Učitelju, nahranio si moju radoznalost, prosvetlio si moje srce i dušu. Tvoje strpljenje i saosećanje su za nas takođe unutrašnja iskustva — veoma posebna i veoma neophodna iskustva.”

Napred, napred!⁴

„Učitelju, molim te, reci mi kako da pobedim letargiju.“

„Da li ti je veoma teško da ustaneš ujutru i meditiraš?“

„Da, Učitelju, moram da priznam da je to za mene problem.“

„Dete moje, ti znaš da postoji nešto što se zove strah. Jednom kada smo došli do duhovnog života, od najveće je važnosti da pobedimo strah. Ako ne pobedimo strah, onda ne možemo da napredujemo. Ali, s druge strane, ponekad nam neka vrsta straha može pomoći. Dozvoli mi da objasnim šta mislim.

Pre nego što smo prihvatili duhovni život, nismo imali ništa. Sada kada smo prihvatili duhovni život imamo nešto, ali osećamo da to možemo izgubiti svakog trenutka. Ovaj osećaj ja zovem strahom. Da li razumeš?"

„Da Učitelju.“

„Ranije, dok si bio prosjak, radio si i sakupljao nešto novca. Ali sada ne radiš; ti samo koristiš novac koji si već zaradio. Naravno, ovaj novac će jednog dana biti potrošen."

„Moraš da budeš veoma oprezan i svestan. Ako ne stigneš na posao do devet sati ujutru, tvoj šef ima pravo da te otpusti. Kada si prihvatio duhovni put, imao si i šefa i posao. Šef u unutrašnjem svetu je tvoj unutrašnji pilot i posao koji ti daje je da se moliš i meditiraš. Ako Unutrašnji Pilot vidi da ne ustaješ rano ujutru da bi obavio Njegov posao, to jest, da se moliš i meditiraš, onda On može da odustane od tog posla i da ti oduzme unutrašnje bogatstvo, a to je težnja koju ti je dao. Kada izgubiš spoljni posao i više ne dobijaš platu, prepušten si na milost i nemilost drugima. A kada nemaš težnju, prepušten si na milost i nemilost neznanju i svim neprijateljskim silama. Divlje neznanje će zavladati tobom, a onda ćeš biti potpuno uništen. Tada ćeš osetiti da niko nije gori prosjak od tebe, da si bespomoćan i beznadežan. Zašto moraš da postaneš beznadežan i beskoristan kada si nekada težio, trčao i ostvarivao?

Pre pet ili deset godina uopšte nisi imao tu težnju ili unutrašnje bogatstvo. Sada ga imaš, ali ako ne nastaviš da ga zarađuješ, onda ćeš ga potrošiti i tvoje zalihe će ponestati. Ali ako se plašiš da ćeš izgubiti svoje unutrašnje bogatstvo, potrudićeš se da ga zadržiš. Ovo nije običan strah, poput straha da će neko doći i udariti te, već osećaj da možeš izgubiti nešto što ti je najdragocenije.

Došli smo na svet da bismo nešto stekli, ali ne na običan ljudski način gomilanja imovine. Želimo da povećamo svoj unutrašnji kapacitet i potencijal; želimo da napredujemo. Ako si, kada si prvi put ušao u duhovni život, mogao da ustaneš rano ujutru da meditiraš, a sada ne možeš, to znači da nazaduješ. Ako si pre dve godine mogao da ustaneš u šest sati, sada bi trebalo da ustaneš u pet sati. Onda nekoliko godina kasnije trebalo bi da ustaneš u četiri sata. Ovo je napredak.

Možda se pitaš kako je moguće da osoba koja je jednom mogla težiti i trčati ka cilju odjednom izgubi sposobnost. To je moguće samo zato što se sprijateljio sa neradom, sa neznanjem, sa mrakom. Ako se pomešate sa letargijom, dokonim momkom koji kaže: „Neću da ustanem“, nećete dobiti nikakvu inspiraciju od njega. Opet, ako se sprijateljite sa iskrenošću, iskrenost će vas odmah gurnuti dalje. Iskrenost će u vama stvoriti unutrašnji nagon da ustanete rano ujutru, molite se i meditirate. Ali ako niste iskreni, tada će vam mračne sile i neznanje odmah dati svoju letargiju.

Duhovni život nije kao običan život. U običnom životu, ako ste došli do određene tačke i ne želite da idete dalje, možete jednostavno ostati tamo. Ali u duhovnom životu, ako ste došli do tačke i onda ne nastavite napred, ne možete ostati tamo gde ste; neznanje će vas povući nazad. U običnom životu, ako ste prešli pet koraka, možete ostati tamo tri meseca i onda, ako želite da nastavite svoj put, možete. Ali u duhovnom životu, ako nakon pet koraka čekate pet dana, odmah ćete biti vraćeni na svoju početnu tačku, jer neznanje je samo jedan korak iza vas sve vreme i čeka da vas zgrabi. U duhovnom životu, dete moje, uvek moraš biti u pokretu.

Bio si u neznanju, ali si jednog dana otišao dok je neznanje spavalo. Čim se neznanje probudilo i videlo da mu je drug otišao, počeo je da trči za tobom. Dakle, sve vreme trči, trči, trči iza tebe, ali mu je teško da te sustigne. Međutim, ako zastaneš da se odmoriš, on će doći i zgrabiti te i reći: ’Gde ideš?’ S druge strane, ako nastaviš da trčiš, onda ćeš moći da stigneš do cilja korak ispred neznanja. A kada jednom dotakneš sjaj Svetlosti i uđeš u njen potop, neznanje se neće usuditi da ti priđe. Čim ugleda Svetlost, biće oslepljeno. Onda će se vratiti svojoj kući da vidi ima li još onih koji spavaju na istom mestu i sprijateljiće se sa njima.

Postoji izreka u svetim spisima na sanskritu: Charai veti, 'Idi dalje, idi dalje!' Ovo je bila spoznaja naših vedskih proroka. Ako ne krenete dalje, uhvatiće vas neznanje. Zato uvek budite oprezni, oprezni i pažljivi, i idite dalje, idite dalje, idite dalje. Ako krenete dalje, jednog dana ćetedostići Cilj, gde se neznanje neće usuditi da vas dotakne.”

