"Bio jednom jedan veliki duhovni Učitelj koji je danima meditirao bez ikakvog jela i pića. Desilo je da je jednom prilikom dobio unutrašnji poriv da meditira tri dana sedeći na javnom drumu. Drugog dana njegove stroge discipline, čuo je vrlo glasnu buku. Otvorio je oči i video da velika povorka u čast izvesnog kralja nailazi tim putem, pravo prema njemu. Trojica kraljevih gardista su mu žurno prišla i rekla: „Vidi, vidi, uskoro će ovuda proći kralj. Napravi mu mesta da prođe. Pomeri se i oslobodi put.
  Učitelj je upitao: „Ko?
  „Kralj lično!, odgovorili su gardisti."

"Učitelj je rekao: „Nemojte da me uznemiravate. Ja sam takođe kralj.
  Gardisti su mu zapretili: „Udarićemo te!
  On je rekao: „Kako se usuđujete da me dotaknete! Samo probajte! Tada su ga gardisti pogledali u oči i videli su da iz njih izbija vatra. Prepali su se i otrčali da ispričaju njihovom kralju šta se desilo.
  Pošto je saslušao priču, kralj je krenuo ka Učitelju i podrugljivo mu rekao: „O sveti čoveče, koliko sam razumeo, ti si drugi kralj. Molim te, reci mi koliko imaš vojnika?
  Duhovni čovek je rekao: „Ja nemam nikakve vojnike – nijednog.
  „Kako možeš da budeš kralj bez ijednog vojnika?, upitao je kralj.
  Svetac je odgovorio: „Nemam nijednog neprijatelja protiv koga bih se borio. Zašto bi mi trebali vojnici?
  Kralj je, zatim,upitao: „Molim te, reci mi, gde ti je kuća? Gde živiš?
  Odgovorio je: „Čitav svet je moj dom. Zašto bi mi trebala neka posebna kuća? Sve kuće u Božijoj tvorevini mi pripadaju, jer Bog je moj Otac, moj jedini Otac. Očevu kuću sin s pravom može da smatra svojom. Zato su sve kuće ovog sveta moje. Nije mi potrebna neka posebna kuća da u njoj živim.
  Kralj je tada shvatio da ovo nije običan čovek. Ispružio se pred stopala duhovnog Učitelja i molio ga za oproštaj. Učitelj mu je odmah podario oproštaj i sa osmehom na licu se pomerio sa mesta nasred puta na kome je sedeo, da bi kraljeva povorka slobodno mogla da produži ka svom odredištu."