Izgubljeni prijatelj

Beše jednom jedan izuzetno napredan tragalac koji je boravio u ašramu jednog veoma velikog duhovnog Učitelja. Ime tog tragaoca je bilo Bramamoj. U svojoj prošloj inkarnaciji on je bio veliki jogi. U uzrastu od šesnaest godina već je meditirao po šest, sedam, osam, devet, a ponekad i deset sati dnevno da bi ponovo vratio svoje duhovno ostvarenje, obnavljajući stranice knjige koju je nekada tako dobro znao. U ašramu su mnoga njegova braća i sestre učenici osetili nešto u njemu. Videli su njegovu blistavu čistotu i uvažavali su njegovo unutrašnje blago, ali nisu shvatali njegovu istinsku visinu, jer je bio izuzetno ponizan i živeo je kao jedan od njih, obavljajući svoj svakodnevni posao ljuštenja krompira u ašramskoj trpezariji. Mnogi ljudi su mu se potajno podsmevali, jer su mislili da je Učitelj nezadovoljan Bramamojem čim mu je dao tako običan zadatak. Njegova porodica i prijatelji su se zbog toga osećali jadno, ali je Bramamoj bio veoma srećan, pošto je to bio jednostavan zadatak i ostavljao mu je mnogo slobodnog vremena da meditira i čita.

Bramamoj je imao veoma bliskog prijatelja po imenu Kanu. Kanu je bio izuzetno posvećen Bramamoju. Svakog dana, kada bi pošli u trpezariju, prva i najznačanija stvar koju bi Kanu uradio bila je da donese vodu za Bramamoja, a uvek je insistirao da Bramamoju donese i hranu. Rekao bi: „Molim te ostani ovde. Doneću ti hranu. Molim te dozvoli da to uradim za tebe“. Bramamoj je duboko cenio svog prijatelja i bio je dirnut njegovom iskrenom posvećenošću.

Ovo se nastavilo mesecima i godinama. A onda je Kanu našao devojku i počeo je po ceo dan da misli na nju. Siroti Kanu je bio veoma iskren u svom duhovnom životu i nečistota je za njega bila pravo mučenje. Sve vreme je proklinjao i sebe i devojku. Jednog jutra reče sebi: „Bramamoj je tako čist, tako duhovan. Ja ga veoma volim i on veoma voli mene. Siguran sam da će, ako samo budem mogao da ga dodirnem, on preuzeti svu moju nečistotu. Ubaciće je u Univerzalnu Svest i ja ću biti oslobođen ovih stega“.

Kanu je nestrpljivo iščekivao vreme ručka kako bi ponovo video Bramamoja. Zbog ove žarke želje prvi je došao u trpezariju i kada je Bramamoj stigao, on je već sedeo sa dve porcije hrane. Bramamoj se osmehnuo i seo pored svog prijatelja. Ali, čim je na nekoliko sekundi sklopio oči da bi pre jela prizvao Svevišnjeg, osetio je da mu je Kanu dodirnuo koleno. Bramamoj ga je pogledao i upitao: „Šta to radiš?“

"Oh! That girl, that undivine girl! She has made me ruin my whole day with impure thoughts. But as soon as I touched you they went away. Now I am all purity."

„Oh, ta devojka, ta nebožanska devojka! Navela me je da upropastim čitav svoj dan nečistim mislima. Ali, čim sam te dodirnuo one su otišle. Sada sam potpuno čist.“

Bramamoju je to bilo pomalo smešno, ali je u isto vreme bio i dirnut Kanuovom verom u njega, pa se samilosno osmehnuo Kanuu.

Ovaj ritual pročišćenja je postao redovni deo njihovog prijateljstva. Svakih nekoliko dana, kada bi Kanu patio zbog misli o devojci, za ručkom bi posvećeno dodirnuo Bramamojevo koleno i rekao: „O, sada je otišlo. Sada sam čist“.

Prošlo je nekoliko meseci i jednog dana u trpezariji Kanu reče Bramamoju: „Možeš li da čitaš moje misli? Možeš li da uđeš u moj um?“

Bramamoj odgovori: „Nije mi potrebna sposobnost da to uradim, Kanu. Treba samo da ti pogledam u lice, da bih ti pročitao misli“.

Kanu reče: „Ti znaš da sam veoma nečist. Zato to kažeš. Ali, možeš li zaista da mi pročitaš misli?“

Bramamoj je klimnuo glavom: „Da, Kanu, mogu. Ne samo da ću pročitati tvoje današnje misli, već ću pročitati tvoje misli od pre nekoliko dana i reći ću ti šta si mislio. Prvo ću da te učinim svesnim tačno onog trenutka kada si imao misli, tako da ćeš mi poverovati i nećeš poricati. Potom ću ti reći kakve misli si u poslednja tri dana imao i u koje vreme. Daj mi svoju beležnicu“.

Bramamoj je počeo da ispisuje Kanuove misli. Zapisao je i dobre i loše misli. Znao je da će, ako napiše samo loše misli, Kanu misliti da on ne zna i za njegove dobre misli. Pre nego što je završio pisanje, Kanu mu je uzeo beležnicu i počeo da čita prve dve strane. Odjednom je uzviknuo: „O ne, o ne, o ne…“, i brzo napustio trpezariju. Bramamoj potrča za njim i nađe ga kako sedi u najdaljem uglu sportskog terena. Glavu je zagnjurio u šake i bio tužan i depresivan. Bramamoj sede do njega pokušavajući da ga uteši.

Rekao je: „Slušaj Kanu, mene nije briga za te stvari. Ono što je u tvom umu, dobro ili loše, mene se ne tiče. Ti si moj prijatelj“.

„Oh ti znaš sve o meni, ti znaš kako sam loš.“

„Kanu, moje srce je veliko. Puno je samilosti. Ti si moj prijatelj“. Položio je ruku na Kanuovo rame, ali Kanu se odmakao.

„Oh, ali ti znaš, ti tačno znaš šta se u meni dešava. Pun sam unutrašnjeg gađenja prema samom sebi. Ja sam tako loš i ako se budem družio sa tobom, upropastiću te. Povući ću te na moj nivo.“

„Kanu, to je lažno osećanje. Ti ne možeš da me uništiš i uveravam te da neću ceniti tvoje tvoje slabosti.“

„Oh, ali ja sam toliko inferioran, a ti si tako nadmoćan.“

„To je besmisleno.“

„Ne mogu više da budem tvoj prijatelj“, nastavio je Kanu. „Znam da ću sa jedne strane čeznuti da budem u tvojoj blizini, da budem pored tebe, a sa druge strane ću uvek osećati da ne mogu da ti priđem.“ Naglo je ustao i otišao od Bramamoja, a da ga čak nije ni pogledao.

Bramamoj je u sebi tužno pomislio: „Time što sam Kanuu pokazao svoju okultnu moć zaista sam nešto izgubio. Da to nisam uradio, on bi mi uvek bio blizak. Ali, sada sam izgubio prijatelja. Mojom unutrašnjom vizijom mogu da vidim da Kanu neće ostati u ovom ašramu. Kroz nekoliko godina će otići i oženiće se. Koliko će samo pasti!“

Bramamoj je polako odšetao natrag u ašram. Setio se da mu je njegov Učitelj rekao da kada duhovni Učitelji pokažu svoje okultne moći, veoma često izgube učenike. Pomislio je na svoje spostveno iskustvo i uzdahnuo: „Da, a kada tragaoci pokazuju okultne moći, gube svoje bliske i drage prijatelje“.

Razotkriveni u unutrašnjem svetu

Beše jednom veliki duhovni Učitelj koji je živeo u Americi. Učitelj je u Indiji proveo mnoge godine u meditaciji i duhovnoj praksi i dostigao je ostvarenje Boga pre nego što je došao u Ameriku. Uprkos svojoj velikoj unutrašnjoj visini, ovaj Učitelj je imao običaj da se slobodno druži sa učenicima i često ih je pozivao kući na večeru i neobavezno veselo druženje. U toku ovih večeri, učenici bi Učitelju često postavljali pitanja o stvarima koje su ih mučile.