Učiteljev prasad⁵

Postojao je jedan indijski duhovni učitelj koji je živeo i podučavao na Zapadu mnogo godina. Jedne večeri nakon meditacije, Učitelj je želeo da ponudi svojim učenicima neki veoma poseban prasad koji mu je dao tragalac koji se upravo vratio iz posete Indiji. Ali kada je Učitelj sišao dole da kaže svojim učenicima da će podeliti prasad, svi su pričali tako glasno da ga niko nije čuo. Nekoliko učenika je primetilo Učitelja pored vrata i otišlo da uzmu prasad, ali većina njih nije obraćala pažnju na njega. Oni su jeli i razgovarali sa svojim prijateljima. Konačno je Učitelj pobesneo i zamolio neke od svojih bliskih učenika da upute sve nazad u salu za sastanke.

Kada su svi seli, Učitelj je rekao: „U Indiji kada primamo prasad od Učitelja, to je najbolji oblik meditacije, najveći blagoslov. Uzimanje prasada znači trenutno povećanje posvećenosti. To je velika pomoć za tragaočev život discipline i za njegov unutrašnji napredak. Tragaoci plaču i mole se danima i mesecima da bi mogli da odu u hram da prime prasad od svog omiljenog božanstva. Kada konačno dobiju prasad, shvataju ga kao najveći blagoslov i milost. Ali ovde, kada nudim prasad, nedostaje ispravan unutrašnji stav mojih učenika. Prasad nije nešto što treba olako shvatiti, prihvatiti ili odbaciti po svojoj slatkoj volji.”

Ali Učitelju“, rekao je jedan mladić, „nikada nisam razumeo zašto hrana koju pripremaju ljudska bića može biti tako posebna.“

Učitelj nije pokušao da sakrije svoju ljutnju ovim pitanjem. „Koliko sam vam puta rekao da kada se hrana duševno ponudi božanstvu, hrana postaje blagoslovljena i pročišćena. Čak i ako se neko posvađao ili potukao dok je kuvao, pošto veruje u tog određenog boga, taj određeni bog blagosilja njega i njegovu hranu. Ovde na Zapadu nemamo tu vrstu implicitne vere. Posle kuvanja, mogli bismo da tražimo od Boga da pročisti hranu, ali ne pomišljamo ni da je ponudimo Svevišnjem za zaštitu, pročišćenje ili dodatnu milost. Trebali bismo, ali to ne činimo."

Žena mladića je ustala. „Učitelju, sve si nam vrlo jasno rekao. Od sada ću svesno nuditi hranu koju kuvam Svevišnjem za Njegove blagoslove. Ali zašto se toliko nerviraš zbog pitanja mog muža?"

Učitelj je odgovorio: „Godinama sam vam nudio prasad, ali kada vam ga dam, muž će poslati svoju ženu, kao punomoćnika, da uzme blagoslov za njega, a roditelji će poslati svoju decu. Razlog zašto ti ljudi ne mogu da dođu nije zato što rade nešto najhitnije ili najvažnije. Ne, oni dole ogovaraju, upuštaju se u najobičnije vrste razgovora; ali ne mogu da dođu gore po prasad. Ponekad, da bih svakog uhvatio, stojim pored stepenica dok svi izlaze iz sale za meditaciju, ali čak i tada neki ljudi ne uzmu od mene prasad. Oni mu ne pridaju nikakav značaj."

Jedan učenik je protestovao: „Učitelju, danas je bio nesrećni izuzetak. Obično većina nas uzme od tebe.”

„Da“, reče Učitelj, „mnogo je onih koji dolaze, koji uzmu od mene, ali to ne shvataju ozbiljno i duboko. Prasad primaju opušteno, dok gledaju u nekog drugog ili razgovaraju ili jedu. Na sve moguće načine pokazuju nepoštovanje. Od šezdeset ili sedamdeset, jedva tri ili četiri osobe predano primi prasad od mene.

„Ali Učitelju“, upitao je jedan učenik, „kako to da mnogi ljudi u to vreme izgledaju izuzetno, izuzetno posvećeni, a ti i dalje kažeš da mi ne pokazujemo dovoljno poštovanja?“

„Da, neki ljudi su jako pametni; pokazuju lažnu posvećenost što više mogu. Ruke im bukvalno drhte kada dođu da prime prasad. Pokazuju drugima da će se srušiti pred mojim stopalima. Ali želim da vam kažem ljudi da posvećenost nema nikakve veze sa rukama; to je stvar srca“.

Svi učenici su se osećali jadno što su toliko godina razočaravali Učitelja po ovom pitanju. Jedan stariji učenik je rekao: „Učitelju, u pravu si i žao nam je što smo bili tolike neznalice. Ali na neki način moraš da nam oprostiš. Nismo toliko upoznati sa vašim indijskim običajima kao što je prasad, koji si nam upravo objasnio, ili sa drugim stvarima koje ponekad pominješ, kao što je ispravan način da se nešto uzme od Učitelja.”

"Istina", rekao je Učitelj. „Kada je u pitanju uzimanje prasada ili bilo čega drugog od mene, ponavljao sam svojim učenicima da ne koriste levu ruku. Možete da kažete šta god želite, možete da me nazovete sujevernim ili neukim, ali znam da ako ne može da koristite obe ruke — što je ono što više volim — bolje je da primi nešto desnom rukom. Leva i desna ruka su podjednako Božja tvorevina, istina; sve je Božija tvorevina. Ali zašto koristim svoju glavu, a ne noge da dodirnem stopala mog Učitelja? Znam da je ono najbolje u meni, i to je ono što želim ponizno da ponudim Učitelju.”

Jedna mlada devojka je rekla: „Učitelju, ja sam levoruka. Da li će to napraviti neku razliku u onome što si upravo rekao?"

Učitelj nije mogao da se ne nasmeje. „Šta ću sa svojom Zapadnom decom? Ako ste levoruki i slučajno imate indijskog Učitelja koji želi da koristite desnu ruku kada nešto prihvatite od njega, molim vas poslušajte ga. Trebalo bi da osećate da Učitelj radi veoma naporno da vam ugodi, da spusti Mir, Svetlost i Blaženstvo u izobilju. Zadatak Učitelja je mnogo teži od vašeg zadatka, a to je da koristite desnu umesto leve ruke. Pošto je ovaj zahtev tako jednostavan za vas, trebalo bi da osećate da morate da pokušate da udovoljite svom Učitelju barem na ovaj način. Koliko sam zahtevao od svojih učenika da koriste obe ili desnu ruku, ali ipak im je to suviše teško da se sete.”

