Uvod autora

Ako želite da najbrže napredujete, tada je prvo što vam je potrebno normalan, uravnotežen život. Ima mnogo stvari koje ludi ljudi čine, ali vi ne smete da činite ništa što je nenormalno. Vi ste aspiranti, tragaoci. Vi ne možete da radite stvari koje rade ludi ili bolesni ljudi.

Postoji velika razlika između tragaoca i osobe koja ne teži. Krajnji cilj jednog tragaoca je da ostvari Boga. Ako je vaš cilj da ostvarite Boga i ako želite da najbrže napredujete, onda je prva stvar koju treba da imate u vašem životu jednostavnost. Ako osećate da nemate dovoljno jednostavnosti, tada treba da je steknete.

Posle jednostavnosti, treba da imate iskrenost. Ako osećate da niste iskreni prema sebi ili prema Bogu, tada odmah treba da postanete iskreniji. Postepeno ćete postati apsolutno jednostavni i apsolutno iskreni u vašem životu. Posle jednostavnosti i iskrenosti dolazi ljubav. Doći ćete do saznanja da ljubav koju imate prema Bogu nije dovoljna. Ja ne kažem da uopšte nemate ljubavi prema Bogu. Ali, treba da imate više ljubavi prema Bogu; treba da imate više svega. Treba da imate više jednostavnosti, više iskrenosti, više ljubavi, više posvećenosti i više predanosti. Potom će doći dan kada će ova vrsta merenja prestati. Neće više biti poređenja: mnogo, više, najviše. Jednostavno ćete biti celoviti. Vaša jednostavnost će biti celovita; vaša iskrenost će biti celovita; vaša ljubav će biti celovita; vaša posvećenost će biti celovita; i vaša predanost će biti celovita. Kada ste celoviti, tada najbrže napredujete.

Inspiracija i težnja

Težnja nije ništa drugo do Božija Samilost. Ono što mi zovemo težnja jeste Bog Samilost u nama i za nas. Božija Samilost nije ništa drugo do Božije Zadovoljstvo. Božije zadovoljstvo nije ništa drugo do Božije Svršenstvo. Samilost postaje Stvarnost, Stvarnost postaje Zadovoljstvo, a Zadovoljstvo postaje Savršenstvo.

Vaša želja vam govori da svet treba da vam se pokori. Vaša težnja vam govori da svet ne treba da vam se pokori; jedino vi treba da budete tamo gde Bog želi da budete. Ako Bog želi da budete u podnožju drveta stvarnosti, tada ćete biti tamo. Ako Bog želi da budete na vrhu drveta stvarnosti, tada ćete biti tamo. Težnja je Božije Zadovoljstvo u nama. Prava težnja je ugoditi Bogu na Njegov sopstveni Način.

Pitanje: Ko je prava budala?

Šri Činmoj: Prava budala je onaj ko misli da može da bude kompromisa između života težnje i života koji ne teži.

Pitanje: Da li postoji protivrečnost između traganja za svetovnim posedovanjem i blagom i traganja za Apsolutnom Istinom?

Šri Činmoj: Uvek će postojati žalosna protivrečnost između plača za spoljašnjim imenom i slavom i traganja za unutrašnjom Svetlošću, obiljem Svetlosti, beskonačnom Svetlošću. Onaj prvi način hrani želju u tebi. Posle jedne kuće, želiš da imaš dve kuće; od malo slave, želiš da imaš više slave. Drugi način je staza težnje. Tu želiš da uđeš u Beskonačno. Ti ne želiš da ideš malo-pomalo; jedino želiš da uđeš u Beskonačnost. Kada ideš pomoću želje, tu nema kraja. Danas je tvoja želja ispunjena; sutra ćeš podleći drugoj želji. Danas si ispunjen, ali, sutra ponovo dolazi želja. Današnje želje će sutra beskrajno porasti.

Ali, kada se radi o težnji, to nije tako. Kada se radi o težnji, sama tvoja priroda, sama tvoja duša, samo tvoje postojanje želi da ostane u Beskonačnosti. Ako ostaneš u najvišoj Svetlosti, u sveispunjujućoj Svetlosti, tada je stvar Svetlosti da odluči da li želi da ti dâ posebno iskustvo u obliku imena i slave, itd. Ali, ako pokušavaš da živiš istovremeno u svetu želje i u svetu težnje, ako želiš ime i slavu i takođe težiš za Najvišim, tada nećeš biti ni na duhovnoj stazi ni na običnom materijalnom putu, jer će te stalno vući dve suprotne sile. Svaka će ti govoriti da je ona druga beskorisna. Želja će reći: „Težnja je beskorisna. Sa težnjom samo gradiš kule u vazduhu“. Težnja će reći: „Želja je glupost. Želji nema kraja; nema kraja. To je kao kad kamila sve vreme jede trnje u pustinji. Njena usta krvare, ali stalno iznova nastavlja da jede trnje“.

Pored težnje i želje, postoji još jedan par takozvanih suprotnosti: materijalni svet i duhovni svet. Mi ne možemo da odbacimo materijalni svet, fizički svet, pa da živimo u duhovnom svetu. Duhovni svet je unutar fizičkog sveta. Ne može se odvojiti unutrašnji od spoljašnjeg sveta. Ako napustimo materijalni svet i ostanemo u himalajskim pećinama, ako kažemo: „O, ljudi su veoma loši. Moji susedi su veoma loši. Hajde da jednostavno pobegnem“, tada nećemo spoznati Istinu ovde na zemlji na način na koji Istina treba da se spozna.

Naša filozofija je da moramo da živimo ovde na zemlji i da iz spoljašnjeg sveta uđemo u unutrašnji svet. Spoznaja unutrašnjeg sveta treba da se izrazi u spoljašnjem svetu tako da spoljašnji svet postane izraz, ispoljenje unutrašnjeg sveta. Ali, da bi se to desilo, da bi se ipoljila Istina u spoljašnjem svetu, moramo najpre da imamo istinu. A da bismo zadobili Istinu, potrebna je težnja.

Zato, ako pokušamo da ujedinimo težnju i želju, bićemo uništeni. Težnja se neće brinuti o nama, a želja nas neće ispuniti. One ne mogu da idu zajedno; one su kao Severni i Južni pol. Ali, kada postignemo ostvarenje zahvaljujući našoj težnji, tada moramo da uđemo u oblast ispoljavanja i da unesemo naše ostvarenje u spoljašnji svet. Tada nas ne mogu kriviti za ono za čime čeznemo i što postižemo u spoljašnjem životu, jer nas usmerava viša moć i donosi nam takozvana spoljašnja postignuća. Ali, ako višoj moći nije stalo do naših spoljašnjih dostignuća, ako je višoj moći stalo jedino do našeg ostvarenja, do našeg jedinstva sa Najvišim Apsolutom, tada moramo da time budemo zadovoljni, jer je to ono što je Bogu potrebno i što Bog želi od nas.

Pravi tragalac treba da se kreće pomoću inspiracije i težnje, a ne pomoću želje. A opet, ako neko u ovom trenutku ima i želju i težnju, da li treba da napusti duhovnu stazu? Ne! On treba da se kreće pomoću svoje želje i da je postepeno smanjuje. Ako danas ima pedeset posto težnje i pedeset posto želje, ne mora da odmah napusti svoj obični ljudski život. To bi bilo nemoguće. On jedino treba da poklanja više pažnje stazi težnje. Postepeno, postepeno, postotak želje će se smanjivati. Tada će doći dan kada će on zaista videti da ga jedino težnja ispunjava i da će ga ispuniti zauvek. Tada će automatski želja otpasti iz njegovog života, a život težnje će ga poneti do kraja puta, do Cilja.

Pitanje: Kako mogu da održim inspiraciju koju ovde dobijam kada se vratim kući, u Švedsku?

Šri Činmoj: Pre nego što si došao iz Evrope u Njujork, džepovi su ti bili puni. Imao si novčanik pun novca. Tada si prešao hiljade milja i potrošio si novac. Sada se opet vraćaš kući, moći ćeš da zaradiš još novca, pa ćeš moći ponovo da dođeš sledećeg puta. Ovde si doneo materijalno blago da ga trošiš, pa kada si ga potrošio, moraš da se vratiš i da ponovo zarađuješ. Isto je i sa duhovnim blagom. Ti si došao ovde da dobiješ više težnje i da uvećaš tvoje božanske osobine. Ti si izuzetno snažno težio, pa si, naravno, stekao Mir, Svetlost i Blaženstvo. Molim te da osetiš da imaš još jedan novčanik u tvom srcu. U njega si smestio Mir, Svetlost i Blaženstvo koje si ovde stekao. Na isti način na koji čuvaš novac u novčaniku, možeš da čuvaš u tvom srcu i sve božanske osobine koju si ovde stekao. Tada, kada se vratiš u Evropu, pokušaćeš da tvoje duhovno blago koristiš na mudar način.