Jedne večeri je oko dvadeset učenika bilo u Učiteljevoj kući kada je jedan od njih zapitao: „Guru, kada se svađamo sa drugim učenikom, da li je Bog nezadovoljan nama?“

„Ah“, reče Učitelj, „kao da Bog nema pametnija posla! Kada se sa nekim svađate, Bog kaže: 'Ja sam i dalje zadovoljan tobom, čak i ako si ti ljut na tog i tog'. Ali, znaš Mula, veoma često, kada se na nekoga naljutimo, mi se naljutimo i na Boga. Kažemo: 'Molio sam se i meditirao tako dugo! Kako Bog može da mi dozvoli da se naljutim na ovu osobu?' Ili, što je još gore, mi osećamo: 'Ja sam ljut na tog i tog jer je nepodnošljiv. Zašto je Bog stvorio takvu hulju i zašto mu dozvoljava da me gnjavi?' U tom trenutku mi postajemo sila uništenja.“

„Da li ljudi zaista razmišljaju na taj način, Učitelju?“

„Naravno. Oni, takođe, slično osećaju i prema duhovnim Učiteljima. Baš pre neki dan se i meni to desilo. Tri meseca su dva učenika bila ljuta jedan na drugog i jedan od njih se na kraju naljutio na mene, zato što bi trebalo da ja usavršim njihovu prirodu. On se isto tako naljutio i zato što dozvoljavam toj drugoj osobi da ostane u mom ašramu. U jednom drugom ašramu za koji sam čuo, dva učenika, koji su bili veoma dobri prijatelji, postali su najveći neprijatelji. Jedan od njih je napisao Učitelju: 'Pošto tog i tog vodiš ka ostvarenju Boga, meni ne treba takva vrsta ostvarenja. Štaviše, ako njega vodiš ka istom Cilju kao i mene, svakako da ne želim da idem ka tom Cilju'. Zbog toga je napustio Učitelja.“

„Učitelju da li znaš kada smo iznutra ljuti na tebe? Da li znaš šta nas u svakom trenutku muči?“, zapitao je drugi učenik. „Da li znaš šta je uzrok naše depresije?“

„Naravno“, odgovori Učitelj. „Znam šta vas muči, baš kao što i vi to znate. Ali kada upitam neke učenike šta ih muči, oni će kategorično poricati da bilo šta nije u redu. Jednostavno će reći: 'Sve je u redu, Učitelju'. Neko je tužan i depresivan, ali kaže: 'O ne, ja sam odlično'. Jedna devojka postane ljubomorna na drugu, ali kada je upitam o tome, ona kaže: 'O ne, nisam ljubomorna'. Neko gaji sumnju, pravu sumnju u mene, a ipak samo kaže: 'Ne, ne, Učitelju, ja u tebe imam potpunu veru'. Od sto ljudi, devedeset i devet posto će poreći svoje unutrašnje probleme kada ih pitam o njima. Dakle, šta ja tu mogu?“

„Ali, zar nismo ponekad zaista nesvesni onoga što činimo?“, upitao je drugi učenik.

„Možete da budete nesvesni nekoliko dana. Ali, nema ni jednog jedinog među vama kome nisam prišao u unutrašnjem svetu. Okultno vas u to uverim i vi to znate, ali spolja to glatko poričete. Na stotine puta sam vas upozoravao navodeći vas da shvatite šta radite protiv moje Misije, protiv mene, protiv Svevišnjeg. Ja zaista učinim da to osetite. Dakle, ako kažete da niste svesni koje loše stvari radite i kako se to ponašate u unutrašnjem ili spoljašnjem svetu, to onda nije istina. Ja sam vas iznutra razotkrio“.

Učenici su bili zbunjeni. Nakon kraće pauze jedan od njih je upitao: „Učitelju, šta podrazumevaš pod načinom na koji se ponašamo u unutrašnjem i spoljašnjem svetu? Možeš li da nam objasniš?“

„Naravno. U spoljašnjem svetu ljudi stoje preda mnom sa sklopljenim rukama. Ali, u unutrašnjem svetu, u dva ujutru, kada meditiram na njih, neki učenici bi me jednostavno ubili da imaju više vitalne snage. Ja dođem da nahranim njihove duše, a oni su nezadovoljni mnome, jer sam nekom drugom poklonio pažnju. Srećom, u vitalnom svetu su slabiji od mene. Ja sam jači čak i u fizičkom svetu. Kada bi pokušali da me udare, upotrebio bih svoju okultnu moć i sprečio bih ih. Ipak, oni posvećeno dolaze sa sklopljenim rukama u spoljašnjem svetu, dok su u unutrašnjem svetu veoma ogorčeni, ljuti i neprijateljski raspoloženi. I zar mislite da im ja to ne stavljam do znanja? Ja ih razotkrivam u unutrašnjem svetu. Činim ih svesnim osećanja koja gaje. Čak i sada neki od vas ovde to čine i vi znate da to činite“.

Učenici su bili zaprepašćeni da čak i na ovom privatnom okupljanju njihova braća i sestre učenici gaje takvo ponašanje, pa su se jedan ili dva usprotivila. Ali, Učitelj je nastavio: „Kada bi se ogorčenje, nebožanske misli i nebožanski vital ovih učenika skupili na gomilu, videli biste pravi okean, drugi Pacifik. Ipak, Božija Samilost prema nama je, srećom, mnogo veća od okeana“.

Jedan od novih učenika zapita: „Učitelju, zašto se oni tako ponašaju?“

„Neki ljudi misle da ću se jednog dana predati njihovim željama ako se tako budu ponašali. Oni smatraju, pošto su tako loši, da ću dopustiti da bude po njihovom. Povremeno, tek da bi imali makar malo mira, neki Učitelji prave kompromis. Ali, to je pogrešno. Ako nekome dopustim da uveća svoje nesavršenstvo tako što ću mu dozvoliti da bude po njegovom, tada će se loša vibracija te osobe uvećati u ašramu.

Na spoljašnjem planu ja mogu da ćutim. I dalje dopuštam tim ljudima da trče shodno svojoj sposobnosti. Ali, ako neko pokušava da trči noseći težak teret sumnje, on neće moći da trči; samo će posrtati i padati. Ako je neko drugi rešio da trči bez teškog tereta sumnje, ljubomore ili ljutnje, tada ću moći brže da vodim tu osobu. A ako neko ima potpunu posvećenost, ljubav i predanost, ta osoba će trčati najbrže.

U početku, kad ste tek započinjali svoje putovanje, mislio sam da će svi trčati najbrže. Onda sam video da neki ljudi nemaju takvu sposobnost. Prema tome, svako ide sopstvenom brzinom. Ako možete da trčite, ja ću trčati sa vama. Ako neko drugi može samo da hoda, ja ću hodati. Ako neko posrne, ja ću takođe biti tu da ga sačekam. To je ono što duhovni Učitelj čini“.

Potom je Učitelj pogledao svakog učenika tako milo da su mnogi bili dirnuti do suza. Zatim se poklonio i okupljanje se završilo.

Pravi gazda

Jedne večeri su se jedan duhovni Učitelj i učenici iz jednog od njegovih novijih Centara, odnosno duhovnih zajednica, okupili da proslave drugi rođendan tog Centra.

Imali su veoma duboku, uzvišenu meditaciju i Učitelj je pojedinačno blagoslovio učenike. Nakon meditacije, jedna mlada žena upita: „Učitelju, da li si zadovoljan nama kao pojedincima? Molim te, reci šta bi želeo od nas kao pojedinaca i od Centra. Kako možemo da te najuspešnije zadovoljimo kao pojedinci i da najbolje rastemo kao Centar?“

„Da budem veoma iskren prema vama“, reče Učitelj, „zaista sam zadovoljan vama. Ali, našem napretku nema kraja. Pošto je napredak naš cilj, želeli bismo da napredujemo sve vreme. Pre svega, ti možeš da napreduješ kao pojedinac, on ili ona mogu da napreduju, svi mogu da napreduju. I naravno, ako napredujete, to će me više radovati. Potom, osećam da vaš Centar takođe treba da nastoji da postigne nešto zajedničko kao Centar. Istovremeno, kada je to nužno, ako nekom drugom Centru zatreba pomoć, ovaj Centar treba smesta da mu pritekne u pomoć. Vi ne treba da osećate: 'O, Guru je tražio da to uradi neki drugi Centar, pa se mi uopšte nećemo proslaviti'.

