Pitanje: Kako se brižnost razlikuje od samilosti i ljubavi?

Šri Činmoj: Brižnost, samilost, ljubav: to su tri prečke na jednoj lestvici. Samilost, u uobičajenom smislu – kada se kreće od jednog pojedinca ka drugom – uvek ima osećaj odvojenosti i superiornosti. Onaj ko ima samilost je superioran; onaj ko prima samilost je inferioran. Onaj koji ima sposobnost – onaj superiorniji – koristi moć samilosti, a onaj kome nedostaje sposobnost – onaj inferiorniji – prima moć samilosti. Ali, u duhovnom životu samilost nije ništa drugo nego jedinstvo. Samilost nije sažaljenje. Samilost je širenje onoga što neko večno jeste.

Na fizičkom nivou, kada neko pokazuje brižnost, uvek postoji očekivanje uzvratnog osećanja ili reakcije. Ako pokažemo našu brižnost, očekujemo da će druga osoba pokazati zahvalnost ili neko drugo osećanje. Na duhovnom planu, to je druga stvar. Kada pokažemo brižnost, to znači da nas je druga osoba povukla. Na ljudskom nivou, mi osećamo da je teško da pomognemo nekome. Ali, na višem nivou, u skladu sa Vrhunskim Planom, kada koristimo našu moć brižnosti, vidimo da već deluje unutrašnji magnet. Iako ne vidimo ovaj magnet, on nas vuče ka drugoj osobi. Druga osoba, takođe, može da ne bude svesna toga, ali prava brižnost je kao magnet.

Mnogo puta sam rekao: ako postoji ljubav, tu je i brižnost; a ako postoji brižnost, tada je tu i samilost. One su kao seme, biljka i cvet ili plod. Ljubav igra ulogu semena; tada iz semena nastaje drvo, a to je brižnost. Tada, iz drveta brižnosti nastaje plod samilosti, koji cveta u jedinstvo.

Ove osobine, takođe, mogu i da menjaju svoje uloge. Samilost može biti seme, brižnost drvo, a ljubav plod. U unutrašnjem svetu najpre postoji jedinstvo. Tada ono ispoljava svoje seme samilosti u spljašnjem svetu. Kada postane drvo, uzima oblik brižnosti. Zatim drbo brižnosti daje plod ljubavi. Seme, drvo i plod moraju da idu zajedno da bi ispunili svoju evoluciju. Koje god da zovemo semenom, drvetom i plodom, oni uvek moraju da idu zajedno da bi činili celinu.