Tebi poklanjam moje srce beskrajne zahvalnosti

Jednom je Guru Devadas Maharađ na nekoliko dana otišao iz svog malog ašrama, pa je zamolio svog dragog učenika Ramdasa da nastavi da sedi i meditira na određenom mestu sve dok se on ne vrati. Pet ili šest dana Ramdas je danonoćno meditirao, sve dok se Učitelj nije vratio. Učitelj je odmah blagoslovio Ramdasa i rekao mu: „Danas si me izuzetno zadovoljio. Mogao si da spavaš, mogao si da napustiš ovo mesto, mogao si na razne načine da me prevariš. Jasno vidim da me nisi prevario ni na koji način i zato ti poklanjam moje srce beskrajne zahvalnosti i moj život beskrajnog ponosa“.

Komentar: Zapovest božanskog Učitelja nikada nije stvarno zapovedanje. Njegov glas može da zvuči veoma strogo i neumoljivo, ali u njemu je bujica njegovog samilosnog jedinstva. Njegovo samilosno jedinstvo budi učenikovo uspavano srce i prosvetljuje njegov sumnjičavi um, čak i pre nego što od učenika zatraži da bilo šta uradi.

Božanska poslušnost ne samo da je duševna, već je i plodonosna. Božanskoj poslušnosti pričinjava neizmerno blaženstvo vrlina njenog unutrašnjeg, spontanog jedinstva sa Učiteljevom voljom. Tu se zapravo ne radi o jedinstvu nadređenog i podređenog. To je jedinstvo jedne stvarnosti koja ima dve visine. Prva stvarnost ulazi u drugu stvarnost da ispolji Boga Neispoljenog. Druga stvarnost ulazi u prvu stvarnost da ostvari Božiju beskonačnu i večno prevazilazeću Viziju.