Upravo, dešava se nešto veoma žalosno; to me duboko boli. Ovde ima mnogo učenika koji su nekada veoma, veoma naporno radili, posebno u centarskoj štampariji, slažući stranice, koričeći i slično. A sada su svi prestali da dolaze, osim jedno ili dvoje.“

Jedna gospođa je podigla ruku: „Učitelju, oprosti mi, ali ja sam svako veče okupirana staranjem za moju porodicu.“

Jedna mlada žena ustade i reče: „Ja sve svoje vreme provodim u učenju, Učitelju. Sigurna sam da me razumeš“.

I nekoliko drugih učenika saopštiše svoje razloge zbog kojih nisu u stanju da obavljaju nesebično služenje. Najzad, jedan mladić reče: „Učitelju, moram da budem veoma iskren prema tebi. Nažalost, mnogima od nas se ne sviđaju jedna ili dve osobe koje su odgovorne za određene poslove u štampariji. Oprosti mi, ali sa jednom ili dve osobe je nemoguće raditi“.

„Cenim tvoju iskrenost“, reče Učitelj. „Ti kažeš da je vođa tog projekta nesebičnog služenja veoma, veoma loš. Dakle, moraš da znaš da čak i da se slažem sa tobom da je neko veoma loš, ti moraš da se uzdigneš iznad ličnosti i individualnosti te osobe, ako hoćeš da služiš Svevišnjeg u meni. Ja mogu da stanem na tvoju stranu i da se složim da je sve što kažeš ispravno: on je loš – to ne poričem; on je grub – ne poričem; nije fer – ne poričem. Ali, čiji rad trpi? Čija misija trpi? Tvoja misija, moja misija! Moj rad trpi, a ti znaš da moj rad otelovljuje moju svest“.

„Razumem, Učitelju“, reče isti mladić, „ali šta da uradimo ako se neko prema nama ne ponaša lepo?“

„Ovo vam govorim krajnje duševno, sa krajnjom ljubavlju i brigom – kao što otac govori svojoj deci sa svom ljubavlju svog srca. Ako neki član vaše porodice nije dobar prema vama, morate da znate da vi ne radite za njega. On dobro zna taj posao i odgovoran je da ga organizuje. Ukoliko mu ja kažem da ga organizuje, on će to i uraditi. Ti kažeš da je on grub, da je bezosećajan i svašta drugo. Potpuno se slažem sa tobom. Ali, ako ti ne radiš zbog ličnih sukoba, ko onda trpi? Tvoj Guru trpi. Ne možeš ni da zamisliš! Odštampano je otprilike osam knjiga – svaka u sedamsto primeraka. A ipak nismo još dobili nijedan dovršen primerak, čak ni od jednog naslova. Povezali smo samo po sto ili dvesta primeraka od dva naslova. Za tri nedelje ste mi dali dve knjige, iako je odštampano osam.

Svaka knjiga nosi u sebi moju svest, moju svetlost; a kad se odštampa, ona odlazi na različita mesta. Vi nastojite da dobijete moju svetlost, moju svest. Viđate me jednom nedeljno, bilo na dan kada se sastajete, bilo neki drugi dan kada sam dostupan. Ali, ljudi koji nisu u obližnjim Centrima, koji su u dalekim zemljama – šta oni dobijaju od mene? Iznutra oni dobijaju moju svetlost i svest kao što je dobijate i vi. Ali, i na spoljašnjem planu oni treba da dobiju nešto: moje knjige, moju muziku i tako dalje“.

„O, Učitelju“, reče gospođa, „žao mi je. Ti učenici se u velikoj meri oslanjaju na tvoje knjige radi inspiracije i vođstva, a mi ih sprečavamo da to dobiju.“

Učitelj je nastavio: „Vi znate da sam nedavno ušao u svet slikarstva. I opet, hoću da veoma iskreno kažem da moje slike, kao i moje knjige, sadrže moju svest. Možda su iz umetničke perspektive one potpuno beskorisne. Ima mnogo, mnogo slikara na svetu koji su daleko bolji od mene. Kada ljudi posmatraju njihovu umetnost iz slikarske perspektive, svi će reći da su oni kao umetnici daleko bolji od vašeg Gurua. Ja to ne poričem. Ali, ti ljudi nemaju moju svest. Upravo zato što sam ja naslikao te slike, vi u njima nalazite moju svest, a to je ono što je važno sa duhovne tačke gledišta“.

„Da li zato mi toliko volimo tvoje slike?“, upitao je drugi mladić.

„Kada duhovno volimo neku osobu na bilo koji način“, objasni Učitelj, „u jednom trenutku mi zavolimo sve što ta osoba čini i sve što jeste. U mom rodnom selu živeo je jedan pisac romana. On je imao psa koji je bio blatnjav, prljav – najgori mogući pas na svetu. Ali, pošto je taj čovek bio veliki pisac, on je imao mnogo, mnogo literarnih obožavalaca. Kada bi mu dolazili u posetu, taj pas bi lajao, a ponekad bi nekog i ujeo. Ali, oni su ipak neizmerno uvažavali tog psa. Drugi psi su bili beskrajno lepši, ali je taj pripadao njihovom prijatelju romanopiscu. Kada je taj pas uginuo, priređen je veliki pogreb, pa su došli poznati pisci i pročitali svoje hvalospeve tom psu. Vidite vi to! To se zove prava ljubav prema nekoj osobi, jer se prenela čak i na njenog psa.

"To je upravo ono što vam uvek govorim. Ako ja nešto volim i vi treba to da volite. To ne znači da hoću da budete slepi. Ne, daleko od toga! Ali, ako svoju svest možete da stopite sa mojom svešću, svi ćete ubrzati svoj napredak. Vi znate za Gospoda Krišnu i Arđunu. Jednom su zajedno hodali ulicom. Gospod Krišna je rekao Arđuni: 'Pogledaj tamo. Tamo je drvo i na njemu ima voća. Možeš li da mi kažeš kakve je boje?' Arđuna je odgovorio: 'Da, voće je belo'. Krišna je rekao: 'Ne, plavo je'. Arđuna smesta reče: 'Da, plavo je'. Potom Krišna reče: 'Ne, nije plavo; crno je'. Arđuna reče: 'Jeste, crno je'. E sada će ljudski um reći: 'Gle, koliko je Arđuna glup. On se samo ulaguje svom Učitelju, Krišni. Tako kaže, iako zna da nije tako'. To je ono što će ljudsko u vama pomisliti. Ali, ono božansko u Arđuni je bilo veoma mudro. On je rekao: 'Ako ja ne vidim stvarnost očima mog Učitelja, kako ću ikad videti lice stvarnosti? On me ne zaluđuje; on samo nastoji da me oblikuje u svoju svest, u svest koja je ostvarila Istinu, ostvarila Najviše'. Čak i na fizičkom nivou, sa praktične tačke gledišta, ako nekom udovoljimo – ne laskanjem, već time što smo sa njim saglasni – šta dobijamo? Dobijamo njegovu brižnost, njegovu samilost, njegovu ljubav, njegovu svetlost. Kada neko kaže takve stvari, onda je moja obaveza da učinim sve za njega“.

„Učitelju, sada mnogo više shvatam vrednost tvojih knjiga i slika. Ali, možeš li, molim te, da nam kažeš šta da radimo sa vođama projekata nesebičnog služenja sa kojima je teško da se radi?“, upitao je mladić.

„Deco moja“, reče Učitelj, „dobijam veoma mnogo pritužbi na jednog ili dva pojedinca. Ali, treba da znate da sama ta osoba zapravo nije problem. Mi moramo da odemo daleko izvan granica individualnog. Bez obzira koliko je neko loš, pravi problem je vaš sopstveni ego. Da nije tako, lako biste samilošću vašeg sopstvenog života mogli da pobedite nečiji ponos ili grubost ili nebožanske osobine. Ako on od tebe traži da uradiš nešto i nije pravedan, smesta reci sebi: 'Jako mi ga je žao i dok on ne bude savršen, gde je moje savršenstvo?' Kako možeš da ga usavršiš? Ne možeš ga usavršiti ukazujući na njegove greške, već moleći se u sebi Svevišnjem: 'O, Svevišnji, molim te, izleči ga od te nesavršenosti'. Onda ćeš videti da će ga Svevišnji izlečiti. Ali, pre nego što ga izleči, Svevišnji će samo pokazati na tebe i reći: 'Pogledaj sebe, dete Moje. Imaš li ti nekih nesavršenosti?' A čim pogledaš sebe, reći ćeš: 'Jao, uhvaćen sam'.“

Mladić se složio. „To je istina, Učitelju. Ja imam milione nesavršenosti. Zaista jesam u škripcu.“

„I tako vidiš“, reče Učitelj, „kad se mnogo ljudi udruži u nekom poslu, neko mora da bude takozvani gazda. Ali, ko je pravi gazda? Čak ni ja nisam gazda; Svevišnji je gazda. Ipak, kada imamo određenu grupu, neko mora da je vodi ili usmerava. Hajde da to kažemo na ovaj način. Neko je samo nominalni vođa. Ako taj nominalni vođa nešto kaže, pokušaćemo da to uradimo. Ali, ako nas duboko vređa njegovo ponašanje, onda ne postižemo sopstveni cilj. Mi ne napredujemo, jer njegov udarac ne primamo na božanski način.

