Učiteljev stoti rođendan

Nekad davno živeo je jedan duhovni Učitelj koji je bio veoma, veoma star. Na njegov stoti rođendan, Bog je došao da ga blagoslovi za mnoge godine služenja. Dok je primao Božje blagoslove, Učitelj reče Bogu: „Oče, da li me blagosiljaš ili proklinješ?“

„Sine, o čemu se radi? Šta nije u redu?“ Upitao je Bog.

„Oče, bojim se onoga što sada činiš.“

„Zašto Me se plašiš?“

„Ne plašim se Tebe, već se plašim Tvoje zapovesti ili zahteva. Bojim se da ćeš tražiti od mene da ostanem na Zemlji još sto godina. Ostvario sam Te sa dvadeset godina. Ti si tražio od mene da Te otkrijem, ispoljim i da Ti pomognem da uspostaviš Savršenstvo na Zemlji. Možda Ti nije poznato, Oče, kroz kakvu sam patnju prolazio. Tvoja Zemlja je slepa za moju svetlost. Tvoje Nebo je gluvo za moj unutrašnji vapaj. Da sam znao da je ispoljenje Boga beskrajno teže od ostvarenja Boga, ne bih uopšte brinuo o ispoljenju Boga. Ti želiš od mene da prosvetlim čovečanstvo, ali, ili mi nisi dao snagu koja je potrebna da se čovečanstvo prosvetli ili ja ne znam kako da je koristim. U svakom slučaju, bilo da imam snagu ili ne, svi moji napori su beskorisni, sve dok se na Zemlji ne primeni sila. Oče, da li slažeš sa mnom?“

„Slažem se sa tobom do neke mere. Ali, želim da ti kažem da nije tvoja greška što te svet ne prihvata i ne sluša. Odgovoran je nedostatak prijemčivosti Zemlje.“

„Onda mi reci, Oče, ko je odgovoran za nedostatak prijemčivosti Zemlje?“

„Sine, Ja sam odgovoran, ne samo za nedostatak prijemčivosti Zemlje, već za sve slabosti, nesavršenosti i ograničenja Zemlje. Odgovorni su Brod Mog Sna i Moja Obala Stvarnosti. Brod Mog Sna ne plovi onoliko brzo koliko bih Ja želeo, a Moja Obala Stvarnosti ne ugađa Mom Brodu Sna kad dodirne Obalu; i zato ni Moja Obala Stvarnosti ni Moj Brod Sna nisu srećni jedno sa drugim ili sami sa sobom. Ja pokušavam ujedinim Brod i Obalu. Pokušavam da ih zajedno hranim, da im zajedno ugodim i da ih zajedno ispunim. Ali, veoma često, kada Zemlja igra ulogu Obale Stvarnosti, a Nebo ulogu Broda Sna, zemaljska dostignuća, posedi i blaga su tako ograničeni i beznačajni, da je Brod Sna frustriran kada dodirne zemaljsku obalu. A kada Zemlja postane Brod Sna i dodirne Nebo, Obalu Stvarnosti, ona, Brod Sna, biva razočarana kompleksom superiornosti Neba, ravnodušnim stavom i oklevanjem da se podeli punoća kao i zesenjenost prema Zemlji stvorena sjajem Nebeskog blaga. Dakle, ne krivim te sine Moj; ne krivim moj Brod Sna niti moju Obalu Stvarnosti; krivim sebe.“

„Oče, ja ne želim da Ti kriviš sebe, ali bih, ako mogu, dao jedan predlog.“

„Sine, hajde da čujem tvoj predlog.“

„Oče, Tvoju igru treba da igraju četiri različite osobe. Kao što su u štafetnoj trci potrebna četiri trkača, tako i u ovoj božanskoj trci možemo imati četiri trkača. Prvi trkač će Te ostvariti, drugi će Te razotkriti, treći će Te ispoljiti a četvrti će dovršiti trku i uspostaviti savršenstvo na Zemlji. Pošto si Ti daleko najbrži trkač, četrti ćeš biti lično Ti.“