Ali, postoji razlika između duhovnog i materijalnog blaga. Kada novac ispravno koristiš, u njemu možeš da uživaš neko vreme, ali ga na kraju nestane. Ali, ako ispravno koristiš duhovno blago – a to je Mir, Svetlost i Blaženstvo – ako ga daješ pravim osobama, tada Svevišnji automatski ponovo puni tvoju posudu, posudu u tvom srcu. Ako počneš sa mrvicom mira i koristiš je na božanski način, tada će ti Svevišnji sigurno dati obilje mira. Svevišnji gleda kako koristiš tvoje duhovno blago. To je kao kad dete dobije jedan cent od majke. Ako ga ono ispravno koristi, majka će mu dati pet centi. Tada, ako ono to ispravno upotrebi, ona mu daje deset centi. Slično tome, ti ovde sada dobijaš nešto Mira, Svetlosti i Blaženstva. Ako počneš da koristiš ove osobine ispravno, uveravam te, kada te nešto uznemiri ili kada te napadnu loše sile iz spoljašnjeg sveta, Izvor će te snabdeti sa još više Mira, Svetlosti i Blaženstva i svih drugih božanskih osobina. Zato, molim te, oseti da u Švedsku nosiš sve stvari koje si ovde primio u tvom srcu.

Pitanje: Ne razumem vezu između težnje i manifestacije. Kada sam bio kući, bio sam veoma inspirisan. A sada, kada sam došao ovde, to izgleda zbunjujuće.

Šri Činmoj: Mnoge stvari su te zbunile. Ti moraš da znaš da su naš život manifestacije i naš život težnje neodvojivi; oni se ne mogu odvojiti. Ti meditiraš rano ujutru. To je tvoj život težnje. Ali, ne možeš zauvek ostati u sobi. Nije moguće da dvadeset i četiri sata budeš u sobi. Ako ne ideš na posao, tada ne možeš da zaradiš novac da bi kupovao hranu i izdržavao se. Ako samo težiš, ako stalno ostaješ zatvoren i samo meditiraš i meditiraš, ko će ti doneti hranu i ko će te izdržavati? Ti moraš da se izdržavaš. Težio si; sada se okreni ka spolja radi manifestacije. Kada zarađuješ za život, kada se družiš sa ljudima iz spoljašnjeg sveta, ispoljavaćeš božanske osobine koje si stekao u meditaciji. Zato se težnja i manifestacija ne mogu odvojiti.

Nažalost, kada si u tvojoj zemlji, ti misliš da se mi ovde u Njujorku ponašamo kao tragaoci u himalajskim pećinama. U Njujorku nema pećina. Ja sam jogi dvadesetog veka, ultramoderan jogi. Pre nekoliko stotina godina, ja sam prošao kroz iskustvo meditiranja u himalajskim pećinama i slične stvari. Ne želim da ponavljam iste stare priče. Ja volim novine. Novina je apsolutno neophodna. Kako možemo da cenimo stare priče? Nama su uvek potrebne nove priče.

Sada kada si došao ovde, molim te, pokušaj da odbaciš ili napustiš sve tvoje ideje o duhovnosti. Pošto si prihvatio moju stazu, pokušaj da vidiš duhovnost mojim očima. Tada neće biti ni zabune, ni nesigurnosti.

Pitanje: Rekao si nam da težnja i manifestacija treba da idu zajedno. Moj problem je manifestacija. Kada sam u mojoj zemlji, osećam da je sve veoma teško.

Šri Činmoj: Tu ozbiljno grešiš. Tvoj problem nije manifestacija. Manifestacija za tebe ne predstavlja nikakav problem. Manifestacija stvara problem nekom drugom učeniku. On ima određenu nedoumicu oko naše manifestacije. U tvom slučaju, ti umireš od želje da ispoljiš Svevišnjeg u meni. Jedino ne dobijaš priliku da ispoljavaš, da srećeš ljude. Tvoj problem je potpuno drugačiji. Njegov problem je taj što nije u mogućnosti da prihvati našu manifestaciju. Ti si je potpuno prihvatio; jedino što nemaš priliku. Ti vapiš za ispoljavanjem; ti goriš od želje da imaš dobar Centar, ali ti niko ne pomaže. Ti ceniš, poštuješ, obožavaš manifesatciju i ona ti je potrebna; jedino ne dobijaš prave ljude koji će ti pomoći da otvoriš dobar Centar. Zato patiš.

Zato, u tvom slučaju, ja se saosećam sa tobom. Mi smo na istom brodu. Ti nemaš prave instrumente, a ni ja takođe nemam prave instrumente. Tvoj slučaj se razlikuje od njegovog. Manifestacija te ne zbunjuje. Jedino nemaš prave ljude koji bi ti pomogli.

Pitanje: Kakva je razlika između običnog uma i srca, i uma i srca koji su preobraženi?

Šri Činmoj: Razlika između običnog uma i preobraženog uma je veoma jednostavna. Ako se radi o običnom umu, tada taj um često napadaju strah, sumnja, nemir, briga itd. Takođe, on je veoma često ograničen. Ali, ako se preobrazi, um tada postaje prostran, prostraniji, najprostraniji. On postaje beskonačno nebo, beskonačni okean. Razlika između običnog i preobraženog uma je kao razlika između ograničenog i neograničenog. U ograničenom, caruje pometnja, sa suprotstavljenim idejama i negativnim silama. U neograničenom, deca Mira, Svetlosti i Blaženstva pevaju i plešu.

Sada, što se tiče srca, ako je to obično srce, srce koje ne teži, onda će ono patiti od nesigurnosti i osećaja odvojenosti. To srce se neće usuditi da se sjedini sa drugim ljudima ili drugim srcima, jer misli da će izgubiti sve što ima. Obično srce oseća da će izgubiti deo sopstvene stvarnosti čim nešto podeli sa drugima. Ono oseća da neće moći da poseduje svet u njegovoj celovitosti, ako postane jedno sa svetom. A preobraženo duhovno srce, umesto toga, oseća da će dobiti Mir, Svetlost i Blaženstvo u obilju ako se poistoveti sa drugim srcima. Preobraženo srce je srce koje je uspostavilo neodvojivo i večno jedinstvo sa svima. Ono oseća da će moći da prisvoji čitav univerzum kao sopstveni i da bude zadovoljno kada se proširi. Umesto da gubi, ono oseća da će dobiti sve: čitavu tvorevinu, plus Tvorca Lično.

Pitanje: Kako se stiče ljubav prema čovečanstvu u zaista praktičnom smislu? To je lako reći, ali je teško primeniti.

Šri Činmoj: Istina je da je lako reći da volimo čovečanstvo, ali da je u stvarnosti to samozavaravanje. Kako možemo da steknemo istinsku ljubav prema čovečanstvu? Da bismo voleli čovečanstvo, moramo da pođem Izvoru. Izvor nije čovečanstvo; Izvor je Božansko. Ako zaista možemo da pođemo Izvoru i da volimo Božansko, tada ćemo videti da Božanstvenost nije nešto odvojeno od čovečanstva.

Najpre treba da volimo Boga, koji je sama Božanstvenost. Ako budemo mogli da volimo Boga, tada ćemo osetiti da se naše unutrašnje postojanje ne može odvojiti od Boga. Naše istinsko unutrašnje postojanje i Bog su jedno. Voleti Boga i voleti nas same na božanski način je ista stvar. Tada ćemo videti da je naše spoljašnje postojanje, koje je naša božanska ličnost, čitavo čovečanstvo.

Ako sebe volimo na egoističan način, tada ubijamo i vezujemo sebe. Treba sebe da volimo božanski, a ne emotivno ili egoistično. Treba da volimo sebe upravo zato što Bog diše u nama, zato što Bog želi da ispuni Sebe u nama i kroz nas. U ovom slučaju, naše unutrašnje postojanje i Božja Stvarnost su jedna te ista stvar.

Ako smo potpuno svesni ove istine, tada ćemo videti čovečanstvo u nama. Čovečanstvo nije oko nas ili van nas; ono je u nama. Ako postanemo jedno sa našim božanskim postojanjem, tada ćemo videti da je čitavo čovečanstvo u nama. Šta god je u nama, to je naše; šta god je spolja, to nije naše. Mi možemo da pomognemo da se ispuni i prosvetli samo ono što je u nama. Zato moramo da osetimo da je čovečanstvo u nama. Tada ćemo moći da istinski i efikasno pomognemo čovečanstvu.

Hajde da najpre uradimo najbitniju stvar. Ostvarenje Boga je najbitnije za duhovnog tragaoca, a ne čovekoljublje. Čovekoljublje je je veoma dobra reč, ali pravo čovekoljublje počinje iznutra. Rečeno je: „Milosrđe počinje kod kuće“. Isto tako i duhovnost, čovekoljublje i sve drugo moraju da počnu duboko u nama. A šta je tamo? Samo Bog, Stvarna Stvarnost! Hajde da najpre ostvarimo Boga. Tada ćemo videti da je svet u nama. Ako ne ostvarimo Boga, tada ćemo videti svet i čovečanstvo kao nešto odvojeno od nas. Ali, čim ostvarimo Boga, osetićemo da je čovečanstvo naše. Zato, hajde da najpre ostvarimo Boga, a onda ćemo osetiti da je i ostali svet u nama.