„Učitelju“, rekao je jedan učenik, „deo razloga zbog kojih možemo zaboraviti je to što je ovo toliko strano našoj kulturi.

„To nije pitanje običaja ili kulture“, rekao je Učitelj. „To je pitanje posvećenosti i duševnosti. Kada je u duši i dete zna šta je najbolje uraditi. Ono zna šta je predanost. Prošle nedelje sam se oko pola sata igrao sa četvorogodišnjim detetom. Odjednom je došao i stao ispred moje stolice i rekao: „Volim te, volim te, volim te, volim samo tebe.“ Zatim je uzeo moju nogu, podigao je na lice i poljubio mi veliki prst. Sad vidi, dete je moglo da igra fudbal mojom nogom umesto da podigne nogu na svoje lice ili da me jednostavno šutne. Deca često rade takve stvari kada se igram sa njima. Ali ovo dete, kada je postalo jedno sa svojom dušom, znalo je šta znači posvećenost.”

„To je prilično neverovatno“, rekao je jedan učenik.

„Da“, odgovorio je Učitelj. „Pre neko veče sam imao sasvim drugačije iskustvo. Kada sam blagosiljao dete od pet godina, stavila mi je ruku na glavu kao da mi je uzvraćala blagoslov. Pogledaj njenu svest. Za razliku od malog dečaka, ona nije pokazivala nikakvu posvećenost. Posvećenost mora da bude spontana. Želim da sva moja duhovna deca neguju unutrašnju i spoljašnju posvećenost.”

Direktor Učiteljevog ašrama je ustao i poklonio se Učitelju i rekao: „Učitelju, sve si nam vrlo jasno rekao“. „Molim te da oprostiš našoj prošloj neosetljivosti i neznanju. Od sada ćemo ti pokazivati unutrašnju i spoljašnju posvećenost i poštovanje koje zaslužuješ.”

Zatim su učenici jedan po jedan prilazili Učitelju i posvećeno primali njegov blagoslov i prasad.

Spoljašnja posvećenost i unutrašnja meditacija⁶

Postojao je jednom jedan duhovni učitelj najvišeg kalibra koji je nekoliko puta godišnje održavao velike javne meditacije. Posle jedne veoma uspešne meditacije, bliski učenik je upitao Učitelja da li bi želeo da upozna dvojicu njegovih prijatelja za koje je smatrao da su izuzetno duhovni. Pošto je Učitelju ovaj učenik bio veoma drag, on se složio, iako Učitelj obično nije razgovarao sa posetiocima. Kada je učenik predstavio svoje prijatelje, Učitelj je na trenutak meditirao sa njima, a zatim ih upitao: „Da li biste želeli da me nešto pitate?“

Dvojica tragalaca su oklevala na trenutak, a onda je jedan od njih rekao: „Učitelju, vidim da si veoma velik, i znam da je moj prijatelj tvoj veoma iskren učenik. Ali, oprosti, čini mi se da su se tvoji učenici ponašali kao idioti ili ovce, sklapajući ruke i klanjajući ti se cele noći. I činilo se da ti uživaš u svemu ovome.”

Učenik je bio šokiran i užasnut što je iko mogao tako nešto da kaže njegovom Učitelju. U sebi je proklinjao sebe što je ovog tragaoca doveo Učitelju, ali spolja je samo signalizirao svojim prijateljima da je vreme da odu.

Ali Učitelj ih je zaustavio i rekao: „Čekajte, dozvolite mi da odgovorim na njegovo pitanje. Kada moji učenici sklope ruke tokom meditacije, fizičko u meni ne dobija ništa. U to vreme, moje fizičko biće je kao mrtvo telo. Nije da sam ja pohlepan momak koji želi da moji učenici sklope ruke ili mi se klanjaju. Ne dobijam ništa od takvih izražavanja. Ali kada rade te stvari, njihovi posvećeni, duševni kvaliteti dolaze do izražaja i mogu primiti više od mene. Kada sam u svojoj najvišoj svesti, moja duša leti kroz mnoge svetove i moja svest preplavljuje dvoranu.”

Bliski učenik se duboko poklonio svome Učitelju i spremao se da ode sa svoja dva prijatelja, kada je i onaj koji je do sada ćutao sklopio ruke i poklonio se Učitelju. Prvi tragalac je tada rekao: „Šta se dešava ako sklopimo ruke samo zato što vidimo da drugi to rade?“?”

Učitelj se okrenuo ka njemu i odgovorio: „Sve zavisi od vašeg unutrašnjeg osećaja. Ako to ne osetite spontano, ne bi trebalo da sklapate ruke u tom trenutku. Zašto biste imitirali nekog drugog? Zašto podsticati licemerje u svom životu?"

Drugi tragalac je tiho rekao: „Učitelju, sklopio sam ruke u nadi da ću i ja osetiti ono što je osećao moj prijatelj.

Učitelj se osmehnuo: „To je potpuno tačno. Ako sklopite ruke, fizičko telo ima više posvećenu svest, a možda ćete dobiti istu inspiraciju, isti unutrašnji osećaj, koji je podstakao nekog drugog da sklopi ruke. Spoljašnje može pomoći unutrašnjem. Najviše sam ponosan na vašu težnju.”

Učitelj se zatim ponovo okrenuo prvom tragaocu. „ Ako iza toga nema osećaja posvećenosti, nije dobro držati ruke sklopljene samo da bi imitirao. Istina, ako neko podigne ruke tokom meditacije i vi sledite njegov primer, njegova inspiracija može ući u vas. Ali kako znate da on to ne radi samo zato što je to uradio neko drugi? A ta osoba je možda i oponašala nekog drugog. Tako da vidite koliko ovo može postati smešno.”

Tragalac koji je sklopio ruke gledao je Učitelja s ljubavlju i radošću. „Učitelju, nekoliko puta si me tokom večeri pogledao i osetio sam ogromnu unutrašnju snagu. Ali pošto je ovo bila moja prva meditacija sa tobom, nisam bio siguran da li treba da sklopim ruke ili ne.

