Indija i njena gozba čudesa: dođite i uživajte, deo 9 — Tradicionalne indijske priče o Balanandi

Uvod Autora

Odlučio sam da ispričam nekoliko tradicionalnih priča koje su dobro poznate u Indiji. Te priče nisu moja izmišljotina; one govore o duhovnim Učiteljima koji su imali običaj da pokazuju svoju okultnu moć tako lako i tako često kao što mi pijemo vodu. Ja spadam u one koji ne cene čudesa, zato što čudesa veoma često hrane znatiželju, a između znatiželje i duhovnosti zjapi ogroman jaz. A opet, ima nekih učitelja koji smatraju da je poželjno da čovek započne svoje duhovno putovanje, čak i ako ga započne iz znatiželje. Na kraju će on ući u svet prave težnje.

Ponekad okultisti hoće da dokažu da savremena nauka nema poslednju reč u pogledu Božije tvorevine. Oni hoće da pokažu da beskrajno bogatstvo unutašnjeg sveta lako može da ućutka sva dostignuća čovečanstva u spoljašnjem svetu. Istini za volju, ono što mi nazivamo čudom nije ništa drugo do obična pojava u svetu koji prevazilazi naša čula. Iznutra mi možemo da učimo od tih velikih Učitelja, od njihovih fascinantnih čuda, od njihovih dirljivih života. Zato mi je stalo da ispričam te priče.

— Šri Činmoj

Balanandina inicijacija

Na dan svoje inicijacije, Balananda je rekao svom Učitelju: „Danas ćeš me inicirati. S jedne strane sam veoma srećan i ushićen što ćeš zbog svoje beskrajne dobrote da me iniciraš. Sa druge strane sam krajnje žalostan što zauzvrat nemam šta da ti ponudim. Veoma sam siromašan“.

Njegov Učitelj, Bramananda, reče svom najdražem učeniku: „Sine moj, ne treba da misliš na to. Nije mi potrebno materijalno bogatstvo, ni zemaljski posedi. Od tebe mi je potrebno samo jedno, a to je tvoje Bogoostvarenje. Jednog dana ćeš sigurno ostvariti Boga i tvoje Bogoostvarenje biće moja najveća nagrada. Ja te iniciram beskrajnom ljubavlju i brižnošću svog srca. Vodiću te u svakom trenutku tvog duhovnog putovanja.

Bogoostvarenje ti je predodređeno u ovoj inkarnaciji i današnja inicijacija ubrzaće tvoje putovanje. Izuzetno mi je drago što sam u tebi pronašao pravog učenika, savršenog učenika. Danas hoću da ti kažem da ni zbog čega ne brineš. Ne moraš ništa da mi daješ sada. Tvoje Bogoostvarenje u Božijem odabranom Času u ovoj inkarnaciji biće vrhunska nagrada koju ću od tebe dobiti“.

Kraljeva predanost

Jednoga dana je jedan veliki kralj poslao svog izaslanika Balanandi da ga pozove da dođe u kraljevsku palatu. Balananda je rekao kraljevom izaslaniku: „Dobro, ti od jednog kralja dolaziš drugom. Moraš da znaš da sam i ja isto kralj – u unutrašnjem svetu. Pošto jedan kralj poziva drugog kralja, osećam da moram da odem. Međutim, prvo bih ti ispričao jednu priču“.

Balananda je zamolio svoje učenike, koji su bili u blizini, da dođu i sednu ispred njega, pošto je nameravao da ispriča jednu važnu priču:

"Bio jednom jedan veliki duhovni Učitelj koji je danima meditirao bez ikakvog jela i pića. Desilo je da je jednom prilikom dobio unutrašnji poriv da meditira tri dana sedeći na javnom drumu. Drugog dana njegove stroge discipline, čuo je vrlo glasnu buku. Otvorio je oči i video da velika povorka u čast izvesnog kralja nailazi tim putem, pravo prema njemu. Trojica kraljevih gardista su mu žurno prišla i rekla: „Vidi, vidi, uskoro će ovuda proći kralj. Napravi mu mesta da prođe. Pomeri se i oslobodi put.
Učitelj je upitao: „Ko?
„Kralj lično!, odgovorili su gardisti."

