Pitanje:

Počinjemo sa koncentracijom. Kad se koncentrišemo, usmeravamo svu pažnju na neki poseban predmet i postajemo potpuno jedno sa tim predmetom. Kad je naša koncentracija veoma duboka, ne može biti misli, ni jedne misli u nama ili oko nas. Mi i predmet naše koncentracije smo jedno.

Koncentracija je dinamička volja uma koja deluje u nama za naše trenutno prihvatanje svetlosti i odbijanje mraka. Ona takođe u nama budi nivoe svesti koji čvrsto spavaju. Ono što koncentracija može da učini u našem životu težnje je nezamislivo. Ona lako može da odvoji Nebo od pakla, tako da možemo da živimo u stalnom blaženstvu Neba a ne u stalnim brigama, uznemirenosti i torturama pakla dok smo ovde na zemlji. Ako možemo da se dobro koncentrišemo, moći ćemo da načinimo brz napredak. Ako možemo da usmerimo svu svoju pažnju na neki određen predmet, ako možemo da uđemo u njega s našim umom, moći ćemo da otkrijemo skrivenu, konačnu Istinu unutar njega. Sada smo žrtve neosvetljenih, mračnih, razarajućih i zlobnih misli, ali doći će dan kada ćemo, na osnovu naše koncentracije, osećati da se ometajuće misli plaše nas. U koncentraciji radimo za neposredan rezultat; ali meditacija ne mari za uspeh u tom smislu. Meditacija jedino želi da uđe u Prostranstvo i da pliva u ogromnom moru Mira, Svetlosti i Blaženstva. Kada meditiramo, moramo da osećamo da ulazimo u nešto prostrano i beskonačno: ogromni okean ili beskonačno plavo nebo. Pokušavamo da uronimo u nešto beskrajno i bezgranično. Svuda oko nas je beskrajno plavo nebo gde Mir suvereno vlada. Najpre moramo ovo da osećamo, a zatim moramo da postanemo potpuno jedno sa samim Prostranstvom. Kad se koncentrišemo, možemo da koristimo našu mentalnu snagu volje u izvesnoj meri. Ali u meditaciji koristimo našu psihičku snagu volje, snagu volje duše. U meditaciji moramo da odemo daleko izvan oblasti uma, zato što je mentalna sposobnost veoma ograničena. Kada smo u najvišoj, najdubljoj meditaciji, moramo da zaustavimo delovanje uma.

Koncentracija je kao strela koja pogađa metu. Kad se koncentrišemo, ciljamo na nešto sa dinamičkim stavom. Ali meditacija je mirna, božanska, duševna i uzdižuća. Kad meditiramo, um učinimo smirenim, tihim i mirnim – bez misli. Tada, moramo da budemo potpuno svesni pojavljivanja misli i da ne dozvolimo da u um ulaze beskorisne misli. Um je prazan i miran, bez dobrih ili loših misli; bez ičega. Naše čitavo postojanje postaje prazna posuda. Kad je ova posuda apsolutno prazna, s našim celim unutrašnjim bićem prizivamo beskrajni Mir, Svetlost i Blaženstvo tako da će ući u posudu i ispuniće je. Ovo je meditacija.

Potom dolazi kontemplacija, koja je poslednja faza pre nego što ostvarimo Boga. S kontemplacijom ulazimo u samadi i transcendentalnu Svest. Kontemplacija je nešto vema teško za početnike u duhovnom životu, ali na kraju početnik postaje razvijen i on, takođe, uči kako da kontemplira, jer bez kontemplacije čovek nikada ne može da ostvari Najviše. U kontemplaciji smo u isto vreme u našoj najdubljoj koncentraciji i našoj najvišoj meditaciji. Gubimo naše takozvano spoljašnje postojanje, postojanje koje vezuje. Tad nema uma; to je kao da fizički um nije postojao. U kontemplaciji mi postajemo potpuno jedno sa Božijom univerzalnom Voljom, transcendentalnom Voljom, koja igra ulogu i izvršioca i dela. Izvršilac i delo postaju potpuno jedno kada smo u kontemplaciji. Znalac, spoznavanje i spoznato postaju jedno.