Vi imate pritužbe; ja to ne poričem. Ali, morate da prevaziđete probleme ličnosti; u suprotnom, ne možete da služite Svevišnjeg. Ako se uprkos vašim najboljim namerama da služite Svevišnjeg kada su okolnosti nebožanske samo zadržavate na tim okolnostima, ništa se ne postiže. Zašto očekujete da okolnosti uvek budu božanske? Ovo je jedna veoma duhovna grupa. Sa svom ljubavlju i samilošću koju imam za sve vas, molim vas da ne dopustite da bilo čija slabost bude kamen spoticanja na vašem putu. Ti pojedinci će morati da prosvetle njihove slabosti, a ako možete da im iznutra pomognete vašim molitvama i meditacijama, biću srećan i zahvalan“.

Svi učenici se pokloniše i rekoše: „Molimo te, Učitelju, prihvati našu zahvalnost što si nas prosvetlio u ovom pogledu. Od sada ćemo se truditi da ti udovoljimo na tvoj sopstveni način“.

Poslušnost i neposlušnost

Pre šezdeset godina su jedan veliki duhovni Učitelj i njegovih pedeset učenika živeli u maloj zajednici u podnožju Himalaja. Jednog dana, dok su učenici bili okupljeni oko svog Učitelja, jedan učenik reče: „Učitelju, od Nove godine retko kad smo videli da se osmehuješ. Nedostaje nam tvoj duševni osmeh“.

Učitelj se odmah nasmešio svim učenicima. Zatim je rekao: „Nažalost, osmeh koji sam vam upravo uputio nije moj pravi osmeh, osmeh moje duše, moj svesrdni i spontani osmeh. U poslednje vreme bih vam se samo slučajno osmehnuo. Ponekad je to potpun osmeh, ponekad lažan osmeh. Ipak, dobićete pravi osmeh koji potiče direktno iz moje duše, srca, uma, vitala i tela – iz čitavog mog bića – kada mi zaista budete ugodili iznutra i spolja. Izrazi 'najslađi' i 'najdraži' se neće više koristiti za učenike sve dok se 'najslađi' i 'najdraži' ne pokažu na delu. Trenutno moji osmesi ne dolaze iz mog srca, ili bolje rečeno, ne zaslužuju da dođu iz mog srca“.

Učenici su bili zapanjeni Učiteljevim nastupom. „Šta je to što ti se ne dopada? Molimo te, reci nam“, preklinjali su oni.

Učitelj je rekao: „To su vaša ljubomora, dvoličnost, sumnja, strah i mnoge druge nebožanske osobine. Ali, želim da kažem da je ego koren svega toga. Ego se može pobediti samo na jedan način, a to je poslušnost – unutrašnja poslušnost i spoljašnja poslušnost. Svima vama nedostaje poslušnost u unutrašnjem svetu, a u spoljašnjem svetu poslušnost nedostaje većini. Ako se udubite u sebe, videćete da li sam u pravu ili ne."

"Toliko puno toga sam vam rekao da uradite, a vi to niste uradili; toliko toga sam tražio da ne radite, a vi ste ipak uradili. Nova godina je počela. Od učenika sam dobio veoma mnogo divnih novogodišnjih odluka, molitvi i obećanja Bogu. Danas je tek 28. januar i želim da kažem da skoro niko nije uspeo da sprovede svoju novogodišnju odluku. A do kraja godine je preostalo još jedanaest meseci. Ja vas ne krivim; to nije vaša greška. I ja sam prekršio svoju novogodišnju odluku da vas ne grdim. Juče sam, moram da budem iskren, imao nesrećnu priliku da izgrdim neke od zaista dragih, bliskih učenika. Odmah pošto sam ih izgrdio, ponovio sam tri ili četiri puta: 'Nisam uspeo, nisam sproveo svoju novogodišnju odluku'. Ipak, zaista se nadam da ću od sada biti uspešniji. Neću vas grditi ni pod kakvim okolnostima. Sada samo držim govor“.

„Možeš li da nam kažeš nešto više o poslušnosti, Učitelju?“, zamolio je jedan učenik.

„Oni među vama koji imaju malo poslušnosti, mrvicu poslušnosti, biće uspešni u svom unutrašnjem životu, baš kao i u spoljašnjem. Svaki put kada uradite nešto pogrešno, ako ste moj pravi učenik, jedno od mojih unutrašnjih bića obavezno će vas upozoriti da to ne radite, da to ne govorite, da se ne ponašate na taj način. Ako je neko moj lažni učenik, ne mogu da kažem šta će se to dogoditi, ali moji pravi učenici samo treba da me slušaju. Ako me ne slušate i ako povlađujete sopstvenom životu ega, sopstvenom životu iskušenja, moraćete da preuzmete punu odgovornost za ono što se dogodi. Rekao sam mladim bračnim parovima i svima ostalima šta da rade i kako da se ponašaju u svom emotivnom životu i u spoljašnjem životu. Rekao sam mnogo, mnogo puta šta emocije podrazumevaju, pa to ne moram da ponavljam. Vi poznajete fizičke ili ljudske emocije; isto tako poznajete i duhovne i božanske emocije. Fizičke ili ljudske emocije su posedovati i biti posedovan; božanske i duhovne emocije su proširivati, uvećavati i postati nerazdvojni deo čovečanstva i božanstva u isto vreme. Svi vi znate šta sam rekao; sada je sve samo stvar poslušnosti. Ljubav, posvećenost i predanost su poruke naše joge, ili našeg puta. Ali ako nema poslušnosti, tada ne možemo čak ni da krenemo na naše putovanje. Zato, ako želite da sledite naš put, molim vas počnite uz unutrašnju poslušnost i uz spoljašnju poslušnost“.

„Da li te je ova neposlušnost ražalostila?“, upitao je drugi učenik.

„To i druge stvari“, reče Učitelj. „Nažalost, u unutrašnjem svetu mi radimo mnoge, mnoge apsurdne i nezamislive stvari. Vi ljudi ne oklevate da me proklinjete u unutrašnjem svetu i reč 'proklinjati' nisam pogrešno upotrebio. Kada vaši vitalni zahtevi nisu ispunjeni, vi me vređate, prekorevate me i mrzite. Čak vređate i moje pretke. Šta više da kažem? Potom dolazite ovde i sedate ispred mene sa sklopljenim rukama, kao da nisam ništa ni video ni čuo. Mnogo je onih koji su zaista nezadovoljni mnome. Čak i sada ne znam zbog čega dolaze ovde da meditiraju. Svojim dolaženjem mi ne čine nikakvu uslugu“.

„Učitelju“, uzviknuo je jedan bliski učenik, „prosto je zapanjujuće čuti sve to“.

„Čak imam i jednog učenika koji zaista želi da ja napustim telo“, reče Učitelj. „Kada kucne Čas, biću više nego voljan da odem. Ali, nezamislivo je da se učenik svesno moli za moju smrt. Ja opraštam tom učeniku koji razmišlja o mojoj smrti, ali ostali moji učenici koji su mi zaista posvećeni i odani možda neće oprostiti ovakvoj vrsti učenika".

Pre oko petnaest godina, jedan duhovni Učitelj, zapravo je to bila žena, strašno se naljutila na neke od svojih učenika i rekla im je: 'Ko me sluša? Ko mi je poslušan? Ja sam ta koja sluša sve moje učenike'. Tada mi je bilo veoma teško da poverujem u tako nešto. Mislio sam da bi njeni učenici, ako bi im zatražila bilo šta, odmah bili spremni da daju svoje živote. Tako sam osećao, ali bio sam prava budala.

