89. Pitanje: Može li darežljivost ikada da bude duhovna mana?

Šri Činmoj: Darežljivost nikad ne može biti duhovna mana, ali bi trebalo da pokušamo da spoznamo šta nas nagoni da budemo darežljivi – da li je to naša vitalna energija, ili naše spontano srce, i da li je to nešto Bogom određeno. Ako se naša darežljivost zasniva na zadovoljstvu vitala, ili ako je na bilo koji način pokrenuta vitalom, onda ta darežljivost nije prava darežljivost. Samo je uvećanje, veličanje našeg ega na suptilan, dovitljiv način. Ako je dar srca nekome u nevolji, onda može da bude dobra. Ali ne mora uvek da bude dobra. Možda osećamo da je neko u nevolji, a u Božijem Oku možda to nije tako jer toj osobi stvarno nije potrebna ta određena stvar.

Ponekad se može dogoditi da, kada nešto dajemo, naš dar postane stvarna prepreka nečijem životu težnje, umesto da mu bude od pomoći. Možemo da mislimo da je neko veoma siromašan dok smo mi veoma bogati, pa želimo da mu damo veliku svotu novca da ne bi morao da radi veoma naporno i da može da provede svo vreme meditirajući. Ali, kada mu damo veliku sumu novca, on se samo valja u zadovoljstvima neznanja; napusti posao, ne ostane u svetu težnje, a lenjost postane njegov prijatelj. Sad je moć novca dobio, ali je moć težnje nestala. To je greška.

Naše srce nije uvek potpuno jedno sa ostvarenjem naše duše. Ali ako srce nudi nešto kao dar, i ako znamo da je to Božija Volja, onda je ta darežljivost apsolutno duhovna istina, duhovna svetlost, duhovno savršenstvo. Tada nije samo darežljivost; to je dovršenje našeg životnog putovanja, našeg univerzalnog putovanja, našeg sopstvenog ispunjenja u mnogim srcima, na mnogim licima, u mnogim snovima i u mnogim stvarnostima.