Treba li kriviti Učitelja?

Pre sto godina u Indiji je živeo jedan duhovni Učitelj koji je imao mali ašram. Svake godine su na njegov rođendan stotine učenika sa svih strana sveta putovali ka ašramu radi puđe ili duhovne proslave. To je bilo vreme velikog slavlja i radosti. Proslave su trajale nekoliko dana, a onda bi se svi učenici sa novim nadahnućem vraćali u svoja rodna sela.

Jedne godine, nakon što su otišli svi učenici posetioci, Učitelj je razgovarao sa nekoliko svojih najbližih učenika. Lice mu je bilo veoma tužno. „Obično mi moja duhovna deca iz drugih krajeva sveta pružaju veoma mnogo radosti. Ali ova godina je bila apsolutno najgora. Sve moguće neprijateljske sile su napale mene i ašram. Ovo se nikada pre nije desilo i nadam se da sledeće godine neću imati ovu vrstu iskustva. Moji najdraži posetioci su došli i ja sam im veoma zahvalan. Neki posetioci su otišli kući sa zahvalnošću; neki su otišli kući sa besom, nezadovoljstvom i drugim nebožanskim osobinama. Zašto? Zato što su videli da me učenici koji žive u ašramu viđaju praktično svakog dana. Oni žele da znaju zašto oni ne mogu da dođu i ostanu u ašramu“.

„Ovaj ašram je vrlo mali. Već je prenaseljen“, reče jedan od njegovih učenika.

„Jednog dana“, reče Učitelj, „imaćemo dovoljno veliki ašram za sve moje učenike. Ali u ovom trenutku, neki od učenika posetilaca osećaju da je to moja krivica, ili mene krive što su rođeni u drugim zemljama, dok vi ovde živite sa mnom. Sve što kažu je detinjasto. Ko je tražio od njih da se rode u drugim zemljama? Za to je kriva duša; dušu treba kriviti. A ko zna, da im se duša rodila u Indiji, možda ne bi marili za nas. Ne mogu da vam kažem na koliko mnogo načina sam im pomagao, ali ovi ljudi su veoma nezadovoljni mnome zato što nisu sa mnom. Takva vam je nezahvalnost. Ako ne mogu da dobiju moju pažnju čitave godine, jesam li ja za to kriv, jesam li ja odgovoran?

Neki učenici koji ne mogu da dođu na moju rođendansku proslavu zbog finansijskih poteškoća poslali su mi kao dar ljubavi onoliko novca koliko su imali. Bio sam duboko dirnut. Ali, dvoje ili troje učenika me je proklinjalo zato što nisu mogli da dođu. Umesto da mi pokažu ljubav, ovih nekoliko učenika je na mene bacalo svoju nezahvalnost. To je moja sudbina.

Ja uvek grdim moje bliske i drage učenike kako bi se potrudili da budu bolji domaćini i domaćice. Vidim da možda nisu savršeni, ali se trude. Ako kažete da određeni domaćin ili domaćica nisu dobro obavili svoj posao, da li je to moja greška? Ako jedna ili dve osobe ne brinu o svojim gostima i ne služe ih dobro, zašto gosti proklinju mene i moje pretke?“

Učenici rekoše: „Učitelju, veoma nam je žao što ti patiš zbog toga što neki od domaćina nisu bili fini“.

Učitelj reče: „U jednom ašramu koji znam, dva učenika su se užasno posvađala. Jedan od njih je napisao pismo Učitelju govoreći: 'Ako ćeš tom i tom da odobriš ostvarenje, tada ja ne marim za tvoje ostvarenje. Ispod časti mi je da imam ono isto što ima i on. Ako zadržavaš tako lošeg čoveka u svom ašramu, onda tu za mene nema ničega. Ja ću otići'. Okrivljen je, zapravo, bio Učitelj. Sada, ako se moji učenici tako ponašaju, ko će onda postati gubitnik? Napuštanjem ašrama nećete dobiti ostvarenje“.

„Ja sam iznenađen Učitelju“, reče jedan učenik, „što je nekoliko ljudi toliko nezadovoljno tobom“.

„Nažalost, to je istina“, reče Učitelj. „Neko je čuo kako dva učenika posetioca otvoreno govore protiv mene i lokalnih učenika. Oni kažu da sam ja krivac, da previše pažnje pridajem učenicima iz ovog kraja. Ali šta ja tu mogu? Ja moram da razgovaram sa njima. Inače, postaje jednostavno nemoguće izvršavati zadatak moje Misije. Ja se trudim da sredim svoju prepisku, da obavim i ovo i ono. Moram da imam pomoć. Ipak, veoma je malo takvih koji su tvoliko nezadovoljni mnome. Većina posetilaca je izuzetno, izuzetno zahvalna. Zašto kriviti sve? Nisu svi krivci“.

Učitelj je zastao. „Dobro, deco moja, da se više ne zadržavamo na ovom problemu. Devedeset i devet posto posetilaca je dobilo radost od nas i pričinili su nam radost. Govorimo samo o šačici nesrećnih učenika. Nadajmo se da će oni uvideti svoju ogromnu zabludu i da će se sledeće godine sto posto učenika vratiti kućama zadovoljno i nadahnuto“.