Učitelj je izgledao zadovoljno: „Tako sam srećan što ste primili od mene. Kada vas gledam tokom meditacije, nudeći vam svoj Mir, Svetlost i Blaženstvo, ako tada sklopite ruke, vaše fizičko biće će zapravo moći da primi više od mene. Vaš fizički um, vaš vital, čak i vaše srce će moći da primi više od mene ako budete mogli da imate spoljašnju svest sa poštovanjem.”

„Učitelju“, rekao je tragalac, „bio sam srećan kada si me pogledao, ali moram priznati da sam želeo da si češće meditirao na mene. Naravno, večeras je ovde bilo mnogo, mnogo ljudi, tako da znam da bi bilo nemoguće da mi posvetiš više pažnje.”

„Tu praviš grešku“, reče Učitelj. „Na javnim meditacijama i na mojim redovnim sastancima, moja svest prožima prostoriju. Kada pomisle da gledam osobu pored njih i da dolazi red na njih, neki ljudi odmah sklope ruke i razbude se, željno iščekuju posvećeno i sa težnjom. Zatim, čim pomisle da je njihov red završen, prestanu da teže i prestanu da meditiraju. Opuštaju se i čekaju da ponovo dođe red na njih. Ali ponekad sam lukav. Pogledam u stranu na trenutak ili dva, a onda se osvrnem na učenika. Tada je uhvaćen.

„Takođe, iako možda gledam nekoga u prvom ili drugom redu i moja je puna spoljašnja pažnja usmerena na tu osobu, u tom istom trenutku mogu iznutra da se koncentrišem na nekoga u zadnjem redu. Jadni ljudi pozadi misle: ’Kada će doći naš red? On nikada neće doći do nas.’ Ali treba da znaju da ja mislim na njih i meditiram o njima. Možda posmatram ove u prvih nekoliko redova, ali moja unutrašnja briga i vođstvo je za sve. Vi ljudi ne shvatate da mogu mnogo stvari odjednom. Moja koncentracija je na mnogim stvarima.”

Učiteljev učenik je rekao: „Učitelju, uvek sam mislio su tvoja puna koncentracija i briga na osobi koju posmatraš. Možeš li da objasniti šta si zapravo sada hteo da kažeš?"

„Kada pogledam osobu“, objasnio je Učitelj, „moja puna koncentracija, ljubav i briga su na toj osobi, ali neko drugi ko me gleda može lako da primi od mene više nego što taj učenik prima jer su njegova težnja, posvećenost i prijemčivost intenzivniji. Mnogo puta se dešavalo da neko u blizini osobe na koju meditiram, ko me tada gleda, primi moju Svetlost u izobilju. Tokom čitave meditacije, svaki tragalac treba da teži da dobije beskonačan Mir, Svetlost i Blaženstvo koje nudim svima u svakom trenutku.”

Tragalac je rekao: „Voleo bih da sam to znao ranije.

„Učitelju“, rekao je drugi tragalac, „uvek sam mislio da treba da meditiramo otvorenih očiju, i video sam neke od tvojih učenika kako meditiraju zatvorenih očiju.

„Ponekad su ljudi veoma pametni“, reče Učitelj. „Kada pogledam nekoga ko im se ne dopada, nekoga koga smatraju svojim neprijateljem, oni zažmure da ne vide da sam koncentrisan na njega. Zatim, kada pomisle da sam završio s njihovim neprijateljem, opet otvore oči. Ili ako vide da ću pogledati nekoga na koga su ljubomorni, zatvore oči i sačekaju nekoliko minuta dok ne pomisle da je njegov red prošao.

Ali treba meditirati na Učitelja u svakom trenutku. Zašto meditirati na leđa osobe ispred sebe i pokušavati da dobiješ svoju realizaciju na taj način? Ili zašto držati zatvorene oči i ostati u svom svetu? Nećete sebi dati realizaciju. Da ste mogli, ne bi došli kod mene. Meditirajte na Učitelja i uđite u njegov svet, božansko u njemu.

Tragalac koji je prvi razgovarao sa Učiteljem rekao je: „Učitelju, oprosti mi zbog mog neznanja. Bio si veoma strpljivi sa mojim pitanjima i na tome sam ti veoma zahvalan. Nikada nisam uspeo da razumem zašto tragaoci pokazuju toliku spoljašnju posvećenost svojim Učiteljima, ali sada mislim da konačno razumem.

„Obojica ste“, reče Učitelj dvojici tragalaca, „primili moju Svetlost u skladu sa svojim mogućnostima. Najviše sam zadovoljan tobom.” Zatim se Učitelj lako naklonio trojici prijatelja i otišao.

Ljubav stvara savršenstvo⁷

Jednog jutra tokom sportske vežbe u njegovom ašramu, duhovnom učitelju je pristupilo dete jednog od njegovih učenika. „Učitelju, učitelju“, reče dečak uzbuđeno dok mu je trčao ka njemu, „mama mi je upravo rekla da si ti savršen. Da li je to zaista istina?"

Učitelj se dečaku slatko osmehnuo i blagoslovio ga. „Savršenstvo je u ljubavi, dete moje. Majka voli svoje najmlađe dete i ono je za nju uvek savršeno, iako je možda u godinama u kojima stalno lomi stvari, buči i pravi probleme. Tvoja majka je jedan od mojih najposvećenijih učenika. Pošto me tvoja majka voli, pošto me vole moja duhovna deca, za njih sam sav savršenstvo. Kada moji učenici dođu k meni puni ljubavi i posvećenosti, kao što ti sada činiš, tada osećaju da sam sav savršen. Ali kada su ljuti ili nezadovoljni sa mnom, u tom trenutku osećaju da sam sav nesavršen, potpuno nebožanski.

„Da bismo videli okom savršenstva, moramo da vidimo srcem ljubavi. Kapacitet tvog malog prsta je veoma ograničen kada ga uporediš sa snagom i kapacitetom tvog palca. Ali ako nemaš toliko ljubavi prema svom palcu kao prema malom prstu, samo ćeš pogledati svoj mali prst i ceniti ga i ceniti ga i ceniti ga. Osetićeš da je tvoj mali prst savršenstvo samo.”

