Deo I

SCA 203-229. Pitanja i odgovori u Januaru 1995.

Pitanje: Kako mogu da postanem savršen učenik?

_Šri Činmoj: Reč „savršen“je istovremeno i veoma teško i veoma lako shvatiti. Pre svega, moramo da znamo da postati savršeno ljudsko biće i postati savršen učenik nisu jedna ista stvar. Kad koristimo izraz „savršen“ da opišemo neko ljudsko biće, uopšteno gledano, hoćemo da kažemo da ima prilično mnogo dobrih osobina koje drugi u njegovoj okolini nemaju. Recimo da neko ima deset dobrih osobina a ostali u njegovoj okolini možda imaju dve ili tri. Naravno, oni koji imaju samo dve ili tri dobre osobine, osetiće ogromno divljenje prema onome ko ima deset. Ali, ko zna, možda postoji još dvadeset dobrih osobina koje mu nedostaju.

A sa druge strane, čak i ako neko ima mnogo dobrih osobina, ostali mogu smatrati da je on daleko od savršenstva; možda će pripisati loše motive svim njegovim postupcima. Recimo da neka određena osoba ima filantropski stav i daje puno milostinje siromašnima. Neki ljudi će mu se diviti i reći će da ima tako dobro srce, dok drugi mogu da kažu da tu nema iskrenosti i da ona to čini samo da bi se pravila važna.

U običnom ljudskom životu, „savršenstvo“ se nalazi na jednom nivou svesti. Ako neko ima prilično mnogo dobrih osobina, njegovi prijatelji, susedi i obožavaoci će reći: „On je savršen.“ Možda se ostali ne slažu, ali biće mnogo onih koji će zauzeti njegovu stranu zato što u njemu vide dobre osobine koje oni sami nemaju. Ipak, u duhovnom životu, savršenstvo se mora videti iz drugačijeg ugla ili druge perspektive.

Uzmimo ideju predanosti Božijoj Volji. Znamo da su tri prečke na duhovnoj lestvici: ljubav, posvećenost i predanost. Najpre dolazi ljubav, zatim posvećenost i na kraju predanost. Moramo da znamo da ljubav i posvećenost nikada ne mogu da budu potpune i savršene ako predanost nije potpuna, savršena i bezuslovna. Govorio sam da je ljubav temelj; onda, posle ljubavi, posvećenost mora postojati. I na kraju, mora da dođe najviše, koje je predanost. Ali sad vidim da ako nikad ne dosegnemo visinu predanosti, ne možemo da cenimo prečku ljubavi ili prečku posvećenost. Samo možemo da potpuno cenimo najvišu neophodnost stabla drveta nakon što ga upotrebimo da se popnemo i dohvatimo plodove manga. Dok ne probamo mango, ne možemo u potpunosti da cenimo niže delove drveta. Jedino kad dosegnemo cilj možemo da pridamo najveću važnost putu koji nas je vodio do cilja.

Sa najviše tačke gledišta, predanost Božijoj Volji je apsolutno savršena. Ali za tragaoca koji teži, ta vrsta predanosti je najteža. Kao prvo, mi čak ne znamo šta je Božija Volja. Dobijemo unutrašnju poruku, ali ne znamo odakle ona dolazi. Ako određena poruka dolazi iz srca, možda ćemo misliti da dolazi iz uma, ili obrnuto. A opet, nekad um šalje poruku, ali mi mislimo poruka dolazi direktno od Boga. Ili vital može da pusti poruku, i mi mislimo da poruka potiče iz naše duše. Zato je sva verovatnoća da smo u zabludi kad pokušavamo da odredimo Božiju Volju. U stvari, ako je poruka koju dobijemo nešto što nam je lako da sprovedemo, osećamo da sigurno dolazi Odozgo. Na taj način možemo da imamo lažno uverenje ili lažno osećanje unutrašnje sigurnosti, koje može trajati jedan dan, jedan mesec ili godinu dana.

