Izgubljeni prijatelj

Beše jednom jedan izuzetno napredan tragalac koji je boravio u ašramu jednog veoma velikog duhovnog Učitelja. Ime tog tragaoca je bilo Bramamoj. U svojoj prošloj inkarnaciji on je bio veliki jogi. U uzrastu od šesnaest godina već je meditirao po šest, sedam, osam, devet, a ponekad i deset sati dnevno da bi ponovo vratio svoje duhovno ostvarenje, obnavljajući stranice knjige koju je nekada tako dobro znao. U ašramu su mnoga njegova braća i sestre učenici osetili nešto u njemu. Videli su njegovu blistavu čistotu i uvažavali su njegovo unutrašnje blago, ali nisu shvatali njegovu istinsku visinu, jer je bio izuzetno ponizan i živeo je kao jedan od njih, obavljajući svoj svakodnevni posao ljuštenja krompira u ašramskoj trpezariji. Mnogi ljudi su mu se potajno podsmevali, jer su mislili da je Učitelj nezadovoljan Bramamojem čim mu je dao tako običan zadatak. Njegova porodica i prijatelji su se zbog toga osećali jadno, ali je Bramamoj bio veoma srećan, pošto je to bio jednostavan zadatak i ostavljao mu je mnogo slobodnog vremena da meditira i čita.

Bramamoj je imao veoma bliskog prijatelja po imenu Kanu. Kanu je bio izuzetno posvećen Bramamoju. Svakog dana, kada bi pošli u trpezariju, prva i najznačanija stvar koju bi Kanu uradio bila je da donese vodu za Bramamoja, a uvek je insistirao da Bramamoju donese i hranu. Rekao bi: „Molim te ostani ovde. Doneću ti hranu. Molim te dozvoli da to uradim za tebe“. Bramamoj je duboko cenio svog prijatelja i bio je dirnut njegovom iskrenom posvećenošću.

Ovo se nastavilo mesecima i godinama. A onda je Kanu našao devojku i počeo je po ceo dan da misli na nju. Siroti Kanu je bio veoma iskren u svom duhovnom životu i nečistota je za njega bila pravo mučenje. Sve vreme je proklinjao i sebe i devojku. Jednog jutra reče sebi: „Bramamoj je tako čist, tako duhovan. Ja ga veoma volim i on veoma voli mene. Siguran sam da će, ako samo budem mogao da ga dodirnem, on preuzeti svu moju nečistotu. Ubaciće je u Univerzalnu Svest i ja ću biti oslobođen ovih stega“.

Kanu je nestrpljivo iščekivao vreme ručka kako bi ponovo video Bramamoja. Zbog ove žarke želje prvi je došao u trpezariju i kada je Bramamoj stigao, on je već sedeo sa dve porcije hrane. Bramamoj se osmehnuo i seo pored svog prijatelja. Ali, čim je na nekoliko sekundi sklopio oči da bi pre jela prizvao Svevišnjeg, osetio je da mu je Kanu dodirnuo koleno. Bramamoj ga je pogledao i upitao: „Šta to radiš?“

"Oh! That girl, that undivine girl! She has made me ruin my whole day with impure thoughts. But as soon as I touched you they went away. Now I am all purity."

„Oh, ta devojka, ta nebožanska devojka! Navela me je da upropastim čitav svoj dan nečistim mislima. Ali, čim sam te dodirnuo one su otišle. Sada sam potpuno čist.“

Bramamoju je to bilo pomalo smešno, ali je u isto vreme bio i dirnut Kanuovom verom u njega, pa se samilosno osmehnuo Kanuu.

Ovaj ritual pročišćenja je postao redovni deo njihovog prijateljstva. Svakih nekoliko dana, kada bi Kanu patio zbog misli o devojci, za ručkom bi posvećeno dodirnuo Bramamojevo koleno i rekao: „O, sada je otišlo. Sada sam čist“.

Prošlo je nekoliko meseci i jednog dana u trpezariji Kanu reče Bramamoju: „Možeš li da čitaš moje misli? Možeš li da uđeš u moj um?“

Bramamoj odgovori: „Nije mi potrebna sposobnost da to uradim, Kanu. Treba samo da ti pogledam u lice, da bih ti pročitao misli“.

Kanu reče: „Ti znaš da sam veoma nečist. Zato to kažeš. Ali, možeš li zaista da mi pročitaš misli?“

Bramamoj je klimnuo glavom: „Da, Kanu, mogu. Ne samo da ću pročitati tvoje današnje misli, već ću pročitati tvoje misli od pre nekoliko dana i reći ću ti šta si mislio. Prvo ću da te učinim svesnim tačno onog trenutka kada si imao misli, tako da ćeš mi poverovati i nećeš poricati. Potom ću ti reći kakve misli si u poslednja tri dana imao i u koje vreme. Daj mi svoju beležnicu“.

Bramamoj je počeo da ispisuje Kanuove misli. Zapisao je i dobre i loše misli. Znao je da će, ako napiše samo loše misli, Kanu misliti da on ne zna i za njegove dobre misli. Pre nego što je završio pisanje, Kanu mu je uzeo beležnicu i počeo da čita prve dve strane. Odjednom je uzviknuo: „O ne, o ne, o ne…“, i brzo napustio trpezariju. Bramamoj potrča za njim i nađe ga kako sedi u najdaljem uglu sportskog terena. Glavu je zagnjurio u šake i bio tužan i depresivan. Bramamoj sede do njega pokušavajući da ga uteši.

Rekao je: „Slušaj Kanu, mene nije briga za te stvari. Ono što je u tvom umu, dobro ili loše, mene se ne tiče. Ti si moj prijatelj“.

„Oh ti znaš sve o meni, ti znaš kako sam loš.“

„Kanu, moje srce je veliko. Puno je samilosti. Ti si moj prijatelj“. Položio je ruku na Kanuovo rame, ali Kanu se odmakao.

„Oh, ali ti znaš, ti tačno znaš šta se u meni dešava. Pun sam unutrašnjeg gađenja prema samom sebi. Ja sam tako loš i ako se budem družio sa tobom, upropastiću te. Povući ću te na moj nivo.“

„Kanu, to je lažno osećanje. Ti ne možeš da me uništiš i uveravam te da neću ceniti tvoje tvoje slabosti.“

„Oh, ali ja sam toliko inferioran, a ti si tako nadmoćan.“

„To je besmisleno.“

„Ne mogu više da budem tvoj prijatelj“, nastavio je Kanu. „Znam da ću sa jedne strane čeznuti da budem u tvojoj blizini, da budem pored tebe, a sa druge strane ću uvek osećati da ne mogu da ti priđem.“ Naglo je ustao i otišao od Bramamoja, a da ga čak nije ni pogledao.

Bramamoj je u sebi tužno pomislio: „Time što sam Kanuu pokazao svoju okultnu moć zaista sam nešto izgubio. Da to nisam uradio, on bi mi uvek bio blizak. Ali, sada sam izgubio prijatelja. Mojom unutrašnjom vizijom mogu da vidim da Kanu neće ostati u ovom ašramu. Kroz nekoliko godina će otići i oženiće se. Koliko će samo pasti!“

Bramamoj je polako odšetao natrag u ašram. Setio se da mu je njegov Učitelj rekao da kada duhovni Učitelji pokažu svoje okultne moći, veoma često izgube učenike. Pomislio je na svoje spostveno iskustvo i uzdahnuo: „Da, a kada tragaoci pokazuju okultne moći, gube svoje bliske i drage prijatelje“.