Tokom kontemplacije stapamo se sa unutrašnjim tokom; sve je jedan tok svesti. Od tabana naših stopala do krune glave, teče svest. U čitavom telu osećamo tok svesti, i osećamo da nismo ništa drugo nego sama svest. Mi postajemo nerazdvojivi od beskonačne Svesti, večne Svesti, besmrtne Svesti. Postajemo potpuno jedno sa Beskonačnošću, Večnošću i Besmrtnošću u najvišoj svesti kontemplacije.

Postoje dve vrste svesti. Jedna je zemaljska vezujuća svest, druga je beskrajna Svest, beskonačna Svest. Kad smo ograničeni, postajemo jedno sa zemaljskom vezujućom svešću. Ovde vidimo ’mene’ i ’moje’. Ali neograničena Svest koja teče unutar našeg bića je jedno sa Beskonačnošću, Večnošću i Besmrtnošću. Kada kontempliramo, osećamo da se bavimo Beskonačnošću, ne oko nas već unutar nas.

Možda ćeš da reći, „Moje telo je visoko samo 173 cm, kako onda mogu da udomim Beskonačnost u sebi? Kako mogu da udomim Večnost i Besmrtnost? To je potpuno apsurdno.“ Ali ne, moraš da osećaš da nisi telo; ti si duša. Naši indijski sveti spisi kažu da je duša bez rođenja i umiranja, i početka i kraja. Ona je nešto što se neprekidno kreće – kreće, teče, ispoljava beskonačnu Istinu. U kontemplaciji postajemo potpuno poistovećeni sa našom dušom i idemo ka najvišem i širimo svoja krila. Od konačnog ulazimo u beskonačno; ulazimo u svet Mira, Svetlosti i Blaženstva, gde je neposredno jedinstvo sa Beskonačnošću, Večnošću i Besmrtnošću.

Beskonačnost Čini se da ova reč dolazi iz tvoje mašte. Šta je Beskonačnost? Pokušaj da osetiš da je to nešto što će te učiniti slobodnim od neznanja. Sada se valjamo u zadovoljstvima neznanja, ali Beskonačnost je nešto što nas oslobađa blata neznanja.

Večnost Šta je to? Imamo dva života – običan ljudski život, gde ostajemo na zemlji pedeset, šezdeset ili sedamdeset godina, i večni Život. Večni Život je postojao pre našeg rođenja; postoji tokom ovog kratkog trajanja našeg života; prolazi kroz mračni tunel smrti. Onda opet ulazi u svoj sopstveni Izvor. Kad pomisliš na Večnost, oseti da je ona nešto što prethodi svemu a, u isto vreme, sve će da sledi.

Besmrtnost Ništa ne ostaje trajno na Zemlji. Danas je neka osoba izuzetne lepote; sutra njena lepota bledi do beznačajnosti. Danas je neko veoma istaknut u svetu; sutra je njegova istaknutost zaboravljena. Bez obzira koliko smo sjajni ili koliko smo uzvišeni, čeljust smrti nas proguta pre ili kasnije. Šta možemo da radimo? Moramo da osećamo Besmrtnost Svesti. Konačna svest, kada postane jedno sa beskonačnim, postaje besmrtna. Kada konačna svest postane besmrtna, tad Božija božanska Igra može da se odvija ovde na zemlji i Bog može da bude stvarno ispunjen.

Kada kontempliraš, osetićeš da radiš sa tri uzvišene, značajne istine: Beskonačnošću, Večnošću i Besmrtnošću. U kontemplaciji tvoje telo, vital, um i srce ne delaju odvojeno. Oni postaju potpuno jedno. Potpuno su ujedinjeni i, kao poslušna deca, slušaju zapovesti duše. Jednom kad poslušaju dušu, ti postaješ sama duša, a to je najstvarnija kontemplacija.