Kao ljudska bića sve vreme dobijamo različite unutrašnje poruke, i u svakom trenutku se predajemo jednoj od njih. U svemu što radimo, postoji aspekt predanosti. Kad bismo imali slobodan pristup unutrašnjem svetu, videli bi da se u svakom trenutku predajemo bilo fizičkoj svesti ili nekom drugom delu našeg bića. U našem svakodnevnom životu uvek kažemo: „Doneo sam odluku,“ ali to je potpuno netačno. Odluku je doneo ili naš um, naš vital, naše srce, naša duša ili Bog. Uvek je jedan deo našeg bića taj koji donosi odluku, jedan deo našeg bića koji je vodič ili upravlja, a mi se poistovećujemo sa odlukom tog vodiča. Dakle, u svemu što radimo, tu se nalazi aspekt predanosti.

Kad se najsnažnije poistovetimo sa svojim umom, vitalom ili fizičkom svešću, ako nas poruka koja dolazi Odozgo ne zadovolji i ne usreći nas na naš sopstveni način, onda mnogo puta ne verujemo toj poruci. Mi kažemo: „Ako je Bog sav Ljubav i Samilost, zašto On onda učini da toliko mnogo patim?“ Ali ako se poredimo sa našim rođacima ili prijateljima koji se ne mole i ne meditiraju, videćemo da nam je beskrajno bolje i da smo beskrajno srećniji od njih.

Sve to je pitanje očekivanja. Pre nego što smo ušli u duhovni život, svakako smo imali šefa, a taj šef je bio um. Sada kad sledimo unutrašnji život, očekujemo da nas Bog vodi u svakom trenutku. Ali stalno kritikujemo jadnog Boga. Kažemo da je On nevidljiv ili da nam On ne udovoljava. Čak i kad bi nam Bog došao u vidljivoj formi, mi bismo rekli: „O Bože, mislio sam da si Ti beskrajno lepši nego ovako!“ Tragamo za Bogom u jednoj Formi, ali On nam dolazi u nekoj drugoj Formi. Indijske priče obiluju ovom vrstom iskustva. Nekad će čak Bog da dođe u obliku psa da ispita tragaoca i da vidi koliko se poistovetio sa Bogo-Svešću. Ali jadni tragalac će zaključati psa napolju jer mu smeta.

Mi očekujemo da će nam se Bog pojaviti u Obliku punom svetlosti – u Obliku koji daleko prevazilazi našu maštu. Ali, nažalost, čak i kad se Bog pojavi u Svom najlepšem Obliku, recimo u snu, ono što je najlepše prema Bogu možda u našim očima uopšte nije lepo. Naše shvatanje Božije Lepote može se potpuno razlikovati od Božijeg sopstvenog opažanja Sebe. Način na koji vidimo nešto zemaljskim vidom i zemaljskom sposobnošću može da bude potpuno drugačije od toga kako izgleda u Božijem Oku. Kažemo : „Samo kad bi Bog došao u ovom Obliku prihvatiću Ga. Ako On dođe u bilo kom drugom Obliku, onda to ne može da bude Bog.“ Pošto nismo utvrđeni u Univerzalnoj Svesti, u svom umu smo definisali Boga na jedan određeni način. Ali naše viđenje Božije Lepote ili Božije Božanstvenosti može da bude krajnje smešno sa najviše tačke gledišta.

Slično tome, formulisali smo našu sopstvenu koncepciju sreće. Ako dođe neka određena poruka koja nas učini srećnim na naš sopstveni način, osećamo da dolazi od Boga. Ali, ako dođe neka druga poruka koja nam ne daruje trenutnu sreću, koja donosi samo nesreću ili patnju, onda je odbacujemo. Ako dođe poruka sa kojom se najteže nosimo i delujemo na božanski način, tad je samo ignorišemo. Kažemo da nije moguće da je došla od Boga.