"Učitelj je rekao: „Nemojte da me uznemiravate. Ja sam takođe kralj.
  Gardisti su mu zapretili: „Udarićemo te!
  On je rekao: „Kako se usuđujete da me dotaknete! Samo probajte! Tada su ga gardisti pogledali u oči i videli su da iz njih izbija vatra. Prepali su se i otrčali da ispričaju njihovom kralju šta se desilo.
  Pošto je saslušao priču, kralj je krenuo ka Učitelju i podrugljivo mu rekao: „O sveti čoveče, koliko sam razumeo, ti si drugi kralj. Molim te, reci mi koliko imaš vojnika?
  Duhovni čovek je rekao: „Ja nemam nikakve vojnike – nijednog.
  „Kako možeš da budeš kralj bez ijednog vojnika?, upitao je kralj.
  Svetac je odgovorio: „Nemam nijednog neprijatelja protiv koga bih se borio. Zašto bi mi trebali vojnici?
  Kralj je, zatim,upitao: „Molim te, reci mi, gde ti je kuća? Gde živiš?
  Odgovorio je: „Čitav svet je moj dom. Zašto bi mi trebala neka posebna kuća? Sve kuće u Božijoj tvorevini mi pripadaju, jer Bog je moj Otac, moj jedini Otac. Očevu kuću sin s pravom može da smatra svojom. Zato su sve kuće ovog sveta moje. Nije mi potrebna neka posebna kuća da u njoj živim.
  Kralj je tada shvatio da ovo nije običan čovek. Ispružio se pred stopala duhovnog Učitelja i molio ga za oproštaj. Učitelj mu je odmah podario oproštaj i sa osmehom na licu se pomerio sa mesta nasred puta na kome je sedeo, da bi kraljeva povorka slobodno mogla da produži ka svom odredištu."

Pošto je saslušao ovu priču, kraljev izaslanik je shvatio njen smisao. Bilo mu je vrlo neprijatno, pa je otišao i ispričao tu priču svom kralju. Kralju je takođe bilo neprijatno. Požurio je k Balanandi, da zamoli za oproštaj, a onda je molio da ga inicira.

Pošto ga je Balananda inicirao, kralj je rekao: „Molim te, reci mi kako da vladam svojim kraljevstvom. Uvek me spopadaju strah, sumnja, strepnja i zabrinutost“.

Balananda je rekao: „To je vrlo lako. Od sada, neka sve što poseduješ bude i dalje uz tebe, ali osećaj da to nije tvoje. To pripada Bogu. Bog je jedini vlasnik svih stvari koje smatraš svojim, ti si samo Njegov upravnik. On te je zamolio da upravljaš tim stvarima u Njegovo ime, ali On je pravi vlasnik. Ti si lažni vlasnik. Pošto pravi vlasnik uvek brine o Svom vlasništvu, lažni vlasnik mora da se preda Njegovoj Volji. Moli se Bogu da od tebe učini Njegov bezuslovni instrument. Na taj način nikada te neće napadati strah, zabrinutost, strepnja i sumnja. Bićeš jedino Njegov dragi instrument“.

Četiri najvažnije stvari u životu

Jednog dana Balanada je rekao svojim učenicima: „Znam da svi želite da postanete moji dobri učenici, ali to je prilično težak zadatak. Svako od vas treba da stekne četiri najvažnije stvari u svom životu. Potrebno je da steknete sposobnost da tolerišete svet i da tolerišete sopstveni život. Potrebno je da steknete sposobnost da žrtvujete sve što imate i sve što jeste. Potrebno je da steknete sposobnost da ostanete tihi, čak i kada vas neprijateljski svet, bez ikakvog razloga, nemilosrdno muči. Treba da steknete sposobnost da ostanete staloženi, tihi i spokojni i da se ne uzrujate potpuno kada izgubite na bojištu života, niti da sebe uzdižete u nebesa kada uspete na bojnom polju života“.

Učenici su ga upitali: „Učitelju, da li je moguće sve ovo postići u jednoj inkarnaciji?“

Balananda im je odgovorio: „Zašto da ne? Zašto da ne? Svojevremeno sam i ja u ovoj inkarnaciji bio učenik. U ovoj inkarnaciji sam ostvario Boga. Vi takođe možete da ostvarite Boga, ako uvek radite pravu stvar u pravo vreme, uz pomoć pravog Učitelja“.

Majčina vizija

Jednom je jedan viši službenik na železnici, koji je bio šef železničke linije, bio u ozbiljnoj nevolji. Dogodilo se da je voz na njegovoj liniji imao tešku nesreću i na stotine ljudi je poginulo. On je bio optužen da je odgovoran za nesreću i trebalo je da ostane bez posla. Imao je brojnu porodicu, te je zato bio veoma tužan i uznemiren.

Njegova majka je počela da se moli Bogu da oprosti njenom sinu. Jedne noći je imala viziju u kojoj je videla veoma lepog sanjasina koji joj je rekao: „Majko, ne brini. Ja ću spasti tvog sina“. Narednog jutra je bila izuzetno uzbuđena. Ispričala je sinu svoj san i on je bio vrlo zadovoljan kada ga je čuo.