Sada vidim da nezamisliva neposlušnost raste i u unutrašnjem i spoljašnjem svetu mojih učenika. Ko me sluša? Ja sam taj koji sluša vas; ja sam taj koji se klanja učenicima. Ja sada zavisim od milosti učeničkih zahteva. A opet, ne želim da bilo ko od vas oseti da zavisi od moje milosti; vi jedino zavisite od milosti Boga, od milosti Svevišnjeg. U meni nema ljutnje. Ja jedino želim da se svi vi otvorite za Svetlost. To je ono što očekujem od vas.

Potom je, jednog dana, ona Učiteljica rekla svojim učenicima: 'Ja vas hranim i iznutra i spolja'. Ona se brinula o njihovim troškovima i svemu ostalom. 'Kako je moguće da vi ljudi mislite na moju smrt, da prizivate moju smrt?' Imala je na hiljade učenika, ali nekoliko stotina nije njome bilo zadovoljno i molili su se Bogu za njenu smrt. Kada sam to čuo, nisam uopšte verovao. Rekao sam: 'Nemoguće. Čak i ako je neko loš Učitelj, ljudi će to videti i napustiće ašram'. Ali da neko i dalje živi u ašramu i moli se za smrt Učitelja, mislio sam da je to besmisleno.

O Bože, ovaj naš mali ašram je stvoren tek nedavno – pre tri ili četiri godine – ali u unutrašnjem svetu ljudi su tako nezadovoljni mnome! Šta sam im to uradio? Nisam ispunio njihove vitalne zahteve, emotivne želje i želje za uvećavanjem njihovog ega; eto gde sam pogrešio. Dakle, ako su zaista nezadovoljni mnome, zbog čega ostaju u mom ašramu? I tako se iskustvo, za koje sam jednom čuo da se dogodilo u životu drugog duhovnog Učitelja, sada događa u mom životu. Kroz nekoliko meseci ću, nažalost, morati da pokažem moju svetlost pravednosti shodno božanskom zakonu i da pojedinim učenicima kažem: 'Ti nemoj da dolaziš, ti nemoj da dolaziš, ti nemoj da dolaziš'. Bog zna koliko vas ću zamoliti da odete; možda i sve vas“.

Učitelju, molimo te, oprosti nam“, reče jedan učenik. „Pitam se da li ćemo ikada moći da živimo u skladu sa tvojim očekivanjima“.

„Ja sam ovde kao predstavnik Svevišnjeg samo za učenike. Drugi mogu da idu svojim putem; njima nemam pravo ništa da govorim i od njih ništa ne očekujem. Međutim, od vas očekujem mnogo, mnogo, mnogo. Ako me smatrate predvodnikom, onda smatram da moram da imam unutrašnju poslušnost i spoljašnju poslušnost mojih božanskih vojnika. Vlada može da naredi vojnicima da učestvuju u nekom ratu, iako vojnici ne žele da idu u rat. Ali ovde, u ovoj borbi, na unutrašnjem bojnom polju, nisam ja prišao vama; vi ste svojevoljno došli k meni da naučite da budete božanski vojnici, da se borite protiv neznanja, nesavršenosti i smrti. Vi ste prišli meni i ja se trudim da vam budem od pomoći. Kada nešto uradim, to je za vaše sopstveno dobro“.

„Sve što kažeš je istina, Učitelju“, reče jedan mladić. „Mi smo došli k tebi jer vidimo nešto u tebi. Mi verujemo da možeš iznutra da nas vodiš“.

„Ovo je godina ispoljavanja, ali u ovom trenutku se ispoljavaju samo neprijateljstvo, sumnja, strah, ljutnja, briga, i tako dalje“, reče Učitelj. „Mnoge božanske osobine – radost, ljubav, sklad, osećanje jedinstva – moraju da se ispolje ove godine“.

„Učitelju“, rekoše učenici, „uz tvoju milost i nadahnuće, ispoljićemo ove božanske osobine i ispunićemo te na tvoj sopstveni božanski način“.

Student

Jednog dana posle jutarnje meditacije, jedan duhovni Učitelj zatražio je da jedna od njegovih učenica, jedna devojčica, stane pred njega. On je blagoslovi i upita: „Dobra devojko, koliko imaš godina?“

„Petnaest“, odgovorila je.

„Video sam tvoje ocene“, rekao je Učitelj, „i vrlo sam ponosan na tebe. Svojevremeno je nečija sestra takođe bila dobra učenica. One koji su studenti, molim, molim da uče izuzetno dobro. Kada ste uspešni na studijama, to me veoma raduje i čini ponosnim. Inače, ostaćete budale kao ja. Ne želim da dodajem još budala mojoj duhovnoj zajednici“.

Starija sestra one devojčice podigla je ruku i rekla: „Učitelju, ja sam dobro učila u srednjoj školi, ali sada imam poteškoća na fakultetu“.

„Moje srce saoseća sa tobom“, reče Učitelj. „Shvatio sam da u Americi postoji velika razlika između srednje škole i koledža. Ovde su studenti ponekad uspešni u srednjoj školi, ali im je izuzetno teško da na fakultetu održe isti nivo. U Indiji, međutim, u toku poslednje dve godine srednje škole profesori pripremaju decu tako da nemaju nikakve teškoće kada odu na fakultet“.

Učitelj je potom pozvao jednu mladu ženu i naglas pročitao tekst njene diplome. U diplomi joj je dodeljeno zvanje diplomiranog filozofa sa visokim ocenama.

„Dođi“, reče Učitelj, „dozvoli da te blagoslovim. Veoma, veoma sam ponosan na tebe, najdraža kćeri. Sa visokim ocenama, vrlo dobro. Šta je više od ovoga?“

„Najviše ocene“, odgovorila je.

„Sledeći put ćeš ih dobiti. Kada dobiješ diplomu, zar ne možeš da dobiješ sve ostale pohvale?“

Učenica se nasmešila: „Ne koliko ja znam, Guru“.

„Zar za doktora nauka nema neke pohvale ili nečeg veoma visokog? Zar neki ljudi ne dobijaju niže i više stepene?“, pitao je ponovo.

Jedna od Učiteljevih najstarijih i najnaprednijih učenica reče: „Pod uslovima u kojima je ona stekla diplomu, visoke ocene su veoma dobre. Njena majka je blagosilja sa Neba.“

„Da, i ja sam veoma ponosan na nju“ reče Učitelj. „U mojoj sledećoj inkarnaciji potrudiću se da odem na univerzitet. U ovoj inkarnaciji morao sam da se pozdravim sa srednjom školom nakon tri ili četiri godine. Nisam mogao ili se nisam usudio da odem iznad srednje škole. U mom sledećem životu ići ću i u srednju školu i na univerzitet i imaću sve odlične ocene. Dobiću sve vrste diploma.“

„Učitelju“, reče jedna starija učenica, „mi znamo da si bio briljantan učenik – prvi u ašramskoj školi – ali ti nažalost ašram nije pružio formalnu diplomu za više obrazovanje. A ipak, ti nastavljaš tvoje učenje i mnogi učenjaci su hvalili tvoj literarni rad. Tvoji spisi se koriste kao tekst za knjige filozofskih kurseva na nivou univerziteta. Zaista zaslužuješ počasnu diplomu.“

„Hvala ti, dete moje“, reče Učitelj, „ali svejedno, nisam stekao diplomu na tradicionalni način. Ako nisam nešto zaslužio, ne dobijam isto zadovoljstvo od toga. Umesto toga radio sam naporno da ostvarim onog Starca odozgo.“

All the disciples laughed, for they saw that their Master was in a light mood.

Svi su se učenici nasmejali jer su videli da je Učitelj dobro raspoložen.

„Pošto si imao sposobnost da stekneš diplomu, ali si svoju sposobnost koristio u drugoj oblasti“, nastavila je starija učenica, „možeš lako da prihvatiš počasnu diplomu“. „Ja ću dobiti diplomu kroz moju duhovnu decu koja studiraju na univerzitetima“, reče Učitelj. „Otac zarađuje novac, a deca ga koriste. Ali ponekad deca zarađuju novac, a otac ga koristi. Ti imaš diplomu?“, upitao je Učitelj ovu svoju naprednu učenicu.