Istinska sreća i duhovno savršenstvo idu zajedno. Od savršenstva dobijamo unutrašnju sreću. Ako smo uradili savršenu stvar ili postali savršena osoba na pet minuta ili pet sati, iznutra smo stvarno srećni. Kad postignemo jedan određeni nivo savršenstva, automatski sledi sreća. A opet, od sreće takođe možemo da idemo do savršenstva. Ako smo srećni na duhovan način, želimo da uradimo pravu stvar i da postanemo prava osoba. Kada smo vrlo nesrećni, samo mrzimo sebe i proklinjemo sebe. Ko tad mari za savršenstvo? Ali ako smo duhovno srećni, naša sreća je kao čvrst temelj na kojem možemo da izgradimo palatu savršenstva.

Čak i ako smo srećni i želimo da uradimo pravu stvar, kako možemo da znamo šta je prava stvar ? Znamo da savršenstvo dolazi od toga što slušamo Volju Svevišnjeg, ali kako možemo da znamo da li poruka dolazi od Svevišnjeg ili iz nekog nižeg izvora ? Jedan način je da dobro meditiramo satima. Ne pričam o tome da se meditira dva ili tri minuta ili čak pola sata. Moramo meditirati bar dva sata ođednom, bez prekidanja. Moramo da meditiramo iskreno i posvećeno uz obilan unutrašnji plač, kao da dete plače unutar našeg srca. Ako je naša meditacija uzvišena, sigurno ćemo dobiti tačnu poruku Odozgo.

Naša meditacija mora da bude nepodeljena. To ne može da bude ona vrsta meditacije u kojoj je um u jednom trenutku usredsređen, a u sledećem trenutku luta u divljoj šumi - misleći na naše prijatelje ili šta smo doručkovali. Ako jedna jedina misao uđe na vrata uma, to je kao da je ekser ukucan u zid naše meditacije. Ako nema misli, onda nema čekića, nema eksera, ničega – samo mir. Nažalost, izuzetno je teško postići takvu vrstu meditacije.

Osim nepodeljene meditacije, postoji neki drugi proces kojim možemo da spoznamo Božiju Volju. Možemo da se molimo Bogu da nam da sposobnost da imamo stalnu predanost – ne predanost od jedne sekunde ili predanost u trajanju pet minuta, već stalnu, bezuslovnu predanost Njegovoj Volji. Možemo da kažemo :“Gospode, daj mi sposobnost da se predam Tvojoj Volji. Želim da uradim nešto dobro ovde na zemlji. Ako ne uspem, s vedrinom ću primiti rezultate. A ako uspem, znam da će to biti samo zato što je Tvoja Sposobnost delala u i kroz mene.“ Ako možemo da imamo ovakav stav predanosti ili nevezivanja u svemu što radimo, Božija Volja će moći da deluje u nama i kroz nas.

Predati se ovako veselo je, bez obzira na rezultate naših dela, veoma teško. Ako uradimo nešto dobro, spremni smo da to stavimo svima u zaslugu. Dok idem prema igralištu, recimo da prođem pored majmuna ili psa na ulici. Potom, na igralištu, ako dobro pretrčim 100 m, čak sam spreman da pripišem u zaslugu tom psu ili majmunu koje sam video na putu. Ali ako ne uradim dobro, tad počinjem da krivim ceo svet: „Videvši tog i tog na putu, preneo mi je lošu sreću!“ Isto tako, nastaviću da okrivljujem tu i tu osobu. Na taj način, naša predanost postaje uslovna. Ali ukoliko postoji prava predanost, bez obzira šta se dešava, rezultat primamo sa vedrinom. Bilo da je rezultat povoljan ili nepovoljan, primamo ga sa istim stavom a naša predanost nije uzdrmana.

Treći način spoznavanja Božije Volje je u tome da u svakom trenutku imamo apsolutnu detinju svest. U običnom životu, ako želimo da imamo sastanak sa nekim važnim, najpre moramo da umirimo i ugodimo sekretaricama a onda moramo da se umiljavamo višim referentima. Moramo da idemo od najnižeg do najvišeg. U duhovnom životu nije tako. Ako neko ima detinju svest, može da ima direktan pristup Svevišnjem. Dete se ne plaši svog oca bez obzira na kakvoj je visokoj poziciji otac. Otac može da bude upravnik velike fabrike koji ima mnogo radnika. Ali dete ne mora da prođe tamo gde su radnici da bi videlo oca; ono samo trči kod oca, a otac prekida ono što je radio i stavlja dete u krilo.