Pitanje: Guru, kako mogu uvek da volim mudro?

Šri Činmoj: Ti voliš ljudska bića. Dva ljudska bića su pred tobom, i oba su k tebi došla po uslugu. Svako od njih želi dolar, a ti imaš dva dolara. Zato što imaš ljubavi, ti daješ svakom po dolar. Jedan odmah ulazi u podzemnu železnicu i odlazi da se pridruži svojim prijateljima koji se mole i meditiraju. Drugi odmah odlazi u bar i pije do besvesti. Samo zato što si imao ljubavi, dao si obojici podjednako. Ko će biti odgovoran za onog prvog koji je svoj dolar iskoristio da ode svojim duhovnim prijateljima da se moli i meditira? Ti si sto posto odgovoran za njegov duhovni život u tom trenutku, jer si mu pomogao da uradi nešto božansko. Ali, ti si podjednako odgovoran i za ono što se desilo onom drugom koji je otišao u bar. Ti si ponudio tvoju ljubav, pa je tvoja uloga gotova. Ali, tvoju ljubav prema jednom je odredilo božansko, a prema drugom, nažalost, nije odredilo božansko. Pa, kako možeš da ponudiš tvoju božansku mudrost u obliku ljubavi?

Treba da znaš koja vrsta ljubavi je božanska mudrost, a koja vrsta ljubavi nije božanska mudrost. Jedna vrsta ljubavi čini da osećaš da ćeš biti srećan i da će osoba kojoj pokazuješ ljubav biti srećna ako to uradiš. U ovoj ljubavi, davalac i primalac su srećni i zato daješ. U drugoj ljubavi, bez obzira da li davalac ili primalac bivaju srećni nije presudno. U tom slučaju je pravi razlog za poklon to što Bog želi da ti nekom daješ ili to što Bog želi da neko prima od tebe.

U prvoj vrsti ljubavi, dajući meni, ti postaješ srećan a primajući od tebe, ja postajem srećan. Ta ljubav nije mudra ljubav; ti nekoga činiš srećnim sa ko zna kakvim ishodom. Dao si mi dolar koji sam želeo a ja sam njime uništio sebe. Bio sam srećan u trenutku kada si mi dao dolar i ti si bio srećan. Ali, posledica tvog davanja i mog primanja je bila prava katastofa u mom životu.

U drugoj vrsti ljubavi, kada treba da mi daš novac, zaronićeš duboko unutra da budeš siguran da je tvoja ljubav apsolutno čista. Odakle dolazi ova ljubav? Ako dolazi iz dubina tvog srca ili tvoje duše, tada to zapravo i nije tvoja ljubav; to je ljubav nekog drugog. To je ljubav tvoje duše. Ono što daješ rukom je dolar. Ali, treba da znaš da nije voljnost ruke ta koja daje novac; to je voljnost srca, duše.

Zato, pre nego što bilo šta daš, treba da zaroniš duboko unutra i da pitaš tvoje unutrašnje biće ili tvoju dušu: „Da li činim ispravnu stvar? Njemu je potreban novac, to je istina. A ja imam sposbnost da dam; to je takođe istina. Ali, da li je njegova potreba – stvarna potreba?“ Njegova potreba možda nije potreba Boga u njemu. Božja potreba je jedna stvar, a nečija lična potreba je druga stvar. Zato moraš da osetiš da li je Božja Volja u tebi da ti daš, da li je Božja Volja da se zadovolji potreba te osobe. Onda ćeš to učiniti.

Ljudska ljubav, ili bilo koja druga vrsta ljubavi koju nudimo, služi nama. Mi osećamo: „Ako mogu da nekoga učinim srećnim, šta je drugo potrebno na zemlji? Ako možemo da postanemo srećni, nema više ničega što bismo mogli da učinimo“. Svoj ljubav ćemo, međutim, dati mudro jedino ako je ta sreća Božija Sreća u nama i u drugima. Zato, pre nego što nešto uradimo, pre nego što nešto kažemo, pre nego što nešto postanemo, moramo da pitamo naše unutrašnje biće. Moramo da zaronimo duboko unutra i da pitamo našu dušu da li je to Božija Volja, da li Bog želi da se to uradi. U svakom trenutku, kad god želimo da nešto uradimo, moramo da pitamo da li Bog to želi ili ne. Po strani od toga, ima mnogo načina na koje vi možete da ugodite meni, a ja mogu da ugodim vama, na osnovu našeg mentalnog poimanja. Davanje je veoma dobra stvar; primanje je veoma dobra stvar. Međutim, Bog je taj koji treba da nas inspiriše da damo i da primimo. Mi možemo da nešto uradimo a da ne pitamo Božiju Mudrost, ali ako zamolimo Božiju Mudrost da nas vodi pre nego što nešto učinimo, tada će ono što budemo činili biti Božija odgovornost.

To se odnosi na sve. Ja mogu da poželim da se sada molim i da meditiram jer osećam da je to dobra stvar. Ali, ako nije Božja Volja da se sada molim i meditiram, tada ću se samo praviti važan. Ako je Božja Volja da sada pevam duhovnu pesmu, tada je za mene najbolja stvar da pevam, a ne da meditiram. Meditacija je veoma dobra, ali ako nije Božja Volja da meditiram, tada, kažem vam, neću ući u moju najvišu svest i ljudi koje bi trebalo da inspirišem mojom meditacijom uopšte neće biti inspirisani. Ako je Božja Volja da u ovom trenutku pevam, tada ću pevati. Iako pevanje nije najčistija meditacija, samo zato što je Božja Volja da pevam, većina vas će biti u višoj svesti dok pevam, nego što bi bila da sam umesto toga meditirao.

Ljubav jeste mudrost; ali u ovoj ljubavi, moramo da najpre osetimo Božije Prisustvo. Ako Božije prisustvo osetimo u svakom postupku, tada to automatski postaje mudrost, jer je Bog sav mudrost. Zato, pre nego što nešto kažemo, potrebna nam je dozvola. Ako ne dobijemo dozvolu, tada ćemo ćutati. Naše usmerenje treba da dobijemo iznutra. Bog neće ćutati; On neće biti ravnodušan. Bog ne ćuti; jedino što mi ne zaronimo duboko unutra da bismo čuli Njegov Glas, Njegove Naloge. On nije kao neko ravnodušno ljudsko biće koje stalno iznova pitamo a da ne dobijamo odgovor. Ako zaronimo duboko unutra, odmah će Bog odgovoriti sa da ili ne.

Najbolja stvar je da se ne koristi um da bi se nešto uradilo sve dok iz unutrašnjeg Izvora ne čujemo šta treba da uradimo ili da kažemo. Ako smo podstaknuti da nešto uradimo ili nam se nešto radi, ne treba da to učinimo pre nego što zaronimo duboko unutra. Kada je u pitanju neka važna stvar, najbolje je i ne razmišljati o tome da se bilo šta uradi pre nego što zaronimo duboko unutra. To je mudrost.

Ljubav je mudrost jedino kada dolazi iznutra, iz unutrašnjeg Izvora. Inače, um može da koristi ljubav i ljubav može da koristi um, ali tu neće biti trajnog zadovoljstva. Ljubav je plodna i značajna jedino kada kroz srce dođe iz duše.

Pitanje: Guru, da li bi pojasnio razliku između samilosti i ljubavi?

Šri Činmoj: Postoje dve osobine ili dva aspekta Svevišnjeg: Ljubav i Samilost. Ljubav je nešto uopšteno, sa ljudske tačke gledišta. Svako voli ili pokušava da voli druge ljude. Ljubav je veoma raznovrsna. U fizičkom svetu, ljubav je do te mere zloupotrebljena, da to više nije ljubav; to je nešto opasno. Romantična ljubav nikad ne traje. Ona se odmah suočava sa frustracijom. Ali, u božanskoj ljubavi, božansko u tebi voli božansko u nekom drugom. To je beskrajno snažnije od ljudske ljubavi. Kada Guru pokazuje božansku ljubav, to je veoma često pogrešno shvaćeno. Ljudi odmah zamišljaju da iza toga stoji neki motiv. Oni misle da on pokazuje više ljubavi zato što očekuje neku veću uslugu. Ali, to nije tako. On samo pokazuje jednu vrstu ljubavi sa kojom oni nisu upoznati. Božanska ljubav je nešto umirujuće; ona je sva brižnost i jedinstvo. Ovo jedinstvo može da uđe u životinju, u cvet, u drvo, u zid.

Samilost je nešto drugo. Samilost je kao duhovni magnet. Ona privlači objekat. Kada božanska osoba ili duhovni Učitelj pokazuje samilost, ili kada Svevišnji pokazuje Samilost kroz duhovnog Učitelja, učenik će odmah prići blizu, bliže, najbliže. Jedino kroz samilost učenik može postati najbliži Učitelju.