Jedan dan posle toga, Balananda je sasvim neočekivano posetio kuću te majke. Čim ga je ugledala, ona se zaprepastila jer je čovek koga je videla u snu izgledao upravo kao Balananda. Balananda joj reče: „Ne brini. Ja sam onaj isti koga si videla u snu. Sada, pošto znam da ti je sin dobar lovac, molim te daj mi jednu tigrovu kožu“.

Njen sin, visoki službenik, slučajno je bio tu. Veoma ga je uzbudilo što vidi Balananadu i ponudio mu je ne jednu, nego tri tigrove kože. Rekao je: „Molim te, izaberi. Ako hoćeš sve tri, biću srećan da ti ih poklonim“.

Balanada je rekao: „Žao mi je. Nijedna od ove tri mi se ne sviđa“.

Službenik je odgovorio: „Onda ću otići i kupiti neku da ti je poklonim“.

Balanda je rekao: „Ne, predomislio sam se. Sada mi to nije potrebno. Bog me je zamolio da dođem k tebi i spasem te. Kroz nekoliko dana povući će tužbu protiv tebe. Dokazaće da se nesreća uopšte nije dogodila zbog tvog nemara, već zbog nekog drugog razloga. Ne treba da brineš. Bićeš oslobođen tužbe, ništa ti se neće desiti“.

Sin i majka su oboje pali pred Balanandina stopala i rekli: „Pružamo ti naša zahvalna srca. Molimo te da nas prihvatiš za svoje učenike“.

Balananda je sa osmehom rekao: „Već sam vas oboje prihvatio kao svoje prave učenike“.

Učitelj-hloroform

Nekoliko meseci kasnije, pošto su železnički službenik i svi članovi njegove porodice postali Balanandini učenici, dogodila se jedna veoma nepovoljna stvar. Taj železnički službenik je dobio opasan i zatrovan čir na leđima. Doktori su hteli da ga operišu i on je spremno prihvatio. Na dan operacije u sebi se molio Balanandi, koji je živeo na nekoliko stotina milja odatle i zamolio je zaštitu svog Učitelja.

Pre operacije, doktor je hteo da mu da hloroform, ali on je rekao: „O, ne! Moj Učitelj je moj hloroform“.

Doktor je rekao: „Nemoj da mešaš medicinsku nauku sa duhovnošću. Potreban ti je hloroform. Nećeš moći da podneseš bol. Biće nepodnošljiv“.

Železnički službenik je odgovorio: „Nema veze. Moći ću da ga podnesem. Preuzimam punu odgovornost za svoju operaciju“. Doktor se nije dalje raspravljao sa njim i počeo je da operiše čir. Za vreme operacije, pacijent je držao širom otovorene oči i sve vreme se osmehivao prema prozoru ispred sebe.

Kada je sve bilo gotovo, doktor ga je pitao zašto se sve vreme osmehivao i kako je mogao da se osmehuje u toku tako bolne operacije. Železnički službenik je rekao: „Zašto sam se osmehivao? Bilo mi je sasvim lako da se osmehujem jer sam video kako moj Učitelj stoji pored prozora. Kako je to moguće? Video sam da mi Učitelj oduzima sav bol. Zbog toga sam mu se osmehivao sa bezgraničnom zahvalnošću mog srca“.

Posle nekoliko sati pacijent se vratio svojoj kući. Te iste večeri je primio telegram od svog Učitelja u kome je pisalo: „Sine moj, tvoj Učitelj-hloroform je bio prilično delotvoran, zar ne? Ljubav i blagoslovi, tvoj Učitelj, Balananda“.

Suvišno je i reći, Učitelj na fizičkom planu nije bio obavešten o tačnom danu i satu operacije.

Ujed zmije

Dva nova učenika, otac i sin, zajedno su živeli u Balanandinom ašramu. Jedne noći je sina ujela otrovna zmija. Otac je pozvao doktora koji je rekao da je to beznadežan slučaj i da njegovom sinu preostalo samo nekoliko sati do smrti.

Onda je otac rekao: „Postoji još jedan doktor. Poći ću k njemu“. I tako je ostavio doktora i sina u jednoj sobi i ušao u svoju sobu za meditaciju. Seo je ispred svog oltara i molio se Učitelju da mu spase sina. Kroz pola sata se vratio i rekao doktoru: „Dobio sam unutrašnje uverenje da će mog sina spasiti moj Učitelj“.

Ta nesreća se dogodila u tri ujutru, tako da se otac nije usudio da u to doba spolja obaveštava Učitelja. Do sedam ujutru je njegov sin bio potpuno izlečen i bio je vrlo srećan i razdragan.

