Meditacija: Individualna i kolektivna

Pomoću meditacije duša postaje potpuno svesna svoje evolucije na svom večnom putovanju. Pomoću meditacije mi vidimo kako se oblik razvija u Bezoblično, konačno u Beskonačno; a vidimo i kako se Bezoblično razvija u oblik, a Beskonačno u konačno.

Meditacija govori. Ona govori u tišini. Ona otkriva. Ona otkriva aspirantu da su materija i duh jedno, da su imanentno i transcendentno jeno. Ona otkriva da život nipošto ne može biti puko trajanje od sedamdeset ili osamdeset godina između rođenja i smrti, već da je on sama Večnost. Naše rođenje je značajan događaj u samom Božijem postojanju. A isti je slučaj i sa našom smrću. Prilikom našeg rođenja, život živi u telu. Prilikom naše smrti, život živi u duhu.

Meditacija: individualna i kolektivna. Kao što su pojedinac i kolektiv u suštini jedno, tako je i meditacija, individualna i kolektivna, u suštini jedno. Mi smo Božija deca. Naše telo kaže da smo mi ljudski. Naša duša kaže da smo božanski.

Bez obzira da li smo ljudski ili božanski, mi smo jedno, neizbežno i večno. Mi smo nerazdvojni delovi celine. Mi upotpunjujemo celinu.

Ogroman je okean. Ti vidiš jedan njegov deo. On vidi jedan njegov deo. Ja vidim jedan njegov deo. Ali, čitavo prostranstvo okeana daleko je van našeg vidnog polja. Naš vid je ograničen. Ipak, delovi koje svako od nas vidi nisu odvojeni i ne mogu se odvojiti od čitavog okeana.

Šta stvara jedan orkestar? On stvara simfonijsko jedinstvo. Razne note raznih instrumenata čine simfoniju. Kao što svaki instrument svira sopstvene note, tako i svaki pojedinac može da meditira na svoj način. Ali, na kraju će svi stići do istog cilja i do osnovne spoznaje jedinstva. A ta spoznaja nije ništa drugo do oslobođenje – oslobođenje od vezanosti, neznanja i smrti.

Tat twam asi. „To si ti“. Ovo je, zaista, tajna koja se može otkriti tokom meditacije. Ovo „Ti“ nije spoljašnji čovek. Ovo „Ti“ je naša duša, naša unutrašnja božanstvenost. Naša neprosvetljena i nebožanska priroda pokušava da nas navede da osetimo da je telo sve. Naša prosvetljena i božanska priroda čini da osećamo da je naša duša, koja nema ni početka ni kraja, sve. Zaista, duša je dah našeg postojanja i na Nebu i na Zemlji.

Znanje o sebi i univerzalno Znanje nisu dve različite stvari. Sve u ovom univerzumu postaje naše kad spoznamo svoje Sopstvo. A šta je taj univerzum? On je spoljašnji izraz naših unutrašnjih dostignuća. Mi smo svoji sopstveni spasitelji. Naše spasenje je u nama. Mi smo oni koji moraju da rade za svoje spasenje. Mi sami stvaramo sopstvenu sudbinu. Kriviti druge za nepovoljne okolnosti naših života ne priliči našem dostojanstvu. Na nesreću, taj čin okrivljavanja drugih je jedna od čovekovih najstarijih bolesti. Adam je krivio Evu za svoje iskušenje. Jadna Eva, šta je mogla? I ona je okrivila nekog drugog. Ne, to ne smemo da radimo. Ako je delo naše, onda je i odgovornost naša. Pokušati da izbegnemo posledice naših dela naprosto je besmisleno. Ali, mudro je osloboditi se od toga da pravimo greške; to je pravo prosvetljenje. Iskušenja i patnje su u nama i oko nas. Mi naprosto treba da ih ignorišemo. Ako to ignorisanje ne pomogne, moramo da se suočimo sa njima. Ako ni to nije dovoljno, moramo da ih pobedimo sada i ovde. Najveći problem je kako da pobedimo iskušenja i patnju. Mi ih možemo pobediti jedino našom stalnom težnjom i meditacijom. Za to nema zamene, nema alternative.

Od meditacije, koja je duboka i usredsređena, dobijamo duhovno znanje i čistu posvećenost, koji deluju ne samo istovremeno, već i usaglašeno. Put bakti, posvećenosti, i put džnane, znanja, na kraju nas vode do istog cilja. Posvećenost nije slepa vera. To nije besmisleno vezivanje za naša unutrašnja osećanja. Ona je neuporediv proces duhovnog razvoja. Znanje nije nešto suvoparno. Ali, ono nije ni agresivna moć. Znanje je hrana koja osnažuje naše zemaljsko i nebesko postojanje. Posvećenost je Blaženstvo. Znanje je Mir. Našem srcu je potrebno Blaženstvo, a našem umu je potreban Mir, baš kao što smo i mi potrebni Bogu da ispolji Sebe, a Bog je potreban nama da bismo ispunili sebe.

Meditacija: individualna i kolektivna. Lako je meditirati individualno. Aspirant je srećan, jer niko treći ne stoji između njega i Božije Milosti. Lako je meditirati kolektivno. Učenik se, naravno, raduje kada uči sa drugima u istom razredu. Aspirant je takođe srećan, jer ga iskrena težnja drugih tragalaca može inspirisati.

Istina, pri individualnoj meditaciji ima teškoća, jer aspiranta može da spopadne lenjost. Istina, ima teškoća pri kolektivnoj meditaciji, jer ima velikih šansi da neznanje i slabost drugih mogu nesvesno da napadnu aspirantovo telo, um i srce.

Bilo da meditiramo individualno ili kolektivno, jednu stvar moramo apsolutno da učinimo: moramo da meditiramo svesno. Ako ulažemp nesvestan napor, to je kao da teramo sebe da igramo fudbal na silu. Čovek igra, ali ne oseća radost. Svesni napor je kao kad smo krajnje voljni da igramo fudbal. Tada se stvarno radujemo. Slično tome, svesna meditacija nam donosi unutrašnje Blaženstvo iz duše.

Na kraju, svako ljudsko biće mora da ima duh božanskog heroja. I kada bi bio ostavljen sam u najgušćoj šumi, čovek mora da ima unutrašnju snagu da meditira bez straha. Ako se od njega zatraži da meditira na Tajms skveru među gomilom ljudi, on mora da ima unutrašnju snagu da meditira a da ni najmanje ne bude ometen. Bilo da je sam ili da je sa drugima, aspirant mora da bude u svojoj meditaciji nepoljuljan i neuplašen.