Pravi gazda

Jedne večeri su se jedan duhovni Učitelj i učenici iz jednog od njegovih novijih Centara, odnosno duhovnih zajednica, okupili da proslave drugi rođendan tog Centra.

Imali su veoma duboku, uzvišenu meditaciju i Učitelj je pojedinačno blagoslovio učenike. Nakon meditacije, jedna mlada žena upita: „Učitelju, da li si zadovoljan nama kao pojedincima? Molim te, reci šta bi želeo od nas kao pojedinaca i od Centra. Kako možemo da te najuspešnije zadovoljimo kao pojedinci i da najbolje rastemo kao Centar?“

„Da budem veoma iskren prema vama“, reče Učitelj, „zaista sam zadovoljan vama. Ali, našem napretku nema kraja. Pošto je napredak naš cilj, želeli bismo da napredujemo sve vreme. Pre svega, ti možeš da napreduješ kao pojedinac, on ili ona mogu da napreduju, svi mogu da napreduju. I naravno, ako napredujete, to će me više radovati. Potom, osećam da vaš Centar takođe treba da nastoji da postigne nešto zajedničko kao Centar. Istovremeno, kada je to nužno, ako nekom drugom Centru zatreba pomoć, ovaj Centar treba smesta da mu pritekne u pomoć. Vi ne treba da osećate: 'O, Guru je tražio da to uradi neki drugi Centar, pa se mi uopšte nećemo proslaviti'.

Upravo, dešava se nešto veoma žalosno; to me duboko boli. Ovde ima mnogo učenika koji su nekada veoma, veoma naporno radili, posebno u centarskoj štampariji, slažući stranice, koričeći i slično. A sada su svi prestali da dolaze, osim jedno ili dvoje.“

Jedna gospođa je podigla ruku: „Učitelju, oprosti mi, ali ja sam svako veče okupirana staranjem za moju porodicu.“

Jedna mlada žena ustade i reče: „Ja sve svoje vreme provodim u učenju, Učitelju. Sigurna sam da me razumeš“.

I nekoliko drugih učenika saopštiše svoje razloge zbog kojih nisu u stanju da obavljaju nesebično služenje. Najzad, jedan mladić reče: „Učitelju, moram da budem veoma iskren prema tebi. Nažalost, mnogima od nas se ne sviđaju jedna ili dve osobe koje su odgovorne za određene poslove u štampariji. Oprosti mi, ali sa jednom ili dve osobe je nemoguće raditi“.

„Cenim tvoju iskrenost“, reče Učitelj. „Ti kažeš da je vođa tog projekta nesebičnog služenja veoma, veoma loš. Dakle, moraš da znaš da čak i da se slažem sa tobom da je neko veoma loš, ti moraš da se uzdigneš iznad ličnosti i individualnosti te osobe, ako hoćeš da služiš Svevišnjeg u meni. Ja mogu da stanem na tvoju stranu i da se složim da je sve što kažeš ispravno: on je loš – to ne poričem; on je grub – ne poričem; nije fer – ne poričem. Ali, čiji rad trpi? Čija misija trpi? Tvoja misija, moja misija! Moj rad trpi, a ti znaš da moj rad otelovljuje moju svest“.

„Razumem, Učitelju“, reče isti mladić, „ali šta da uradimo ako se neko prema nama ne ponaša lepo?“

„Ovo vam govorim krajnje duševno, sa krajnjom ljubavlju i brigom – kao što otac govori svojoj deci sa svom ljubavlju svog srca. Ako neki član vaše porodice nije dobar prema vama, morate da znate da vi ne radite za njega. On dobro zna taj posao i odgovoran je da ga organizuje. Ukoliko mu ja kažem da ga organizuje, on će to i uraditi. Ti kažeš da je on grub, da je bezosećajan i svašta drugo. Potpuno se slažem sa tobom. Ali, ako ti ne radiš zbog ličnih sukoba, ko onda trpi? Tvoj Guru trpi. Ne možeš ni da zamisliš! Odštampano je otprilike osam knjiga – svaka u sedamsto primeraka. A ipak nismo još dobili nijedan dovršen primerak, čak ni od jednog naslova. Povezali smo samo po sto ili dvesta primeraka od dva naslova. Za tri nedelje ste mi dali dve knjige, iako je odštampano osam.