Ljubav treba da ima osećaj jedinstva, ali u ljudskoj ljubavi će možda jedna osoba dati 50 posto i druga će dati 50 posto i zajedno će činiti 100 posto. To je ljudska ljubav. Ali, kada je tu samilost, Guru nudi sto posto, a učenik nudi nula posto ili najviše jedan posto prijemčivosti. Sa svojih sto posto, Guru se trudi da uđe u oblast neznanja ili u oblast sumnje, u oblast gde ništa nije zasađeno i gde ništa nije proklijalo.

Kada samilost teče, ona leti kao strela i prodire kroz veo neznanja. Ljubav dodiruje neznanje. Ljubav čak može i da ostane sa neznanjem. Ali, samilost neće tu ostati. Samilost mora da bude uspešna; inače će se povući. Samilost će trajati nekoliko sekundi, nekoliko minuta ili nekoliko godina; tada samilost mora da se povuče jer mora da pošalje izveštaj Najvišem Autoritetu o tome šta je radila na najnižem nivou. Bez obzira da li je uspešna ili ne, ona stalno mora da šalje izveštaje. Tada dolazi trenutak kada Najviši Autoritet kaže: „To je gola pustinja. Vrati se“. Samilost tada mora da se vrati natrag Najvišem Autoritetu.

Postoji velika razlika između Samilosti i Milosti. Ovde, u zapadnom svetu, Samilost se veoma često koristi kao sinonim za reč Milost. Ali, Milost je univerzalna, dok je Samilost pojedinačna. Samilost mora da se zasluži i pojedinačno mora da se prihvati ili odbaci. Samilost je samo za nekolicinu odabranih. Za razliku ood toga, Milost predstavlja sunčeve zrake; oni su za svakoga. Milost uvek dolazi; ona mora da dođe. A kroz Milost, postepeno, postepeno neko postaje blizak duhovnom Učitelju. On prvo prima Milost od duhovnog Učitelja i tada, ako postane zaista iskren u duhovnom životu, može da uđe duboko u Učiteljev unutrašnji život. U tom trenutku, Samilost mora da dođe.

Pitanje: Kako se brižnost razlikuje od samilosti i ljubavi?

Šri Činmoj: Brižnost, samilost, ljubav: to su tri prečke na jednoj lestvici. Samilost, u uobičajenom smislu – kada se kreće od jednog pojedinca ka drugom – uvek ima osećaj odvojenosti i superiornosti. Onaj ko ima samilost je superioran; onaj ko prima samilost je inferioran. Onaj koji ima sposobnost – onaj superiorniji – koristi moć samilosti, a onaj kome nedostaje sposobnost – onaj inferiorniji – prima moć samilosti. Ali, u duhovnom životu samilost nije ništa drugo nego jedinstvo. Samilost nije sažaljenje. Samilost je širenje onoga što neko večno jeste.

Na fizičkom nivou, kada neko pokazuje brižnost, uvek postoji očekivanje uzvratnog osećanja ili reakcije. Ako pokažemo našu brižnost, očekujemo da će druga osoba pokazati zahvalnost ili neko drugo osećanje. Na duhovnom planu, to je druga stvar. Kada pokažemo brižnost, to znači da nas je druga osoba povukla. Na ljudskom nivou, mi osećamo da je teško da pomognemo nekome. Ali, na višem nivou, u skladu sa Vrhunskim Planom, kada koristimo našu moć brižnosti, vidimo da već deluje unutrašnji magnet. Iako ne vidimo ovaj magnet, on nas vuče ka drugoj osobi. Druga osoba, takođe, može da ne bude svesna toga, ali prava brižnost je kao magnet.

Mnogo puta sam rekao: ako postoji ljubav, tu je i brižnost; a ako postoji brižnost, tada je tu i samilost. One su kao seme, biljka i cvet ili plod. Ljubav igra ulogu semena; tada iz semena nastaje drvo, a to je brižnost. Tada, iz drveta brižnosti nastaje plod samilosti, koji cveta u jedinstvo.

Ove osobine, takođe, mogu i da menjaju svoje uloge. Samilost može biti seme, brižnost drvo, a ljubav plod. U unutrašnjem svetu najpre postoji jedinstvo. Tada ono ispoljava svoje seme samilosti u spljašnjem svetu. Kada postane drvo, uzima oblik brižnosti. Zatim drbo brižnosti daje plod ljubavi. Seme, drvo i plod moraju da idu zajedno da bi ispunili svoju evoluciju. Koje god da zovemo semenom, drvetom i plodom, oni uvek moraju da idu zajedno da bi činili celinu.

Pitanje: Kako da se usmerimo na dimenziju ljubavi i da bismo bili zaštićeni od spoljašnjih sila kako bi ta moć mogla da teče?

Šri Činmoj: Trebalo bi da osećamo samo ljubav koja se širi, ljubav koja ispunjava i ljubav koja ne dozvoljava negativnim silama da se pojave. Ova ljubav dolazi iz duše. „Duša“ označava sjaj svetlosti. Tragalac mora svesno da oseti prisustvo duše. Sada, tragalac početnik možda ne vidi dušu. Ali, tragalac će sigurno da vidi dušu u nekoj tački svog putovanja. Na samom početku, on ne može da vidi dušu, ali može da oseti prisustvo nečega ili nekoga u svom srcu. Prisustvo koje oseća je duša. Ti možeš da kažeš: „Kako da znam da je to prisustvo duše, a ne prisustvo neke nebožanske sile?“ Ali, ja želim da kažem da u najvećim dubinama tvog srca može da postoji jedino nešto božansko, nešto prosvetljujuće, nešto ispunjujuće, nešto besmrtno. To mesto je namenjeno samo duši koja tu prebiva i nikom drugom.

Ako imaš veru u mene, ili ako imaš veru u nekog drugog duhovnog Učitelja, tada ćeš verovati da duša boravi u srcu i da će svetlost duše, koja je božanska ljubav, uvek pobeđivati sve vrste nebožanskih, netežećih negativnih sila.

Predanost i jedinstvo

Guru neće nikada očekivati od učenika ili tražiti od njega nešto što već nije dao tom učeniku. Kad god tražim od nekoga da uradi nešto, to znači da sam mu već dao sposobnost da to uradi. Bog nikada neće tražiti od nas da uradimo nešto što prevazilazi naše sposobnosti. On nam je dao neophodnu sposobnost. On neće tražiti od prosjaka da Mu dâ milione dolara. On je tu osobu učinio prosjakom, pa kako može od njega da traži milione dolara? Ali, ako neko zaista ima milione dolara, tada Bog od njega može tražiti da ih dâ. Slično tome, kada tražim od nekog učenika da se stalno, bezuslovno preda, da potpuno preda svoj život Svevišnjem u meni ili Unutrašnjem Pilotu, tada to znači da ta osoba već ima sposobnost. Jedino se um suprotstavlja toj sposobnosti; ili se agresivni vital bori protiv dinamičnog vitala, koji neprestano želi da uspostavi božansku Istinu ovde na zemlji. Od učenika se neće tražiti ništa ukoliko mu već odavno nije data snaga, sposobnost ili svetlost.

Ako je učenik potpuno za Učitelja, tada neće biti bola, nerazumevanja i sumnje kada Učitelj traži od njega da uradi nešto. On će odmah osetiti da Učitelj radi ne samo ono što je najbolje za njega, već i ono što Bog želi od njega. U mom slučaju, ja nemam individualnu volju. Obično ljudsko biće ima više individualne volje od mene, jer sam ja poklonio moju volju Svevišnjem. Sa duhovne tačke gledišta, kada tražim od nekog učenika da uradi nešto, to nije moja volja; to je Volja Svevišnjeg. Vi ljudi imate više slobode od mene. Moja sloboda je beskonačna, ali je ona samo izraz, otkriće i ispoljenje najviše Istine. Obični ljudi imaju više lične slobode. Oni mogu da kažu ovo, oni mogu da urade ono, oni mogu da polome nešto. Ja ne mogu da radim ove stvari jer znam da je u meni kosmički Zakon. Ja znam šta će se desiti ako narušim Kosmički Zakon, kakav ću nesklad stvoriti u atmosferi sveta. Kako to mogu da uradim? Ja sam predao moju pojedinačnu volju Svevišnjem; ne mogu da je uzmem natrag. Obični ljudi stalno koriste svoju ćudljivu volju; i kada su toga vesni, oni misle da je to nešto veoma dragoceno. Oni osećaju da je njihova volja njihova sloboda. Međutim, u toj volji nema slobode. Onda, u određenom trenutku, oni zarone duboko i shvate da je njihova individualna volja samo frustracija; to je ograničeno dostignuće, a jedino neograničeno dostignuće može da im pruži pravu radost.