„Sine, ima trkača koji će biti najsrećniji ako oni sami dovrše trku. Ima studenata koji, umesto da pređu jedan deo i onda prepuste drugima da završe kurs, zapravo žele da sami pređu razdaljinu od obdaništa do univerziteta. Oni osećaju da će biti zadovoljni jedino ako sami dovrše studije. Naravno, sine Moj, moram da kažem da neka Moja deca daju najiskrenije obećanje da će Me ispoljiti, nakon šro su Me ostvarili. Ja im i dajem ostvarenje pod tim uslovom, ali kada jednom dobiju ostvarenje, oni vape za svojim Nebeskim postojanjem. Oni ne žele da borave na ovoj neznalačkoj i nesavršenoj Zemlji. Ima i neke moje veoma lukave dece koja pred smrt, svetu kažu da će se vratiti. Oni govore svojim učenicima i svetu da će se vraćati stalno iznova da bi prosvetlili čovečanstvo, sve dok Me sva ljudska bića ne ostvare. Naravno, ima onih koji to zaista i misle i zatim pokušavaju da održe obećanje da će preobraziti Zemlju ponovnim dolaskom. Ali, na žalost, većina ih to ne čini. Takođe, ima i onih kojima sam ja dao odmor, jer su veoma naporno radili. Ako bih hteo da ih pošaljem u svet, znam da bi oni rado pošli da ponovo rade za Mene, i to ne jednom, nego koliko god puta Ja to tražim. Naravno, ta deca su Mi najdraža. Ali, pošto su Mi na Zemlji tako puno ugađali, osećam se obaveznim da Ja njima ugodima na Nebu, što i činim."

„A sada, sine, dozvoli Mi da promenim temu. Reci Mi, da postoji neki poseban razlog zbog koga si danas, na svoj rođendan, tako tužan i depresivan?“

„Moja tuga je svakodnevno iskustvo otkako sam počeo da prihvatam ucenike. Nije ni potrebno reci, prihvatam učenike po tvom izričitom naređenju. Oče, govorim Ti vrhunsku tajnu: prihvatiti učenike, znači izgubiti sopstvenu unutrašnju slobodu.“

„Sine, zašto to govoriš?“

„Oče, uzmi Ti ljudsku inkarnaciju, i videćeš možeš li da zadržiš unutrašnju slobodu, ako prihvatiš učenike.“

„Sine, molim te, da Mi detaljno objasniš šta podrazumevaš pod time, izgubiti unutrašnju slobodu.“

„Oče, to je veoma jednostavno. Ja imam hiljade učenika. Ti znaš, da si Ti od mene tražio da prihvatim neke bliske učenike u koje si imao veru da će raditi na Tvom ispoljenju na zemlji. Ali, Ti ne shvataš da se oni u koje nemaš veru osećaju jadno. Oni osećaju da se ja ne brinem lično o njima i da mi zato nisu bliski. Oni osećaju da mogu mnogo bolje da rade od onih koji su mi bliski. Oni osećaju da su mi drugi učenici bliski samo zato jer sam pristrasan. Njihove patnje, da ne govorim o njihovoj ljubomori, ljutnji i drugim nebožanskim osobinama, uzimaju svu moju radost. Takođe, ima učenika za koje si hteo da mi budu bliski iz Tvojih razloga, koje ja ne razumem. Oni su mi blizu, samo da bih Tebi ugodio, ali su me stotinama puta razočarali. Kada me razočaraju, sva radost odlazi iz mog života. A Ti me nikada ne slušaš. Ja Ti govorim da svima mora biti data podjednaka šansa. Ako me iznevere oni koji su mi bliski, biće odbačeni, a drugi će dobiti priliku da mi ugode. Oni su takođe, Tvoja deca.

Mogao bih da svakodnevno obavljam posao i da taj posao obavljaju novi učenici, tako da niko ne oseća da je važan, da ne govorim o tome da je neophodan. Ali, Ti mi govoriš da je svaki tragalac kao biljka i da mora polako i sugurno da izrasta u ogromno drvo. Ako svakog dana selim biljku na novo mesto, ona se možda neće pravilno razviti. Zapravo, može da uvene. Ali, Ti od svoje dece očekuješ puno, posebno od Tvoje odabrane dece, i patnja kroz koju prolazim je van svih granica, kada vidim da se biljke o kojima toliko brinem ne razvijaju zadovoljavajuće. Ti me najsnažnije učiš lekciji o nevezanosti kroz moje učenike.

