Sposobnosti velikog čoveka²

Postojao je duhovni Učitelj koji je u mladosti dostigao neviđene unutrašnje visine. Posle nekoliko godina Svevišnji je zamolio ovog mladog Učitelja da počne da otkriva i manifestuje svoju realizaciju u svom spoljašnjem životu. Učitelj je počeo da prima učenike, da održava predavanja i javne meditacije; a kako je postajao poznatiji, rastao je broj njegovih učenika i sledbenika. Ipak, čak i sa svojim sve gušćim rasporedom, Učitelj je nalazio vremena da komponuje muziku, piše drame i okuša se u slikanju i crtanju. Jedne večeri Učitelj je sa nekolicinom svojih bliskih učenika razgovarao o kreativnosti i manifestaciji.

„Vi znate da sam nedavno ponovo počeo da slikam i crtam, kao i u mladosti“, rekao je Učitelj. „Iako možda ne vidite ništa na mojim crtežima, ja im dajem tako bombastične naslove da osećate da sam u crteže uneo spoznaju i mnoge druge božanske stvari. Jednostavno prisiljavam svoje učenike da cene moje crteže.”

„Učitelju“, rekao je jedan učenik smešeći se ljubazno, „ti si raspoložen za šalu. Znaš da sam neke od tvojih ranijih kao i novijih slika prijavio na izložbu i konkurs. Naravno da se ti samo šališ, ali i pored toga, kako možeš da kažeš da ne cenimo umetnika u tebi? Naravno da cenimo!”

„Da, ali samo zato što ste me na sreću ili nesreću prihvatili kao svog duhovnog vođu“, odgovorio je Učitelj. Zatim je, postajući ozbiljniji, nastavio: „Iako trenutno nisam dovoljno poznat kao jogi, ako ili kada postanem veoma poznat, ne samo moji sopstveni učenici, već i iskreni tragaoci koji nemaju Učitelje oklevaće da me kritikuju. Reći će: ’Na kraju krajeva, on je Bogoostvarena duša. Šta mi razumemo?’ I u ovom stavu ima neke unutrašnje istine. Naravno, učenici drugih Učitelja će me prirodno kritikovati jer su lojalni drugom Učitelju."

„Šri Krišna je jednom rekao da ako neko zaista ima šta da ponudi u jednom polju, iako možda nije tako dobar u drugim oblastima, drugi neće biti gubitnici ako mogu da cene ono što on radi i u tim oblastima. Iako sa tehničke tačke gledišta možda ne zaslužuje tako visoku ocenu, njegova svest oličava nešto jedinstveno što drugi nemaju. Samo biti pored njega, biti u njegovom prisustvu je blagoslov.“

„Nije važno samo šta se radi, već i ko to radi. Dva ili tri puta se dogodilo da je jednom od najvećih indijskih pesnika trebalo da prikupi milione dolara da bi nastavio da vodi svoj univerzitet. Ali kako je mogao dobiti novac? Iako je bio poznati pisac, pevač, umetnik — veliki čovek u mnogim oblastima — ova dostignuća mu praktično nisu donela novac. Pošto mu je očajnički bio potreban novac, odlučio je da uradi nešto izuzetno. Tada je imao 76 ili 77 godina, ali je najavio da će plesati za javnost. Hiljade ljudi bi se odmah okupilo da ga gleda kako pleše, a on je mogao da zaradi koliko mu je bilo potrebno.

„Veliki političar je, međutim, bio njegov najdraži obožavalac. Njih dvojica su bili najintimniji prijatelji. Političar je pesnika nazivao „Gurudev“, kako su ga mnogi, mnogi ljudi znali, ne zbog njegove duhovne visine, već zbog njegove književne visine i unutrašnje dubine. Političar je rekao: „Gurudev, sve dok sam na Zemlji, neću ti dozvoliti da plešeš u javnosti. Molim te, reci mi koliko ti je novca zapravo potrebno.’ Pesnik je naveo veoma veliku sumu, misleći da će za njega to biti gotovo sitnica, pošto je njegov prijatelj bio sin Mahalakšmi, boginje prosperiteta. Političar mu je rekao da će mu za nedelju dana doneti tu sumu. Šta je onda uradio? Dao je svom prijatelju pesniku duplo više od onoga što je želeo, samo da bi ga spasao. Inače bi pesnik plesao i na taj način bi sakupio novac. Zašto bi ljudi došli da vide plesača čija je veština bila ne samo nepoznata, već i veoma sumnjiva? Samo zato što se radilo o poznatom čoveku u svojoj oblasti."

