Kralj i mač

Jedan veliki indijski kralj pošao je jednom na plovidbu Gangom. On i njegova svita videše kako iza njih pliva neki čovek. Bio je to Troilanga Svami. Troilanga Svami je oko sat vremena plivao blizu broda smešeći se, pa su mu pomogli da se popne na brod. Kao i obično, bio je nag, ali to ljudima nije smetalo jer su ga znali, i gajili ogromno poštovanje, ljubav i obožavanje prema njemu. I kralju je bilo drago što ga vidi, zato što mu se i on divio.

Kralj je nosio mač oko pasa. Troilanga Svami ga uze od njega, poče da ga gleda i igra se sa njim poput deteta. Onda ga iznenada baci u Gang. Kralj se razbesne. On je dobio taj mač za svoju hrabrost i zasluge, pa se osećao jadno što je izgubio tako dragocenu stvar. Hteo je da kazni Svamija, ali su se svi usprotivili: „Ne, ne, on je svetac; ne možeš to da uradiš. Bilo bi strašno ako ga dirneš“.

Kralj reče: „Ako vi nećete da ga kaznite, kad pristanemo, naći ću druge koji će me rado poslušati i kazniti ovog čoveka“.

Kad su prišli sasvim blizu obali, Troilanga Svami, koji je sedeo na brodu, stavi ruku u vodu. Iznenada mu se u ruci pojaviše dva sjajna mača. Bili su identični i izgledali su potpuno isto kao onaj što ga je bacio u Gang. Svi su bili zapanjeni. Učitelj reče kralju: „O kralju, nađi taj koji je pripadao tebi“.

Kralj se potpuno zbunio. Nije znao koji je od njih baš njegov. Onda mu Troilanga Svami reče: „Ti, ludo, ne znaš koji je tvoj? Ne znaš svoju sopstvenu imovinu?“ Onda baci onaj koji nije bio kraljev i reče: „U ovom svetu ništa neće ostati sa tobom. Kad umreš, sve ćeš morati da ostaviš ovde. Onom Stvarnom u tebi kažem: 'Ne živi u svetu uživanja. Ostani u svetu težnje. Ostani u svetu Svetlosti, Mira i Blaženstva. Ti jesi kralj, ali si isto tako luda. Budi mudar. Jedino ćeš tada biti stvarno srećan u životu. Budi duhovno mudar!'“

Komentar: Dok ne postanemo duhovno mudri, nikad nećemo znati šta nam stvarno pripada. Naša prava imovina, naša večna imovina, naša jedina imovina je naša ljubav prema Bogu. Ne može biti ničeg drugog ovde na zemlji ni tamo na Nebu što možemo smatrati svojim. Jedino naša ljubav prema Bogu – naša stalna, duševna i nesebična ljubav prema Bogu – može biti naša večna imovina. Ta imovina uvek će ostati bezbedna, a i mi samo ćemo takođe biti bezbedni kad tu imovinu budemo smatrali sasvim svojom.

Kad jednom budemo znali da imamo obilnu, bezgraničnu i beskrajnu ljubav prema Bpgu, onda Božija imovina, a to je cela Njegova tvorevina, smesta postaje i naša imovina. Naša ljubav prema Bogu prisvaja Boga, a čim ponudimo svoju ljubav Bogu, i Božija tvorevina takođe postaje naša. Njegova tvorevina potekla je od Njegove Vizije, a On i Njegova Vizija su nerazdvojni. Kad prisvajamo Boga sa ljubavlju, Božija Brižnost i Božija tvorevina smesta prisvoje nas; jer je jedini vlasnik Bog i niko drugi.

Onde na Zemlji mi pokušavamo da prisvojimo sve što vidimo. Sve što je oko nas takođe želi da prisvoji nas. Ali, mi ne možemo da prisvojimo druge niti drugi mogu da prisvoje nas, zato što mi vidimo da u njima nedostaje nešto, a oni vide da u nama nedostaje nešto. To što nedostaje je ljubav prema Bogu. To je seme, seme mogućnosti, koje na kraju izrasta u plod neminovnosti.