Dečak je veoma pažljivo proučavao svoje prste. Učitelj je dalje objasnio. „Uzmimo porodicu u kojoj mlađi dečak ima tri godine, a brat sedam godina. Sada, u majčinim očima, mali brat koji ima tri godine može biti savršen, ali njegov stariji brat može biti sav nesavršen. Zašto? Sedmogodišnjak je odrasliji i samostalniji, pa majka više voli mališana, iako on stalno plače i lomi stvari i u svakom trenutku razara. Ipak, majka oseća da je mali brat savršen, a starije dete nesavršeno, jer majka više voli svog malog sina. Naravno, u vašoj porodici to ne važi; Znam da tvoja majka ima svu ljubav prema svojoj deci.

„Kada govorimo o savršenstvu, sve je u našoj ljubavi. Kada volimo pojedinca, ta osoba je za nas savršena. Kada volimo neku stvar, ta stvar je savršena. Naše srce izađe u prvi plan i identifikuje se sa stvarnošću te stvari i čini je savršenom. Ako srce ne može da identifikuje, bez obzira koliko sudija, koliko svedoka kaže da je ta osoba ili stvar najbolja, pošto srce ne reaguje, za nas to uopšte nije savršeno.”

Učitelj je zastao. „Učiš li ti aritmetiku, dete moje?“

Dečak klimnu glavom.

Jednog dana ćeš naučiti i geometriju. U geometriji se od nas vrlo često traži da nacrtamo određenu figuru: pravu liniju, trougao ili možda krug. Sada, ako ne nacrtamo tu određenu figuru, ako se od nas traži da nacrtamo pravu liniju, ali umesto toga nacrtamo krug, to nije savršenstvo. Ako treba da nacrtamo trougao, a umesto toga nacrtamo kvadrat, to nije savršenstvo. Možemo nacrtati savršen krug ili savršen kvadrat, ali naša učiteljica neće misliti da je naš papir savršen jer je ono što je želela bilo nešto drugo.

„Dakle, da li si razumeo moju filozofiju?“ upita Učitelj.

„Da, učitelju. Hvala ti.” Dečak se nasmejao, a zatim pobegao da ispriča majci sve što je Učitelj rekao.

Nestali učenici⁸

Bio je jednom jedan duhovni učitelj koji je živeo blizu Himalaja. Dvaput nedeljno bi meditirao sa svojim učenicima u svojoj kući i delio sa njima svoju najvišu meditaciju. Jedne večeri, dok je sedeo sa svojim učenicima, jedan od učenika je došao kasno. Učitelj ga je pogledao i rekao: „Rahal, zašto si tako ljut? Da li zbog toga kasniš?"

Rahal je bio potpuno začuđen što je Učitelj mogao da čita njegove misli. Seo je na svoje mesto, zanemevši od zaprepašćenja, i uperio pogled u Učitelja.

Učitelj se okrenuo ostalim učenicima i rekao: „Mogu da vidim vaša suptilna tela. Ako osoba planira nešto destruktivno, vidim tu destruktivnu silu u njenom suptilnom obliku pre nego što se manifestuje na fizičkom planu. Ili ako je neko veoma ljut ili nezadovoljan sa mnom, ja to vidim pre nego što može bilo šta da kaže ili uradi.”

„Ali Učitelju“, rekao je jedan učenik, „zašto bi bilo ko od nas ikada bio ljut ili nezadovoljan tobom?“

„Svi učenici ubacuju svoje negativne sile u mene“, odgovorio je Učitelj. „Ja sam krivac za sve. Zašto je Rakhal ljut na mene? Danas ga nisam ni video. Ali on me proklinje jer se posvađao sa drugim učenikom. On ne projektuje svoj bes na osobu sa kojom se borio. Umesto toga, on to projektuje u mene. Učenik koji se upravo posvađao sa drugim učenikom mi u sebi kaže: ’Zašto si prihvatio takvog nevaljalca za svog učenika? On je tako nebožanski.’ Sedim kod kuće u svojoj stolici i nisam čak ni video tu osobu tokom dana, ali njegovo suptilno telo dolazi do mene i vidim bes u suptilnom telu. Zatim, nekoliko sati kasnije, vidim učenika i vidim isti bes na njegovom licu.”

„Učitelju“, upitao je isti učenik, „kako može da se dogodi da se deo nas naljuti ili deo nas učini nešto, ne samo bez našeg spoljašnjeg znanja, već i bez našeg pristanka, takoreći? Kako možemo biti toliko podeljeni?"

„Sine moj, sasvim je moguće. Znaš, ponekad se dogodi da suptilni život prihvati duhovni život, ali fizički um sve vreme sumnja. Prihvatanje i vera postoje u suptilnom, ali za fizičko je potrebno vreme. Možda će prihvatiti moj put dva dana ili dva meseca ili dve godine kasnije. Sve ovo vreme osoba mi dolazi redovno i posvećeno samo zato što su me njegovo srce i duša prihvatili, iako njegov um nije.

Unutrašnju veru vi ljudi već imate. U suprotnom, ne biste sledili duhovni život. Ali to je spoljašnja vera koja je mnogima od vas još uvek potrebna. Spoljašnja vera nije samo mehanička stvar. Svi imate unutrašnju veru, ali nedostaje vera koja je potrebna u svim vašim spoljašnjim aktivnostima. Sve dok ne budemo imali veru u sve nivoe našeg bića, ne možemo shvatiti Istinu.

Ponekad mi učenici govore stvari iznutra, ali mi ne govore spolja. Komunikacija se odvija na unutrašnjem planu, gde su prijemčivi za moju Svetlost. Neki primaju moju Svetlost iznutra, jer njihovo unutrašnje biće prima, ali većinu vremena se opiru. Postoje i drugi učenici koji su razvili veoma dobru sposobnost prihvatanja. Čak i kad ne razgovaram sa njima, oni od mene primaju Svetlost. Ali ima mnogo onih sa kojima razgovaram telefonom ili lično satima, ali čak ni tada ne primaju moju Svetlost. Čak i ako im spolja kažem da želim da im dam Svetlost ili pomoć, oni to ne prihvataju. Imaju iste probleme iznova i iznova.”