Pomenuo sam tri načina spoznavanja Božije Volje. Jedan je kroz snažnu, duboku meditaciju od nekoliko sati, drugi način je kroz veselu predanost vašeg sopstvenog postojanja, a treći je imati apsolutno dečiju svest. Svaki od tih načina je jednostavan, pod uslovom da želimo da trčimo veoma brzo i da smo rešeni da završimo trku. Ako tragalac ima čvrstu volju da postane savršeni učenik, na kraju će uspeti.

A opet, ako tragalac ima ostvarenog Učitelja ko je u fizičkom i ko poznaje Volju Boga, onda mu nije neophodno da meditira tri sata ili ostvari tu vrstu vesele predanosti u svojim svakodnevnim aktivnostima ili da pristupi Bogu direktno sa detinjom svešću. Dakle, on je u tom smislu srećan.

U običnom životu, ako hoćemo da proučavamo određeni predmet, idemo kod onog profesora koji je stručnjak u toj oblasti. Onda učimo i naučimo, i na kraju napustimo svet neznanja i postanemo prosvetljeni – ne u duhovnom smislu, već u ljudskom smislu. Duhovnost je ogroman predmet. Ako želimo da proučavamo taj predmet, moramo otići profesoru koji ga zna. Kasnije, kad osećamo da nam nije ostalo ništa više da naučimo od profesora, sami možemo dalje da idemo. Nekada davno i ja sam takođe imao Učitelja. Kad sam osetio da sam od njega naučio ono što je trebalo da naučim, tek tad sam uspostavio direktnu vezu sa Svevišnjim. Kad moji učenici dosegnu tu fazu, takođe će razviti i direktnu vezu sa Svevišnjim. Ali, u ovoj tački vašeg duhovnog razvoja, mnogo, mnogo vam je lakše da spoznate Božiju Volju slušajući vašeg Učitelja nego pokušavajući da odete direktno Svevišnjem.

Ako nevino i slatko dete želi nešto od svog oca, ali desi se da otac bude negde drugde, onda mališan može to da kaže jednom od očevih radnika. Radnik će trčeći odmah da ode do oca da uzme ono što dete želi. Radnik koji pristupi ocu tog deteta stiče duplu radost. Stiče radost govoreći ocu, koji je važan šef: „Vaše dete želi ovo da ima.“ Onda, kad mu šef daje ono što je dete zatražilo, radnik zadobija radost dajući to divnom detetu. Takođe, otac stiče radost zbog toga što je taj radnik došao kod njega da uzme nešto za njegovo dete. U tom slučaju, ti si to malo dete a tvoj duhovni Učitelj je onaj ko ima slobodan pristup tvom Ocu, koji je Bog

Duhovni Učitelj koji je ostvario Boga je beskrajno viši od duše bilo kog prosečnog pojedinca. On je beskrajno viši od duša stotina i stotina prosečnih ljudi uzetih zajedno. Ostvareni Učitelj je Božiji izaslanik na zemlji: došao je na svet da služi Svevišnjem u čovečanstvu. Ako je on istinski Učitelj, nema svoju sopstvenu volju. Kada nešto kaže, samo izražava Božiju Volju. Duša takođe nema svoju sopstvenu volju; ona takođe izražava jedino Božiju Volju.