Otac reče sinu: „Kada sam meditirao na našeg Učitelja, video sam četiri glasnika smrti, vrlo ružna, koji su došli da te odvedu, i video sam našeg Učitelja kako ih je oterao svojim trozupcem. Zbog toga sam bio potpuno uveren da ćeš biti spasen, sine moj“. Otac, sin i doktor su sva trojica bili veoma veselog raspoloženja.

Upravo tada, sasvim neočekivano, glavni Učiteljev pomagač je ušao i rekao da bi Učitelj želeo da čuje priču o zmiji. Ispričali su mu šta se dogodilo, a on je tada rekao: „Sada ja imam jednu priču za vas. Oko dva sata ujutru sam čuo da Učitelj nekome govori, 'Izlazi, izlazi odavde.' Požurio sam u njegovu sobu, upalio svetlo i video zmiju kako palaca jezikom i sprema se da ujede Učitelja. Prepao sam se. Učitelj je ponovo rekao, 'Idi odavde, idi odavde.' Posle nekoliko minuta zmija je otišla. Čak me i sada pomisao na tu scenu plaši“.

Otac je kazao tom pomagaču: „Znao sam, znao sam. Učitelj mi je došao u viziji. Video sam ga kako je oterao glasnike smrti. Naš Učitelj je sušta samilost. Imam samo jednu molitvu, a ta molitva je da imam srce stalne zahvalnosti“.

Učiteljevi pravi učenici

Jednog dana, neki od Balanandinih učenika su mu rekli: „Učitelju, neki od tvojih učenika odlaze i kod drugih Učitelja? Da li ti to odobravaš?“

On je odgovorio: „Odobravam. Oni se ponašaju poput pčela. Pčele uživaju da sakupljaju med sa različitih cvetova, tako da i moji učenici, takođe, mogu to da čine“.

Učenici su rekli: „Ne, mi to nikada nećemo da radimo. Ne želimo da se ponašamo kao pčele. Hoćemo da budemo potpuno tvoji. Ono što ti imaš beskrajno je više nego što nam je potrebno“.

Učitelj je rekao: „Znao sam. Znao sam. Znao sam da vi niste od te vrste, ali ima jedna stvar koju možete da radite. Možete da idete kod drugih Učitelja radi metafizičkog znanja. Ja sam sve vas inicirao. Ja sam vaš Učitelj za Bogoostvarenje, a ostali mogu da budu vaši Učitelji za filozofiju i mentalnu širinu“.

Učenici su odgovorili: „Ne treba nam um, ne treba nam mentalno širenje. Ono što nam treba je srce, srce jedinstva sa tobom“.

Učitelj im je rekao: „Ko su moji pravi učenici, ako ne svi vi?“

Pitambar

Balandino prvobitno ime bilo je Pitambar. Pitambarov otac umro je kada mu je bilo šest godina. Posle očeve smrti, njegova porodica je postala jako siromašna. Majka ga je preklinjala da uči i da prestane sa svojim nemirnim i obesnim šalama, ali on je nije poslušao.

Jednog dana njena ljutnja je dosegla najveću visinu, pa je svom sinu rekla: „O, vidim da ćeš ti postati sadu. Pošto si u svakom drugom pogledu beznadežan i beskoristan, predodređen si da postaneš sadu“.

Reč sadu je odmah prenela dečakov um i srce u viši svet. Rekao je: „Majko, postaću sadu“. Potom je ušao u svoju sobu, pokupio svu svoju odeću i zapalio je. Celo telo je namazao pepelom, stavio oznaku sadua na čelo i omotavši komad platna oko bedara, počeo je da pljeska rukama: „Majko, majko,“ rekao je, „pogledaj me. Stvarno sam postao sadu“.

Kasnije, u dobi od devet godina, Pitambar je napustio svoju majku i svoj zemaljski dom. Njegova majka je na razne načine pokušavala da ga vidi. Srce joj je bilo sama tuga i bol, ali sin nije ni pod kakvim okolnostima hteo da vidi svoju majku. Bio je nepokolebljiv. Mislio da je će mu to stvoriti vezanost i da ne bi mogao da sprovodi svoj duhovni život kada bi mu ona došla sa svim njenim emocionalnim zahtevima. Tako je odbijao da je vidi sve dok nije napunio pedeset godina. Tada su se sin i majka po prvi put sreli od kada je on napustio dom.

Zaista, njegova duhovna diciplina i unutrašnji plač pretvorili su Balanandu u pravog duhovnog giganta. U svojoj devedesetoj godini Balananda se vratio u svoj nebeski dom.

The Sri Chinmoy Library