Uvod Autora

Odlučio sam da ispričam nekoliko tradicionalnih priča koje su dobro poznate u Indiji. Te priče nisu moja izmišljotina; one govore o duhovnim Učiteljima koji su imali običaj da pokazuju svoju okultnu moć tako lako i tako često kao što mi pijemo vodu. Ja spadam u one koji ne cene čudesa, zato što čudesa veoma često hrane znatiželju, a između znatiželje i duhovnosti zjapi ogroman jaz. A opet, ima nekih učitelja koji smatraju da je poželjno da čovek započne svoje duhovno putovanje, čak i ako ga započne iz znatiželje. Na kraju će on ući u svet prave težnje.

Ponekad okultisti žele da dokažu da savremena nauka nema poslednju reč u pogledu Božije tvorevine. Oni hoće da pokažu da beskrajno bogatstvo unutašnjeg sveta lako može da ućutka sva dostignuća čovečanstva u spoljašnjem svetu. Istini za volju, ono što mi nazivamo čudom nije ništa drugo do obična pojava u svetu koji prevazilazi naša čula. Iznutra mi možemo da učimo od tih velikih Učitelja, od njihovih fascinantnih čuda, od njihovih dirljivih života. Zato mi je stalo da ispričam te priče.

— Šri Činmoj

Ovo je moja poslednja opomena

Kada je Ramdas bio još dečak, on i njegov Guru, Devadas Maharađ, jedne noći su odvojeno meditirali na različitim mestima. Te noći je vejao sneg i bilo je jako hladno. Svakome od njih je gorela vatra da bi ih grejala. Ramdas je meditirao nekoliko sati, a onda je zaspao. Kada se probudio, video je da mu se vatra sasvim ugasila. Na smrt se uplašio, jer je znao da će njegov Učitelj da se razljuti ako ode k njemu po nekoliko ugaraka. Ali, istovremeno nije mogao ni da podnese tu hladnoću. Naposletku je skupio hrabrost i otišao Učitelju da uzme nekoliko ugaraka.

Devadas Maharađ je izašao iz transa i nemilosrdno izgrdio Ramdasa. „Ko je tražio od tebe da napuštaš roditelje i porodicu, ako ti je spavanje toliko važno u životu?“, vikao je. „Ovo je moja poslednja opomena. Ako ikada ponovo zaspiš onda kada bi trebalo da meditiraš, nećeš više biti moj učenik. Ne zaslužuješ da budeš moj učenik“.

Komentar: Duhovnost podrazumeva disciplinu. Disciplina podrazumeva svesno napredovanje. Svesno napredovanje podrazumeva prevazilaženje prirode. Čovekovo prevazilaženje njegove prirode znači da je svestan svog besmrtnog sopstva radi Zadovoljenja Boga na Božiji sopstveni Način.

Disciplina je uvek neophodna, posebno na početku tragaočevog duhovnog poduhvata. Danas nešto nazivamo disciplinom, a sutra ćemo to isto zvati prirodnom i spontanom navikom. Današnje kretanje napred dovodi nas do sutrašnjih vrata. Kada jednom budemo pred tim vratima, ne moramo čak ni da pokucamo na njih. Božanski vlasnik nam iznutra otvara vrata i potom nas uvodi unutra, da bi nas upoznao sa tri najvažnija prijatelja: Lepotom Večnosti, Blaženstvom Beskonačnosti i Svetlošću Besmrtnosti.

Tebi poklanjam moje srce beskrajne zahvalnosti

Jednom je Guru Devadas Maharađ na nekoliko dana otišao iz svog malog ašrama, pa je zamolio svog dragog učenika Ramdasa da nastavi da sedi i meditira na određenom mestu sve dok se on ne vrati. Pet ili šest dana Ramdas je danonoćno meditirao, sve dok se Učitelj nije vratio. Učitelj je odmah blagoslovio Ramdasa i rekao mu: „Danas si me izuzetno zadovoljio. Mogao si da spavaš, mogao si da napustiš ovo mesto, mogao si na razne načine da me prevariš. Jasno vidim da me nisi prevario ni na koji način i zato ti poklanjam moje srce beskrajne zahvalnosti i moj život beskrajnog ponosa“.