Svaka knjiga nosi u sebi moju svest, moju svetlost; a kad se odštampa, ona odlazi na različita mesta. Vi nastojite da dobijete moju svetlost, moju svest. Viđate me jednom nedeljno, bilo na dan kada se sastajete, bilo neki drugi dan kada sam dostupan. Ali, ljudi koji nisu u obližnjim Centrima, koji su u dalekim zemljama – šta oni dobijaju od mene? Iznutra oni dobijaju moju svetlost i svest kao što je dobijate i vi. Ali, i na spoljašnjem planu oni treba da dobiju nešto: moje knjige, moju muziku i tako dalje“.

„O, Učitelju“, reče gospođa, „žao mi je. Ti učenici se u velikoj meri oslanjaju na tvoje knjige radi inspiracije i vođstva, a mi ih sprečavamo da to dobiju.“

Učitelj je nastavio: „Vi znate da sam nedavno ušao u svet slikarstva. I opet, hoću da veoma iskreno kažem da moje slike, kao i moje knjige, sadrže moju svest. Možda su iz umetničke perspektive one potpuno beskorisne. Ima mnogo, mnogo slikara na svetu koji su daleko bolji od mene. Kada ljudi posmatraju njihovu umetnost iz slikarske perspektive, svi će reći da su oni kao umetnici daleko bolji od vašeg Gurua. Ja to ne poričem. Ali, ti ljudi nemaju moju svest. Upravo zato što sam ja naslikao te slike, vi u njima nalazite moju svest, a to je ono što je važno sa duhovne tačke gledišta“.

„Da li zato mi toliko volimo tvoje slike?“, upitao je drugi mladić.

„Kada duhovno volimo neku osobu na bilo koji način“, objasni Učitelj, „u jednom trenutku mi zavolimo sve što ta osoba čini i sve što jeste. U mom rodnom selu živeo je jedan pisac romana. On je imao psa koji je bio blatnjav, prljav – najgori mogući pas na svetu. Ali, pošto je taj čovek bio veliki pisac, on je imao mnogo, mnogo literarnih obožavalaca. Kada bi mu dolazili u posetu, taj pas bi lajao, a ponekad bi nekog i ujeo. Ali, oni su ipak neizmerno uvažavali tog psa. Drugi psi su bili beskrajno lepši, ali je taj pripadao njihovom prijatelju romanopiscu. Kada je taj pas uginuo, priređen je veliki pogreb, pa su došli poznati pisci i pročitali svoje hvalospeve tom psu. Vidite vi to! To se zove prava ljubav prema nekoj osobi, jer se prenela čak i na njenog psa.

"To je upravo ono što vam uvek govorim. Ako ja nešto volim i vi treba to da volite. To ne znači da hoću da budete slepi. Ne, daleko od toga! Ali, ako svoju svest možete da stopite sa mojom svešću, svi ćete ubrzati svoj napredak. Vi znate za Gospoda Krišnu i Arđunu. Jednom su zajedno hodali ulicom. Gospod Krišna je rekao Arđuni: 'Pogledaj tamo. Tamo je drvo i na njemu ima voća. Možeš li da mi kažeš kakve je boje?' Arđuna je odgovorio: 'Da, voće je belo'. Krišna je rekao: 'Ne, plavo je'. Arđuna smesta reče: 'Da, plavo je'. Potom Krišna reče: 'Ne, nije plavo; crno je'. Arđuna reče: 'Jeste, crno je'. E sada će ljudski um reći: 'Gle, koliko je Arđuna glup. On se samo ulaguje svom Učitelju, Krišni. Tako kaže, iako zna da nije tako'. To je ono što će ljudsko u vama pomisliti. Ali, ono božansko u Arđuni je bilo veoma mudro. On je rekao: 'Ako ja ne vidim stvarnost očima mog Učitelja, kako ću ikad videti lice stvarnosti? On me ne zaluđuje; on samo nastoji da me oblikuje u svoju svest, u svest koja je ostvarila Istinu, ostvarila Najviše'. Čak i na fizičkom nivou, sa praktične tačke gledišta, ako nekom udovoljimo – ne laskanjem, već time što smo sa njim saglasni – šta dobijamo? Dobijamo njegovu brižnost, njegovu samilost, njegovu ljubav, njegovu svetlost. Kada neko kaže takve stvari, onda je moja obaveza da učinim sve za njega“.