„Da“, odgovorila je učenica. „Mogla sam da odem iznad toga, ali tada nisam znala kako bih mogla da primenim više stepene u mom duhovnom životu, pa sam prestala da idem u školu. Sada će svi oni koji dobijaju diplome uneti svoje znanje u Misiju njihovog Učitelja na direktan način i tada će njihova diploma imati neko značenje, neki direktan odnos sa duhovnim životom“.

„Dostignuća moje dece će nadoknaditi nedostatak mog dostignuća“, reče Učitelj. „Ali oni koji nemaju diplome ne treba da žale; ja sam jedan od vas. Ima mnogih učenika koji su veoma inteligentni i koji su nekada bili veoma dobri studenti, ali zbog Božanske Volje, Volje Svevišnjeg, ja sam od njih tražio da više ne studiraju. Ovi ljudi nikada ne treba da osećaju da nešto gube. U slučaju nekih učenika, Volja Svevišnjeg je da studiraju; u drugim slučajevima Svevišnji ne želi da oni studiraju. Zato ni na koji način nisu gubitnici.

Zapravo, sada su u ovoj sobi dve devojke koje ne studiraju a koje iumaju sposobnost da budu doktori nauka. One su izvrsne, ali Svevišnji ne želi da one idu u školu. Zato, molim vas, nemojte nikada osećati da ste manje vredni ako niste student; i takođe, nemojte osećati da ste više vredni ako jeste student. To zavisi samo od toga šta vaša duša želi, kao i od Volje Svevišnjeg. Način na koji nas Volja Svevišnjeg vodi je najbolji. Oni koji studiraju i uče ispunjavaju Volju Svevišnjeg, a oni koji rade nešto drugo, vođeni od Svevišnjeg, takođe rade pravu stvar. Jedino što od vas zahtevam je da ako studirate, studirate dobro; ako radite druge stvari, njih radite dobro. To je najbolji stav.“

Smrt Kumarovog oca

Kumarov otac je preminuo u dubokoj starosti od sedamdeset i osam godina. Dan pre očeve smrti, Kumar je vozio svog Učitelja na univerzitet u grad u kome je živeo, jer je Učitelj tamo imao zakazano predavanje. Dok su putovali, Učitelj je dobio unutrašnju poruku da je Kumarov otac u bolnici. Dok su se vraćali, Kumar još uvek nije znao da su mu oca odveli u bolnicu, pa se Učitelj pomalo raspitivao o njegovom ocu. Kumar reče: „Moj otac je dobro; sa njim je sve u redu“.

Učitelj ga je upitao: „Da li ste se nedavno svađali ili raspravljali?“

„To se dešava veoma često“, odgovori Kumar. „Pre neki dan me je grdio i pitao zašto se ne trudim da zaradim više novca u poslu sa nekretninama. Odgovorio sam mu: 'Kada Učitelj dolazi ovde, tada je moj jedini posao da budem sa Učiteljem', pa je ućutao“.

Narednog jutra u deset sati Kumar je telefonirao svom Učitelju da ga obavesti da mu otac umire. Medicinska sestra mu je rekla da su u pitanju minuti. Kumar je bio prilično smiren i staložen. Učitelj mu je rekao: „Ne smemo da pokušavamo da ga zadržavamo na Zemlji. Ne gurajmo ga. Predajmo se Volji Svevišnjeg“.

Umesto nekoliko minuta, život Kumarovog oca je trajao još nekoliko sati. Potom je na kraju umro. Uveče je Kumar došao u ašram, kao da se u njegovoj porodici ništa nije dogodilo. Učitelj mu je prvo rekao: „Kumar, nasmeši mi se“. Na osnovu osmeha koji je uputio Učitelju, ko je mogao da zamisli da mu je otac upravo umro?

Kasnije su Učitelj i Kumar otišli u kapelu da vide telo. Bilo je oko dva sata kada je otac umro, a oni su došli oko osam i trideset. Čim su Učitelj i Kumar ušli u prostoriju gde je bio kovčeg, prišla im je Kumarova majka i pozdravila ih. Oko kovčega je bilo oko četrdesetak ljudi, ali je izgledalo da samo majka pati zbog ovog gubitka. Ostali su pričali i smejali se i ponašali se apsolutno nebožanski. „Nebožanski“ je suviše blag izraz u ovom slučaju. Tako su Učitelj i Kumar prišli majci sklopljenih ruku i tešili je. Oni su bili zaista veoma duševni. Kumarova majka nije govorila engleski, ali su njeno srce i duša osetili ono što je Učitelj govorio.

Potom su se Kumar i Učitelj približili kovčegu i stajali su gledajući u telo. Unutrašnjom vizijom Učitelj je video da očeva duša stoji tik pored kovčega, sa desne strane. Kada duša napusti telo, ako je to obična ljudska duša, ona ponekad ostaje neko vreme i posmatra šta rade njeni rođaci i prijatelji. Učitelj je stajao s jedne strane, a očeva duša nije bila ni pola metra dalje. Nakon pet minuta, on reče duši: „Znam da više nećeš igrati igru ispoljavanja, ali molim te, poigraj se žmurke. Uđi u telo i igraj se žmurke“. Očeva duša je poslušala Učitelja i tri puta je zaista ušla u telo. Svaki put kada bi ušla, telo je bilo puno života na apsolutno svaki način. Napokon je Učitelj rekao Kumaru: „Hajde, idemo“.

Kumarov brat je bio blizu izlaza, pa ga je Kumar predstavio svom Učitelju. „On je veoma velika duša“, reče Kumar bratu. „On će uzdići dušu našeg oca do veoma visokog novoa svesti“.

Ali, njegov brat je samo odgovorio: „Mi imamo našu religiju“. Ipak, Učitelj je te noći puno učinio za Kumarovog oca. Pomogao mu je i obećao da će nastaviti da mu pomaže jer je uvek puno voleo Kumarovog oca i majku.

Kada su Kumar i Učitelj izašli iz kapele i ušli u automobil, Kumar je odmah rekao: „Učitelju, možeš li da poveruješ? Tri puta sam video kako moj otac diše i tri puta sam video i osetio da je živ“. Vidite, čak je i Kumar znao šta se desilo. Učitelj je bio veoma zadovoljan što je on to osetio i video.

Kumarovo žrtvovanje za Učiteljev ašram i njegovu Misiju ne može se izmeriti. On je bio jedan od prvih ašramskih junaka, jedini koji je ostao od prve grupe učenika. Koliko su se samo drugi trudili da ga odvedu i preobrate. Drugi su ga molili da napusti ašram, ali je Kumar uvek bio čvrst kao stena, prava potpora Učiteljeve Misije. Kada je sam Kumar umro, Učitelj je izgubio neuporedivi instrument i najvoljenijeg sina.

Treba li kriviti Učitelja?

Pre sto godina u Indiji je živeo jedan duhovni Učitelj koji je imao mali ašram. Svake godine su na njegov rođendan stotine učenika sa svih strana sveta putovali ka ašramu radi puđe ili duhovne proslave. To je bilo vreme velikog slavlja i radosti. Proslave su trajale nekoliko dana, a onda bi se svi učenici sa novim nadahnućem vraćali u svoja rodna sela.

Jedne godine, nakon što su otišli svi učenici posetioci, Učitelj je razgovarao sa nekoliko svojih najbližih učenika. Lice mu je bilo veoma tužno. „Obično mi moja duhovna deca iz drugih krajeva sveta pružaju veoma mnogo radosti. Ali ova godina je bila apsolutno najgora. Sve moguće neprijateljske sile su napale mene i ašram. Ovo se nikada pre nije desilo i nadam se da sledeće godine neću imati ovu vrstu iskustva. Moji najdraži posetioci su došli i ja sam im veoma zahvalan. Neki posetioci su otišli kući sa zahvalnošću; neki su otišli kući sa besom, nezadovoljstvom i drugim nebožanskim osobinama. Zašto? Zato što su videli da me učenici koji žive u ašramu viđaju praktično svakog dana. Oni žele da znaju zašto oni ne mogu da dođu i ostanu u ašramu“.

„Ovaj ašram je vrlo mali. Već je prenaseljen“, reče jedan od njegovih učenika.