Želim da kažem da bezuslovna predanost dolazi samo onda kada um postane jedno sa dušom. Duša je uspinjući plamen težnje i glasnik božanske Istine na Zemlji. Ako postanemo jedno sa dušom, tada smo stalno srećni. A ko nas može učiniti jednim sa dušom? Što se tiče onih koji imaju duhovnog Učitelja, samo je Učitelj taj koji to može učiniti, pošto samo on može da donese Milost Odozgo. Lični napor učenika nije dovoljan. Jedinstvo srca i duše može da se postigne jedino ako je učenik svestan činjenice da je Učitelj odgovoran za njegov život. Ako učenik ima Učitelja, učenik mora da oseti da je njegov život Učiteljeva odgovornost. Ako misli da je on sâm odgovoran jer su to njegovo telo i um, tada ja želim da kažem da tu nema nikakve predanosti

Predanost znači jedinstvo. Ako sam ja postao jedno sa mojim Učiteljem, kako onda mogu imati različitu ili odvojenu volju? Ako je moja predanost potpuna, celovita i stalna, tada sama činjenica da mi Učitelj govori šta da radim treba da se ceni. Učitelj ne traži od svakog da uradi nešto za njega. Učitelj to traži samo od najdražih. Učitelj traži od najdražih učenika nešto što ne traži od običnih učenika. Među mojim učenicima imam učenike prve klase, druge klase, treće klase, četvrte klase, pete klase itd. Učenici prve klase moraju da osećaju da treba da predaju sve što imaju i sve što jesu Svevišnjem u meni. Samo tada ja mogu da im dam sve što ja imam i sve što ja jesam.

Kada je Gospod Krišna svirao na fruli dok je čuvao krave, njegovi sunarodnici – njegovi prijatelji i njegove drugarice koji su ga obožavali – odmah su ostavljali muževe i žene čak i kada je bilo bolesnih u porodici. Oni su odbacivali sve na svetu i odmah dolazili da slušaju njegovu muziku. Kada je Gospod Krišna svirao u Brindabanu na njegovoj fruli, on je dozivao i prizivao aspirante. Pastirice i drugi aspiranti su odmah dolazili k njemu. Oni su ostavljali domove i rođake, jer je došao božanski poziv. Kada dođe božanski poziv, treba da napustite sve. Tada, kada napustite sve, dobijate beskonačno.

Prema tome, kad kucne čas, kad Guru donese odluku, morate da znate da ta odluka dolazi direktno od Svevišnjeg. Guru, ukoliko je pravi Guru, nema sopstvenu volju koju bi izvršavao. Učenik prve klase treba da sedne ako Guru kaže da sedne. Ako mu Guru kaže da ustane, on treba da ustane. Ovo je odnos između učenika prve klase i Učitelja. Učenici druge, treće i četvrte klase mogu da rade bilo šta. Oni mogu da imaju ego, mogu da imaju svoje sumnje, mogu da imaju odgovornost za svoje živote. Ali, učenik prve klase treba da prepusti potpunu odgovornost Učitelju.

Kada poziv dođe od Učitelja da Bog želi da nešto uradite, ako želite da budete učenici prve klase, tada, molim vas, ne gledajte na svet, ne gledajte na društvo, ne gledajte na rođake. Ako to radite, vi narušavate božansku Volju u Guruu i božansku Volju u sebi. Svet vas možda neće razumeti, svet će vas možda mrzeti do kraja vašeg života, ali će vas Bog prigrliti. Bog će vas postaviti u Svoje Krilo. Tada ćete postati jedno sa Bogom. Ako postanete jedno sa Bogom, neka vas tada ostatak sveta mrzi, neka ljudi govore protiv vas. Ali, ako napustite Boga samo da biste ugodili čovečanstvu, tada ćete možda i ugoditi čovečanstvu – ali Bog neće biti zadovoljan.

A sa druge strane, istini za volju, nikada, nikada, ne možete ugoditi čovečanstvu. Bez obzira koliko ste iskreni ili koliko ste čisti, sama priroda čovečanstva je da stalno nešto zahteva od vas, da vas ne shvata, da vam nalazi mane. Čovečanstvo će reći: „Lako si mogao da mi daš više; ovo nije dovoljno“. Bog, međutim, nije takav. On je sav Ljubav. On od vas traži ono što vam je već dao.

Zato, kada kucne čas, vaš spoljašnji svet i vaš unutrašnji svet treba da postanu jedno, radosno jedno sa odlukom Gurua. Tad vi treba da potrčite. Treba da budete zaista ponosni kada Guru odluči za vas. Guru ima da obavi mnogo stvari za Svevišnjeg i za druge učenike. Zato, kada on donese posebnu odluku za vas, kada kaže: „Uradi ovo, dođi ovamo ili idi tamo“, tada zaista treba da budete ponosni. To znači da je vaš Guru potpuno ušao u vaš život.

Ima mnogo učenika. Ako najdraži i najbliži učenici mogu da postanu deo moje unutrašnje porodice, moje duhovne porodice, tada ću ja uraditi sve za njih u unutrašnjem svetu i sve za njih u spoljašnjem svetu. A ako oni ne mogu da plešu sa mnom, da pevaju sa mnom, da trče sa mnom, tada će ih automatski kosmička sila odvesti od mene, bez obzira koliko se iskreno trude da ostanu. Kosmičko neznanje će ih povući i ja ću biti bespomoćan. Sada je naša porodica veoma mala, ali je veoma iskrena i posvećena. Kada ova porodica poraste, kada se naša misija proširi, jedino će najčistiji i najposvećeniji biti sa mnom. Ostali će automatski otpasti, čak i ako se silno budu trudili da ostanu.

Predanost i Sposobnost

Ako imate sposobnost da nešto uradite, tada sama sposobnost treba da izraste u pouzdanje. Danas možda nemate pouzdanje u određenu sposobnost. Ali, ako vežbate, pouzdanje će se razviti. Čak i ako osećate da nikada nećete biti najbrži trkač, na primer, samo vaše vežbanje vam može doneti dodatnu sposobnost. Tada će doći pouzdanje.

Istina je da možda ponekad imate sposobnost, a nemate pouzdanje. Plašite se da ne padnete, pa postajete nervozni. U duhovnom životu vidimo da se ovo, takođe, često dešava. Ono što je potrebno da bi se to prevazišlo je bezuslovna predanost. Neki ljudi ne razumeju šta je bezuslovna predanost. Oni misle da je bezuslovno predani učenik budala, da mu um nije razvijen, da nije ništa. To je potpuno pogrešno. Jedino kada se neko bezuslovno preda, postaje savršen. Neko možda nema razvijen um ili možda nema razvijenu neku drugu osobinu koju vi i drugi zovete važnom. Ali, na našoj stazi, ono što je najbitnije je ova bezuslovna predanost. Čak i ako učenik nema ništa drugo da prikaže u spoljašnjem svetu, ako se bezuslovno predao, želim da kažem da je taj učenik savršen. Neko će pomisliti: „O, ako se bezuslovno predam moj um se neće razviti, moji talenti se neće razviti.“ Ali, ja želim da kažem da je ovo pogrešna ideja. Prvo se bezuslovno predajte i tada će vam se dati sve druge stvari u bezgraničnoj meri za koje osećate da su bitne, ako su uopšte bitne.

Recimo da vas je svet prihvatio jer ste uradili nešto sjajno, nešto veoma veliko. Vi možda mislite da ću ja iskoristiti vaše postignuće ukoliko se bezuslovno predate. Ta teorija, je međutim, pogrešna. Meni nije potreban neko ko je veliki, ko je postigao mnogo stvari u spoljašnjem svetu. Samo mi je potrebna osoba koju mogu da oblikujem u skladu sa Načinom Svevišnjeg. Ako je ta osoba veoma meka, ona može da bude pravi, bezuslovno predani učenik. Ta osoba ne treba da ima nikakve spoljašnje kvalifikacije, nikakva spoljašnja postignuća, a ja ću ceniti samo njegovu sposobnost da mi dozvoli da je oblikujem na način na koji Svevišnji želi da je oblikujem. Tako da u ovom slučaju spoljašnje postignuće nije nikakvo postignuće. Neki učenici kažu: „Ako se bezuslovno predam, mngo ću izgubiti“, ili „Ja sam izučio tako mnogo knjiga, pa će moja bezuslovna predanost biti veoma upečatljiva.“ Međutim, kažem vam, ako znate tako puno stvari, ako imate, recimo, razvijen um, da biste se bezuslovno predali morate da se odučite od mnogih stvari.

A ako dođete sa nekim spoljašnjim postignućem i potpuno bezuslovne se predate, tada će, naravno, sve osobine koje imate koristiti božanska Volja. Ja neću negirati te oobine. Ja neću reći da su one beskorisne. Ne, ja mogu da ih koristim. Pre toga, vi ste ih koristili za sopstvenu korist, za sopstvenu radost i zadovoljstvo. Sada ćete ih koristiti pod božanskim vođstvom, u božansku svrhu. Ljudske sposobnosti i postignuća se neće negirati. A ako neko nema spoljašnja postignuća i ako ta osoba postane potpuno predana, želim da kažem da će Svevišnji u meni moći da oblikuje tu osobu na Božji sopstveni način kao komad gline koji još nije oblikovan. Ta osoba će tada postati najvažniji, neprocenjivi instrument Svevišnjeg.

