Rasel Vilson: Guruđi, imam veoma teško pitanje da vam postavim. Zašto, u Indiji, za koju neki veruju da je centar religije i gde duhovnost igra tako važnu ulogu, ima toliko mnogo nesloge i napetosti?

Šri Činmoj: Pošto sam ja Indijac, u stanju sam da odgovorim na to pitanje. Nekada davno, Indija je bila zemlja mira. Sada su stalno prisutne svađa i borba. Zašto? Odgovor je vrlo jednostavan. Bog nam je dao slobodu a mi je zloupotrebljavamo. Svakog trenutka, mi kao ljudska bića, možemo da odaberemo da radimo pravu stvar ili pogrešnu stvar. Mogu da ustanem rano ujutru i da se molim i meditiram da postanem dobra osoba, ili mogu da spavam do deset ili jedanaest sati i da ustanem kad je prekasno i da odem na posao. Možda sam šest meseci primao svetlost Odozgo i moja iskrenost, moj integritet i moja ljubav prema Bogu me je primorala da ustanem rano ujutru da meditiram. Ali nakon šest meseci prestao sam da težim i da mislim na Boga, tako da više ne ustajem rano da se molim i meditiram. Na spoljašnjem planu ista sam osoba, ali u unutrašnjem životu sam se promenio.

U davnoj prošlosti, političari su imali običaj da idu kod duhovnih Učitelja za blagoslove i prosvetljenje. Jedan od najvećih indijskih junaka, Šivađi, odlazio je svom duhovnom Učitelju i govorio je: “Molim te da me savetuješ.” Onda je Šivađiju dosadila njegova zemlja i politika. Rekao je: “Sve je to korupcija. Više je ne želim.” Ali njegov duhovni učitelj ga je prisilio da ostane u politici. Rekao je: “Ako odustaneš, ko će onda preobraziti ovaj svet? Ostani na svom položaju, ali samo misli na mene. Svevišnji u meni će voditi zemlju u tebi i kroz tebe.”

Bilo je vreme kada je Indija imala ravnotežu i mir uma. Ali Indija nije bila zadovoljna sa svojim unutrašnjim mirom i ravnotežom. Želela je da se takmiči sa Amerikom. Nažalost, Indija je počela da gubi svoju duhovnost kad je ušla u svet takmičenja. Jedno je zadržati svoju sopstvenu visinu a onda dati ono što imaš i primiti ono što neko drugi ima. Ali Indija je, umesto da održi svoju prvobitnu čistotu i božanstvenost, postala gramziva i počela da mari više za spoljašnjim bogatstvom. Želela je da postane bogata kao Amerika, i više nije pridavala toliko mnogo važnosti svom unutrašnjem bogatstvu. To je bila najveća greška Indije. Ako mi Bog nešto da, treba to da čuvam. Potom, kada kucne čas, Bog će mi dati nešto drugo zato što je zadovoljan sa mnom. Ali, ako odbacim ono što mi je Bog dao i plačem jedino za nečim drugim, napustiće me unutrašnji kvaliteti koje sam nekada imao i biću prosjak. Indija je trebalo da ostane zahvalna Bogu za ono što joj je Bog dao. Umesto što je pokušavala da kopira Zapad, trebalo je da sačuva svoje sopstvene božanske kvalitete. Ali kad je počela da mari manje za svoje unutrašnje bogatstvo, a više za spoljašnje, tada je moja Majka Indija počela da gubi nešto veoma vredno.

Nešto slično se sad dešava u bivšem Sovjetskom Savezu. Predsednik Gorbačov je bio odgovoran za buđenje svesti Sovjetskog Saveza. Pošto je probudio ljude u Sovjetskom Savezu, rekao je: ”Spavali smo mnogo godina i upravo smo se probudili. Zato, krenimo odmah polako, sigurno i nepogrešivo prema našem odredištu. Zatim, kada dođe vreme, i budemo imali više sposobnosti, marširaćemo, a kasnije ćemo trčati.” Ali ljudi nisu slušali. Postali su veoma pohlepni i želeli su da budu isti kao Zapad. Želeli su da trče od samog početka, čak i ako nisu imali sposobnost. Stoga su izabrali nekog drugog političara koji je obećao trenutne rezultate. Svi mi želimo da imamo instant ostvarenje – poput instant kafe. Želimo da imamo sve za tili čas.

Potrebno je par godina da dete nauči da hoda. Ako kažem tom malom detetu da može da trči isto tako brzo kao njegov stariji brat, dete će biti inspirisano da pokuša. Ali, nažalost, samo će slomiti nogu. Majka će uvek reći svom detetu: “Ne, idi polako. Tvoj brat ima pet godina a ti imaš samo jednu. Kako možeš očekivati da ideš uporedo sa bratom?”