Žrtvovanje

U našoj jogi koristimo izraz žrtvovanje. Pre svega, hajde da žrtvovanje razmotrimo u svakodnevnom životu. Pretpostavimo da ste student. Želite da učite za ispit u sedam sati uveče. Želite da se pripremite da položite svoj ispit, ali baš u sedam sati prikazuje se odličan film. Ako biste otišli u bioskop, naravno, žrtvovali biste učenje. U običnom životu rekli biste da to nije žrtvovanje; ide vam se u bioskop i vi prosto odete. Ali nije tako! Kada postanete iskreni, videćete da će vam se predstava promeniti. Ranije ste osećali da će vam film pružiti više zadovoljstva nego učenje, pa odlazite u bioskop. Kada ste iskreni, videćete da ste žrtvovali vreme koje biste iskoristili za učenje. I umesto da odete u bioskop, ako ostanete kod kuće ozbiljno i posvećeno, žrtvovaćete vaše dvočasovno takozvano zadovoljstvo, da biste se pripremili za ispit.

U svetovnom svetu vidimo dve vrste žrtvovanja: nadređeni se žrtvuje za podređenog, ili se podređeni žrtvuje za nadređenog. Oni koji su podređeni imaju osećaj da, žrtvujući se za nadređenog, udovoljavaju tom nadređenom. U dubini svoga srca imaju osećaj da će zauzimati posebno tajno i sveto mesto u srcu onoga ko im je nadređen. Zaposleni podnosi bezbroj žrtvi da bi zadovoljio svog poslodavca. A, opet žrtvujući svoje vreme, poslodavac ili šef može da podnese veoma visoke ili uzvišene žrtve za radnike, za svoje podređene.

Gospod Buda je hteo da žrtvuje sopstveni život kada je video da jedna koza krvari i pati. Samilost njegovog srca krvarila je za tu životinju. Postojali su duhovni sveci u Indiji koji su hteli da daju svoj sopstveni život da spasu pticu ili neku životinju. Nama se čini da oni žrtvuju sebe za takozvane niže vrste, ali njihovo srce je tako veliko da žele da podnesu izuzetnu žrtvu da bi spasli, zaštitili i prosvetlili niže od sebe.

Svakog trenutka mi dobijamo priliku da se žrtvujemo. Šta ćemo da žrtvujemo? Ne treba da žrtvujemo svoje telo, dom, roditelje, svoju decu i porodicu. Ne! To ne znači žrtvovati se. Žrtvovati se znači da je potrebno da odbacimo stvari koje ne predstavljaju otvaranje ka svetlosti. Postoji mnogo toga što nije u redu sa nama; u sebi mi imamo tamu, nesavršenstvo i ograničenja. Zato treba da ih svesno žrtvujemo svetlosti koja je u nama. Sa duhovne tačke gledišta, žrtvovanje znači napuštanje našeg neznanja, naše vezanosti. Kada nismo svesni, mi negujemo svoje neznanje i imamo osećaj da je to nešto najneophodnije u našem svakodnevnom životu. Ali kada smo svesni igre neznanja i toga kako nas ono muči i sputava, pokušavamo da se oslobodimo njegovih mreža. A da bismo se oslobodili, treba da žrtvujemo svoje neznanje.

Žrtvovanje uključuje celokupno biće: telo, životnu snagu, um, srce i dušu. U duhovnom životu, žrtva znači da sve što posedujemo i sve što jesmo u celom svom biću mora biti posvećeno najvišem i najdubljem u nama samima. Tada telo neće imati svoju sopstvenu individualnost; biće svesno igre Božanskog u nama. Um neće imati svoju sopstvenu individualnost. Ne! Um će, poput srca i duše, biti svestan instrument Božanstvenosti.

Žrtvovanje ne znači da gubimo nešto kada dajemo. Žrtvujemo svoje ograničeno sopstvo našem najvišem i najširem Sopstvu i time smesta postajemo to najveće i najviše Sopstvo. Žrtvovanje ne znači da ćemo izgubiti nešto i onda dobiti nadoknadu. Ne! Žrtvovanje je nešto što ulazi u svoj izvor. Bog je započeo svoju tvorevinu s Ljubavlju, a Ljubav je jedinstvo. Žrtvovanje je osećanje jedinstva. Kada moji učenici uđu u moju najvišu svest, tada postaju jedno sa svojim sopstvenim najvišim bićem i svešću. Kada Božanskom ponudimo nešto svojim umom, srcem i dušom, mi u stvari postajemo božanski u svom celokupnom biću. Kada smo u stanju da žrtvujemo naše celo biće, osećamo Božanstvenost u sebi. To je lako učiniti. U žrtvovanju postajemo potpuno božanstveni. Žrtvujemo glad svog tela i zahteve svog uma našem srcu i duši. To žrtvovanje nije nešto mentalno. Nije nešto što neko može da nam nametne; u isto vreme to je nešto što nikad ne možemo izbeći. To je sam dah našeg postojanja. Ako želimo da postojimo u Božjem svetu, onda je žrtvovanje jedini ključ našeg ljudskog postojanja. To je dah Svevišnjeg. U žrtvovanju dolazimo do spoznaje da smo svi mi Božanski.

