Pitanje: Ja nisam sledbenik vaše staze, ali kada god pomislim na stazu posvećenosti i predanosti, izgleda da se moja glava veoma jako bori protiv toga. Ona kaže: „Ne, ti ne možeš da se predaš,“ jer ne osećam da tačno znam šta je to čemu se predajem. To čini da se osećam na sam na neki način slep.

Šri Činmoj: Nije neophodno da slediš našu stazu. Želim samo da to razjasnim da je predanost, ukoliko je ispravno shvaćena, najlakša stvar. Ali, ako nije ispravno shvaćena, tada je to najteža stvar na svetu. Na ovom svetu, kada živimo u fizičkoj svesti, nikada ne želimo da se predamo drugoj osobi. A koliko se puta u toku dana predajemo neznanju u nama u prkos tome što znamo da radimo nešto pogrešno? Mi pomislimo: „U redu, bespomoćan sam“, i predamo se. Viši um nam govori da radimo nešto pogrešno, ali se viši um preda zbog njegovog jedinstva sa nižim umom.

Mnoge stvari su takve. Pretpostavimo da tvoj prijatelj radi nešto pogrešno i traži od tebe uslugu. Šta ćeš uraditi? Uradićeš ono što on traži jer ti je prijatelj.

Ali, hajde sada da stanemo samo na pozitivnu stranu. Ako osećamo da čitavo telo pripada nama, tada ćemo osećati i da je glava naša i da su i stopala naša. Možda ja osećam da moja glava ima nešto što moja stopala nemaju. Recimo da moja glava ima prosvetljenje. Teško da će glava dobiti prosvetljenje pre srca, ali recimo da je glava iznad stopala. Znači, glava ima neko unutrašnje blago. Pošto su moja glava i stopala deo mene, zar mi je ispod časti da pođem glavi radi unutrašnjeg blaga? Zapravo, moja glava je više nego voljna da ono što ima da mojim stopalima, jer su moja glava i stopala jedno. Pošto smatram da su moja glava i moja stopala moji sopstveni, kada mi je potrebna pomoć od glave, ja poći ću glavi; a kada mi je potrebna pomoć od stopla, poći ću stopalima. Samo zato što sam uspostavio moje jedinstvo, svesno jedinstvo sa stopalima i glavom, ja dobijam sposobnost ili unutrašnje blago koje svako od njih ima. Znači to je prava mudrost.

Možda imam nešto vredno u svom sefu, koji je, recimo, u mojoj spavaćoj sobi. Ne držim ga u kuhinji. Ako svoj novac držim u sefu, u spavaćoj sobi, onda ću, naravno, otići tamo kada mi zatreba novac. Znam da je to moj novac, pa mi nije ispod dostojanstva da odem gore i da uzmem novac. Ja se tada ne predajem, samo imam mudrosti da odem na pravo mesto gde sam čuvao svoj novac, svoje blago.

Slično tome, kada se predamo Bogu, mi se predajemo našem najvišm delu; jer, Bog je naš najprosvetljeniji deo. Mi smo sada neprosvetljeni. Ali, osoba koja je cela prosvetljena takođe je deo našeg postojanja; mi ne možemo odvojiti Boga od našeg postojanja. Zato, ako smo mudri, naš neprosvetljeni deo ide našem prosvetljenom delu da nešto primi. Ako predanost shvatimo na taj način, tada nema problema.

Ja, recimo, imam nešto veom vredno u mom sefu, koji čuvam u spvaćoj sobi. Kada mi je potreban novac, naravno da ću otići tamo. Ja znam gde je moj novac, pa mi nije ispod časti da se popnem stepenicama do moje spavaće sobe da bih ga uzeo. Samo treba da budem dovoljno mudar da odem do mesta gde čuvam novac, pošto je to pravo mesto. Ali, ako predanost shvatimo kao predanost roba gospdaru, nikada nećemo moći da osetimo naše jedinstvo sa našim višim delom. Rob se predaje gospodaru iz straha. On se boji da će gospodar moći bez njega, ako ne obavi dobro svoj posao. On oseća da nema garancije da će mu gospodar dati ono što mu je potrebno ili da ću gospodaru zaista ugoditi čak i ako sve uradio za gospodara duševno, posvećeno, čak i bezuslovno. Ako je gospodar obično ljudsko biće koje ima nekoliko robova, on će dobiti ono što želi od svojih robova; ali, kada je u pitanju njegovo sopstveno samodavanje, on može da bude milionima milja daleko od njihovih potreba. Međutim, kada ponudimo svoje postojanje Bogu, mi to činimo iz osećaja jedinstva. To je kao jedinstvo između sina i oca, ili deteta i majke. Malo dete uvek oseća da ono što njegov otac ima pripada i njemu. Mada ima samo tri godine, dete će reći: „Ja imam auto“. Ono ne mora da kaže: „Moj otac ima auto.“ Ono će jednostavno reći: „To je moj auto, naš auto“.

Zato, ako promenimo svoje razumevanje našeg odnosa sa Bogom, onda nema problema. Ako On ima Mir, mi imamo sva prava da smatramo Njegov Mir svojim. On je naš Otac, pa mi to možemo prisvojiti. Zato što je Bog naš Otac, zato što je Bog naša Majka, možemo imati taj osećaj. Ako osećamo da smo Božiji robovi i da je On naš Vrhunski Gospodar, da smo mi pred Njegovim Stopalima i da sve moramo da uradimo za njega, onda nemamo unutrašnje osećanje, uverenje, garanciju da će nam On ugoditi. Ali, ako imamo osećaj jedinstva sa našim božanskim Ocem ili božanskom Majkom, gde je tu problem? Tu nema problema, jer znamo da dete ima sva prava da smatra svojim ono što imaju otac ili majka. Dete se tada ne predaje. Ono samo prisvaja, legitimno, blago svoje majke ili oca kao sopstveno.

Mi ne predajemo ništa; jedino postajemo svesni činjenice da pripadamo nekome ko ima sve i da mi u svakom trenutku možemo to da prisvojimo. Stopalima nije teško da osete svoje jedinstvo sa glavom, jer stopala znaju da je glavi veoma često potrebna njihova pomoć. Slično tome, kada težimo, shvatamo da smo i mi podjednako potrebni Bogu. Kao što je On potreban nama da ostvarimo Najviše, Apsolutnu Istinu, tako smo i mi Njemu potrebni radi Njegovog ispoljenja. On je nama jako potreban radi našeg ostvarenja; mi smo Njemu potrebni radi Njegovog ispoljenja, savršenog ispoljenja. Bez nas, On se ne ispoljava i ne može da se ispolji. Zato, ako Bogu nije ispod časti da prihvati to malo pomoći od neznalačkih ljudi radi Njegovog ispoljavanja na Zemlji, kako onda nama može biti ispod časti da tražimo od Boga da nam da malo Mira, Svetlosti i Blaženstva?

Kada uspostavimo naše svesno jedinstvo sa Bogom, tu nema predanosti; to je samo obostrano davanje i primanje. Glava rado uzima ono što stopala nude i obrnuto. U duhovnom životu, mi dajemo Bogu našu težnju i On nam daje Njegovo ostvarenje. Mi Njemu dajemo ono što imamo, a On nama daje ono što On ima i što jeste. Na ovaj način se mi ne predajemo; samo nudimo naša zajednička postignuća i jedni druge smatramo svojim.