„Učitelju“, počeo je jedan od učenika, „čini mi se da, ako ne želimo da ti stalno pravimo probleme, moramo da se trudimo da budemo srećni. Zar nije tako? Najsrećniji sam kada vas što češće viđam, pa dolazim na sve sastanke i zajedničke meditacije koje imamo. Ali, Učitelju, vrlo često vidim da moji braća i sestre učenici ne dolaze, i mislim da nemaju baš dobar razlog da se drže podalje.”

„Tačno je, sine moj, da mnogi ne dolaze na sve sastanke i meditacije mada mogu. Želim da svi budu srećni, kako kažete. Da li ih boravak kod kuće i spavanje čini srećnim, to je na njima. Ako ih dolazak čini srećnim, tim bolje. Ali želim da kažem da neki ne dolaze na različite sastanke samo zato što ne učestvuju. Samo zato što drugi učestvuju, a ne i oni sami, oni ostanu kod kuće. Šta rade u to vreme? Mislim da kod kuće ne meditiraju i ne podižu svoju svest. Ako se drže po strani da rade neki drugi posao koji ja tražim od njih, to je druga stvar. Ali ima mnogo, mnogo onih koji zbog svoje ljubomore ne prisustvuju mnogim sastancima. Oni znaju da drugi nastupaju ovih dana i da će ti ljudi dobiti od mene pažnju. Siguran sam da su neki bolesni, ali ne oboli toliko ljudi u isto vreme.

Moram, takođe, da dodam i da su to uglavnom žene koje rade ovakve stvari. Muškarci imaju divna ograničenja, bezbroj nedostataka, ali kada je u pitanju odlazak i prisustvovanje na zajedničkim meditacijama, oni će barem otići. Oni će otići, a onda kritikovati i proklinjati sebe što su gubili vreme. Ali žene neće ići od početka, ne zato što su radile do kasno uveče, niti zato što im nedostaje interesovanje, već zato što im nedostaje unutrašnje jedinstvo. Mnogi ljudi kažu da ne idu na predstave jer su već gledali predstavu. Ali ako sam pre dve godine video nekoga da prikazuje određeni lik, da li je to razlog zašto ga sada više ne bih video? Ovo je samo letargija ili ljubomora.

Neki ljudi imaju utisak da ako ne odu niko neće primetiti, jer je toliko drugih tamo. Ali mnogi imaju istu ideju i, kao rezultat, trideset ili četrdeset ne dođe. Tada su svi krivci uhvaćeni.

Deco moja, ne želim da trošim vreme beskrajno grdeći vas, ali želim da znate šta će vas zaista usrećiti, a mene učiniti srećnim. Ako vas spavanje ili odmor zaista čini srećnim, onda bih vas zamolio da to učinite. Ali samo jedinstvo, duševno učestvovanje, može zaista stvoriti sreću i radost u vašem životu težnje. Molim vas, nemojte se svađati jedni sa drugima; nemojte više biti ljubomorni jedni na druge. Svi ste u istoj porodici i vaša unutrašnja harmonija i jedinstvo će vam pomoći da se najbrže ujedinite sa Svevišnjim.”

Učiteljeva ravnodušnost⁹

„Učitelju, učitelju, danas sam otkrio nešto jedinstveno."

„Koje je tvoje otkriće, dete moje?“

Učitelju, otkrio sam da kada si ravnodušan prema meni, kada se malo povučeš od mene, bolje napredujem. Drugi kažu da sam ja tvoj omiljeni učenik. Ponekad se slažem sa njihovim osećanjima; u trenucima kada gajim pomisao da sam tvoj najomiljeniji učenik, nadimam se od ponosa. Ipak, sledeći put osećam da sam samo jedan od tvojih omiljenih učenika. Opet, bilo je prilika kada sam osećao da nisam ni jedan od tvojih omiljenih učenika, već samo običan učenik. U svakom slučaju, Učitelju, želim da ti kažem jednu stvar koju već znaš – da su svi tvoji učenici nebožanski.”

Učitelj je sa osmehom rekao: „Verujem, uključujući i tebe."

Učenik je rekao: „Naravno. Iskorišćavao sam tvoje samilost i ljubav. Dakle, Učitelju, želim da se s vremena na vreme povučeš od mene kako bih mogao dobro da napredujem. Osećam da je ovo jedini način da brzo napredujem.”

Učitelj je odgovorio: „Budalo! Zašto želiš da spoznaš Boga na negativan način, na način koji će ti zahtevati toliko vremena? Uvek pokušaj da usvojiš pozitivan pristup. Prihvati pravi put, idi pravim putem.

Ti si tragalac. To znači da si gladan. Potrebni su ti mir, svetlost i blaženstvo. U tvom običnom životu, pretpostavimo da su ti potrebna tri komada hleba da utoliš glad. Ako dobiješ samo dva parčeta hleba, šta će se desiti? Osećaćeš se slabo i nećeš moći dobro da funkcionišeš. U duhovnom životu moraš da osetiš da je količina ljubavi, radosti i samilosti koju ti pružam neophodan za tvoj unutrašnji rast. Ako ti dam manje od ove količine ljubavi, radosti i samilosti, onda ćeš se sigurno osećati slabim.”

„Ali Učitelju, u mom slučaju — a primetio sam i u slučajevima drugih — kada nam daješ radost, ljubav, blagoslove i brigu u izobilju, mi te iskorišćavamo. Smatramo da smo ti potrebni; naš vital oseća da trčiš za nama jer smo ti potrebni. Ali kada nam daš manje nego što inače dobijamo, to jest, kada se povučeš, ili postaneš ozbiljan, ili se naljutiš ili si nezadovoljan nama iz nekog određenog razloga, nasmrt se uplašimo. Osećamo da će ceo naš svet biti razoren. Zato se trudimo da se ponašamo dobro i da ti ugodimo na svaki mogući način; trudimo se da postanemo tvoji bezuslovni učenici. Tada osećamo da si ti potreban nama, a ne obrnuto. Dakle, Učitelju, zato želim da se s vremena na vreme povučeš od mene.”

Učitelj je rekao: „Budalo, zašto moraš da neguješ ideju da sam samo tebi potreban, a da ti meni nisi? Ako negujete ideju da sam samo ja vama potreban, čovek u vama će se jednog dana možda pobuniti. Vaš vitalni ponos može doći do izražaja i reći: ‘Zašto moram da budem prosjak? Zašto nemam šta da mu ponudim što je njemu očajnički potrebno?’