„Učitelju, sada mnogo više shvatam vrednost tvojih knjiga i slika. Ali, možeš li, molim te, da nam kažeš šta da radimo sa vođama projekata nesebičnog služenja sa kojima je teško da se radi?“, upitao je mladić.

„Deco moja“, reče Učitelj, „dobijam veoma mnogo pritužbi na jednog ili dva pojedinca. Ali, treba da znate da sama ta osoba zapravo nije problem. Mi moramo da odemo daleko izvan granica individualnog. Bez obzira koliko je neko loš, pravi problem je vaš sopstveni ego. Da nije tako, lako biste samilošću vašeg sopstvenog života mogli da pobedite nečiji ponos ili grubost ili nebožanske osobine. Ako on od tebe traži da uradiš nešto i nije pravedan, smesta reci sebi: 'Jako mi ga je žao i dok on ne bude savršen, gde je moje savršenstvo?' Kako možeš da ga usavršiš? Ne možeš ga usavršiti ukazujući na njegove greške, već moleći se u sebi Svevišnjem: 'O, Svevišnji, molim te, izleči ga od te nesavršenosti'. Onda ćeš videti da će ga Svevišnji izlečiti. Ali, pre nego što ga izleči, Svevišnji će samo pokazati na tebe i reći: 'Pogledaj sebe, dete Moje. Imaš li ti nekih nesavršenosti?' A čim pogledaš sebe, reći ćeš: 'Jao, uhvaćen sam'.“

Mladić se složio. „To je istina, Učitelju. Ja imam milione nesavršenosti. Zaista jesam u škripcu.“

„I tako vidiš“, reče Učitelj, „kad se mnogo ljudi udruži u nekom poslu, neko mora da bude takozvani gazda. Ali, ko je pravi gazda? Čak ni ja nisam gazda; Svevišnji je gazda. Ipak, kada imamo određenu grupu, neko mora da je vodi ili usmerava. Hajde da to kažemo na ovaj način. Neko je samo nominalni vođa. Ako taj nominalni vođa nešto kaže, pokušaćemo da to uradimo. Ali, ako nas duboko vređa njegovo ponašanje, onda ne postižemo sopstveni cilj. Mi ne napredujemo, jer njegov udarac ne primamo na božanski način.

Vi imate pritužbe; ja to ne poričem. Ali, morate da prevaziđete probleme ličnosti; u suprotnom, ne možete da služite Svevišnjeg. Ako se uprkos vašim najboljim namerama da služite Svevišnjeg kada su okolnosti nebožanske samo zadržavate na tim okolnostima, ništa se ne postiže. Zašto očekujete da okolnosti uvek budu božanske? Ovo je jedna veoma duhovna grupa. Sa svom ljubavlju i samilošću koju imam za sve vas, molim vas da ne dopustite da bilo čija slabost bude kamen spoticanja na vašem putu. Ti pojedinci će morati da prosvetle njihove slabosti, a ako možete da im iznutra pomognete vašim molitvama i meditacijama, biću srećan i zahvalan“.

Svi učenici se pokloniše i rekoše: „Molimo te, Učitelju, prihvati našu zahvalnost što si nas prosvetlio u ovom pogledu. Od sada ćemo se truditi da ti udovoljimo na tvoj sopstveni način“.