„Mada ovaj čovek nije bio igrač, kao pesnik, kao vizionar, kao čovek unutrašnje dubine, on je zaista bio nešto izuzetno. Samo biti u njegovom prisustvu, čak i da je njegov ples bio potpuno nevešt, bila bi inspiracija. Njegov unutrašnji kapacitet, njegova inspiracija i njegova težnja bi uzdigli svest njegove publike. Mnogo je zaista dobrih, odličnih plesača, ali po pitanju unutrašnje dubine ili unutrašnje visine oni nisu ni blizu standardu ovog pesnika. Naravno, ne kritikujem druge plesače zbog nedostatka unutrašnje dubine. Kao umetnici u svojim oblastima, možda su odlični. Ali zbog onoga što je ovaj voljeni pesnik-prorok doprineo na polju poezije, zbog onoga što je bio kao čovek, samo njegovo prisustvo moglo je da uzdigne svest njegovih obožavalaca, iako ga možda nigde nije bilo na polju igre. Kada je neko zaista sjajan u nekom polju, drugi nisu gubitnici ako provedu nekoliko sati s njim na drugom polju, iako to može biti potpuno strano njegovom izvornom području.”

„Učitelju“, upitao je jedan od učenika, „kažeš da će te ljudi ceniti kada postaneš poznat kao jogi, i na drugim poljima. Naravno, mi smo tvoji učenici, pa šta god da radiš, mi to volimo; uhvaćeni smo našom privrženošću tebi. Ali zar ljudi koji nisu u duhovnom životu već ne prepoznaju nešto u tebi? Zar ne vide nešto izvanredno u tebi?"

Učitelj je odgovorio: „Dozvolite mi da vam ispričam nešto što se dogodilo u ašramu gde sam boravio u mladosti. Jedan moj prijatelj me je zamolio da mu pomognem oko rada koji je pripremao za određenog nastavnika. U studijama mu nije išlo dobro. Pošto je ovo bio važan rad, on je veoma naporno radio na njemu i želeo je da ga pregledam. Složio sam se i napravio sam neke vrlo male izmene; Praktično ništa nisam uradio. Nažalost, dobio je veoma nisku ocenu na zadatku i osećao se jadno što je, uprkos činjenici da sam mu pomogao, i dalje loše prošao. Krivio je sebe, govoreći da je uz moju pomoć imao priliku da prođe veoma dobro, ali zbog sopstvene nesposobnosti nije uspeo.

Utešio sam ga i rekao: ’Daj da uzmem papir i pokušam nešto.‘ Ponovo sam otkucao papir i zadržao ga nekoliko meseci. Zatim sam, pošto sam nekada bio kod tog istog učitelja i još uvek sam bio u dobrim odnosima sa njim, zamolio učitelja da pogleda ovaj moj papir. Rado je prihvatio papir.

Sledećeg jutra me je pozvala njegova žena u njihovu kuću na osveženje i nas troje smo zajedno sedeli u njihovoj kuhinji. Obasuli su me s mnogo ljubavi, a onda je učitelji izvadio moj papir. Bio sam iznenađen što ga je već pročitao. Zatim ga je pažljivo pregledao sa mnom, visoko ga pohvalivši, rekavši da je to jedan od najboljih radova koje je ikada video. I na svakom mestu gde sam napravio manju promenu za svog prijatelja, on je napisao „apsurdno“ i „sve pogrešno“. On je zaokružio svaku od tih fraza koje sam ja dodao, nazivajući ih apsurdnim, ali je oduševljeno hvalio rad u celini.

Naravno, prvobitno nisam planirao da kažem svom bivšem učitelju šta sam uradio, ali dok sam odlazio da pokažem papir svom prijatelju, predomislio sam se i ispričao celu priču učitelju. Nije pokazao ni najmanji znak iznenađenja. Samo je rekao: „Vidi, moraš da znaš da postoji mala razlika između tebe i tvog prijatelja. Postoji mala razlika između tako napredne duše kao što si ti i tog konkretnog dečaka.’ Za njega su isti članak, iste ideje značile nešto sasvim drugačije jer dolaze od mene. Dakle, sine moj, ovaj učitelj je video nešto u meni, a to su učinili i mnogi drugi.”

„Učitelju“, rekao je učenik, „jednog dana će ceo svet prepoznati i ceniti ono što si ti u duhovnosti i takođe ono što radiš u ovim drugim poljima. U međuvremenu, zapamti da te tvoja duhovna deca vole, a mi volimo umetnika u tebi. Zaista to mislim.”

Učitelj se osmehnuo „Hvala ti, sine moj.”