„Jednog dana“, reče Učitelj, „imaćemo dovoljno veliki ašram za sve moje učenike. Ali u ovom trenutku, neki od učenika posetilaca osećaju da je to moja krivica, ili mene krive što su rođeni u drugim zemljama, dok vi ovde živite sa mnom. Sve što kažu je detinjasto. Ko je tražio od njih da se rode u drugim zemljama? Za to je kriva duša; dušu treba kriviti. A ko zna, da im se duša rodila u Indiji, možda ne bi marili za nas. Ne mogu da vam kažem na koliko mnogo načina sam im pomagao, ali ovi ljudi su veoma nezadovoljni mnome zato što nisu sa mnom. Takva vam je nezahvalnost. Ako ne mogu da dobiju moju pažnju čitave godine, jesam li ja za to kriv, jesam li ja odgovoran?

Neki učenici koji ne mogu da dođu na moju rođendansku proslavu zbog finansijskih poteškoća poslali su mi kao dar ljubavi onoliko novca koliko su imali. Bio sam duboko dirnut. Ali, dvoje ili troje učenika me je proklinjalo zato što nisu mogli da dođu. Umesto da mi pokažu ljubav, ovih nekoliko učenika je na mene bacalo svoju nezahvalnost. To je moja sudbina.

Ja uvek grdim moje bliske i drage učenike kako bi se potrudili da budu bolji domaćini i domaćice. Vidim da možda nisu savršeni, ali se trude. Ako kažete da određeni domaćin ili domaćica nisu dobro obavili svoj posao, da li je to moja greška? Ako jedna ili dve osobe ne brinu o svojim gostima i ne služe ih dobro, zašto gosti proklinju mene i moje pretke?“

Učenici rekoše: „Učitelju, veoma nam je žao što ti patiš zbog toga što neki od domaćina nisu bili fini“.

Učitelj reče: „U jednom ašramu koji znam, dva učenika su se užasno posvađala. Jedan od njih je napisao pismo Učitelju govoreći: 'Ako ćeš tom i tom da odobriš ostvarenje, tada ja ne marim za tvoje ostvarenje. Ispod časti mi je da imam ono isto što ima i on. Ako zadržavaš tako lošeg čoveka u svom ašramu, onda tu za mene nema ničega. Ja ću otići'. Okrivljen je, zapravo, bio Učitelj. Sada, ako se moji učenici tako ponašaju, ko će onda postati gubitnik? Napuštanjem ašrama nećete dobiti ostvarenje“.

„Ja sam iznenađen Učitelju“, reče jedan učenik, „što je nekoliko ljudi toliko nezadovoljno tobom“.

„Nažalost, to je istina“, reče Učitelj. „Neko je čuo kako dva učenika posetioca otvoreno govore protiv mene i lokalnih učenika. Oni kažu da sam ja krivac, da previše pažnje pridajem učenicima iz ovog kraja. Ali šta ja tu mogu? Ja moram da razgovaram sa njima. Inače, postaje jednostavno nemoguće izvršavati zadatak moje Misije. Ja se trudim da sredim svoju prepisku, da obavim i ovo i ono. Moram da imam pomoć. Ipak, veoma je malo takvih koji su tvoliko nezadovoljni mnome. Većina posetilaca je izuzetno, izuzetno zahvalna. Zašto kriviti sve? Nisu svi krivci“.

Učitelj je zastao. „Dobro, deco moja, da se više ne zadržavamo na ovom problemu. Devedeset i devet posto posetilaca je dobilo radost od nas i pričinili su nam radost. Govorimo samo o šačici nesrećnih učenika. Nadajmo se da će oni uvideti svoju ogromnu zabludu i da će se sledeće godine sto posto učenika vratiti kućama zadovoljno i nadahnuto“.

Učiteljeva Samilost

Jedne večeri su jedan duhovni Učitelj i nekoliko učenika večerali u kući jedne od Učiteljevih starijih učenica. Učenica je sama spremila hranu i Učitelj ju je blagoslovio zbog njene izvrsne pripreme.

Učenica se poklonila i rekla: „Učitelju, bio su ljubazan da jedeš moju hranu i ja sam ti veoma zahvalna. Mogu li sada da ti postavim jedno pitanje o hrani?“

„Naravno, kćeri moja“, odgovorio je Učitelj.

„Zanima me da li bi ikada odbio hranu učenika, ako, recimo, hrana nije po tvom ukusu ili si sit?“, pitala je ona.

„Uvek ću uzeti bar jednu kašiku“, reče Učitelj. „Na stotinu puta se desi da sam sasvim sit; samo što sam jeo i uopšte nisam gladan. Onda me neko zamoli da jedem i ja to učinim, da bih mu ugodio. Ponekad se dešava da deca jedu, ne zato što su im stomaci gladni, već zato što su im oči gladne. U mom slučaju se često dešava da moje oko nije gladno, moj stomak nije gladan, ali je gladna moja Samilost. Meni nije potrebno ništa ni od čega, ali uzimam jednu kašiku da bih pričinio nešto radosti osobi koja mi tu hranu nudi“.

„Učitelju“, upita učenica, „zašto kažeš da je gladna tvoja Samilost, a ne na primer, tvoja Ljubav? U čemu je razlika?“

„Ljubav je jedinstvo, samilost je jedinstvo. A opet, sama ljubav je mudrost i samilost je takođe oblik prave mudrosti. Prava ljubav, ipak, uvek u sebi zadržava i nešto mudrosti, ali kada pokažemo samilost, mi za trenutak zaklanjamo našu mudrost. Ljubav će me upozoriti. Ljubav će reći: 'U potpunom sam jedinstvu sa tom osobom i moći ću da joj iskreno kažem da ne mogu da jedem njenu hranu'. Kada pokažem samilost, uprkos tome što znam da mi neće prijati ako uzmem nečiju hranu, ipak ću uzeti malo. Samilost će mi dozvoliti da trpim; potom ću sam sebe izlečiti. Ali Ljubav će biti iskrena i reći će da sam ja jedno sa vama“.

„Da li ti onda tvoja Samilost ikada stvara probleme?“, upitala je učenica.

Učitelj je objasnio: „Čista samilost je ljubav jedinstva. Ako je to prava ljubav jedinstva, ona se ni svesno ni nesvesno neće truditi da uradi bilo šta što će na kraju napraviti neki problem. U najvišoj samilosti duhovni Učitelji svesno ne prave nikakav problem; ali da bismo ugodili, mi silazimo na ljudski nivo. Tada, ako se pojavi bilo kakav problem, sagledavamo situaciju i trudimo se da taj problem prevaziđemo“.

„Da li bi to značilo da je samilost nadmoćnija od ljubavi?“, upitala je učenica.

„Nije nadmoćnija“, reče Učitelj. „To su samo dva različita aspekta jedinstva. Ljubav isto tako može da se nazove nadmoćnijom, jer se ljubav trudi da nas odmah usavrši“.

Učenica se poklonila Učitelju i rekla: „Učitelju, ovaj razgovor me je izuzetno prosvetlio. Hvala ti. Hvala ti na tvojoj Ljubavi. Hvala ti na tvojoj Samilosti“.

Dva stranca

Jednog popodneva je jedan duhovni Učitelj razgovarao sa nekoliko svojih učenika o potrebi da se savlada depresija u njihovim životima i u životima njihove braće i sestara. U jednom trenutku je jedna mlada žena upitala Učitelja: „Učitelju, da li treba da se trudimo da pokažemo samilost ako je neko od naše braće ili sestara učenika depresivan?“

Učitelj, koji je uvek ispoljavao beskrajnu samilost, da bi pomogao učenicima koji su bili danima, mesecima i čak i godinama depresivni, sve ih je iznenadio rekavši: „Dajte toj osobi određeno vreme. Petnaest minuta ispoljavajte samilost. Petnaest minuta je dovoljno dugo. Ako ta osoba ne izađe iz depresije nakon petnaest minuta, onda upotrebite svoju moć pravednosti“.

„Zar ne bi trebalo da želimo dobro toj osobi, Učitelju?“, pitala je mlada žena.

„Tvoja dobra volja će svakako biti prisutna, ali nećeš biti direktno umešana. Svevišnji ti je naložio da se za Njega boriš petnaest minuta. Zato petnaest minuta pokušavaj. Za to vreme možeš da osetiš da si odgovorna da pomogneš toj osobi. Ako posle petnaest minuta ipak ne uspeš, položi svoje dostignuće pred Stopala Svevišnjeg. Reci Svevišnjem: 'Prepuštam Ti punu odgovornost'. Ti i dalje želiš dobro toj osobi, ali sada prepuštaš Svevišnjem da odredi nekog drugog ko će joj ukazati samilost. Tada je to problem Svevišnjeg“."