Ako vodiš kancelariju, i imaš zamenika upravnika koji je razvio mudrost i veštinu da vodi kancelariju, onda ti je posao mnogo lakši. Srećan si što postoji neko kome možeš da veruješ i na koga možeš da se osloniš, neko ko ti može biti od pomoći. A ako zamenik upravnika ima višeg službenika koji mu može pomoći, njegov posao takođe postaje mnogo jednostavniji. Slično tome, ako Bog ima duhovnog Učitelja koji može da Mu pomogne na zemlji, On je presrećan. I ako Učitelj obezbedi dušu koja radi za njega i bavi se težećim srcem, umom, vitalom i fizičkom svešću tragaoca, Učitelj je ispunjen radošću. A opet, ako tragalac može da čuje poruke svoje duše direktno i ako sluša te poruke, onda Učiteljev posao a takođe i Božiji Posao postaju beskrajno lakši. Ali ukoliko tragalac ne može na pravi način da shvati poruke svoje duše, Učitelj je tu da mu kaže šta da uradi.

Ovde ne pričam o fizičkom aspektu Učitelja već o Svevišnjem u Učitelju, koji je unutar fizičkog. To je pravi Učitelj. Nažalost, najvećim delom vremena učenici vide samo fizički aspekt Učitelja. Učitelj je ćelav, Učitelj hrama, Učitelj je to i to. Koliko nesavršenosti oni vide u Učitelju! Oni ne shvataju da su upravo učenici doveli do toga da Učitelj hrama; ali to je druga stvar. Dakle, ako samo gledate Učiteljeve fizičke nedostatke, u svakom trenutku ćete se susresti sa frustracijom ili razočarenjem. Spoljašnji aspekt Učitelja samo će vam stvoriti konfuziju i zabunu.

Prošle godine sam pročitao knjigu od Nolini u kojoj je rekao da smo videli samo Šri Aurobinda čoveka, fizičkog čoveka, a ne Šri Aurobinda božanskog. Pošto nismo uvek videli Šri Aurobinda božanskog, naša priroda je još uvek ostala ista. Imali smo zlatnu priliku da preobrazimo našu prirodu, ali nismo je iskoristili na pravi način.

Ostvarena duša penje se i spušta sa drveta života. Sa najviših grana, silazi do podnožja drveta da stvori unutrašnju glad u čovečanstvu; a kad vidi glad, odnosi tu glad uz drvo i spušta jelo – mir, svetlost i blaženstvo.

Zato, ako možeš da slušaš poruke tvoje duše, divno! A opet, ako možeš da slušaš šta ti kaže Svevišnji u tvom Učitelju, onda ćeš takođe raditi pravu stvar. Ali ako ne možeš da slušaš poruke tvoje duše, i ako ne možeš da slediš način na koji se tvoj Učitelj bavi stvarima, onda je poslednja mogućnost da direktno priđeš Bogu za sve. Ako to uradiš, tvoja duša uopšte neće biti tužna ili nezadovoljna ni tvoj Učitelj neće biti tužan ili nezadovoljan. Naprotiv, Učitelj će biti veoma ponosan na tebe ukoliko ne moraš preko njega da dosegneš Najviše.

Duhovno savršenstvo leži u poznavanju Božije Volje i izvršavanju Božije Volje u svakom trenutku uz pomoć tvoje duše ili Učitelja ili Samog Boga. Kao prvo, moraš da znaš šta Bog želi za tebe tako što se potpuno poistovetiš sa Božijom Voljom. Ako se poistovećuješ sa tvojim umom ili vitalom ili fizičkom svešću, stalno ćeš biti milionima i milijardama milja udaljen od toga šta Bog želi da ispolji u tebi i kroz tebe. Dakle, najpre moraš da se poistovetiš sa Božijom Voljom, a zatim moraš da izvršiš Božiju Volju sa najviše vedrine i sreće.

To je jedino savršenstvo u tragaočevom životu. U običnom životu, kao što sam ranije rekao, tvoj um će reći da je ta ili ona osoba savršena zato što on ili ona imaju neke dobre osobine. Tu je um sudija. Ali u duhovnom životu, ne postoji sudija; jedino tvoje unutrašnje biće mora da osmotri da li ti radiš pravu stvar. Šta je prava stvar? Božije zadovoljstvo na Božiji sopstveni Način.