Pitanje: Ja nisam sledbenik vaše staze, ali kada god pomislim na stazu posvećenosti i predanosti, izgleda da se moja glava veoma jako bori protiv toga. Ona kaže: „Ne, ti ne možeš da se predaš,“ jer ne osećam da tačno znam šta je to čemu se predajem. To čini da se osećam na sam na neki način slep.

Šri Činmoj: Nije neophodno da slediš našu stazu. Želim samo da to razjasnim da je predanost, ukoliko je ispravno shvaćena, najlakša stvar. Ali, ako nije ispravno shvaćena, tada je to najteža stvar na svetu. Na ovom svetu, kada živimo u fizičkoj svesti, nikada ne želimo da se predamo drugoj osobi. A koliko se puta u toku dana predajemo neznanju u nama u prkos tome što znamo da radimo nešto pogrešno? Mi pomislimo: „U redu, bespomoćan sam“, i predamo se. Viši um nam govori da radimo nešto pogrešno, ali se viši um preda zbog njegovog jedinstva sa nižim umom.

Mnoge stvari su takve. Pretpostavimo da tvoj prijatelj radi nešto pogrešno i traži od tebe uslugu. Šta ćeš uraditi? Uradićeš ono što on traži jer ti je prijatelj.

Ali, hajde sada da stanemo samo na pozitivnu stranu. Ako osećamo da čitavo telo pripada nama, tada ćemo osećati i da je glava naša i da su i stopala naša. Možda ja osećam da moja glava ima nešto što moja stopala nemaju. Recimo da moja glava ima prosvetljenje. Teško da će glava dobiti prosvetljenje pre srca, ali recimo da je glava iznad stopala. Znači, glava ima neko unutrašnje blago. Pošto su moja glava i stopala deo mene, zar mi je ispod časti da pođem glavi radi unutrašnjeg blaga? Zapravo, moja glava je više nego voljna da ono što ima da mojim stopalima, jer su moja glava i stopala jedno. Pošto smatram da su moja glava i moja stopala moji sopstveni, kada mi je potrebna pomoć od glave, ja poći ću glavi; a kada mi je potrebna pomoć od stopla, poći ću stopalima. Samo zato što sam uspostavio moje jedinstvo, svesno jedinstvo sa stopalima i glavom, ja dobijam sposobnost ili unutrašnje blago koje svako od njih ima. Znači to je prava mudrost.

Možda imam nešto vredno u svom sefu, koji je, recimo, u mojoj spavaćoj sobi. Ne držim ga u kuhinji. Ako svoj novac držim u sefu, u spavaćoj sobi, onda ću, naravno, otići tamo kada mi zatreba novac. Znam da je to moj novac, pa mi nije ispod dostojanstva da odem gore i da uzmem novac. Ja se tada ne predajem, samo imam mudrosti da odem na pravo mesto gde sam čuvao svoj novac, svoje blago.

Slično tome, kada se predamo Bogu, mi se predajemo našem najvišm delu; jer, Bog je naš najprosvetljeniji deo. Mi smo sada neprosvetljeni. Ali, osoba koja je cela prosvetljena takođe je deo našeg postojanja; mi ne možemo odvojiti Boga od našeg postojanja. Zato, ako smo mudri, naš neprosvetljeni deo ide našem prosvetljenom delu da nešto primi. Ako predanost shvatimo na taj način, tada nema problema.

Ja, recimo, imam nešto veom vredno u mom sefu, koji čuvam u spvaćoj sobi. Kada mi je potreban novac, naravno da ću otići tamo. Ja znam gde je moj novac, pa mi nije ispod časti da se popnem stepenicama do moje spavaće sobe da bih ga uzeo. Samo treba da budem dovoljno mudar da odem do mesta gde čuvam novac, pošto je to pravo mesto. Ali, ako predanost shvatimo kao predanost roba gospdaru, nikada nećemo moći da osetimo naše jedinstvo sa našim višim delom. Rob se predaje gospodaru iz straha. On se boji da će gospodar moći bez njega, ako ne obavi dobro svoj posao. On oseća da nema garancije da će mu gospodar dati ono što mu je potrebno ili da ću gospodaru zaista ugoditi čak i ako sve uradio za gospodara duševno, posvećeno, čak i bezuslovno. Ako je gospodar obično ljudsko biće koje ima nekoliko robova, on će dobiti ono što želi od svojih robova; ali, kada je u pitanju njegovo sopstveno samodavanje, on može da bude milionima milja daleko od njihovih potreba. Međutim, kada ponudimo svoje postojanje Bogu, mi to činimo iz osećaja jedinstva. To je kao jedinstvo između sina i oca, ili deteta i majke. Malo dete uvek oseća da ono što njegov otac ima pripada i njemu. Mada ima samo tri godine, dete će reći: „Ja imam auto“. Ono ne mora da kaže: „Moj otac ima auto.“ Ono će jednostavno reći: „To je moj auto, naš auto“.

Zato, ako promenimo svoje razumevanje našeg odnosa sa Bogom, onda nema problema. Ako On ima Mir, mi imamo sva prava da smatramo Njegov Mir svojim. On je naš Otac, pa mi to možemo prisvojiti. Zato što je Bog naš Otac, zato što je Bog naša Majka, možemo imati taj osećaj. Ako osećamo da smo Božiji robovi i da je On naš Vrhunski Gospodar, da smo mi pred Njegovim Stopalima i da sve moramo da uradimo za njega, onda nemamo unutrašnje osećanje, uverenje, garanciju da će nam On ugoditi. Ali, ako imamo osećaj jedinstva sa našim božanskim Ocem ili božanskom Majkom, gde je tu problem? Tu nema problema, jer znamo da dete ima sva prava da smatra svojim ono što imaju otac ili majka. Dete se tada ne predaje. Ono samo prisvaja, legitimno, blago svoje majke ili oca kao sopstveno.

Mi ne predajemo ništa; jedino postajemo svesni činjenice da pripadamo nekome ko ima sve i da mi u svakom trenutku možemo to da prisvojimo. Stopalima nije teško da osete svoje jedinstvo sa glavom, jer stopala znaju da je glavi veoma često potrebna njihova pomoć. Slično tome, kada težimo, shvatamo da smo i mi podjednako potrebni Bogu. Kao što je On potreban nama da ostvarimo Najviše, Apsolutnu Istinu, tako smo i mi Njemu potrebni radi Njegovog ispoljenja. On je nama jako potreban radi našeg ostvarenja; mi smo Njemu potrebni radi Njegovog ispoljenja, savršenog ispoljenja. Bez nas, On se ne ispoljava i ne može da se ispolji. Zato, ako Bogu nije ispod časti da prihvati to malo pomoći od neznalačkih ljudi radi Njegovog ispoljavanja na Zemlji, kako onda nama može biti ispod časti da tražimo od Boga da nam da malo Mira, Svetlosti i Blaženstva?

Kada uspostavimo naše svesno jedinstvo sa Bogom, tu nema predanosti; to je samo obostrano davanje i primanje. Glava rado uzima ono što stopala nude i obrnuto. U duhovnom životu, mi dajemo Bogu našu težnju i On nam daje Njegovo ostvarenje. Mi Njemu dajemo ono što imamo, a On nama daje ono što On ima i što jeste. Na ovaj način se mi ne predajemo; samo nudimo naša zajednička postignuća i jedni druge smatramo svojim.

Pitanje: Da li bi mogao da nešto kažeš o snazi volje i predanosti?

Šri Činmoj: Sa duhovne tačke gledišta, božanska predanost dolazi od snage volje. Ako imamo snagu volje, nesalomivu snagu volje, tada ćemo imati sposobnost da se bezuslovno predamo. A ako možemo da se predamo bezuslovno, tada razvijamo snagu volje. Unutrašnja snaga volje, koja je svetlost duše i predanost, što je jedinstvo srca sa Apsolutom, idu zajedno. Nema razlike između snage volje duše i bezuslovne predanosti Volji Svevišnjeg. Obe su podjednako jake. Ako neko može da se bezuslovno preda Volji Svevišnjeg, to je rezultat unutrašnje snage volje, svetlosti duše.

Bez snage volje, ne može biti bezuslovne predaje; sve će biti kompromis. Bog će učiniti nešto za nas, a mi ćemo zauzvrat učiniti nešto za Boga. Naravno, ima ljudi koji ne čine ništa za Boga i koji ne očekuju ništa od Boga. A opet, ima ljudi koji osećaju da ako oni nešto urade, tada i Bog mora da uradi nešto za njih.