Komentar: Zapovest božanskog Učitelja nikada nije stvarno zapovedanje. Njegov glas može da zvuči veoma strogo i neumoljivo, ali u njemu je bujica njegovog samilosnog jedinstva. Njegovo samilosno jedinstvo budi učenikovo uspavano srce i prosvetljuje njegov sumnjičavi um, čak i pre nego što od učenika zatraži da bilo šta uradi.

Božanska poslušnost ne samo da je duševna, već je i plodonosna. Božanskoj poslušnosti pričinjava neizmerno blaženstvo vrlina njenog unutrašnjeg, spontanog jedinstva sa Učiteljevom voljom. Tu se zapravo ne radi o jedinstvu nadređenog i podređenog. To je jedinstvo jedne stvarnosti koja ima dve visine. Prva stvarnost ulazi u drugu stvarnost da ispolji Boga Neispoljenog. Druga stvarnost ulazi u prvu stvarnost da ostvari Božiju beskonačnu i večno prevazilazeću Viziju.

Večiti rob je tvoj

Jednom je Ramdas nešto pogrešio i njegov Učitelj se razbesneo. Žestoko je udario učenika i nemilosrdno ga izgrdio. „Ti pripadaš nižoj kasti! Šta od tebe mogu i da očekujem? Nisi ti za duhovnost. Za ime Boga, odmah da si me napustio!“

Ramdas je, međutim, samo rekao svom Učitelju: „Gospodaru, udaraj me dokle hoćeš, udaraj me koliko hoćeš, vređaj me nemilosrdno koliko god hoćeš, ali podari mi samo jednu blagodat, a to je da ćeš ovog tvog večitog roba zauvek zadržati uz svoja stopala“.

Komentar: Učitelj zastupa jedinstvo, svesno i stalno jedinstvo. Učenik pokušava da ostvari to jedinstvo sa Učiteljem i sa ostatkom sveta. U tom slučaju, grdnje i uvrede nikada ne znače kaznu. Učitelj samo koristi metod koji će trenutno više probuditi učenika, da bi ubrzao učenikovo napredovanje. Dok spolja viče i reži, on iznutra zna šta ima za učenika i šta je on učeniku. Ono što ima za učenika je jedinstvo blaženosti. Učitelj oseća da je njegova obavezna dužnost da uradi ono što je potrebno, da bi ubrzao učenikovo napredovanje, ma koliko da ga pogrešno razume svet ili sam učenik. Učitelj uvek pamti obećanje koje je dao učenikovoj duši i Bogu da će pokušati sve moguće da bi naveo učenika da najbrže napreduje u svom duhovnom poduhvatu.

Nije preporučljivo: dva tigra u jednoj jazbini

Jednoga dana su Učitelj Maharađ i njegov učenik Ramdas meditirali odvojeno u jednom otvorenom polju. Tu je naišao jedan mladić i poklonio se pred svakim od njih, pa je poklonio nešto novca Ramdasu. Ramdas se odmah usprotivio i zamolio je mladića da uzme taj novac i položi ga pred stopala njegovog Učitelja. Mada ga je više puta zamolio da to učini, mladić se nije povinovao Ramdasovom zahtevu.

Kada je mladić otišao, Ramdas je otišao svom Učitelju i predao mu novac, a Učitelj ga je nemilosrdno izgrdio što je taj novac prihvatio. Ramdas je rekao da je više puta ponovio mladiću da taj novac ne daje njemu, već da ga umesto toga daruje njegovom Učitelju. Ali, bes Devadasa Maharađa je i dalje ostao na transcendentalnoj visini. Rekao je: „Siguran sam da je u tebi video pohlepu, zato je novac dao tebi, a ne meni“.

Ramdas se rastužio. Potom je Učitelj rekao: „Nemoj da budeš tužan. Sada ti govorim istinu. Ti si, kao i ja, postao tigar u duhovnom životu, zato je mladić osetio da ako novac pokloni tebi, to je isto tako dobro kao da ga je dao meni. Došlo je vreme da imaš svoje učenike i da se premestiš na neko drugo mesto“.

Ramdas je pao pred Učiteljeva stopala i rekao: „Moje mesto je zauvek ovde i nigde više“.

