Iskrenost

Mi uvek znamo da li smo iskreni ili ne. Iskrenost nije nešto čemu treba da se učimo; ona dolazi duboko iz nas samih. Kad nešto izađe na površinu iz najvećih dubina našeg srca, obavezno smo iskreni. To ne važi u slučaju uma. Um neprestano negira ono što dolazi direktno iz njega samog. Ovog trena mislimo da je nešto istinito i spremni smo da se borimo za to, a sledećeg trenutka otkrivamo da je ta ista stvar potpuna laž. Kada je naša spoznaja nesigurna, pa ako gradimo naše uverenje na njoj, onda to uverenje postaje skroz neiskreno.

Ako nam je fokus koncentracije u našem srcu, a ne u umu, tada ćemo lako moći da osetimo da je iskrenost sve to što izlazi na površinu iz najvećih dubina našeg srca. Unutar srca je duša. Duša ne može biti ništa drugo do bujica iskrenosti. I više od toga, ona je bujica duhovnosti. Duša se na najmoćniji i najuverljiviji način izražava kroz srce. Zato, ako provodimo više vremena u svom srcu nego u umu, neminovno ćemo znati šta je iskrenost, jer ništa osim iskrenosti i neće izaći iz srca. Mi imamo unutrašnju posudu koja je neprestano ispunjena Božjom Čistotom. Ta posuda se nalazi unutar našeg srca. Ukoliko možemo da potpomognemo rast našeg srca, videćemo da svakodnevno žanjemo žetvu iskrenosti.

Svako od nas želi da uradi nešto ili da postane neko. Mnogi ljudi bi želeli da postanu veoma bogati, a da se ne pomuče, ili žele da diplomiraju a da ozbiljno ne studiraju. Želeli bi da imaju sve, ali ne i da rade za to. Ako smo stvarno iskreni, tada ćemo da zaista ozbiljno prionemo na posao.

Ako nam nije stalo da napredujemo, nećemo napredovati bez obzira koliko nam se mnogo prilika pruži. Kada se prilika pojavi, svako od nas treba da se stavi na raspolaganje i da koristi svoju iskrenost. Kada postoji iskrenost i prilika, napredak će neminovno da raste. Svakoga dana, svake sekunde možemo da napredujemo ukoliko posedujemo iskrenu težnju i, u isto vreme, imamo priliku. Neki su ljudi zaista iskreni, ali, zbog uticaja kosmičkih zakona, nemaju povoljnu priliku. Naša će se iskrena duša usmeriti ka cilju i pobediće. Ako je neko izuzetno iskren, danas ili sutra dostići će svoj Cilj.

Šta će se desiti ako istinski ostvarena osoba inspiriše iskrenog tragaoca? Iskreni učitelj, ostvarena duša, ima određenu količinu unutrašnjeg Mira, Svetlosti, Blaženstva i Snage koje može da ponudi iskrenom učeniku koji je spreman da uči od njega i koji takođe želi da dostigne najvišu Svetlost i Istinu. Tada učeniku postaje mnogo lakše da brže korača prema svom Cilju. Ovde duhovni Učitelj deluje kao privatni nastavnik koji sa naklonošću i brižnošću uči učenika i kaže mu šta bi trebalo da radi i kako da uči da bi položio ispit.

Postoji mnogo slučajeva u kojima je istinski iskrenoj osobi u duhovnom životu pomogla neiskrena osoba, i to u velikoj meri. Međutim, kada neiskrena osoba želi da inspiriše iskrenu, ona neće ili ne može da to učini svesno i sa dobrom namerom. Ona će govoriti o Bogu, duhovnoj istini i svetlu samo da bi se pohvalila svojim znanjem. To što nudi nije unutrašnje znanje, već naučeno znanje, napabirčeno iz knjiga, od prijatelja i ostalog sveta. Ona može samo da govori o tome šta je naučila i šta zna da bi trebalo da se oseća. Tu se njena predstava završava. Iskrenost, snaga i sposobnost iskrenog tragaoca su ti koji nalaze inspiraciju u svojim sopstvenim rečima.