Kada se molimo, mi osećamo da će Bog slušati našu molitvu. Kada meditiramo, osećamo da ćemo imati Mir, Svetlost i Blaženstvo, što je apsolutno istinito i korektno. Međutim, kada se molimo i meditiramo, trebalo bi da smatramo da to radimo zato što je naš posao da se molimo i meditiramo, baš kao što je Božji posao da nam da Mir ili da nam ne da ništa. Treba da dođemo do takve predanosti. Mi ćemo odigrati našu ulogu time što ćemo se moliti i meditirati; to je naš zadatak. Božji zadatak je da nas nahrani Njegovom Svetlošću, Mirom i Blaženstvom. On, međutim, zna pravi trenutak. Zato je najbolja vrsta meditacije meditirati bez ikakvog očekivanja. Trebalo bi da osećamo da je dobro ako Mir, Svetlost i Blaženstvo uđu u nas; ako ne, bićemo podjednako zadovoljni. To je najbolja vrsta meditacije. Mi ćemo meditirati zato što osećamo da je to jedini način na koji možemo postati neodvojivo jedno sa Bogom.

Da se vratim na tvoje pitanje, snaga volje i predanost čitavog bića uvek idu zajedno. Oni su neodvojivi. Predati se nekome bezuslovno, čak i našem najvišem delu, zahteva ogromnu snagu volje. Nama je teško da se predamo našem nadređenom. Mi možemo da kažemo: „Bog je moj nadređeni“. Ali, mi ovo prihvatamo samo teorijski. Kada dođe do prakse, odmah se opiremo, jer osećamo da mnogo bolje znamo od Njega. U duhovnom životu, Guru je naš nadređeni, a pravi Guru je Svevišnji. U svakom trenutku treba da osećamo da naš Guru, koji predstavlja Svevišnjeg, zna beskrajno bolje od nas. Tada moramo da se predamo Volji Svevišnjeg, a ne našem takozvanom ubeđenju. Ako neko može da se preda Volji Svevišnjeg, tada je to isto tako dobro kao i imati ogromnu snagu volje. Zato nema razlike između volje duše i posvećene predanosti života.

Poniznost

Once in India a spiritual Master asked a group of his disciples the distance between man and God. One disciple stood up and said to the spiritual Master, "Please, Master, just wait." Then he took seven bold steps from where he was sitting to the feet of the Master. After counting these steps, the disciple declared, "The distance between man and God is only seven steps."

Nekolkio dana kasnije, jedan učenik je pitao istog duhovnog Učitelja suvoparno, komplikovano, filozofsko pitanje, puno indijskog žargona. Učitelj je rekao: „Pošto je to suvoparna filozofija, neću moći da ti odgovorim na ovo pitanje. Previše je mentalno, previše intelektualno“. Tada je pokazao prstom na svog učenika filozofa i rekao: „On će moći da odgovori na pitanje“. Tom učeniku je bilo više nego lako da odgovori na to pitanje, kao da popije čašu vode. Međutim, on je prišao radoznalcu sa sklopljenim rukama i rekao mu: „Kako očekuješ da sin odgovori na pitanje ako otac ne može da odgovori na to pitanje? Ako moj Učitelj ne može da odgovori na pitanje, onda ne mogu da odgovorim ni ja. To je nemoguće“. To je poniznost. Bilo je mnogih u toj grupi koji su bili željni da izađu i odgovore na pitanje u ime Učitelja. Ali, Učitelj je hteo da ih nauči poniznosti, pa je izabrao pravu osobu.

Pitanje: Kako možemo da živimo poniznije?

Šri Činmoj: Mi možemo da živimo poniznije pod uslovom da znamo šta možemo da ponudimo kada zaista postanemo ponizni. Kada zaista postanemo ponizni, možemo da ponudimo više svoje sposobnosti, božanstvenosti i stvarnosti. Jedino ako postanemo ponizni, možemo da postanemo ono što zaista jesmo. Možemo biti od veće koristi, od veće pomoći čovečanstvu.

Pogledajmo drvo. Kada drvo nosi plodove, ono se savija naniže. Plodovi predstavljaju svetlost i hranu. Kada drvo nema plodove, ono stoji uspravno. Ali, da li mi cenimo, da li se divimo drvetu koje nije voljno da sa nama podeli svoje plodove? Slično tome, kada imamo plodove koji se zovu Mir, Svetlost i Blaženstvo, moramo da se spustimo naniže do čovečanstva koje teži. Kada čovečanstvo koje teži primi naše Mir, Svetlost i Blaženstvo, time zaista služimo čovečanstvu.

Poniznost treba da shvatimo kao božanski poklon, vrhunski poklon. To je nešto što treba da ponudimo čovečanstvu. Trebalo bi da smatramo poniznost našim osećanjem posvećenog jedinstva sa čovečanstvom. U najvišem i najčistijem smislu reči, poniznost ne znači dodirivati nečija stopala. Božji život u nama treba da podelimo sa čovečanstvom. Što se više uspinjemo, to je veće naše obećanje Svevišnjem u čovečanstvu. Što više Svetlosti primamo zahvaljujući našoj poniznosti, to više imamo da ponudimo čovečanstvu.

I moramo da znamo da postoji samo jedan način da se postane ponizan, a to je da vidimo šta čini neki pojedinac kada vidi svetlost i izraste u nju. Da li on to zadržava za sebe? Ne! On je deli sa ostatkom sveta. A kada deli, svet je nahranjen, svet je ispunjen.

Pitanje: Da li postoji duhovn način da budemo poraženi od nekog?

Šri Činmoj: Kada izgubiš, a osećaš divljenje, tada se automatski tvoje divljenje ponaša kao magnet. Ti privlačiš u tvoj sistem osobine kojima se iznutra diviš. Spolja možda navodiš tog drugog da oseća da je ono što ima neprihvatljivo; ali, iznutra, ti osećaš da je to nešto što ti je potrebno; i tako, samo divljenje se ponaša kao magnet. Kada se diviš nekome, automatski dobijaš nešto od njega.

Divljenje na fizičkom nivou znači zaboravljanje sopstvenih ograničenja. Kada osećaš da može da postoji nešto što je neograničeno, tada zaboravljaš na sopstvena ograničenja. Ti zaboravljaš da su stvari kojima se diviš u nekom drugom ograničene. Ti se diviš neograničenoj svesti u njemu i on saoseća sa tobom jer oseća da u je potrebna neograničena svest.

Na ovom svetu svako je srećan kada je željen i potreban. Kada se neograničeno oseća potrebnim, ono prilazi bliže. Kada oseća nečiju posebnu brižnost ili kada oseća da je nekom više stalo do njega od drugih, tada, naravno oseća da je Bogu više stalo do te osobe. Neograničena svest je kao sunčeva svetlost. Sunčeva svetlost je tu za svakoga, ali jedino ako želimo da je koristimo, ona može da dođe i bude nam na usluzi. Ako nam nije potrebna, zašto bi nam došla?

Svetlost posvećenosti

Vi svakog dana imate na raspolaganju dvadeset i četiri sata. Od tih dvadeset i četiri sata, recimo, da posvetite pola sata ili jedan sat Bogu. Meditirate rano ujutru pet minuta i tada kažete: „O, ja sam meditirao.“ Osećate da ste odigrali svoju ulogu. Ostatak dana provodite na vaš sopstveni način. Ali, tu nema težnje, nema posvećenosti, nema unutrašnjeg plača. Od dvadeset i četiri sata, lako ste mogli da posvetite bar tri ili četiri sata za Boga. Naravno, morate da spavate, morate da idete u kancelariju, morate u školu. Možda za vas nije moguće da posvetite dvanaest sati Bogu. Ali, ako možete da bar tri sata provedete u duhovnim aktivnostima – u meditaciji, čitanju duhovnih knjiga, obavljanju nesebičnog služenja, druženju sa duhovnim ljudima i redovnim dolascima u Centar – to se zove davanje sebe.

Trenutno, od dvadeset i četiri sata vi Bogu dajete pet minuta ujutru i pet minuta uveče, a onda mislite: „Da, Bog treba da učini sve za mene, jer sam se ja posvetio“. Pogledajte, međutim, svoju iskrenost. Dali ste Bogu deset minuta i smatrate da je Bog vaš da ga koristite dvadeset i četiri sata dnevno. To nije davanje sebe. Treba da znate kako Bogu možete da pružite najviše što možete. Vaše najviše će možda biti tri ili četiri sata, ili možda više.

Ako imate deset dolara, tada se ono što od tih deset dolara možete da date svim srcem i posvećeno, naziva maksimumo vašeg davanja sebe. U vašoj težnji, u vašoj koncentraciji i u vašoj meditaciji, takođe, treba da pokušate da date sve od sebe. Jedino će tada Svevišnji osetiti da se trudite da se posvetite. Ako je vaša najviša sposobnost u meditaciji, recimo, ukupno tri sata tokom jutra, podneva, večeri i noći, tada će se ta tri sata smatrati vašom istinskom posvećenošću. Ako znate kako da nešto uradite dobro i ako ga uradite za pet minuta, a ostatak dana ne mislite na to, tada to nije posvećenost. Treba da znate kolika je vaša najveća sposobnost i tada da tu sposobnost primenjujete.