„Učitelju“, reče jedan učenik, „ako znamo da je neka loša sila ušla u našu svest, da li treba da pođemo nekom učeniku za koga osećamo da će nas učiniti srećnim?“

„Da“, odgovori Učitelj. „Ako si depresivan, nađi nekoga ko je radostan. Takođe, to mora da bude neko u koga veruješ. Ako nemaš veru u tu osobu, samo ćeš pasti još niže. Dalje, u takvoj situaciji, ta osoba mora da bude veoma mudra. Ako ta osoba oseća da se ti ne menjaš, da ne slušaš njen savet, treba naprosto da prekine razgovor i da ode svojim putem, ili ako je vaš razgovor telefonski, jednostavno treba da spusti slušalicu“.

„Mogu samo da zamislim Učitelju“, reče jedan mladić, „šta bi se desilo kada bih spustio slušalicu u telefonskom razgovoru sa mojom ženom“.

Učitelj se nasmešio. „Kako bih voleo da imam više ovakvih pričica u budućnosti. Na taj način mogu da otkrijem neke učenike koji mi na glavu stvaljaju težak teret. Treba da znate: ako mi je glava pognuta, to je prvenstveno zbog depresije nekih učenika“.

Mladić ponovo upita Učitelja: „Šta se dešava ako se vozimo sa nekim u kolima i moramo da budemo sa njim više od petnaest minuta?“

„U tom slučaju“, reče Učitelj, „ako ta osoba ne promeni svest nakon petnaest minuta, treba da zaustaviš auto i kažeš joj da izađe iz kola. Bez obzira gde si, bilo da si na auto-putu ili na putu ka Centru, ili bilo gde, samo zaustavi i pusti je da izađe iz kola“.

„Učitelju“, uzviknu mladić, „kako da tražim od moje žene da izađe iz kola, pogotovo ako je depresivna. Mislim da to ne mogu da uradim. Ne mogu da je tek tako ostavim na auto-putu“.

„Sine moj, ako kažeš ženi da izađe iz kola, zar tu neće biti moje zaštite?“, Učitelj se okrenuo ženi tog učenika sa nežnim osmehom. „Kćeri moja“, reče on, „ako imaš sreće da pri sebi imaš novca ili ako ti je muž dovoljno ljubazan da ti da novac, možeš da uzmeš taksi. Kada budeš morala da platiš četrdeset dolara da bi stigla kući, shvatićeš kakva je to kazna!“

Muž je prekinuo Učitelja. „Čak i ako je pustim da izađe iz kola, ne bih mogao da prestanem da brinem. Iako ti verujem, morao bih da se vratim po nju“.

„Gde je tvoja vera u moje ostvarenje Boga ako ne možeš da me poslušaš?“

„Ali ona će se osećati krajnje bedno“, reče muž.

„Iako će se ona osećati bedno kada joj kažeš da izađe iz kola, ko zna, kada se vratiš po nju, možda će ući u duševnu svest, pa će te zamoliti da odeš. To neće biti zato što je ljuta, već zato što zna da je uradila nešto loše. Ako njena duša izađe na površinu, reći će: 'Zaslužila sam kaznu. Želim da ti poslušaš Gurua. Nastavi bez mene jer ako me zadržavaš u kolima, ne poštuješ Guruovu želju'. Na ovaj način ona će pokušati da usavrši tvoju sopstvenu slabost“.

U tom trenutku muž pogleda u svoju ženu i reče: „Učitelju, uradiću sve što želiš, osim što ne mogu da podnesem da gledam njene suze“.

Učitelj se nasmešio i mudro zavrteo glavom. „Vidi kakva ti je iskrenost. Tvoja iskrenost je zasnovana na slabosti i vezanosti. Divim se tvojoj iskrenosti, ali ponekad iskrenost nije rešenje. Da li iskrenost menja nečiju prirodu?“

„Oprosti mi Učitelju“, reče mladić. „Sada vidim šta moram da uradim“. I krajičkom oka pogleda u svoju ženu.

„Učitelju, sada razumem tvoju filozofiju“, reče muž.

Učitelj je blagoslovio taj par. „Danas sam vas molio da ostavite vaše bližnje kada su u depresivnoj svesti, ali vam to govorim za vaše dobro. Želim da volite vaše bližnje, ali morate da znate da li postupate iz ljubavi ili iz vezanosti. Vašom vezanošću samo pomažete vašim bližnjima da uvećaju svoje neznanje. Morate da mislite na krajnji ishod, na posledicu, jer svaki put kada opraštate, opraštate, opraštate, vaši bližnji će još jače stati na stranu neznanja. Morate da znate da se vaš prijatelj ili žena dave. Šta ćete uraditi? Da li ćete skočiti u okean ako ni vi ne znate da plivate? Da li ćete reći: 'Bolje je da se zajedno udavimo'? Ne, vi morate da budete na obali tako da možete da pružite ruku i spasite svoje bližnje. Inače ćete se oboje udaviti“.

Učitelj se široko osmehnuo i mužu i ženi, a zatim je ustao. Bližilo se vreme za večernju meditaciju i svi su morali da odu kući da se istuširaju.

Muž je pogledao u ženu i rekao u šali: „Pa, da li hoćeš kući sa mnom kolima, ili je to previše rizično?“

Žena je odgovorila: „To je samo pet minuta vožnje, tako da sam bezbedna. Osim toga, sva moja depresija je nestala. Od danas, depresija i ja smo dva stranca“.

Ipak se ta žena, koju ovaj razgovor uopšte nije uznemirio, okrenula prema Učitelju i upitala: „Šta ako je vozač onaj ko je depresivan. Ko će njega izbaciti iz kola?“

„Petnaest minuta nije šala. Ako se vozite sa prijateljem koji ostaje u nebožanskoj svesti više od petnaest minuta, tada je to pravo mučenje. Ako osećate samilost u svom srcu, onda je to u vašem budalastom srcu, a ne u vašem duhovnom srcu. Čuo sam priče o depresiji učenika i pitali su me šta učenici treba da urade da pomognu drugima. Sada vam dajem lek. Zapamtite, petnest minuta znači petnaest minuta. Nikom ne činite uslugu – ni drugima ni sebi – ako ostanete sa njima duže od petnaest minuta“.

Muž reče u šali: „Ako je bilo ko od nas depresivan na putu nešto duže, od petnaest minuta možemo da vozimo brže i stignemo na odredište u okviru vremenskog ograničenja?“

Učitelj se osmehnuo: „Samo ne ako kršite moje ograničenje brzine od devedeset kilometara na sat“. Prethodno je Učitelj, kao određenu meru bezbednosti, tražio od svojih učenika da ne voze više od devedeset kilometara na sat, jer su jedan ili dva učenika doživeli ozbiljne saobraćajne nesreće. Takođe je tražio od njih da pre vožnje kolima meditiraju dva minuta i mole se za Zaštitu Svevišnjeg.

„Molim te, seti se“, nastavio je Učitelj, „da uradiš ono što sam ti rekao. Budi sa ženom petnaest minuta, a onda je ostavi i kaži joj: „Ne mogu da ostanem sa tobom; ti si u nebožanskoj svesti. Moram da te ostavim“. Na taj način ti zapravo pomažeš svojoj ženi, ne kažnjavaš je. Ako joj dozvoliš da nastavi da bude u neznanju, oboje ćete biti gubitnici. Posle petnaest minuta, ja ću biti potpuno odgovoran za nju“.Žena je upitala: „Šta ako se svest osobe umnogome popravi u tom vremenskom periodu?“

„Ako primetite da je za deset ili dvaneast minuta devedeset i pet posto depresije nestalo, tada je to dostignuće za tu osobu. Sa tom nadom možete da produžite dalje. Ako se pet posto i dalje zadržava, zatražite od te osobe da pobedi tih pet posto. Ali, ako ona to ne može, zamolite je da izađe iz kola.

Ako danas pobedite depresiju za petnaest minuta, sutra će vam za to trebati samo pet minuta, a onda jedan minut. Kada budete mogli da pobedite depresiju za jedan minut, bićete najsrećnija osoba na svetu“.

Žena se poklonila. „Hvala ti, Učitelju“.