Srećom, duhovni Učitelj je sposoban da pomogne iskrenom tragaocu, pa čak ima ogromnu sposobnost da pomogne i neiskrenoj osobi koja se ne moli i ne meditira iskreno. On, u stvari može da primora neiskrenu osobu, neprocvalu dušu, da teži. Ali to će učiniti jedino ako je Božja Volja da ta neiskrena osoba bude inspirisana i da joj se pruži prilika za poboljšani život težnje. Ako Bog želi da duhovni Učitelj primeni svoju moć, on to i čini i pomaže neiskrenom da postane iskreni tragalac. Pod neiskrenim tragaocem podrazumevam onog koji nije potpuno iskren, potpuno posvećen, onog kod koga primećujemo ogromnu provaliju između onoga što govori i onoga što zaista jeste. Mnogo je tragalaca kod kojih ne vidimo razliku izemeđu njihovog unutrašnjeg postojanja i spoljašnjeg načina života. Ali opet, postoje mnogi tagaoci koji kod drugih ljudi stvaraju utisak da su najbolji aspiranti na svetu, dok se njihov unutrašnji i spoljašnji život uopšte ne slažu. U svom unutrašnjem životu su najgori mogući licemeri; u svom spoljašnjem životu tvrde da su apsolutno iskreni tragaoci.

Iskrenost je nužna za ostvarenje Boga. Ali se Bog ne može ostvariti samim tim što je neko postao iskren. Običan svet može da bude iskren. U našem svakodvnevnom životu primetićemo mnogo iskrenih ljudi na svetu. Oni ne lažu. Nikoga ne varaju. Nikome ne čine nažao. Oni poseduju iskrenost. Tu dobru naviku stekli su od svojih roditelja, ili su je doneli iz prošlih inkarnacija. Ali, ukoliko ne počnu da teže, neće ni sutra ni u ovoj inkarnaciji postati ostvareni. Oni nisu ni blizu ostvarenja. Uz iskrenost se mora imati težnja, duševni unutrašnji poriv. Jedino kada imamo težnju, onda svesno idemo ka Svevišnjem. Sa težnjom ćemo ući u koncentraciju, meditaciju i kontemplaciju i jedino tada možemo da trčimo prema našem Cilju. Iskrenost je apsolutno neophodna, ali nije jedina stvar koja se traži u duhovnom životu.

Isto kao što razvijamo mišiće, možemo razviti i iskrenost. Ali opet, ono što nam je potrebno je taj neprestani unutrašnji poriv. Ako nije tako, jednog trenutka bićemo iskreni, a sledećeg neiskreni. Život bi nam tada bio kao dan i noć, kao svetlost i tama. Međutim, ako je naša unutrašnja težnja stalna i spontana, tada će nas upravo taj poriv, sam tok naše unutrašnje težnje, primoravati da sve vreme budemo iskreni.

Često se dešava da su članovi jedne porodice velikodušni. Roditelji kažu: „Mi ne treba da budemo na prvom mestu; naša deca treba to da budu; mi smo ih doneli na svet, pa neka oni budu naša prvenstvena briga“. Deca će kazati: „Mi ne treba da budemo najbitniji. Naši su roditelji uvek bili izuzetno dobri prema nama, pa oni treba da nam budu na prvom mestu“. Tako će muž smatrati da mu je žena najdraža, a žena da je njoj njen muž najdraži. Oni šire svoju svest na veoma domišljat i ubedljiv način; ne osećaju se sami najbitnijim, već smatraju da je neko drugi u porodici najdraži, najvažniji. I tada sami sebe varaju. Bog Svevišnji mora da bude najbitniji – ne samo na rečima, već i na delu. U svim našim aktivnostima On treba da nam je na prvom mestu.