Učinio si me duhovnim vođom hiljada ljudi. Kada od mene tražiš da im nešto kažem, ja im to kažem. A kada vidim da ne rade ono što treba da rade, ja se osećam jadno jer, ili im nisam jasno preneo Tvoju poruk,u ili Te ne vole dovoljno u meni da bi uradili stvari koje si tražio od mene da im kažem. A i osećam se jadno jer nisam uspeo da Ti ugodim jer su oni tako nesavršeni instrumenti. Ne znam zašto ne mogu da ih učinim savršenijim instrumentima. Možda se ne brinem dovoljno o njima.“

Bog se veoma sažalio na sirotog Učitelja. On reče: „Ti se veoma brineš o njima. Njihova nezahvalnost ih sprečava da uvažavaju tvoj savet i tako postanu savršeni. Kada od svojih bliskih učenika tražiš da urade nešto pred drugima, oni dobijaju lavlju snagu. Oni su tako ponosni i radosni što si njih odabrao od hiljadu ljudi da za tebe urade posebnu stvar. Ali se oni iznutra ponašaju na veoma nebožanski način. A kada isto to od njih tražiš privatno, oni osećaju da nema nikoga da to ceni i da im se divi. Oni tada osećaju da se to može odložiti, da čak i ako se ne uradi, neće biti šteta, jer ćeš im oprostiti. Sine, sada i Ja osećam da nikoga ne treba da zauvek držiš blizu sebe sve dok ta osoba svesno, posvećeno i bezuslovno ne bude pokušavala da ti ugodi u svakom trenutku. Upotrebi svoju okultnu i duhovnu moć u unutrašnjem svetu i proveri da li se oni zaista trude u svakodnevnim aktivnostima da ti ugode na tvoj sopstveni način, koji je Moj način.

„Oni koji su jedan korak iza, lako mogu da krenu napred ako razviju pravu ljubav, posvećenost i predanost Meni u tebi. Ti treba da im pružiš uverenje da neće večno zaostajati. Svima je pružena podjednaka šansa. Putovanje počinje na istom mestu, ali neki hodaju brže i prolaze pored svojih prijatelja. Avaj, ti brzi hodači mogu postati umorni. Mogu postati ponosni. Ponos je jedna stvar koja učenike čini slabim da više uopšte ne rade dobro ili božanski. Nesigurnost je sledeća stvar. Iako su drugi daleko iza njih u duhovnom napretku, oni se boje da će ih ti ljudi stići i prevazići i da će oni zbog toga izgubiti svu svoju slavu i položaj. Ovo osećanje nesigurnosti, takođe, značajno oslabljuje učenike. Zato što stalno misle na druge, ne mogu dalje da hodaju. Zato, sine Moj, objasni svoj tvojoj duhovoj deci da njihova ljubav, posvećenost i predanost prema Meni u tebi moraju da se obnavljaju ne samo svakog dana, već i svakog sata, svakog minuta i svake sekunde, ako neko želi da bude tvoj najbolji i najsavršeniji instrument, tvoje najbliže i najvoljenije dete.“

„Oče, zaista sam Ti zahvalan jer si mi dao unutrašnju i spoljašnju slobodu da prihvatam i odbacujem, da pokazujem brižnost i ravnodušnost u skladu sa zaslugama svakog učenika. Neka Te svako dobije od mene u skladu sa sopstvenom težnjom i posvećenošću u svakom trenutku, i da ne budu kao starci koji su odano radili u vladi i sada primaju penziju iako više ne rade. U duhovnom životu ne postoji penzija. Ljubav, posvećenost i predanost mogu i moraju da se uvećavaju u svakom trenutku. Božanstvenost se može savršenije i potpunije ispoljiti u svakom trenutku.“

„Sine, potpuno se slažem sa tvojom filozofijom.“

„Oče, to je Tvoja filozofija i ja Ti spolja govorim, da bi Ti mogao da čuješ da li sam to dobro shvatio.“

15 Juli, 1974.