Komentar: Zaista je ponekad teško, ako ne i gotovo nemoguće, znati šta Učitelj želi. Ako Učenik ima čisto srce i ako ima iskren stav, onda mora da zadovolji Učitelja. Zbog izvanrednog sjaja njegove čistote i spontanog jedinstva njegove iskrenosti, sva je prilika da će uraditi pravu stvar. Sa druge strane, ako učenik ne uradi pravu stvar, ali njegov um i dalje traga a srce plače, tada Učitelj ne krivi učenika zbog njegovih grešaka, jer savršeno dobro zna da su te takozvane greške zapravo putokazi ka pravoj istini.

Dva tigra – Učitelj tigar i učenik tigar – ne mogu da žive zajedno. Učitelj ne razmišlja na ljudski način – da, ako ostanu zajedno, svet nijednom od njih neće pridati potpunu važnost, pa je zato preporučljivo da se odvoje, da bi obojica mogli da dobiju dužnu pažnju. Ako ljudski um misli da je to razlog, to je onda žalosna greška. Kada Učitelj kaže da je učenik dostigao njegov nivo i zamoli ga da se odvoji, ono što Učitelj želi od učenika je vrlo jednostavno: on želi da učenik širi svetlost, baš kao što i Učitelj širi svetlost. Ako obojica budu činili isto, za iste ljude i u isto vreme, onda je to sasvim suvišno. Jedino ako podele svoje postignuće sa ostatkom sveta, držeći se podalje jedan od drugoga i geografski i fizički, veći deo sveta primiće svetlost od obe Bogoostvarene duše. Ono što Učitelj želi nije posedovanje, nego širenje Božije stvarnosti u njemu i u njegovom učeniku. Božija tvorevina je veoma prostrana. Što više možemo da ispoljavamo Boga uz pomoć prosvetljenih, oslobođenih i ostvarenih duša, to bolje; a tim pre može doći i do Božijeg beskrajnog Ispoljavanja ovde, tamo i svuda.

Učitelj je na prvom mestu

Ramdas i njegov Učitelj su obojica bili strasni pušači i često su uzimali arsenik da bi im bilo toplo. Jedne noći Devadas je zatražio od svojih učenika da odu i kupe mu arsenika za dva rupija, ali njegovi učenici nisu imali novca, a i pomalo su oklevali da u to doba idu u grad. Ramdas se ponudio da ode, ali ni on nije imao novca. Učitelj je rekao: „Ne brini. Samo pođi u grad. Tamo će se naći neko ko će ti dati novac“.

Ramdas je verovao svom Učitelju i pošao je bez novca. Kada je stigao u grad, bilo je prilično kasno i svuda je vladao mrak. Samo je u jednoj kući ugledao svetlo, pa se uputio tamo i pokucao na vrata. Kada mu je vlasnik otvorio vrata, bio je veoma srećan što pred sobom vidi jednog sadua. Rekao je: „Ceo dan nameravam da nekom saduu dam dva rupija i sada si ti naišao. Tako sam ti zahvalan. Molim te, uzmi ova dva rupija“.

Ramdas je uzeo novac i kupio arsenika za dva rupija. Na povratku u ašram je pomislio da, pošto ima toliko arsenika, Učitelj neće primetiti ako on uzme samo malo.

Ramdas je bio veoma srećan što je doneo arsenik i pružio ga je Učitelju, ali mu je Devadas Maharađ pokazao tužno lice. Ramdas je rekao: „Otišao sam u ovo doba čak do grada i nabavio ti arsenik. Kako to da si tužan?“

Učitelj je odgovorio: „Tužan sam zato što si ti sam sebi na prvom mestu u životu, a ne ja. Trebalo je da meni daš sav arsenik, a onda bih ja jedan deo dao tebi. Uvek prvo pomisli na mene. Jedino tada ću biti zadovoljan tobom i daću ti ne samo mnogo više nego što ti je potrebno, nego i mnogo više nego što zaslužuješ“.

Komentar: Učiteljeva vera u učenika i učenikova vera u Učitelja su podjednako važne. Ali, Učitelj ponekad ne otkriva učeniku sve aspekte drveta stvarnosti, jer to može da zbuni tragaočev nezreli um. Ako odjednom ne ispriča celu priču o realnosti života, to ne znači da je Učitelj zloban ili da nije velikodušan. Učitelj oseća da učenik, kao dete, mora da prima stvari malo-pomalo, da bi sve mogao da ih usvoji.

