Šta Bog planira?

Šta Bog planira? Ovo pitanje se često postavlja i o njemu diskutuje. Za divno čudo, ideja o Božijem planu privlači pažnju ne samo onih koji veruju u Boga, već i onih koji poriču da Bog postoji.

Ima li Bog neki plan? Ne, nipošto! Pravljenje plana znači načiniti nacrt posla koji treba da se obavi u budućnosti. Izgledi za uspeh su ono što nas inspiriše da se bacimo u aktivnosti. Mi hoćemo da izrastemo u uspeh sutrašnjice. Zato nam plan u izvesnoj meri pomaže. Ali, Bogu nije potreban Plan. Za Njega, vizija budućnosti nije nešto što treba da se ispuni, već nešto što već postoji, štaviše, caruje u prostranim nedrima sadašnjice.

Ovaj svet je uvek očaravalo kretanje, ovde, tamo i svuda. Opadanje kretanja ispunjenog entuzijazmom znači opadanje ljudskog života. Svako kretanje mora da doživi uspone i padove pre nego što dospe do svog cilja. Kretanje je spoljašnji izraz jedne unutrašnje potrebe. Ta unutrašnja potreba je predstavnik Božije Volje u ljudskom telu, koja žudi da se igra sa Onostranim i da probudi Beskonačno u konačnom.

Bog nema plan. A nije Mu ni potreban. On nije mentalno biće koje ne može da misli o budućnosti bez plana. Bog je Blaženstvo. Bog hoće da mi imamo Blaženstvo. Mi ga možemo steći jedino kad usmerimo sve što imamo i sve što jesmo ka Vrhunskoj Stvarnosti.

Prvo treba da mislimo na Božije postojanje, a potom, ako moramo, možemo da mislimo kakav je Božiji plan. Postoji li Bog? Gde je dokaz? Samo naše srce je dokaz. Naše srce stalno zahteva ili nas moli da vidimo Boga svuda i u svemu. Božije Postojanje se može osetiti pomoću težnje našeg srca. Pomoću težnje svoga srca možemo da vidimo da Božije Nebo, koje je Tišina, i Božija Zemlja, koja je Moć, ne samo da su međuzavisni, već i da su osmesi Božije večne Stvarnosti koji se dopunjuju.

Neki ljudi kažu da je ovaj svet nastao na osnovu plana koji je načinio Bog. Oni vide da je svet pun patnje i nesavršenosti i osećaju da su oni mogli da naprave bolji svet da im je bila data šansa. Njima ja kažem: „Ko vas sprečava? Vi ste oni koji treba da obrađuju zemlju da bi dobili obilnu žetvu savršenstva i zadovoljstva“.

Mnogo smo naučili od patnje i nesavršenosti. Sada su nam potrebni Blaženstvo i Savršenstvo. Te dve božanske osobine ne možemo da steknemo nalazeći mane planu koji smo pripisali Bogu. Blaženstvo i Savršenstvo možemo da steknemo jedino ako živimo u Božijoj Svesti. Nema drugog načina.

Čovekovo tumačenje patnje i nesavršenosti zasnovano je na njegovim unapred stvorenim mentalnim idejama i predstavama. Božije tumačenje je zasnovano na Njegovoj direktnoj Viziji u njegovoj apsolutnoj i krajnjoj Stvarnosti. Čovekovom tumačenju potrebno je opravdanje. Ali, Božijem tumačenju nije potrebno nikakvo opravdanje, jer je On istovremeno i otelovljena Istina i razotkrivena Istina.

Slično ovome, duhovan čovek gleda na Boga iz drugačijeg ugla nego običan čovek. On oseća da Bog ima sve i jeste sve, ispoljeno i neispoljeno. Njegov Bog je večni proces stalno napredujućeg savršenstva. Običan čovek, međutim, oseća da Bog tek treba da postigne nešto da bi preobrazio svet.

Bog je dete, večno božansko Dete. Kako dete može da ima plan? Nemoguće! Baš kao što se ljudsko dete igra sa svojim lutkama, odevajući ih i mazeći, tako i Bog, božansko Dete, čini sa Svojim lutkama, ljudskim instrumentima. Ali, pošto je Božansko Dete, sve što čini Bog čini svesno, značajno i božanski.

Čovekovi nesvesni, polusvesni, svesni i duhovno svesni planovi i Božije samootkrivajuće ispoljavanje su nerazdvojni. Vrhunska Tajna je da su čovekovi planovi uvek ujedinjeni sa Dahom Svevišnjeg. Čovek to treba da zna. Ne postoji ništa uzvišenije što treba znati. Čovek to treba da oseti. Nema ničeg dubljeg što treba da se oseti. Čovek to treba da ostvari. Ne postoji ništa više što treba da se ostvari.