U ovom svetu treba da igramo igru međusobnog prihvatanja, međusobnog samodarivanja. E sad, ako osećaš da ti meni ne trebaš, nego ja tebi, onda će doći vreme kada ćeš osetiti da je to beznadežan slučaj. Reći ćete: ’Potreban mi je, istina, ali možda mi neće dati ono što zapravo želim, ili mi možda neće dati sve u najvećoj meri. Ako želim da imam obilje Svetlosti, on mi je možda neće dati, upravo zato što mu zauzvrat ne treba ništa od mene.’ Ali ako osećate da i Učitelju treba nešto od vas, onda imate izvesno poverenje u sebe. Ali morate znati šta Učitelju treba od vas. Učitelju nisu potrebni milioni dolara od vas. Potrebna mu je mrvica iskrene ljubavi, mrvica iskrene posvećenosti, mrvica iskrene predanosti od vas. Ako mu možete dati ove stvari, možete biti sigurni da će one činiti osnovu njegove božanskog Transcendentalnog Zdanja na Zemlji.

Ja ne želim da vas kažnjavam. Pravi način da se učenik približi Istini i Stvarnosti nije kroz kaznu, već kroz ljubav, tako što će učenik osetiti da su on i Učitelj potrebni jedno drugom. Ako primite moju svetlost Ljubavi i postepeno, postepeno proširite posudu svog srca, tako da mogu da ulijem više Ljubavi, više Svetlosti, više Blaženstva, tada ćete moći da manifestujete božansku Istinu, Svetlost i Blaženstvo na Zemlji.

Povlačenje nije odgovor; odgovor je da povećate svoj kapacitet. Uzmete tri parčeta hleba da biste se ojačali i održali telo u formi. Zatim, kada ojačate i razvijete veću glad, uzimate četiri ili pet komada — ne iz pohlepe, već iz nužde — da biste stekli više energije, više snage, jaču životnu snagu za rad i postizanje stvari ovde na Zemlji. I u duhovnom životu, kada razvijete unutrašnju glad i proširite posudu svog srca, uliću u vas Mir, Svetlost i Blaženstvo Odozgo u izobilju. I što više primate, više ćete moći da manifestujete božansku Istinu, Svetlost Svevišnjeg na Zemlji.

Prema tome, dete moje, nemoj me podsticati da uradim nešto loše. Ne mogu i neću da se povučem od tebe, ali očekujem da u svakom trenutku učiniš ono što je potrebno, pravu stvar. Ne iskorišćavaj moju bezgraničnu ljubav, brigu i saosećanje prema tebi. Svaki put kada vam pokažem posebnu pažnju u vidu brige, ljubavi i blagoslova, morate da osetite da se ono što dobijate mora manifestovati u i kroz vaš život, kroz vaše služenje puno ljubavi i posvećeno jedinstvo sa mnom i sa svim ljudskim bićima na Zemlji.

Opet vam kažem, povlačenje nije rešenje. Odgovor je da vi povećate svoju prijemčivost; odgovor je da vapite svesno i neprestano za ovaploćenjem beskonačne Svetlosti i Istine i za njenim otkrovenjem i ispoljavanjem ovde na Zemlji.”

Jelen ambicije¹⁰

Jednog dana je mladić od dvadeset tri godine otišao kod duhovnog Učitelja sa pismom svoje majke, koja je bila bliska učenica Učitelja. Učitelj je pročitao pismo i rekao mladiću: „Molim te, sedi. Definitivno ću ti dati kratak intervju.”

Učitelj je meditirao na mladog tragaoca desetak minuta, a zatim mu je rekao: „Imaš veoma dobru dušu, izvanrednu dušu, mada mislim da nisi svestan toga. Veoma sam zadovoljan unutrašnjim vapajem tvog srca.”

Tragalac je uputio Učitelju sladak osmeh i rekao: „Učitelju, imam tri pitanja da ti postavim.”

„Dozvoli da se pozabavimo tvojim pitanjima jedno po jedno“, reče Učitelj. „Koje je tvoje prvo pitanje?“

„Učitelju, moja majka se bavi jogom mnogo, mnogo godina, a nedavno joj se pridružio i moj otac. Imaš veliki broj učenika. Neki od njih su u tvojoj blizini, dok su drugi na periferiji. Moja majka želi da bude tvoj najbliži učenik. Nepotrebno je reći da sam joj najzahvalniji što me je dovela u duhovni život, ali želim da ti kažem da, koliko god da ti postane bliska svojom težnjom i posvećenošću, želim da je nadmašim. Još od detinjstva imam jak osećaj za takmičarsku sposobnost. Uvek želim da u svemu nadmašim roditelje, prijatelje, čak i poznanike. Zato želim da nadmašim svoju majku u duhovnom životu.”

Učitelj se široko osmehnuo tragaocu i rekao: „Izuzetno sam ponosan na veliku težnju i blistavu posvećenost tvoje majke. Ali ne vidim razlog zašto ti ne bi mogao da nadmašiš svoju majku, pod uslovom da se upustiš u duhovni život najposvećenije i najduhovnije.”

Tragalac je rekao: „Tako mi je drago što si mi dao garanciju da imam kapacitet da nadmašim svoju majku. Sada ću ti se dokazati svojim postupcima. Dozvoli mi da se ne vezujem slabašnim obećanjima.”

Učitelj je blagoslovio mladića i rekao: „Pokušaj, sine moj, pokušaj. Ako iskreno pokušaš, sigurno ćeš uspeti.”

„Učitelju, evo mog drugog pitanja, tačnije, moje žarke želje: želim da se izjednačim sa tobom u duhovnosti. Želim da budem veliki kao i ti u spoznaji Boga.”

Čuvši ovo, Učitelj je pokazao mladiću tužno lice.

"Znao sam, znao sam!" zavapi tragalac. „Na kraju krajeva, ko želi da mu se izjednači neko drugi? Učitelju, oprosti na mojoj drskosti. Ne želim da se izjednačim sa tobom. Ja ću samo najupečatljivije nadmašiti svoju majku i postati tvoj najdraži učenik.”