Što se tiče odnosa učenika prema Učitelju, tu je priča sasvim drugačija, jer šta god učenik da ima ili da jeste, to neće zbuniti Učiteljev prosvetljeni um. Učitelj daje učeniku shodno učenikovoj ograničenoj prijemčivosti i lako merljivoj sposobnosti, a ako učenik želi nešto da da Učitelju, to može da učini bezrezervno, jer su Učiteljeva prijemčivost i sposobnost nemerljive. Sa druge strane, ako se učenik svim svojim bićem ne preda Učitelju, Učitelj ne postaje gubitnik – daleko od toga. Međutim, učenik slabi svoju sposobnost, sužava svoje viđenje Učitelja i gubi stvarno jedinstvo sa Učiteljem. Na kraju, zmaj neiskrenosti i insekt nezahvalnosti ugrožavaju njegovo biće koje teži.

Zato bezrezervno dajte Učitelju ono što imate i ono što jeste. Učitelj će vama dati u skladu sa vašom potrebom i u skladu sa Božijom Potrebom. Ispunjenje vaše potrebe u potpunosti zavisi od Božije Volje.

Kompromis između hindusa i muslimana

Jednom je Devadas otišao da živi i meditira u jednoj muslimanskoj oblasti. Usred noći bi duvao u školjku i zvonio zvonom. Muslimani se strogo protive upotrebi školjki i zvona, pa su upozorili ovog hinduskog sadua da će ga ozbiljno kazniti, ako ne prestane to da radi. Naredne noći on je duvao u školjku jače nego ikad i zvonio zvonom. Muslimanski vojnici su došli da ga uhapse, ali kada su ušli u njegovu sobu, na njihovo ogromno zaprepašćenje videli su da mu je glava odvojena od tela i da je položena na stolicu, a da su mu udovi rasuti po sobi. Međutim, nije bilo nimalo krvi.Vojnici nisu hteli da diraju telo, pa su otišli.

Kroz nekoliko minuta su ponovo čuli isto zvono i zvuk školjke, pa su pohitali nazad, međutim opet su ugledali istu scenu. Tek što su otišli, ponovo su čuli školjku i zvono. Ovaj put su se razbesneli. Kada su se vratili u sobu, Devadas je bio tu u svom normalnom obličju.

„Šta mi vi možete?“, rekao je. „Upravo ste dva puta videli šta ja mogu. Pre nego što me uhapsite, ja ću sebe rastaviti“.

Kada su vojnici otišli da podnesu izveštaj svom muslimanskom poglavaru, on im je rekao: „Nije preporučljivo svađati se sa čovekom koji ima tako izuzetnu duhovnu moć. Najbolje je da mu se predamo i upitamo ga da li bi hteo da mu tu izgradimo hram. Ja ću to platiti. Neka se u njemu moli i meditira na miru i neka radi šta god hoće“.

Devadas je bio izuzetno zadovoljan ponudom muslimanskog poglavara. Muslimanski poglavar je za njega podigao predivan hram i Devadas je u dubokoj zahvalnosti prestao da duva u školjku i da zvoni zvonom.

Komentar: Hindusi i muslimani su kao dve jake grane drveta stvarnosti, koje je svo sloboda u jedinstvu. Međutim, spoljašnji život ljudskih bića je tako komplikovan, da bez obzira šta drugi činili, njih će to iritirati ili će se osećati nesigurno ili manje vredno.

Učitelj je sa jedne strane pokazao da poseduje telesnu stvarnost Svevišnjeg da bi ispoljio Svevišnjeg. Sa druge strane, pokazao je da ima duševnu stvarnost Svevišnjeg da bi spoznao Svevišnjeg. Učitelj je očigledno rastavljao i sastavljao svoje telo da bi pokazao ljudskim bićima da medicinska nauka nema poslednju reč u odnosu na Božiju tvorevinu i čovekov život i smrt. Tu reč jedino ima nedokučiva Volja Svevišnjeg koja deluje u duhovnom Učitelju i pomoću njega