Kada se posvetite, treba da osećate da ste u ovom trenutku mogli da uradite nešto drugo. Mogli ste da odete u bioskop, mogli ste da odete na žurku, mogli ste da radite nešto glupo; ali, umesto toga vi ste proveli vreme u meditaciji, u molitvi, u obavljanju nečeg duhovnog. Zato, uvek treba da znate šta radite sa svojim vremenom. Svaki trenutak možete da iskoristite za Boga, za Svevišnjeg, ili u lične svrhe. Vreme koje prolazi se neće vratiti. Danas, 27. decembar 1971. se neće vratiti; uskoro će proći. Sutrašnji dan će doći, ali današnji trenutak koji izmiče, današnji prolazni dah, odlazi. Morate da znate koliko ste vremena danas iskoristili da ugodite Svevišnjem u vama, a koliko ste vremena iskoristili da ugodite vašem neprosvetljenom sopstvu.

Žrtvovanje

Želim da održim kraći govor o žrtvovanju. Sa najviše duhovne tačke gledišta, ne postoji takva stvar kao što je žrtvovanje. Žrtvovanje je davanje sebe; žrtvovanje je jedinstvo. Ali, hajde da koristimo reč ’žrtvovanje’. Postoje dve vrste žrtvovanja: zemaljsko žrtvovanje i nebesko žrtvovanje, materijalno žrtvovanje i duhovno žrtvovanje. Svi veoma dobro poznajemo materijalno žrtvovanje: dajemo novac ili materijalne objekte drugima. Ali, duhovno žrtvovanje je nešto drugo. U duhovnom žrtvovanju, u duhovnom davanju sebe, mi dajemo Mir, Blaženstvo, unutrašnju Moć i druge božanske osobine. Nesumnjivo, duhovno davanje sebe je daleko važnije od materijalnog žrtvovanja ili samodavanja. Materijalno žrtvovanje ne zahteva puno koncentracije. Ako ne volite nešto što imate, kao što je komad nameštja, tada ga dajete. Ali, ako želite da ponudite Mir nekom drugom, tada morate da se molite i meditirate dugo, dugo vremena, kako biste najpre mogli da steknete mir u sebi.

Ljudsko žrtvovanje se uzdiže. Božansko žrtvovanje se spušta. Kada Bog ili kosmičko božanstvo žele nešto da nam ponude, oni moraju da se spuste. Kada mi nešto želimo da im ponudimo ili žrtvujemo, mi moramo da se uzdignemo. Mi se uzdižemo sa našom težnjom, a Bog se spušta sa Njegovom Samilošću. Ali, kada žrtvujemo nešto ili ponudimo nešto Bogu, treba da osećamo da šta god da žrtvujemo, Bog Lično nam je to već bio dao. Duhovni Učitelji, u naše ime, daju Bogu ono što nam je On već dao.

Kada se žrtvujemo, šta mi zapravo radimo? Mi prizivamo beskrajno u našem zemaljskom postojanju da izađe na površinu. Žrtvovanje uvek označava prizivanje beskrajnog u našoj ljudskoj prirodi. Kada prizivamo beskonačno prostranstvo, ono će ući u nas. Tada treba da ostavimo naše nesavršenosti, ograničenja i robovanje. Nakon što smo se žrtvovali, šta vidimo i osećamo? Mi osećamo samo jednu stvar: ljubav, božansku ljubav. Ako osećamo božansku ljubav, tada imamo i sposobnost da je izrazimo. Ima mnogo stvari koje imamo, ali ih ne izražavamo ili ih ne možemo izraziti. Izražavanje božanske ljubavi je uvek spontano. Ako imamo novac, naša je stvar da li ćemo ga ili nećemo dati drugima. Ako imamo neke materijalne stvari, na nama je da li ćemo ih drugima dati ili nećemo. Možemo ih zadržati ako želimo. Ali, u samoj prirodi božanske ljubavi je da se ona izrazi. Ako zaista imamo božansku ljubav, mi je ne možemo sakriti; ne možemo je zadržati za sebe. Ona će uvek neizbežno teći iznutra.

Ako mi, kao ljudska bića, želimo da budemo preobraženi u božanska bića, tada treba da vidimo i osećamo potrebu za božanskim žrtvovanjem na zemlji. Kako ćemo znati da je ovo naše žrtvovanje potpuno? Možemo da znamo da je potpuno u trenutku kada osetimo da, dajući, ne samo dobijamo više zauzvrat, već i postajemo potpuni. Žrtvovanje uzima oblik ljubavi, a ova ljubav nije ništa drugo do jedinstvo. Majka daje svom detetu svim srcem sve što ima. Kada drugima damo malo mira ili radosti, ali osećamo da u nama ima još, tada nismo drugu osobu učinili potpunom i, istovremeno, nismo ni sebe učinili potpunim. Samo kad damo naš mir, ljubav i blaženstvo drugoj osobi potpuno i od sveg srca, naša posuda se može ispuniti do vrha. Sam Bog će je ispuniti za nas.

Mi možemo da počnemo sa materijalnim žrtvovanjem i da završimo sa duhovnim žrtvovanjem. Ako ne možemo da se materijalno žrtvujemo, što je beskrajno lakše od duhovnog žrtvovanja, besmisleno je i da kažamo reći da ćemo se potpuno žrtvovati duhovno. U materijalnom žrtvovanju mi smo povezani sa zemaljskim vremenom, što znači da radimo deset minuta ili jedan sat. Kada se od nekog traži da za duhovni Centar, za Misiju, obavlja posvećeno služenje, ako kaže da ne može jer je zauzet ovim ili onim poslom, tada se, naravno, on ne žrtvuje. Ako duhovni Učitelj od te iste osobe zatraži da se duhovno žrtvuje tako što će meditirati dva, tri ili dvanaest sati za Boga, on to nikada neće moći da uradi. On nije mogao da uradi najlakšu stvar, kao što je da odvoji nekoliko minuta ili nekoliko sati da se nešto uradi na fizičkom planu. I drugi su mogli da obave to posvećeno služenje, ali je prilika data samo jednom određenom učeniku. Ova prilika je pravi blagoslov. Ako tada ta osoba odbije ili neće da sarađuje, tada se prilika oduzima i moramo da osetimo da je Učiteljeva brižnost prema tom učeniku takođe otišla. Kada ova brižnost ode, tada je sve nestalo. Mi počinjemo sa prilikom. Tada, kada odemo malo dalje, prilika koju nam je Učitelj dao postaje brižnost. Kada je Učiteljeva brižnost odbijena, ništa ne ostaje. Tada učenik treba sam da preuzme odgovornost za sve što želi da radi.

Svaki pojedni tragalac dobija zlatnu priliku da se duhovno žrtvuje. Ovo duhovno žrtvovanje je njegova težnja na jedan minut, pet minuta ili deset minuta. Za ljudsko biće, težnja-žrtvovanje je veće od materijalnog žrvovanja. Ljudsko biće ima gomilu želja. Ako može umanji svoje želje, tada težnja mora da osvane u njemu. Kada težnja počne da deluje u ljudskom biću, tada on zaista žrtvuje svoje ograničeno biće neograničenom Svevišnjem Biću. Jedino tom vrstom žrtvovanja možemo dobiti pravu radost. Zadovoljni moožemo da budemo tako što ćemo uspostaviti jedinstvo, a ne posedovanjem. Kada posedujemo, nikada ne možemo postati jedno, jer uvek postoji osećaj odvojenosti između nas i našeg poseda. Ali, kada sebe nudimo drugima, tada zaista postajemo jedno sa njima.

Kada neko daje sebe zemaljskoj svesti, on više ne zadržava svoju individualnost. On postaje jedno sa čovečanstvom; on postaje vlasništvo celog čovečanstva. Tada je Bog zaista ponosan na čitavu Njegovu tvorevinu. Svako ljudsko biće ima sposobnost da Boga učini ponosnim na Svoju tvorevinu. Istovremeno, mi smo u stanju da nateramo Boga da pati zbog našeg neznanja, nesavršenosti, ograničenja i ropstva. Bog je naš božanski Otac. On nikada ne može biti ravnodušan prema našim aktivnostima. On je za nas beskrajno slađi i draži od našeg ljudskog oca. Božja Brižnost je Njegovo žrtvovanje za nas, a naša brižnost je naše žrtvovanje za čovečanstvo i božansko.

Ovde smo svi iskreni tragaoci. Svi mi imamo sposobnost da učinimo Boga srećnim u našim svakodnevnim aktivnostima. Za to nam je pre svega potrebno jedno božansko žrtvovanje: naša rana jutarnja meditacija. Mi možemo da meditiramo u dva sata, u pet sati, u šest sati ili u deset sati, ali moramo da osećamo potrebu za meditacijom. Naša meditacija je naše unutrašnje otkriće. Ako tokom dana dobro meditiramo, tada možemo da osetimo da je to ne samo otkriće, već i izum. Mi otkrivamo stvari koje već postoje, a takođe i pronalazimo stvari, jer Bog stalno stvara Sebe u Svojoj beskrajnoj punoći. Zato treba da imamo i sposobnost da stvorimo božanske osobine našim žrtvovanjem, pomoću našeg neodvojivog jedinstva sa Bogom.