„Dete moje“, rekao je Učitelj, „nažalost, nisi dobro pročitao moje misli. Pokazao sam ti tužno lice ne zato što si hteo da se izjednačiš sa mnom, već zato što nisi imao unutrašnje nadahnuće i težnju da me nadmašiš, kao što si hteo da nadmašiš svoju majku. Pravi otac dobija ogromnu radost kada ga njegov sin nadmaši. Naravno, nemam pojma o američkim očevima i američkim sinovima. Ali pošto sam vaš duhovni Otac, znam da ću biti najsrećnija osoba kada me ti ili bilo koja drugo moje duhovno dete daleko nadmašite u duhovnoj visini. Zašto? Jer kada prihvatim učenika, on i ja postajemo nerazdvojno jedno. Pošto osećam da ima svako pravo da moju duhovnu visinu i dubinu i moja božanska blaga smatra svojim sopstvenim, čak i pored toga, njegove najveće uspehe, njegov napredak i njegova dostignuća, bez ikakvog oklevanja, smatram svojim."

Mladić je rekao: „Vidim, vidim. To je lepa filozofija.”

„Kažeš da je to lepa filozofija. Mislim da je to veliko otkriće“, rekao je Učitelj.

„Učitelju, sada imam treće pitanje. To je zapravo ozbiljan problem. Sada se bacam srcem i dušom u duhovni život. Ali imam devojku, za koju se bojim da će se snažno i žestoko protiviti mom novom načinu života. Šta da radim sada? Ako želiš da prekinem naše prijateljstvo, ako želiš da potpuno izađem iz njenog života, spreman sam na to. Samo mi reci šta treba da radim.”

„Dete moje, pruži joj šansu. Reci joj sve o duhovnom životu i sve o meni. Može se ispostaviti da će ona svim srcem prihvatiti tvoj novi život. Nikad se ne zna šta će se dogoditi. U svakom slučaju, pruži joj priliku. Hajde da vidimo šta će se dešavati. Kao što ti želiš da ostvarite najviši Apsolut u ovom životu, ona možda takođe želeti da ostvari Najviše u ovom svom životu. Jutro ne mora obavezno da pokaže kakav će biti dan, ni budućnost. Postoje izuzeci. Njen slučaj može biti potpuni izuzetak. Ono što danas ne vidiš u njoj, to ćeš možda videti u njoj sutra. Ne samo to, već ona može postati upravo ta stvar, najviša Svetlost. I sva je mogućnost da ona ostvari Najviše. Skoro da te uveravam da hoće. Šta je sa tvojom sestrom? Šta misliš o njenom duhovnom životu?”

„Ona nije namenjena za ovakav život, barem ne u ovom trenutku."

„Dakle, po tebi je ona beskoristan slučaj?“

„Mislim da bi beznadežno bila bolja reč“, rekao je mladić. „Učitelju, zašto vidim nešto čudno u tvojim očima? Nešto u meni govori da će me moja sestra daleko nadmašiti ako krene u duhovni život. Učitelju, Učitelju, molim te ne dozvoli da se to dogodi! Pusti me da nadmašim svoju majku. Dozvoli mi da postanem tvoj najdraži učenik. Dozvoli mi da se izjednačim sa tobom. Da te daleko nadmašim. Dozvoli mi da ponudim svu svoju svetlost svetu u celini. Pusti me da napustim svoje telo, i kada počnem da živim u beskonačnom Miru, Svetlosti i blaženstvu, kada se sav nastanim na Nebu, onda ona može postati tvoj najdraži učenik. Ona tada može čak i da me nadmaši. Neću imati ništa protiv. Učitelju, siguran sam da ćeš poslušati vapaj mog srca!"

Učitelj mu je uputio najširi osmeh i rekao: „Da vidimo šta će biti sa tvojom sestrom.“

Tada je mladić rekao Učitelju: „Da li je neophodno i nezamenljivo da ostanem fizički u tvojoj blizini kako bih najbrže napredovao?“

„To nije neophodno", odgovorio je Učitelj. „Glavna stvar je koliko unutrašnje veze želiš da uspostaviš sa mnom. Mnogo puta se dogodilo da je fizička blizina Učitelja loše iskorišćena. U takvim slučajevima, fizička blizina nije blagoslov, već pravo prokletstvo, ili barem ogroman nedostatak. Ali ako je to Božja Volja, neki učenici kojima je poverena Božja Svetlost u izobilju moraju da manifestuju tu Svetlost na mestu dosta daleko od Učiteljevog fizičkog prisustva. Naravno, ukoliko se fizička blizina ne iskoristi, učenik dobija dodatnu pomoć u vidu inspiracije da najbrže trči. Ako vam je suđeno da ostanete fizički udaljeni od svog Gospodara zbog neizbežnih okolnosti, to je sasvim u redu. U tvom slučaju, tvoje studije će te odvesti od mog spoljašnjeg prisustva. Ali neka tvoje spoljašnje studiranje i tvoje unutrašnje studije idu zajedno. Iz tvojih spoljašnjih studija dobićeš informacije. Iz tvojih unutrašnjih studija dobićeš prosvetljenje. Trenutno su ti potrebne informacije da bi imao potpuni uvid u svetsku situaciju i svetski život. Ali doći će dan kada će ti trebati samo unutrašnje prosvetljenje. U Božijem izabranom Času, postaćeš svestan toga.”

„Učitelju, kako bih voleo da ovaj čas kucne na vrata mog srca ovog trenutka. Ono što mi zaista treba je prosvetljenje. Ono što mi je večno potrebno je Bog.”

Učitelj je blagoslovio tragaoca svojim transcendentalnim Ponosom i rekao: „Ono što mi je zaista potrebno je duševna težnja i plodno ostvarenje tvoje vizije kako bih mogao da ubrzam svoje ispoljavanje Boga na Zemlji. Ti si moja prava radost; ti si moja prava zahvalnost; ti si moj pravi ponos.”

Predgovor urednika prvom izdanju

Ovu grupu od deset kratkih priča napisao je Šri Činmoj između 29. jula i 14. septembra 1974. Mnoge su zasnovane na Učiteljevim ličnim iskustvima sa svojim učenicima, bilo na spoljašnjem planu ili u unutrašnjem svetu.