Veoma je lako reći da nam je Bog na prvom mestu. Svako može da kaže, „O, Bog je najvažniji“. Ali, da li je zaista na prvom mestu? To je ono što treba da znamo. Možemo to da napišemo. Možemo da izgovaramo stotine puta, ali to možda nije istina. Svi koji uđu u duhovni život kažu duhovnom Učitelju: „Da, Bog mi je na prvom mestu u životu“. Ali svako ima svoj način na koji iskrivljuje istinu. Kada duhovni Učitelj testira ili ispituje njihovu iskrenost u unutrašnjem svetu on vidi da to nije tako: sin je na prvom mestu, ćerka je najvažnija, otac, majka, muž, žena su najbitniji. Ili ako oni nisu, onda je to prvo lice jednine „Ja“, koje je na prvom mestu.

Neiskreni učenik ili aspirant pokušaće, svesno ili nesvesno, da prevari duhovnog Učitelja, čak i kada razgovaraju oči u oči. Kada priča sa Učiteljem, pokušavaće da Učitelja, u mentalnom svetu, ubedi da govori istinu. Ali Učitelj ga vidi iznutra. Kada iznutra posmatra stvar, Učitelj nalazi da je sve lažno. Neiskreni aspirant ne može da ubedi istinskog duhovnog Učitelja da je rekao istinu, makar ponavljao laž i milion puta.

An insincere disciple feels that the Master can be won if he flatters the Master, if he constantly says, "Master, you are very great." But no, it can never be. An insincere aspirant will try to please the Master in various ways, bringing to the fore his divine qualities, but hiding his undivine qualities: jealousy, hypocrisy, fear, doubt and worry. His love, faith and devotional feeling he offers to the Master. But the Master is not satisfied. The Master can be satisfied only when the aspirant offers to the Master what he integrally is. He will never be satisfied with an aspirant who offers only the good things of his life while he tries to hide the bad things.

Na sreću ili na nesreću, pravi Učitelj ima vidovito treće oko. Iako može skroz da prozre aspiranta koji pokušava da ga obmane, Učitelj često ignoriše ovu prevaru. Zbog svoje Svetlosti Samilosti, on oseća da će aspirant jednoga dana izneti na površinu i svoju podsvest, tamni deo njegovog života i ponuditi ga Učitelju. Napredak jednog aspiranta biće veoma ograničen, dok god se taj mračni, neosvetljeni deo njegove prirode ne iznese na površinu zajedno sa svetlom, božanskom stranom. Biće mu potrebne stotine i stotine godina, možda stotine inkarnacija, da dođe na pravi duhovni put.

Svakom pojedincu je potreban put i vodič. Nisu svi putevi isti. Samo je Cilj isti za sve puteve. Svaka osoba mora slediti samo jedan put i jednog Učitelja, vođu ili vodiča tog puta. Nemoguće je i glupo pokušavati da imate deset ili dvanaest vodiča. U spoljašnjem životu nam je potreban nastavnik istorije, nastavnik geografije, nastavnik za svaki predmet. Ali u unutrašnjem životu postoji samo jedan predmet, ostvarenje Boga. Jedan vodič je sve što je potrebno da nam pomogne da otvorimo vrata ka spoznaji Boga. Ako čovek stalno menja puteve i učitelje, nikada neće stići na odredište.

Ponekad se dešava da tragalac godinama traži Učitelja, ali ga ne nađe. Nedavno mi je jedna osoba na predavanju na univerzitetu rekla da je dvadeset godina tražila Učitelja. Ali da je iskreno tražila Učitelja, sigurno bi ga našla. Ako aspirant iskreno vapi za putem, on će ga sigurno pronaći. Ili će mu Učitelj doći ili će aspirant moći da priđe Učitelju. Nažalost, na Zapadu mnogi kažu da traže put, ali njihov vapaj nije iskren i nisu ozbiljni u svom trudu. Ako se neko iskreno potrudi, želim da kažem da će njegov unutrašnji život i njegov spoljašnji život biti krunisani uspehom.