Kada aspirant želi da dopre do Boga, on vapi u sebi danima i noćima. Na kraju svog putovanja, on shvata da je podneo mnogo takozvanih žrtvi. Nije ga zadovoljilo nijedno od mesta koje je posetio; njegovi prijatelji i rođaci nisu mu pružili radost. Prošao je kroz mnogo teške, naporne i stroge samodiscipline. Imao je osećaj da je bilo mnogo stvari na zemlji koje su mogle da mu pruže zadovoljstvo, radost i utehu, ali ih je on izbegavao. Otišao je ka Najvišem, ka Cilju. Podneo je žrtve.

Zatim, pošto je dostigao Cilj, Bog mu je možda rekao: „Neću ti dopusti da zauvek ostaneš u neprestanom Blaženstvu. Želim da još jednom siđeš na zemlju i radiš za tvoju braću i sestre“. Ako posluša Boga, kao što i mora, time čini još veću žrtvu. Hteo je da izađe iz neznanja, neznalačkog sveta i da stigne do najvišeg boiravišta Svetlosti Mudrosti. Mnogo je žrtvovao i ostvario je Boga uz najveće teskoće. Sada, pošto je dostigao Najviše, Bog mu kaže da opet mora da se vrati na zemlju neznanja i radi sa neprosvetljenim, mračnim, nesavršenim, netežećim čovečanstvom. Ova žrtva je nesumnjivo viša od prethodnih koje je podneo na svom putu ka ostvarenju.

Kada posmatramo sa ljudskog stanovišta, sam čin silaska u svet ogromna je žrtva. Kada se neko vrati u svet nakon što je postigao potpuno ostvarenje, mora da se optereti teretom ljudskog tela i da deluje u fizičkoj svesti. Mora da podnosi sve patnje, bol i, što je još gore, ometanje i nesavršenstvo ljudskog roda. Mora da radi za svet neznanja i boravi u neznanju. To neznanje ga neprestano ignoriše ili grize i štipa; neznalački svet laje na njega čak i dok on pokušava da preobrazi taj isti svet. On nudi svoja postignuća svetu koji je većinom nezahvalan, uglavnom neprijemčiv, uglavnom nemaran. U indijskim svetim spisima to se naziva najvišom žrtvom, upravo zato što je imao mogućnost da ostane u svojom najvišem Oslobođenju-Ostvarenju u svetu duša. On odbacuje svoju sopstvenu besmrtnost da bi pomogao čovečanstvu i oslobodio ga iz mreža neznanja. On zatim nosi čovečanstvo ka beskonačnoj Svetlosti. Sam čin podnošenja patnje još uvek nevoljnog ljudskog roda, ogromna je žrtva za njega, uprkos njegovim izuzetnom unutrašnjem postignuću.

A opet, ako zaronimo duboko, veoma duboko u najveće dubine naše duše, osetićemo da to što se zove žrtva ne postoji. Kaže se da majka podnese hiljadu i jednu žrtvu za svog sina. Istina je, na početku majka ga hrani i brine se o njemu. Šalje sina u školu. Majka podnosi sve moguće žrtve. Ako je siromašna, majka neće jesti; daće svoju hranu svom detetu. Ali stalno postoji nešto što majka gaji, a to je nada. U toj nadi je buduće ispunjenje njenog sina. A unutar budućeg ispunjenja svog sina, majka vidi širenje svoje sopstvene svetlosti i svesti, svoje tvorevine. Majka to oseća nesvesno. Duhovna osoba, međutim, svesno oseća krajnji rezultat svoje takozvane žrtve. Kada uđe u Najviše, oseća da ne postoji žrtvovanje, zato što Najviše otelovljuje najniže; otelovljuje ono što je apsolutno nesavršeno, apsolutno netežeće.

Kada kažemo da se žrtvujemo, iz uobičajene tačke gledišta to je tačno. Ali sa najviše tačke gledišta to nije istina. Ako kažemo da podnosimo najveću žrtvu, gde je naš osećaj jedinstva? Ja ne žrtvujem ništa za samog sebe. Šta god da za sebe činim, osećam da je to opravdano, ispravno, da je to moja obaveza prema sebi samom. Ja sam taj koji želi da svoj život učini uspešnim. Ne mogu da odvojim moju svesnu volju od mojih budućih postignuća; moja svesna volja i moja buduća postignuća idu skupa. Slično tome, kada koristimo izraz 'žrtvovanje', moramo da shvatimo da je je u našem žrtvovanju ispunjenje naše svesne volje. Nesvesno to zovemo žrtvom, dok svesno to zovemo nečim što je neophodno da se uradi, da bismo mogli da pevamo i ispunimo pesmu jedinstva u sebi i oko nas. Žrtva, u načistijem smislu te reči, svesni je način da se postane jedno sa našim najvišom, sa sveprožimajućom Svesti Apsolutnog Svevišnjeg.