Pitanje: Da li bi mogao da nešto kažeš o snazi volje i predanosti?

Šri Činmoj: Sa duhovne tačke gledišta, božanska predanost dolazi od snage volje. Ako imamo snagu volje, nesalomivu snagu volje, tada ćemo imati sposobnost da se bezuslovno predamo. A ako možemo da se predamo bezuslovno, tada razvijamo snagu volje. Unutrašnja snaga volje, koja je svetlost duše i predanost, što je jedinstvo srca sa Apsolutom, idu zajedno. Nema razlike između snage volje duše i bezuslovne predanosti Volji Svevišnjeg. Obe su podjednako jake. Ako neko može da se bezuslovno preda Volji Svevišnjeg, to je rezultat unutrašnje snage volje, svetlosti duše.

Bez snage volje, ne može biti bezuslovne predaje; sve će biti kompromis. Bog će učiniti nešto za nas, a mi ćemo zauzvrat učiniti nešto za Boga. Naravno, ima ljudi koji ne čine ništa za Boga i koji ne očekuju ništa od Boga. A opet, ima ljudi koji osećaju da ako oni nešto urade, tada i Bog mora da uradi nešto za njih.

Kada se molimo, mi osećamo da će Bog slušati našu molitvu. Kada meditiramo, osećamo da ćemo imati Mir, Svetlost i Blaženstvo, što je apsolutno istinito i korektno. Međutim, kada se molimo i meditiramo, trebalo bi da smatramo da to radimo zato što je naš posao da se molimo i meditiramo, baš kao što je Božji posao da nam da Mir ili da nam ne da ništa. Treba da dođemo do takve predanosti. Mi ćemo odigrati našu ulogu time što ćemo se moliti i meditirati; to je naš zadatak. Božji zadatak je da nas nahrani Njegovom Svetlošću, Mirom i Blaženstvom. On, međutim, zna pravi trenutak. Zato je najbolja vrsta meditacije meditirati bez ikakvog očekivanja. Trebalo bi da osećamo da je dobro ako Mir, Svetlost i Blaženstvo uđu u nas; ako ne, bićemo podjednako zadovoljni. To je najbolja vrsta meditacije. Mi ćemo meditirati zato što osećamo da je to jedini način na koji možemo postati neodvojivo jedno sa Bogom.

Da se vratim na tvoje pitanje, snaga volje i predanost čitavog bića uvek idu zajedno. Oni su neodvojivi. Predati se nekome bezuslovno, čak i našem najvišem delu, zahteva ogromnu snagu volje. Nama je teško da se predamo našem nadređenom. Mi možemo da kažemo: „Bog je moj nadređeni“. Ali, mi ovo prihvatamo samo teorijski. Kada dođe do prakse, odmah se opiremo, jer osećamo da mnogo bolje znamo od Njega. U duhovnom životu, Guru je naš nadređeni, a pravi Guru je Svevišnji. U svakom trenutku treba da osećamo da naš Guru, koji predstavlja Svevišnjeg, zna beskrajno bolje od nas. Tada moramo da se predamo Volji Svevišnjeg, a ne našem takozvanom ubeđenju. Ako neko može da se preda Volji Svevišnjeg, tada je to isto tako dobro kao i imati ogromnu snagu volje. Zato nema razlike između volje duše i posvećene predanosti života.